Пророчанство и сумрак Цариграда

Прорицања будућности у средњем вијеку била су популарна и народ се живо интересовао за њих. Као и данас, народ их је радо слушао, а они сујевјерни су вјеровали у сваку њихову ријеч. Тако је било и 1453. приликом турске опсаде Цариграда над којим се надвила коб старих пророчанстава…





   Крајем 1452. султан Мехмед II Освајач (1451—1481) је почео припреме за опсаду Цариграда, а у прољеће 1453. кренуо је са својом војском и топовима из Једрена и 2. априла се улогорио пред зидинама града. Послао је гласнике у град да наговоре браниоце на предају, обећавши им слободан излазак из града и могућност да понесу своју имовину. Византијски цар, Константин XI Драгаш (1448—1453), уздао се у помоћ са Запада и није хтио да се преда. У Цариграду су се већ налазили страни војници, највећим дијелом Ђеновљани и Млечани, који су тамо, прије свега, бранили своје интересе. Дуго трајање опсаде и сазнање да очекивана помоћ са Запада неће доћи, довела је становнике до панике. Онда се једне ноћи догодило нешто, што су браниоци схватили као негативан знак и то је унијело још већи немир међу њих…

   У ноћи пуног мјесеца, 24. маја, дошло је до помрачења мјесеца и пуна три сата био је потпуни мрак. Византинци су се сјетили једног старог пророчанства да ће Цариград пасти кад нестане мјесеца. Да би разбио страх који је завладао у граду и подигао ратни дух својих људи, цар Константин је наредио да се изнесе икона Богородице, заштитнице града, и носи у процесији улицама. Икона је, приликом процесије, изненада испала из свог постоља и пала на земљу. Онда је почело јако невријеме, праћено пљусковима и градом. Процесија није могла да се настави. Сљедећег јутра, Цариград је освануо обавијен густом маглом. Увече, кад се магла повукла, могла је да се види мистериозна свјетлост на Светој Софији која се лагано успињала ка позлаћеном крсту на врху. И једни и други примијетили су ову свјетлост. Турци су ово протумачили као добар знак за њих, док су Византинци сада изгубили скоро сваку наду у спас.

  Први цариградски патријарх послије пада, Генадије Схоларије, забиљежио је још нека пророчанства везана за пад Цариграда и саме Византије. Једно од њих било и оно да се први византијски цар звао Константин, а његова мајка Јелена, а посљедњи ће такође да буде Константин, а мајка ће му се звати Јелена. На византијском трону је у овом тешком часу био Константин, а мајка му је била Јелена, кћерка Константина Драгаша.

   Још једно пророчанство везано за кобна имена било је поразно за браниоце града. Наиме, по њему ће крај Царства да наступи када имена цара и патријарха буду почињала са Јо. Тако је и било прије потписивања Фирентинске уније, 1439. Тада је византијски цар био Константинов старији брат, Јован VIII (1425—1448), а патријарх је био Јосиф. Иако је званично пред пад града патријарх био Григорије III, Генадије га није признавао јер је био униониста . Изгледа да се и то пророчанство испунило…

  Колико су ова пророчанства истинита, није познато, али Цариград је убрзо пао. Било је то у уторак, 29. маја 1453, дан који је означио пад једне велике државе која је скоро цијели један миленијум представљала наставак Римског царства и која сада није издржала под налетом младе турске државе.


Историјска библотека...

Drago mi je ....

ti to misliš da je gospodin radić plagijator   

„Премда Срби нису „последњи Византинци”, како можемо да чујемо од појединих занесених родољуба или помодних ексцентрика или, уопште, неких који нису довољно упућени у средњовековну историју, несумњива је чињеница да су они у великој мери следили византијске цивилизацијске обрасце. Попут Бугара, Руса, Румуна, Грузина или Јермена, они припадају јединственој заједници народа која се налазила у духовној орбити Византијског царства. Истина, као најзападнији православни народ, Срби су претрпели и одређене утицаје из латинског света западне Европе, али остаје чињеница да су византијски ипак били пресудни.”

Извор: Радивој Радић, Византија и Србија – пламен и одсјаји, Стубови културе, Београд 2010.

Византијска пословица:

„Свет се рушио, а моја је жена правила увојке на коси.”

Sprska poslovica...

Selo gori baba se ceslja...

„Византија крије низ запретених и тајанствених садржаја и изазива помешане и опречне асоцијације: цивилизација која представља јединствен и непоновљив амалгам римског државног уређења, грчке културе и хришћанства; једина држава с ове стране Кинеског зида која је опстала од античких времена до праскозорја новог доба; али, и царство на које се дуго и неоправдано гледало као на учмало, декадентно и аморално. Када се разгрну заблуде и стереотипи који су оптерећивали некадашњу науку, пред нама израња блистава и надмоћна Византија, царевина опточена ауром свечане укочености и велелепног сјаја, држава која је трајала и која је свесно настојала да остави утисак непромењивости.”
Извор: Радивој Радић, Византија – пурпур и пергамент, Еволута, Београд 2008.

Једна од најтрајнијих тековина богатог наслеђа Римског царства били су ПУТЕВИ. Римљани су путном мрежом испресецали велика подручја Европе, делове северне Африке, Мале Азије и Блиског истока. Наравно, ни Балканско полуострво није остало по страни, па су народи који су у каснијим епохама насељавали овај део југоисточне Европе користили затечене саобраћајнице.
Путеви као Via militaris који је повезивао Београд са Константинопољем и Via Egnatia, који је ишао од Драча, преко Солуна до Константинопоља изграђени у доба Римског царства, били су и остали најзначајније магистрале Византијског царства.

zanimljivo...tako beznacajan narod...doseljenici...a tako vazan put....

da ne pominjemo most na dunavu...

Malo si skrenuo sa kursa....Znas, mi nismo bili ovde kad je postojala Rimska republika i carstvo