Pa kako je onda put prolazio kroz beograd...

Put je bio tu ranije...dosta ranije nego sto smo se mi doselili...A, sto Beograd, pa da bi vama lakse bilo da skontate koji je gradu u pitanju ...naravno, kad je Singidunum primenovan u beograd, put je isao kroz Beograd ...Aj, malo upali mozak

 

За јануарске календе, дакле у дане уочи и после 1. јануара, Византинци су улице и врата својих домова украшавали венцима цвећа, а како је остало забележено у једном извору, „градски трг (агора) личио је на богату, раскошно одевену жену, која се гордо шепури својим прелепим украсима”. Дан пре 1. јануара читав град је био препун људи, који су у опуштеној раздраганости, с поклонима у рукама, сви некуда журили. У тој свеопштој и пријатној пометњи они који су давали поклоне и они који су их примали подједнако су исказивали своје велико задовољство. Мало ко је спавао у ноћи између 31. децембра и 1. јануара. Истина, треба нагласити да је византијска нова година почињала 1. септембра, али да је настављена традиција празновања 1. јануара, тзв. јануарских календи и Нове године по римском календару.”

Извор: Радивој Радић, Ромејски свет, Београд 2012.

„Поданици Византијског царства су волели да на свечани начин прослављају разне празнике, које су дочекивали с великом и нескривеном радошћу и за које су се брижљиво и дуго припремали. Неколико дана унапред из својих сандука вадили су најбољу одећу, коју су носили само у нарочитим приликама, и доводили је у ред. Неки су пак управо за ову прилику куповали ново рухо. Уз то, за предстојећи празник припремали су обиље хране и, уопште, у сваком погледу су се спремали за наступајуће дане.”

Извор: Радивој Радић, Ромејски свет, Београд 2012.

Погрешне представе о средњем веку као периоду заостајања и учмалости, које су дуго пратиле ово временско раздобље људске историје и које су као неумесне и нетачне оповргнуте многобројним радовима научника XIX и XX столећа, на неки начин још живе и сведоче о томе да се предрасуде тешко искорењују. Та сенка „мрачног” средњег века прекрива и оновременике које смо склони да замишљамо као озбиљне, побожно усредсређене, забринуте, уплашене и у сваком случају људе којима је осмех нешто страно. Намргођени оклопници, фанатични мисионари, смирени монаси, аморални евнуси, уморни сељаци, груби поморци, биготне богомољке, грамзиви трговци, свирепи ратници чине тако уоквирен демографски миље средњег века. Сасвим је јасно да се и за Византинце, као део средњовековне популације, уврежило мишљење да су озбиљни, смркнути и церемонијално уштогљени.”
Извор: Радивој Радић, Ромејски свет, Београд 2012.

„Балканско полуострво је због свог географског положаја било главна саобраћајница између Европе и Азије, а то је за последицу имало знатну етничку измешаност, разноврсност културних и политичких утицаја, као и веома бурну историју. Планински карактер полуострва и подељеност на више области омогућили су и малим етничким групацијама да се одрже. Области у источним деловима Балкана биле су под културним утицајем Византије, док су се западни крајеви развијали у окриљу латинске цивилизације западне Европе.”

Извор: Радивој Радић, Средњовековни путовођа, Службени гласник, Београд 2011.

Како су Римљани мачем променили календар

ЗАШТО БАШ 1. ЈАНУАР

На први поглед чини се да ништа не повезује енглеску реч за велику несрећу, храбре браниоце давно несталих градова Сегеде и Нуманције, римског војсковођу Квинта Фулвија, афричке бојне слонове и први дан јануара. Међутим, изузетан колоплет наизглед неповезаних људи, места и догађаја довео је до тога да се баш 1. јануара највећи део човечанства радује доласку Нове године

.

  Римски легионари су на Иберијско полуострво чврсто закорачили 206. године пре н. е. предвођени Сципионом Африканцем, победником дуготрајног рата који је Република водила против славног картагинског војсковође Ханибала Барке. Сципионова победа у бици код Илипе означила је, међутим, тек почетак низа ратова који ће потрајати скоро две стотине година, колико је легијама требало да покоре борбене становнике Иберије. Марко Тулије Цицерон проницљиво је закључио да је ова борба вођена „између смртних непријатеља, не да би се одредило ко је од њих снажнији, него ко ће је преживети”.
   Напредујући долином реке Ебро римске легије почеле су освајање унутрашњости полуострва покоравајући келтиберска племена која су насељевала оближње Иберске и Пиринејске планине. Захваљујући споразуму који је 179. године пре н. е. староседеоцима наметнуо римски војсковођа Тит Семпроније Грах, завладао је привидан мир. Споразум је римској Републици донео бројне користи, од наплате данка до коришћења великих рудних богатстава. Међутим, жеља за слободом међу покореним племенима није утихнула, напротив, постајала је све снажнија.

