Sve srbin do srbina...

Не бих да вам кварим журку, али зар ова расправа коју водите не спада у посебну тему о пореклу Срба, која већ постоји? Ипак је тема Византија, а не порекло Срба...

Хвала, ја покуашвам да му то кажем, мада и сам сам крив, упуштам се у  расправу...Но, како год, ја ћу да наставим да стављам кратке и дуге приче из Византинског царства...и од сада, остајем на том путу....

Verovatno je i to zanimljivo pa zato je i otvorena tema za to:
http://forum.burek.com/jesu-li-srbiserbi-ipak-najstariji-narod-na-planeti-t87257.0.html

Uostalo, i Ganderolog je objasnio...

Византијске приче


Зима и лето људима доносе низ различитих непогодности и тегоба. Тако је било одувек. Људи од пера који су живели у различитим епохама оставили су сведочанства како о хладним зимама, тако и о врелим летима


 У хиљадугодишњој византијској историји било је неколико зима које су забележене по незапамћеној хладноћи и које су поданицима Царства донеле велике невоље. Једна од таквих зима била је, на пример, 717/718. године кад су Арабљани по други пут покушали да освоје Цариград.    Прича се да је тада земља сто дана била покривена снегом, што је довело и до појаве страшне глади међу исламским ратницима који су, да би преживели, били присиљени да једу лешеве преминулих другова. И зима 927/928. године остала је упамћена по великој хладноћи – Цариград је четири месеца био окован ледом – а умешала се и куга. Уз то, 928. година била је неродна, па се појавила велика глад о којој се приповедало десетлећима.
    Занимљив покушај медицинског објашњења о томе како се на хладноћи понашају тела живих бића доноси историчар Јован Кинам из 12. века, а у опису студене зиме 1149/1150. године. Он је записао да је било толико хладно да су код многих животиња почели да страдају удови пошто се сва природна топлота тела скупила око срца.
    Исти писац даје још један веома сликовит опис ледене зиме, 1166/1167. године, нагласивши да је нападало толико снега да је затрпао све удолине и горске падине, а од прекомерне хладноће тела су се готово смрзавала.  Дивље животиње које нису могле да нађу место где да се скрију, напуштале су честаре и у гомилама тумарале по снегу; јата птица нису била у стању да се користе крилима (лед им је попут окова опточио крила), па су се кретале ножицама и постајале лак плен и за животиње и за људе.

И коњи посрћу

    На основу података сакупљених из извора различитог порекла дошло се до закључка да је после благе климе и умерених температура, својствених за раздобље од 750. до 1200. године, Европа ушла у један изразито хладан и влажан климатски циклус. Најпре је, од 1200. до 1350, било доба велике студени, а онда су, почев од 1350. до 1500. године, температуре постале умереније, али се влажност увећала.
    Једна од најхладнијих зима у позновизантијском раздобљу била је при самом крају 13. века, 1298/1299. године. Ову чувену зиму веома упечатљиво су описала двојица савременика, византијски интелектуалци Георгије Пахимер и Теодор Метохит. Старији од њих, калуђер и писац Георгије Пахимер, забележио је следеће:
    „Тада је, дакле, и зима дошла, највећа од зима, па и оних изузетних, какву ни старци још никада нису видели да је настала. Јер толики се снег нагомилао, да је затворио излазе из ниских кућа, па су једни обележавали куће и улазе неким знацима и штаповима, а неки су се служили алаткама да заробљеним отворе куће. Током многих дана нико није могао ни видети земљу, нити на њу ступити, него су путници морали по насталом снегу као по чврстој земљи да се крећу, све до близу пролећа, и узалудно је било јахати на коњу, осим уз опасности сигурног оклизнућа.”
    Исти писац у наставку бележи како је наступио месец линеон (фебруар) и како је земља отврдла под снегом и његовом чврстом леденом кором, као што је била отврдла и струја самих река које увек теку а које су сада биле заустављене стегнутошћу у дубини воде. Све то је имало за последицу да је зимом стегнута и залеђена земља оштетила растиње, а оно што је било засејано пропадало је на свим странама.
    Још подробнији опис страшне зиме 1298/1299. године срећемо у    „Посланичком слову” Теодора Метохита, главног византијског преговарача који је за релативно кратко време морао чак у пет наврата да путује у Србију и припрема брак краља Милутина и византијске принцезе Симониде. У поменутом извештају, који је састављен на последњем путовању и био упућен у Цариград њему надређеном Нићифору Хумну, првом министру византијског цара Андроника II Палеолога (1282–1328), Метохит је записао:

