После смрти Константина Великог наступило је нимало пријатно међувлашће, које је потрајало до септембра 337. године када су се тројица његових синова прогласили за августе. Средњи Констанције и најмлађи Констанс су били синови Фаусте, коју је Константин Велики осудио на смрт 326. године, док је најстарији Константин II вероватно био ванбрачни син оснивача Цариграда. После њиховог проглашења за августе, у кратком периоду је убијено неколико припадника владарског дома. Најпре су пуштене гласине да је у стиснутој песници умирућег Константина Великог нађен комад пергамента којим је цар оптуживао двојицу своје полубраће Јулија Констанција и Далмација да су га отровали и захтевао од синова да га освете, Премда натегнуту и прилично неубедљиву, причу је наводно потврдио епископ Никомедије, па је она без оклевања прихваћена у војсци и међу лаковерним житељима престонице на Босфору...Ако се подсетимо како је својевремено Константин Велики наредио да се ликвидирају његов син Крисп и супруга Фауста, ова серија бруталних убистава, којом су убијени скоро сви мушки рођаци тројице августа, бацила је нову сенку на владарски дом, нешто налик на проклетство које је запретило да уништи род првог хришћанског цара.

Сегодня день Святого Ивана Владимира. первый сербский святой.





Иван Владимир (серб. Јован Владимир) (ок. 990—22 мая 1016, Преспа) — сербский правитель государства Дукля в период затянувшейся войны между Византией и Первым Болгарским царством, после смерти причисленный к лику святых.
Союзом с Византией Йован Владимир пытался защитить свою страну от царя Самуила, но это противостояние закончилось поражением царь Дукля. Царь Самуил как победитель посадил Йована Владимира в темницу в городе Преспа, что на юго-западе современной Македонии. Согласно летописи священника Дуклянина, дочка Самуила Теодора Косара полюбила плененного князя и умоляла отца выйти за него замуж. Самуил разрешил брак с князем покоренной земли, а после и возвратил новоиспеченного зятя на Дуклианский престол, дав ему при этом во владение и город Драч, что в современной Албании.

Владимир был известен как благочестивый, справедливого и милосердный правитель. Он правил в мире, избегая вступления в войну, которая завершилась 1014-м победой Византийской империи над Самуилом, который вскоре умер. По указанию племянник Самуила Йована Владислава Йован Владимир был предательски убит 22 Май 1016 года. Ему отрубили голову перед церковью в городе Преспа.

Йован Владимир был похоронен в г.Преспа. Вскоре после смерти был признан святым мучеником, чей день славят 22 мая.

Святой Йован Владимир - первый сербский святой. Через два или три года после смерти его мощи были перенесены в Дуклию, а в 1215 году в Дуррес, где они оставались до 1381года. После этого они хранились в монастыре святого Йована Владимира в Эльбасане до 1995 года, когда их перевезли в собор в Тиране, резиденции Албанской Православной Церкви. До настоящего времени, многие верующие совершают паломничество к его мощам, особенно в день почитания святого.

Реликвии, связанные со святым Йованом Владимиром - крест, который он держал в руках, когда был казнен. Крест хранится на протяжении веков в семье Андрович из села Великие Микуличи, что около города Бар . Каждый год в день Святой Троици совершается шествие к вершине горы Румия, у подножия которой лежит город Бар. Святой Йован Владимир считается небесным покровителем города Бар. Иконы, как правило, представлен в виде царя в царских одеждах с короной на голове, со скинутой головой в левой руке и крестом в правой руке.