                                                Додатно време

   Прва се на отпор одважила Сегеда, престоница народа Бела (lat. Belli). Након што су годинама безуспешно покушавали да римски Сенат увере у неправедност наметнутих обавеза, грађани Сегеде одлучили су да се супротставе Риму. Да би што спремније дочекали очекивани римски одговор, они су 154. године пре н. е. почели обнову градских зидина. За тај обиман посао затражили су и добили помоћ од становника мањих суседних насеља, којима су заузврат понудили уточиште.



Уместо одговора, римски сенатори наредили су грађанима Сегеде да одмах прекину све радове на градским зидинама. Истовремено је захтевана и неодложна исплата данка наметнутог споразумом. Уз то, Сенат је захтевао да се одређени број ратника Сегеде прикључи римској војсци као савезник. Одговор Сегеђана био је недвосмислен, а забележио га је историчар Апијан Александријски: „Што се зидина тиче, одговорили су Келтибери, Граховим споразумом забрањено је подизање нових утврђења, али не и обнова постојећих. Што се данка и слања савезничких трупа тиче, рекоше да су их сами Римљани накнадно ослободили ових намета.” То су биле истините тврдње, писао је Апијан, и додао: „…када је Сенат даривао изузећа од обавеза, увек је дописивано да ће она трајати само онолико колико то Римљанима буде одговарало”.
   Рат је био на помолу а Римљани су то увек најозбиљније схватали. У претходним сукобима са Келтиберима римска страна учествовала је са прилично малим војскама, од 10.000 до највише 15.000 ратника предвођених преторима. Овога пута врховно заповедништво поверено је наступајућем конзулу Квинту Фулвију Нобилиору, сину војсковође Марка Фулвија који је раније успешно ратовао баш у Иберији. Њему је на располагање стављена велика војска – две легије римских грађана, односно 10.000 легионара, исти број италских савезника и око 2400 коњаника. Снага римске војске сведочила је да се Сенат одлучио за свобухватан ратни поход који је превазилазио првобитни циљ – кажњавање Сегеђана. Од Нобилиора се очекивало не само да умири побуњена племена него и да освоји нове области и стави их под власт Републике.
   Нови конзул могао је да окупи војску тек након свог избора. Организовање овако велике походне војске захтевало је и време и труд. То је значило да Нобилиор не би стигао у Иберију пре почетка лета 153. године пре н. е. Римљани не би имали довољно времена за остварење планираног војног циља јер је јесен рано стизала у планинска подручја, па је већ у септембру било готово немогуће наставити ратне операције. Војске Римљана раније су због овог претрпеле срамне поразе. Зато је Нобилиору био неопходан још један важан стратешки чинилац – додатно време.


       Два драгоцена месеца

   Нови конзули у Риму бирани су на мартовске Иде, односно 15. марта. Тога дана истовремено је званично почињала нова година. Свештеници предвођени првосвештеником бога Јупитера приносили су, током дуге свечаности, жртве врховном божанству римског Пантеона. Обичан народ веселио се славећи долазак Нове године уз обиље хране и пића. Избор конзула, верске свечаности и светковине били су део вишевековног обичаја везаног за овај дан.
   Један од сачуваних фрагмента 47. књиге историјског дела „Од оснивања Града” римског историчара Тита Ливија речит је сведок нове и значајне промене: „Конзули су од пет стотина и деведесет осме године од оснивања Града ступали на дужност на јануарске Календе (1. јануара). Узрок за промену датума избора била је побуна у Хиспанији”.