„А теби је познато да је баш ове године било више него икада хладно, врло снежно и са северним ветровима који су жестоко дували, а тако је било посебно нама који живимо у Цариграду. Заустављали бисмо се по кућама, као у неким јамама, а нарочито они који су имали подруме. Јер друкчије се није могло издржати. И били смо врло често одсечени од свих путева и излаза. А кад се ипак коначно морало изаћи, пошли бисмо на царски друм и наставили пут пешке, и данима, корак по корак, ослањајући се на штапове због клизавице и не користећи се – како се обичава – уопште коњима, пошто се дешавало да они врло често на колена посрћу, њихови управљачи да се сударају и падају јер је снег све учесталије падао, па је постао дубок и обасипао је сва кола, и она која су следила с носивим товаром, и није пружао тврдо, стабилно и чврсто тле.     Свакако знаш да зима кад сам напуштао Град (Цариград) још ни издалека није престала. Напротив, на великом пространству земљу је покривао претходно пали и највећим делом нерастопљени снег, а било је у изгледу да ће се слично време наставити и ми, који смо се спремали на пут кроз Тракију, тако страшно смо то искусили: уосталом, и теби су добро познати трачки ветрови.”
    И, заиста, добро је знано да је област Тракије, упркос чињеници да се ослања на топло море, почев од античког доба па до наших дана увек била позната по снажним зимским ветровима и обилном снегу.

Назебоше Турци

    У продужетку Теодор Метохит каже следеће:
    „На зимској хладноћи ветрови нам беху најстрашнији. Надирали су на нас и шибали нас снегом, кишом, са свих страна, као с неке бескрајне и олујне пучине по тамошњим пространим и безграничним равницама, без икаквог брда и незаштићеним, пробијајући нас и ударајући дуж читавог пута. Дували су час са супротне стране и нама у лице, не дозвољавајући победоносним јунацима и војводама на коњима да иду напред, а час су дували с бока збацујући и разбијајући јахаче. Често је бивало да јутром покушавамо да продужимо пут, али по кратком или никаквом путовању морамо или да се вратимо откуд смо кренули или, ако смо већ успели да се докопамо каквог насеља или имања, да ту прекинемо путовање и сјашемо. По најмањем пређеном растојању сваки час смо се распитивали за друм и време до првога села а посебно да ли је оно близу, пошто би ускоро било неопходно заустављање, а и да не бисмо силили себе да у путу напредујемо више него што је могуће. Трпећи овакво зло и заустављајући се уз велику пометњу код сељака и ратара због зиме затворених по кућама, с радошћу смо делили с њима заједнички заклон и огњиште, већајући сви заједно са свима и помешавши се и вртећи се око пепела од ватре, сви заједно у општој невољи и окружујући огњиште, а нико, ма ко да је био, од других ништа није извољевао...”
    Ваља подсетити да су за средњовековног човека љута хладноћа и зимска тама пуна стрепњи биле веће зло него за људе Новог века.
    Занимљиве податке о зимском невремену дају и такозване византијске кратке хронике, сажете забелешке уз поједине датуме које су углавном изашле из пера оновремених калуђера. Тако је у једној од њих забележено о страшној зими и читавом низу озбиљних невоља које су 17. децембра 1420. године задесиле приморски град Навплион на источном ободу полуострва Пелопонез. Непознати састављач је оставио следеће сведочанство:
    „Године 6929 (=1420), у среду, 17. децембра, догодило се страшно зимско невреме, огромна количина кише и судар муња и громова, у Навплиону. И срушио се нартекс цркве Светог Андрије и отворила су се врата цркве и отвориле су се гробнице и звоно је пало и знамења су се појавила на зидовима и на вратима као од мача.”
    Уз ове податке из византијских кратких хроника веома се лепо уклапају језгровите али стога не мање речите вести похрањене у великом броју њима сродних извора, а то су стари српски летописи. У једном од њих се каже да „године 6984. (=1475/1476) беше зла и љута зима”. У другом можемо да прочитамо како „године 6905. (=1396/1397) позебоше (смрзнуше се) Турци у Босни”.
    И позновизантијски писац и државник Георгије Сфранцис у мемоарима доноси податке о једној веома хладној зими. Он је забележио:
„Дана 17. децембра 6948. (=1439) године преминула је деспина кира Марија из Трапезунта, а 1. јануара исте године (=1440) упокојила се деспина кира Евгенија, кћерка Гатилузија. Обе су сахрањене у манастиру Пантократора. У то време била је сурова зима као никада пре тога.”
Реч је о Марији Комнини Палеологини, кћерки трапезунтског цара Алексија IV Великог Комнина (1416/7–1429) и супрузи византијског цара Јована VIII Палеолога (1425–1448), и Евгенији, кћерки Франческа II Гатилузија (1384–1403) и супрузи византијског цара Јована VII Палеолога (1390). Пантократор је чувени цариградски манастир који је у 12. столећу подигао цар Јован II Комнин (1118–1143).
    Сфранцисов савременик Критовул са Имброса саопштава податке о веома хладној зими 1456. године кад је султан Мехмед II Освајач (1451–1481) водио поход против града Еноса. Велика хладноћа и обиље снега, уз снажан северни ветар, донели су много невоља војсци османлијског владара, пре свега пешадијским јединицама. Много војника нашло је смрт у снежним наносима дуж пута, а знатном броју су страдали носеви и уши, па су морали да буду одсечени. Трапезунтски хроничар Михаило Панарет наводи да је зима 1373. године била веома студена, с пуно снега, и однела је известан број људских жртава.