„Као светац, Константин се веома често појављује у декорацији византијских царева. У мозаику из X века у храму Свете Софије у Цариграду, он је приказан како Богородици предаје модел града чији је оснивач. Одевен је у церемонијалну одежду византијских царева, има дугу косу и ореол, али, вероватно из поштовања према времену у којем је живео, још увек је без браде. Међутим, у каснијим временима увек је портретисан у пратњи своје мајке Јелене, како обоје држе Часни крст који је она открила. Ту је и сада обавезна брада, без обзира на чињеницу да је Константин није носио. У Византији се, наиме, сматрало да сваки мушкарац треба да носи браду. Први цар који се није бријао и који је заслужио епитет Погонат (Брадати) био је Констанс II у VII веку. После њега, можда једино с изузетком највећег цара иконоборца Константина V Копронима у VIII веку, сви цареви су носили браду. Најзад, портрет Константина Великог у рукопису историје Јована Зонаре, који се чува у Модени и потиче из XV века, а на којем је Константин приказан с брадом, без икакве је вредности. Реч је о кошчатом и прилично рустикалном лицу, на којем нема ни трага од добро познате достојанствене отмености првог хришћанског цара.”

"Драгољуб П. Антић је српски стручњак за нуклеарну енергетику - инжењер електротехнике, магистар техничке физике" - дакле није историчар.

" Весна је публициста, колумниста у више дневних, недељних и месечних новина које излазе у Србији. Живи и ради у Београду, власник је издавачке куће »Пешић и Синови«." - дакле није историчар.

"Милутин Јаћимовић, дипломирани је правник и ради као републички инспектор за рад"- дакле није историчар.

"Ђорђе Јанковић - археолог" који је скренуо са курса..

Ето, правник, публицита и инжењер електротехнике причају и историји без трунке знања о историји као науци...а, овај Јаћимовић је јавно рекао да нема појма грчки језик, али се бави истраживањем Троје 

Иначе, сад ће година дана од почетка ове теме...

Саркофаг свете царице Јелене, музеј у Ватикану.

Пошто је преминуо, Константиново тело било је најпре положено у златни ковчег украшен пурпуром, а онда су војници цареве земне остатке пренели у Константинопољ и изложили на високу платформу у главној дворани царске палате. Ковчег је био обасјан светлошћу бакљи које су биле смештене у златна лежишта, па је према Евсевију из Цезареје све то „пружало чудесан призор какав ниједан смртник није имао на земљи откако је света и века...”
Мора се нагласити да се и сам Константин постарао да све брижљиво припреми за тај чин. Неки научници с правом запажају да се и у томе може препознати његово хришћанско држање. Очито је да га је мисао на смрт заокупљала веома рано, јер је већ при градњи цркве Светих апостола у Цариграду себи припремио гробницу. Константин је, у спомен на Христове апостоле, подигао веома висок храм, који је изнутра све до таванице био обложен оплатом од вишебојног мермера. Таваница у унутрашњости била је фино обрађена и у целини пресвучена златом. Кров споља није био прекривен црепом већ бронзаним плочицама. Такав кров је био опасан округлом оградом, која је такође била начињена од бронзе, с разноврсном блештавом позлатом. На тај је начин одбијао зраке сунца тако снажно да је заслепљивао оне који су гледали чак и с велике даљине.
Требало је да царев саркофаг стоји у маузолеју спојеном с црквом, тачно између два низа од по шест надгробних плоча посвећених успомени на дванаесторицу апостола. На тај начин би Константин био тринаести апостол. Великог цара је пратио врло звучни придев који је имао посебно значење: он је удостојен епитетом „равноапостолни”. Уз то, назива се и „тринаестим апостолом”.

Ako iko ima pitanje u vezi istorije Vizantije, slobodno neka postavi, ja cu se potruditi da odgovorim ?

Kako to da 40 imperatora budu sa prostora koji je u vizantijskom smislu bio zanemarljiv...

I kako to da su samo dva iz galije...

Zaboravih da napomenem da tebi necu da odgovaram na pitanje ...Posto si do sada, u godini dana postojanja teme, izbjegavao pitanja koja su tebi bila namenjena i posatavljao samo smjesak  ....Tako da, odgovor na tvoje pitanje :