  Овај кратак запис потврђује да је приликом избора Квинта Фулвија Нобилиора и његовог колеге Тита Анија Луска дошло до померања датума почетка званичне римске календарске године. Нобилиор је добио два драгоцена месеца више да би на време окупио војску, отпремио је у Иберију и тамо успешно окончао војни поход. Нико од оних који су о томе одлучивали није ни слутио какве далекосежне последице носи ова промућурна административна одлука. Поједини историчари верују да римском Сенату, једнако као и становницима малог побуњеног града на Иберијском полуострву, можемо да захвалимо за датум када прослављамо почетак Нове године.
   Квинт Фулвије Нобилиор највероватније је почетком априла 153. године пре н. е. упловио у луку Тарако, данашњу Тарагону, где га је чекало око 7.000 иберских савезника. Не губећи време, кренуо је према Сегеди предводећи моћну војску која је бројала 30.000 ратника. Обнова градских зидина није била завршена, што је присилило Сегеђане да без борбе град препусте непријатељу. Предвођени војсковођом Каром, упутили су се према снажном утврђењу Нуманцији где су пронашли уточиште и добили нове савезнике. Нобилиор је разрушио Сегеду као пример и упозорење шта чека оне који се побуне против власти Рима.   Убрзо након тога примио је посланство из Нуманције. Изасланици су покушали да посредују у корист Сегеђана, али су били надмено одбијени. Нобилиор је захтевао да и једни и други предају оружје или ће бити кажњени. Нумантинци нису прихватили ултиматум, те су се необављена посла вратили у свој град.

                                         Кад слонови побесне

   Иако је првобитан циљ похода постигнут, било је очигледно да је противник остао непоражен. Нобилиор је зато повео војску ка Нуманцији путем који је једним делом пролазио кроз густу и непрегледну шуму. Ту је Кар поставио заседу, предводећи савезничку војску Сегедије и Нуманције која је бројала више од 20.000 ратника. Римљани су били потпуно затечени. У жестоком окршају погинуло је 6.000 легионара. Дисциплиновани римски војници ипак су успели да се пробију изван шуме где су пружили снажан отпор, ублажиши тако потпуни пораз. Бројно надмоћнија римска коњица зауставила је и одбацила Келтибере.



   У коњичком окршају погинуо је храбри војсковођа Кар. Његова смрт и долазак ноћи окончали су битку. „Ова несрећа десила се на дан када Римљани прослављају празник бога Вулкана (23. август),” прецизно је забележио Апијан и наставио: „Од тада ниједан (римски) војсковођа није почињао битку тог дана, осим ако је на то био приморан”. Римљани су дан у којем се догодила некаква велика несрећа или неочекивани војни пораз звали диес атер – црни дан. Данас се овај израз у енглеском и француском језику користи за несрећу или катастрофу (енгл. disaster, франц. désastre).
   Пораз није поколебао упорног римског конзула. Три дана након битке подигао је велики утврђени логор у који су убрзо пристигла појачања – десет бојних афричких слонова и 300 коњаника које је послао Масиниса, краљ Нумидије и савезник Рима. Посебно охрабрен доласком слонова, Нобилиор је одлучио да без оклевања нападне Нуманцију. С правом је очекивао да ће ове застрашујеће животиње појавом изазвати пометњу у редовима противника. Нумантинци су у међувремену изабрали нове војсковође, Амба и Леука, који су постројили ратнике на падини испред градских зидина. Нобилиор је слонове поставио иза легија и тако их сакрио од погледа непријатеља.  Пошто је битка равноправних противника трајала неко време, у погодном тренутку римски легионари размакли су редове и пропустили слонове напред.



Ратно лукавство римског конзула у потпуности је успело. Апијан је записао: „Келтибери и њихови коњи, који никада пре тога нису видели слонове, били су као муњом погођени и у великом страху побегли су према граду”. Изгледало је да су храброст и срећа потпуно напустили браниоце, те да је било само питање времена када ће римски легионари нахрупити кроз градске капије. Тада се изненада десио необичан догађај који је преокренуо ток битке. Слон који се највише приближио зидинама био је погођен великим каменом у главу. Животиња се, готово полудела од бола, окренула и почела да гази кроз редове наступајућих римских легионара.
   Узнемирени трубљењем свога садруга и остали слонови кренули су у бег побеснело газећи и бацајући у ваздух све пред собом. „Тако је то увек са слоновима када се разјаре,” резигнирано је закључио Апијан:   „Када су такви свуда виде противника; зато неки мисле да су они свакоме непријатељи због своје превртљивости”. Видевши расуло у римској војсци, Нумантинци су јурнули из града. У гоњењу су убили три слона и више од 4.000 легионара. Битка се тако, потпуно неочекивано, завршила новим римским поразом.