Напаст звана инсекти

    Зимско време, с огромним снежним падавинама, изразито ниским температурама, снажним леденим ветровима и свиме што собом носи ово годишње доба, очигледно је Византинцима доносило много више невоља и они су га теже подносили него што је то био случај с летњим оморинама. Другим речима, поданици Византијског царства више су се плашили зима, које су каткад попримале сва обележја поларних студени, него врелих летњих месеци. Због тога није чудно што се у делима византијских писаца више пажње посвећује хладноћи него несносним врућинама. Додуше, Георгије Сфранцис је на једној од страница мемоара забележио: „Дана 17. јула 6953. (=1445) године наступила је свеопшта врућина достојна сећања.” Кипарски хроничар Леонтије Махерас доноси податак да је у петак 3. августа 1425. године била велика врућина и да је од жеге преминуло више лица.



 Осим високих температура, велику невољу у летњим месецима за средњовековне људе правили су и инсекти. Тако, на пример, научници који су се бавили проучавањем историје монаштва истичу да слаба и оскудна исхрана није била ништа у поређењу с гадном прљавштином и инсектима којима су ти посвећеници Христу бивали изложени.
    Занимљиво сведочанство сачувано је у Дубровачком архиву и потиче из пролећа 1487. године. Реч је о настојањима калуђерица самостана Свете Кларе које су од надлежних градских власти тражиле да им се додели земљиште у суседству манастира. Њихову молбу отежавала је чињеница да се на том земљишту налазила јавна чесма, па је Република изашла са захтевима који нису били по вољи калуђерица. Као последњи аргумент којим су настојале да својој молби дају нарочиту тежину, калуђерице су нагласиле да се ближи лето, што је за њих страшно због небројеног мноштва бува и стеница које им загорчавају живот. Наведено је да је тих инсеката толико да се не би могли сместити у мерицу од четири стара. Један стар износио је нешто преко деведесет запреминских литара (тачније 91,79 литара).
    Калуђерице су указивале на своју беспомоћност у таквим приликама кад се налазе на великом искушењу, па ћутке и без роптања морају трпети убоде тих инсеката. Наиме, њихово добро васпитање, које подразумева срамежљивост и отмено понашање, подучава их да трпељиво и нетремице подносе ту напаст. Осећај пристојности им налаже да радије допусте да буду изложене насртајима минијатурних, али насртљивих и досадних инсеката, него да у присуству других учине нешто што би се могло оценити као неумесно. А то неумесно би могло да буде чешкање којим би, истина, себи олакшале наметнуту нелагоду, али би се тако, неподесним понашањем, изложиле опасности да изгубе добар глас који су с разлогом уживале у граду.

Аутор:
Радивој Радић, Политикин забавник..

Opet Radic...

Opet slucajno...

Радивој Радић (Ливно, 22. јануар 1954) је српски историчар (византолог), универзитетски професор и научни радник.


