Ma, jok...cim su se rodili odmah su umirali....

„Важно је нагласити да је у хришћанској Византији, нарочито у периоду од IV до VII века, али и касније, задржан велики број паганских празника. У ствари, црква је настојала да христијанизује дотадашње празнике који су потицали из античког времена, следили циклично смењивање годишњих доба и ухватили дубоке корене у животу поданика империје. То се, пре свега, односи на тзв. јануарске календе, које су се у стара времена код Римљана празновале од 1. до 5. јануара. У Византији, са постепеним превладавањем хришћанства, оне су једноставно припојене једном од најважнијих празника који прослављају верујући у Христа – Божићу. Тако се догодило да се, уместо пет, славило чак дванаест дана, почев од 25. децембра, а закључно с 5. јануаром.”
Извор: Радивој Радић, Ромејски свет, Београд 2012.

„Будући да је Византија била хришћанска држава у правом смислу те речи, верски празници – као што су Рођење Христа и Богородице, Ускрс, Цвети, Света Тројица и прослављање многобројних светитеља – били су важни догађаји у животу њених поданика. У те дане црквене службе су биле нарочито свечане и раскошне. Литургије су држали најугледнији црквени великодостојници, а на њих је долазио и византијски цар с породицом и многобројном свитом.
Празник је почињао звоњавом звона, а химне захвалности, звонцаво осипање гласова у хоровима дечака, шаренило свештеничких одежди, мноштво народа који се тискао око храмова и у њима, смоласт мирис тамјана доприносили су стварању особене атмосфере. Величанствен призор био је у најважнијој византијској богомољи – храму Свете Софије.”
Извор: Радивој Радић, Ромејски свет, Београд 2012.

„Поводом Божића нарочито је било свечано у великом царском двору где су организоване тзв. „готске игре”. Тај обичај подробно је описао василевс Константин VII Порфирогенит (913-959) у свом делу О церемонијама. Византијски цар је позивао на вечеру дванаест пријатеља: осам угледних великодостојника и по два представника дема, хиподромских странака „плавих” и „зелених”. Одмах пада у очи да бројка дванаест није изабрана случајно, већ према броју апостола. У време гозбе изводио се „готски плес”, као далеко и магловито сећање на време када је германско племе Гота имало важну улогу у Византијском царству. Четири играча, по два представника „плавих” и „зелених”, преобучени у готску ношњу и са гротескним и застрашујућим маскама, имали су у рукама штитове по којима су ударали палицама и на тај начин држали такт. Играли су око царског стола и на исквареном латинском језику, који нико није разумео, певали нарочите песме. Онда би се чуле песме хора „плавих” и „зелених” и царска гозба се завршавала музиком и певањем.”
Извор: Радивој Радић, Ромејски свет, Београд 2012.

„Већ у Старом завету владарска власт се доводи у везу са Богом тако што се истиче да Бог одабире краља као посредника између народа и Свевишњег, а божији дух га испуњава и подстиче на велике подухвате. У делима античких писаца образује се лик идеалног владара који поседује одређене врлине као што су разборитост, храброст, умереност и правичност. Хеленистичка епоха посебно наглашава човекољубље и побожност. Византијска идеологија царске власти, коју је први почео да уобличава Евсевије из Цезареје, почива на истоветним принципима. Временом се ствара слика о непобедивом василевсу, посреднику између неба и хришћанске васељене, коме сам Бог даје моћ. Не улазећи подробније у ово сложено питање подсећамо на чињеницу да је један од ограничавајућих чинилаца цареве власти био и „страх божији”. Између осталог ту је и страх греха. Занимљиво је напоменути да чин помазања ослобађа крунисаног монарха од претходних али не и од будућег огрешења.”
Извор: Радивој Радић, Страх у позној Византији (1180-1453), Еволута, Београд 2014.

„Интересантно је приметити да име Стефан, које долази од грчке речи стефанос, што значи „венац”, односно „круна”, има дугу традицију јер се појављује још у античкој епоси. Тако је у IV и V веку имало веома широку употребу, а своју популарност дуговало је и првомученику и архиђакону Стефану, рођаку апостола Павла. У периоду иконоборства (VIII – IX век) то име доживљава нови успон јер је, по легенди, неколико личности са именом Стефан пострадало ширећи култ икона.
У Теофановој хроници, која допире до 813. године, наводи се чак деветнаест личности с тим именом, а у историјском делу Јована Скилице, који описује време од 813. до 1057. године, срећемо седамнаест Стефана.”
Извор: Радивој Радић, Ромејски свет, Београд 2012.

Па, добро...има ли шта новога у кухињи псеудоистричара? 

„Када би се образовао пантеон византијских војсковођа, у који би ушли како они највећи, попут Велизара или војничких царева Нићифора II Фоке (963-969), и Јована I Цимискија (969-976), тако и они који нису били овенчани славним победама, као што је, на пример, Манојло Камица с краја XII, и из првих година XIII века, часно место у том друштву бесмртника свакако би заузео и Алексије Филантропин. Поготово ако се узме у обзир чињеница да је живео у раздобљу снажне осеке ромејског оружја, када је, према запажању једног савременика, византијска војска била толико слаба да је „служила за посмех” или чак „уопште није постојала”. У тој светлости посматрани, његови војнички подвизи – а били су неспорни – добијају на уверљивости.”
Извор: Радивој Радић, Из Цариграда у српске земље, Београд 2003.