                                               До олтара мира

   Нобилиор се није одмах повукао из околине Нуманције. Наставио је да напада околна места која су пружала помоћ побуњеном граду, али са мало успеха. У једном од окршаја погинуо је и римски заповедник коњице, извесни Биесије. Успех Нумантинаца навео је нека келтиберска племена, невољне савезнике Рима, да приђу побуњеницима. Легионари су због тога дочекали оштру иберску зиму потпуно изоловани. Многи су страдали, што од руке непријатеља док су прикупљали огрев и намирнице ван логора, што од хладноће и несташица у самом логору. Тако се неславно завршио поход Квинта Фулвија Нобилиора на побуњене Келтибере.



Ово је био први у низу неуспешних покушаја римске Републике да покори храбре становнике Нуманције. Пуних двадесет година трајао је рат моћног Рима и малог града у врлетима Иберијских планина. Апијан је забележио: „Већ уморан од овог Нумантинског рата, који је био тежак и развукао се преко сваког очекивања, римски народ изабрао је Публија Корнелија Сципиона Емилијана, освајача Картагине, верујући да је он једини човек који може да покори Нумантинце”. Тако је и било. Нуманција се предала у лето 133. године пре. н. е. после опсаде каква до тада није била забележена у војној историји.
   Сципион Емилијан подигао је око целог града осам логора и утврђења које је повезао рововима и палисадом дугачком готово девет километара, потпуно онемогућивши прилаз Нуманцији. Становници града, изморени глађу и сталним римским нападима, били су „захваћени најстрашнијим бесом, одлучни да себи одузму животе, уништавајући и своје најближе и своје домове, оружјем, отровом и пожарима које су подметали свуда. Тек када су сву човеку својствену храброст истрошили (малобројни) одлучише да се предају,” записао је, не без дивљења, римски историчар Флор. Сципион је затражио да предају целокупно оружје на договореном месту. Нумантинци су за то заражили још један дан, што им је одобрено. Многи су тог дана, скрхани очајем, дигли руку на себе радије него да доживе предају града. Након свега, Нуманција је до темеља разрушена.
   Пад Нуманције није означио крај борбе Келтибера против римске превласти. Окршаји су вођени дуги низ година након тога. Римски историчар Тит Ливије понудио је следеће образложење:
   „Хиспанија је, по природи земљишта и карактеру својих становника, била најбоље прилагођена од свих места на свету за озбиљно наношење губитака и непрестано обнављање непријатељстава. То су разлози зашто је Хиспанија, иако је била прва копнена провинција у коју су Римљани ушли, такође била и последња коју су освојили; истрајавајући све до нашег времена, када је напокон била покорена под вођством и добром срећом Августа Цезара”.
    Тако је тек први римски цар 19. године пре н. е. с нескривеним поносом могао да каже да је после два века ратова покорио цело Иберијско полуострво и присајединио га Царству. Октавијан Август је на челу Сената у част мира, који је коначно завладао римским светом, 13. године пре н. е. освештао величанствени споменик – Олтар мира (лат. Ara Pacis) који и данас сведочи о невероватној упорности Римљана да наметну своје виђење „мира” свима који су покушали да им се супротставе.