Радић је основну школу завршио у Врњачкој Бањи, а гимназију у Београду. Дипломирао је на београдском Филозофском факултету на групи за историју 1980. године. Децембра 1985. године одбранио је магистарску тезу „Обласни господари у Византији крајем 12. и у првим деценијама 13. века“. У току школске 1985/1986. боравио је седам месеци у Атини на специјализацији као стипендиста грчке владе. Докторску дисертацију „Време Јована V Палеолога“ одбранио је у децембру 1991. на Филозофском факултету у Београду. На постдокторском усавршавању био је 1997/1998. у Центру за византијске студије Дамбертон Оукс у Вашингтону.

У Византолошком институту САНУ запослен је од 1978, тренутно обавља функцију заменика директора института. Од 1994. запослен је на Филозофском факултету као доцент, а од 2007. је редовни професор и шеф Семинара за византологију. Предаје и на Филозофском факултету у Бањалуци од јесени 1994, као и на Филозофском факултету у Нишу од јесени 1999. године. Историју Византије, а до недавно (новембар 2010.) и Историју Старог века предаје и на Филозофском факултету, Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици.

До 2007. Радивој Радић је учествовао на тридесетак научних скупова у земљи и иностранству и објавио је преко 120 научних радова. За књигу „Време Јована V Палеолога (1332—1391)“ године 1993. добио је Октобарску награду града Београда за науку. Сарадник је и „Енциклопедијског просопографског лексикона византијске историје и цивилизације“ који се издаје у Атини, као и члан редакције Зборника радова Византолошког института (ЗРВИ) и Српског комитета за византологију.

Поред академске каријере, Радић се последњих година нарочито бави и популаризацијом историјске науке и посебно византијске историје.

Одабрана библиографија :

 

   У средњовековној историји сачувано је неупоредиво више података о истакнутим мушкарцима, а далеко мање о женама. Тако ни повест Византијског царства није изузетак. Једна од најпознатијих и најнеобичнијих Византинки била је Касија или, како се још помиње у изворима, Касијана и Икасија. Она је била монахиња и песникиња, а живела је у 9. веку.

   Покушај да се установи година њеног рођења, због низа потешкоћа које проистичу из оскудности и непотпуности сачуваних изворних података, поделио је савремене истраживаче. Тако поједини научници наводе да је Касија рођена 800. или 805. године, док други верују да је то било касније, око 810. године. А све указује да је светлост дана угледала у византијској престоници Цариграду.
Према легенди, похрањеној у историјском спису Симеона Логотета, византијског писца из 10. столећа, а сачуваној и у неким каснијим изворима, Касија је као млада девојка учествовала у такмичењу невести међу којима је византијски цар Теофило (829-842) себи бирао будућу супругу. Реч је о својеврсном надметању у лепоти која може да се упореди са данашњим избором за најлепшу девојку. Остало је забележено да је Еуфросина, удовица цара Михаила II Аморијца (820-829) и Теофилова маћеха, послала гласнике у све области Византијског царства са задатком да у Цариград доведу најлепше девојке. После извесног времена дванаест изабраних лепотица обрело се у царском дворцу. Онда је Еуфросина дала Теофилу златну јабуку и рекла му да је поклони оној девојци која му се буде највише свидела.
У наставку ове бајковите приповести каже се да је међу кандидаткињама за будућу царицу била и једна племенита девојка заносне лепоте по имену Касија. Осим ње у најужи избор ушла је и Теодора, лепотица која је потицала из малоазијске области Пафлагоније. Млади цар, који је требало да се одлучи између њих две, нашао се пред тешком одлуком. Да би добио у времену, а можда и у намери да провери њихову проницљивост и, уопште, њихова схватања, Теофило их је изазвао изјавивши прилично безобзирно како се прича да од жена произлази зло. Неопходно је указати на чињеницу да је у средњовековном свету, па и у Византији као значајном делу тог света, став према женама у најмању руку био двојак. Он се колебао између две потпуно различите библијске личности модела: варљиве и заводљиве Еве, ђаволовог помоћника, с једне, и чисте и беспрекорне Марије, која је на свет донела Исуса Христа, с друге стране. Ова два међусобно искључива становишта према женама на најбољи начин илуструје позната византијска пословица која каже: „Три су зла и три су добра на свету: ватра, жена и море”.