ЗИМСКЕ ВРУЋИНЕ

   Календар који су установили стари Римљани и данас је, готово неизмењен, у свакодневној употреби. Њихов најстарији календар имао је само десет месеци. Март (лат. Martius), први месец у години носио је име бога Марса. За други месец, април (лат. Aprilis) није сигурно утврђено порекло имена. Док једни сматрају да је овај месец добио име према богињи Афродити, односно Венери, други верују да назив потиче од латинске речи аперио у значењу отворити, јер се током овог месеца природа буди, односно отвара. Порекло назива за трећи и четврти месец такође није са сигурношћу утврђено. Мај је највероватније добио име према Маји, богињи раста и плодности, док је јун носио име богиње Јуноне, заштитнице брака и Јупитерове супруге. Песник Овидије нуди нешто другачије објашњење. По њему мај је добио име према прецима, старима, (лат. maiores) док је насупрот њему јун био посвећен младима (лат. iuniores).
   Пети и шести месец носили су имена према редним бројевима: квинтилис (лат. Quintilis), пети и секстилис (лат. Sextilis), шести месец. Потом су их следили септембар (лат. September), односно седми, октобар (лат. October), осми и новембар (лат.November), као девети месец. Година се завршавала у децембру (лат. December). Наш дванаести месец носи тако помало неуобичајено име – десети. Ова година имала је само 304 дана, што је Римљанима морало стварати велике проблеме.
   Као потврду за ову претпоставку Макробије је у свом делу „Сатурналије” записао и следеће:
   „Повремено се дешавало да цича зима западне у летње месеце и супротно томе, велике врућине завладају у зимским месецима. Када се тако нешто догодило, било је дозвољено да се придода одређени број дана, а да се не помиње име месеца, тако да се доба године прилагоди појавама на небу које су биле одговарајуће за текући месец.”
   Због непрактичности оваквог календара поједини научници сматрају да је римска година увек имала дванаест месеци. Историјски извори приписују легендарном оснивачу Рима, Ромулу и његовом наследнику Нуми Помпилију стварање таквог календара. Према предању они су додали још два месеца – јануар (лат. Ianuarius) и фебруар (лат. Februarius). Јануар је био посвећен богу са два лица Јанусу, божанству почетка и промене, док се порекло имена фебруара везује за култ прочишћења (лат. Februatio). Чини се да су ова два месеца првобитно придодата на крај године, али су касније померена на њен почетак.



Аутор:  Никола Керавица

„Према прорачунима, просечан животни век царева династије Комнина (1081-1185), ако са разлогом изузмемо младог Алексија II који је убијен као четрнаестогодишњак, био је 61 година. Упадљив је контраст са члановима Саксонске династије (919-1024) у Светом римском царству, чији је просечан животни век био само 40,5 година, дакле чак две деценије краћи него код византијске династије. Цареви македонске династије (867-1056) – иначе најславније византијске династије – просечно су живели 60, а владари последње византијске династије, династије Палеолога (1259-1453), 57 година. Ово, наравно, не треба да чуди, а и објашњење је релативно једноставно. Реч је о владарским породицама које су живеле у бољим условима што се тиче смештаја, исхране, лекарске бриге и осталих животних потреба.”
Извор: Радивој Радић, Друго лице Византије, Еволута, Београд 2014.

Zar zvanicna istorija ne kaze da su umirali sa 25 godina....




Srbin predvodio špansku armadu

Boris Subašić | 04. januar 2015. 19:47 | Komentara: 0
Dovitljivi moreplovac Petar Grgurić je falsifikovao krajem 16. veka viteško srpsko poreklo zbog napredovanja u španskoj "Nepobedivoj armadi", uspona na društvenoj lestvici i bogate ženidbe


 Španska armada u pohodu na Englesku
Španska armada u pohodu na Englesku
SRODNE VESTI
Robot-tuna špijunira za američku mornaricu?
Robot-tuna špijunira za američku mornaricu?
Nautički turizam - neiskorišćena šansa Srbije
Nautički turizam - neiskorišćena šansa Srbije
Mornarica SAD pokrenula novu istragu zbog varanja na testovima

SAD: Neispravna bespilotna letilica pogodila ratni brod

Otvoren Mornarički centar u Baru

DOVITLjIVI moreplovac Petar Grgurić je falsifikovao krajem 16. veka viteško srpsko poreklo zbog napredovanja u španskoj "Nepobedivoj armadi", uspona na društvenoj lestvici i bogate ženidbe. Koristeći lažne dokumente postao je admiral Don Pedro Ohmućević Grgurić i uneo u istoriju zbrku koja traje vekovima.


Za plemićku titulu nisu bile dovoljne Petrove sposobnosti pomorca i ratnika koji se proslavio u bici kod Lepanta 1571. kad je turska vojna flota katastrofalno poražena. Ni to što je oplovio ceo svet. Ni to što je iz propalog pohoda na Englesku jedini izvukao dva broda.

Da bi postao plemić, Petar je španskom kralju i plemstvu morao da servira priču o porodičnoj vezi s velmožom cara Dušana i junakom srpskih epskih pesama Reljom Krilaticom. Ključni deo obmane bio je maštoviti grbovnik sa 150 amblema postojećih i nepostojećih zemalja, vladara i plemića između Jadranskog, Crnog i Egejskog mora.

U prevaru se uključio i papa Kliment Drugi kome je grbovnik dao ideju kako da koristeći srpsku istoriju mobiliše stanovništvo porobljenih "ilirskih" zemalja za rat protiv Turske. Ohmućevićev grbovnik utemeljio je "ilirsku ideju" koju je kasnije biskup Josip Juraj Štrosmajer pretvorio u jugoslovensku, koristeći srpsku tradiciju da obnovi hrvatsku državnost, takođe uz pomoć Ohmućevićevog grbovnika.

Njegov falsifikat postao je uzor svih potonjih "ilirskih grbovnika" kojima su manipulisali nacional-romantičari stvarajući istorije prilagođene svojim željama. Najskoriji primer je novi grb BJR Makedonije zasnovan na falsifikatu don Pedra Ohmućevića.

- Grbovi iz ilirskih grbovnika su najvećim delom politički motivisane izmišljotine, koje su zloupotrebljavane za formiranje lažne nacionalne i državne simbolike. Praktično tu nema originala, osim srpskih plemićkih grbova, krsta s ocilima i dvoglavog orla, o kojima su sačuvani materijalni dokazi na pečatima, predmetima i građevinama - kaže arhitekta i heraldičar Dragomir Acović.

IZMIŠLjENA TRADICIJA
ILIRSKA heraldika, kao fenomen izmišljene tradicije, obuhvata rukopisne zbornike grbova - grbovnike, koji su se pojavili u primorju, Italiji, Španiji i Austriji krajem 16. i početkom 17. veka. - Kao osnov za izmišljenu tradiciju ilirske heraldike iskorišćen je i epski narativ o moćnom Dušanovom carstvu, srpskim velmožama, junacima, slavi i bogatstvu nekadašnjeg slovenskog sveta, navodi prof dr Aleksandar Palavestra. - Ti grbovnici sadrže srpske i druge južnoslovenske vladarske, zemaljske i porodične grbove. Ilirska heraldika je u vezi s ličnim i političkim ambicijama španskog admirala don Pedra Ohmućevića Grgurića, ali i s istorijskim konstrukcijama koje su u 16. i 17. veku dokazivale jedinstvo Ilira i Slovena i otkrivale navodno slovensko poreklo slavnih ličnosti antike.
Priča o lažnim grbovima i don Pedru Ohmućeviću Grguriću počinje s osmanlijskim osvajanjem Bosne 1463. i Hercegovine 1481. godine. Mnoge srpske porodice iz ovih krajeva tada beže u okrilje susednih hrišćanskih država. Među iseljenicima je i Ivelja Grgurić, koji se nastanio u Stonu kraj Dubrovnika, gde je trgujući stekao solidan imetak.

- Ivelja je imao pet sinova, od kojih su četvorica, a među njima i Petar, stupili u pomorsku službu kraljevine Španije. Petar je za života proputovao gotovo ceo svet, plovio je od Portugalije do Indije. Godine 1588. on predvodi eskadru od 12 velikih ratnih brodova koji u sastavu "Nepobedive armade" kreću na pohod na Englesku. Petar je priželjkivao plemićku titulu, a sa njom i pristup u istaknute španske viteške redove Svetog Jaga i Kaltrave. Dobiti špansku plemićku titulu bilo je veoma važno, ali nimalo lako - kaže dr Milić Milićević iz Istorijskog instituta.

Protokol je zahtevao dokazivanje "plemenitosti" četiri generacije predaka, po muškoj i po ženskoj liniji. Među precima nije smelo da bude muslimana ni jeretika, u koje su se ubrajali i pravoslavci. Zato je prvi korak ka španskoj plemićkoj tituli bio prelazak u katoličanstvo, a posle toga je moglo retroaktivno da se utiče na veroispovest i plemenitost predaka.

- Za sve je trebalo imati dokaze, makar i falsifikovane. U to doba ovo nije bila retkost, pa je Petar izabrao baš taj put. Godine 1584. dobio je od bosanskog biskupa don Antuna povelju koja je navodno dokazivala njegovo plemenito poreklo. Petar je vremenom sa raznih strana uspeo da sakupi još četiri slične povelje. Njima je dokazana tobožnja genealogija kojom je plemstvo porodici Ohmućević Grgurić dodeljeno još za cara Dušana - kaće Milićević.