   На ову Теофилову непријатну, па и прилично увредљиву оцену, млада али очигледно мудра Касија у првом тренутку донекле се помела. Али, она је веома брзо савладала збуњеност, прибрала се и оштроумно одговорила василевсу да је од жена произашло и оно најбоље. Овај језгровит и довитљив одговор, у нешто развијенијем облику, среће се касније још код једног византијског писца који тврди да је реч о спасењу света, о добру које је родила света Богородица. Увидевши оштрину Касијиних речи, Теофило је устукнуо. Јер млади византијски василевс био је последњи цар-иконоборац на цариградском престолу, и као противнику култа икона није могло да му се свиди величање мајке Исуса Христа. А можда му се није допала ни то да му будућа супруга буде тако бритка на језику. Зато је он јабуку дао Теодори. У вези с тим треба нагласити да су поједини истраживачи у неким писмима Теодора Студитског, чувеног оновременог монаха и богослова који је иступао против иконобораца, препознали алузију на младу Касију и њену приврженост култу икона.
Колико се овој легенди, која је уз извесне, али не тако битне разлике сачувана у неколико извора, може веровати? С тим у вези ваља нагласити да се у античкој митологији среће избор најлепше девојке и мотив златне јабуке. Тако се, на пример, Парис, бирајући између богиња-лепотица какве су биле Хера, Атина и Афродита, одлучио за ову последњу и предао јој је златну јабуку. Већина савремених истраживача као веродостојну прихвата приповест о Теофиловом избору између Касије и Теодоре, али не искључује могућност да је при том не само изведена одређена уметничка стилизација догађаја о ком је реч, него и да је постојала извесна надградња приче.
Оваква такмичења девојака у Византијском царству, према сачуваним изворним подацима, била су уприличена неколико пута, углавном када су царице-мајке желеле да својим синовима овезбеде достојну супругу. Царичини повереници одашиљани су по целом Царству да траже одговарајуће невесте које су могле да одговоре царском идеалу. Обично су три кандидаткиње улазиле у најужи избор. Млади цар је оној која му се највише свидела даривао златну јабуку или прстен. Тако је, на пример, 788. године царица Ирина наговорила свог сина Константина VI да изабере Марију, унуку чувеног светитеља Филарета Милостивог. Штавише, прича се да је у потрази за снајом царица одредила узраст и висину, а такође и размере главе и дужину стопала будуће синовљеве супруге. Године 807. Ставракије, син и несуђени наследник василевса Нићифора I (802-811) изабрао је Теофано, већ удавану, али на брзину разведену. Као што смо видели цар Теофило је 830. године изабрао Теодору, а иста Теодора је 855. године приморала седамнаестогодишњег сина Михаила III да изабере Евдокију Декаполиту. Василије I Македонац (867-886) је 881. године сину и будућем цару Лаву VI Мудром (886-912) изабрао супругу Теофано. Неки научници сумњају у ово „такмичење невести” и мисле да је то литерарни обичај у византијској књижевности 9. и 10. века. Додајмо да је слична и својеврсна „смотра невести” постојала и на средњовековном Западу, а у 17. столећу и у Русији .
   Како било, али Касији није пошло за руком да постане византијска царица. Онда је васељенски патријарх Антоније I Касимат (821-837) венчао Теофила и Теодору. Догодило се то на велики црквени празник Педесетнице или на Духове, 5. јуна 830. године. Теодора је касније, после преране Теофилове смрти, постала регент њиховом малолетном сину Михаилу III (842-867) и успоставила је култ икона у Византији. На тај начин окончала је велику кризу у Царству, која је трајала више од сто година, а хришћанска црква прогласила ју је за светицу. Успомена на блажену царицу Теодору слави се 11. фебруара.
После неуспеха на такмичењу за Теофилову изабраницу, Касија је подигла женски манастир у ком је примила монашки завет и прихватила испоснички начин живота. Занимала се филозофијом и до краја живота остала посвећена само Богу. Тачнији датум њене смрти није могуће установити, али се верује да се монахиња и песникиња Касија упокојила између 843. и 867. године. Међутим, сачувани су многи њени списи који речито сведоче о несвакидашњој обдарености ове византијске монахиње.
У прилично богатој писаној заоставштини умне духовнице Касије налази се велики број химни и епиграма. Још у византијско време она је била веома цењена, а потоњи учени људи су је уважавали. Тако је, на пример, Нићифор Калист Ксантопул, црквени писац друге половине 13. и првих деценија 14. века, укључио Касију у свој списак знаменитих поета-химнографа, раме уз раме са Теодором Студитским, Козмом Химнографом, Андријом Критским, Јосифом Химнографом, Георгијем Кипарским и другим.
Теодор Продром, водећи византијски песник средине 12. столећа, коментаришући канон на „Велику суботу” саопштава да је првобитни творац овог канона била једна песникиња. На основу усменог предања, он је забележио како је нека племенита и мудра девојка именом Касија саставила текст и написала одговарајућу музику. Касније, међутим, мелодија се поштовала као света, али је превладало мишљење да је недостојно да она буде повезана са текстом који је изашао из пера једне жене. Због тога су епископ Марко и песник Козма написали нови канон, при чему је први саставио четири, а други следећих пет од укупно девет ода.
 Касијину писану заоставштину углавном чине две групе текстова - изреке, односно епиграми и химне. Изреке и епиграми по свом садржају могу да се уброје у дела која се баве моралним и етичким темама. Касијини епиграми били су римовани и као по правилу кратки и једноставни, схватљиви и лишени учених захтева, не прелазећи размере једног или два стиха. Као и остали песници 9. века, и Касија је следила Георгија Писиду, највећег византијског поету који је живео у првој половини 7. столећа.
Једна од честих тема Касијиних кратких књижевних форми је пријатељство. У тим епиграмима она је пуна хвале за умног, оданог и образованог пријатеља, а истинско пријатељство супротставља разметљивом и лажном.