Petar je isfabrikovao povelje kojima je dokazivao da je car Dušan 1349. njegovom navodnom direktnom pretku Hrelji Ohmućeviću dao na upravu Kostur, Prilep i druge gradove i župe. Kao svedoci ovog čina na dokumentima su potpisani kralj Vukašin, knez Lazar i Vuk Branković. Petar je naveo da je "Hrelja Krilati" poginuo braneći cara Uroša od Mrnjavčevića posle Dušanove smrti, posle čega je Hreljin sin Grgur iz braka sa Vidosavom Balšić živeo na njihovim posedima u Bosni. Po tom Grguru se Ohmućevići nazivaju i Grgurići.

- Relja Ohmućević na koga se Petar pozivao jeste istorijska ličnost, ali uopšte nije imao potomaka. Umro je 1342. u Rilskom manastiru, svojoj zadužbini, kao kaluđer. Prema tome, osnova falsifikata leži upravo u tome što Grgurići, seljaci iz Slanog, nemaju nikakve veze s vlastelom Ohmućevića - kaže dr Milićević.

Petrovim pričama je nedostajao i mali ali neophodan deo - porodični grb.

- Kako ga Petar nije imao, bacio se na posao i sam, ili uz pomoć nekog crtača, uspeo je da sastavi prvi "ilirski" grbovnik. On je bio navodno vrlo star, iz daleke 1340, a njegov autor je tobožnji "ban od Cimerije Stanislav Ruščić". Grbovnik je navodno sa ostalim svetim spisima pronađen na Svetoj Gori. Umešnost Petra Ohmućevića urodila je plodom i 1594. Kraljevski savet izdao je dekret u Napulju, kojim je priznat za plemića. Dve godine kasnije Petar, sada kao don Pedro, postao je vitez reda Svetog Jaga (Jakova) - navodi dr Milićević.
Na priznanje plemstva uticao je i duh vremena u kome je papa Klement Drugi pravio ratne kombinacije za isterivanje Osmanlija iz Evrope. Srećna okolnost za plemićku kandidaturu Petra Ohmućevića bila je to što je služio u delu armade u Napulju gde je bio centar propagande "slovinskog" odnosno "ilirskog" pokreta.

Papa je pomogao da don Pedrov grbovnik, čiji je original zvanično izgubljen, dobije brzo dvadesetak doteranih prepisa. Oni su Evropi otkrivali zaboravljene zemlje Dušanovog carstva i njihove stanovnike, koji su mogli da budu korisni u ratu s Osmanlijama kao "topovska hrana".

- U "krstaškim" planovima rimske kurije, Austrije i Španije porobljeni narodi Balkana imali su važnu ulogu pošto se računalo na njihovu sposobnost da iznutra ustancima razore Tursku. Rimska kurija je podsticala oslobodilačke pokrete na Balkanu, obećavala pomoć i uticala na katoličke vladare, naročito na Habzburgovce da pomognu vojno i novčano svaki ustanak protiv Turske - kaže prof. dr Aleksandar Palavestra. Vatikan je smatrao korisnom ideju o slovenskom jedinstvu i jakom frontu protiv Turske, u kome bi uz pobunjene balkanske narode učestvovale i Poljska i Rusija. - U takvim okolnostima među učenijim ljudima, uglavnom svešetenim licima Dalmacije, Dubrovnika i Boke Kotorske počeo se razvijati duhovni i politički "slovinski" pokret. Iako je nastao u krilu Katoličke crkve, slovinski pokret je svoju istorijsku osnovu našao u srpskoj srednjovekovnoj državnosti.

Tako je falsifikatorski rad Petra Ohmućevića promenio istoriju. Njegov grbovnik je definisao "ilirski narod" od Soče do Crnog mora, koji je, imao moćnu državu sa "svojim carem Dušanom i svecem zaštitnikom Svetim Jeronimom".

- Ilirski grbovnici nisu ostali samo u rukopisima. Tokom 17. veka jedan deo te građe objavljen je u značajnim knjigama "Kraljevstvo Slovena" Mavra Orbina, a zatim i u "Historija Bizantina" Šarla Dikanža. Ohmućevićevim grbovnikom je započeta epoha "teorijske heraldike" koja će pripremiti teren za "praktičnu" jer će mnogi grbovi preći na ustaničke barjake koji će se razviti 1804. godine - zaključuje dr Milićević.