Мудра песникиња Касија, увек критички настројена и са изоштреним смислом да уочи све негативности, у својим епиграмима није мимоилазила ни поједине људске слабости. Она се нарочито обрушила на завист и жигосала ју је као једну од највећих човекових мана.



Касија се са посебним огорчењем окретала људској глупости и немилосрдно ју је извргавала руглу.



Песникиња није избегла ни размишљање о женама, поготово јер се радило о теми која је својевремено, приликом избора за супругу василевса Теофила, довела до њеног малог рата речима са младим царем:




Занимљиво је напоменути да велики број својих “наравоученија” виспрена монахиња почиње глаголом мрзети:




Сачуван је и известан број Касијиних епиграма који почињу са речју боље:




Ако се зна да је тврдичлук једна од људских особина коју су писци од античких времена до наших дана радо исмевали, онда не треба да изненађује ни Касијин осврт на ову људску “несавршеност”:




Проучаваоци византијске књижевности и други стручњаци који су се бавили изучавањем Касијиног књижевног дела наглашавају да неки њени стихови одишу песимизмом и разочарањем, а многи од њих носе личну ноту и имају аутобиографске црте.




Није на одмет указати на чињеницу да, упркос Касијином духовничком опредељењу, већина њених стихова носи световно обележје и само у ретким она испољава своју преданост вери:




   Историчари византијске књижевности, почев од великог Карла Крумбахера, „оца” немачке византологије и научника који је још крајем 19. века објавио Касијину писану заоставштину, постављају питање о томе колико су били оригинални њени епиграми. Даровита песникиња могла је да има на располагању готове зборнике изрека на које се ослањала као на неку врсту предлошка. Добро је познато да су још од античког доба афоризми сакупљани и слагани како по алафабетском редоследу, тако и по темама. Касија је, по свој прилици, из таквих зборника црпла обрасце за своје епиграме. Ипак, не треба заборавити да те изреке нису биле у стиховима, а Касијине, напротив, јесу, што им даје толико драгоцену црту оригиналности. Њени епиграми носе и особену личну ноту, али и несумњиву политичку незаинтересованост. Упадљиво је да у Касијиним кратким формама нема ниједне алузије на сукоб око култа икона, мада је она живела у време „другог таласа” иконоборства (815-843).
Касија умногоме пренебрегава правила античке метрике, а има и врло мало утицаја античких и византијских песника. Она, такође, веома мало пише о црквеној догматици и религији, а нигде непосредно не наводи Свето писмо. То је, уосталом, и било књижевно усмерење у византијској култури прве половине 9. века, које је, између осталог, означавало напуштање простора омеђеног искључиво верским темама и повратак световном животу.
  Књижевно стваралаштво песникиње Касије није било ограничено само на изреке и епиграме. Из њеног пера, као што је речено, изашло је и неколико црквених химни за које је она не само писала текстове него и компоновала музику.
Византијска песникиња и монахиња нашла је своје место и у нашој литератури 19. века. Наиме, Милован Видаковић (1780-1841), први романописац у новијој српској књижевности, у једном одељку свог романа „Селим и Мерима”, објављеног 1839. године, доноси кратак Касијин животопис н



Радивој Радић

pa tema je i otvorena kako bi se dokazivalo da Srbi nisu postojali.