A ti i Radic krijete to poreklo....

Niko ne krije, samo ti nemas znanja....Primjer ti je car Zenon koji je Isavrijanac,potice iz Jermnenije..dosao je na vlast 474. godine...Njegovo pravo ime je Tarasikodisa...i tako dalje...ali, ti ne znas to jer pokusvas na neki uvrnuti nacin da nesto dokazes...npr da ima Vizantinskih careva srpskog porjekla...nema cak ni slovenskog....

Jednostavno mu ne odgovaraj, otici ce on, ovako mu dajes motivaciju...



Inace, tema je dosta zanimljiva 

Neke stvari ne mogu da ostavim bez odogovra, koliko one bile glupe, ali pokusacu da ga ignorisem

  Једно од најзанимљивијих питања епохе средњег века гласи: Како би се одвијала европска, па и светска историја да су Арабљани у другој половини 7. или првим деценијама 8. века заузели Цариград? Одговор можемо само да слутимо.



   Премда су Турци срушили Византију, највећи такмац и непријатељ царства током његовог хиљадугодишњег постојања били су заправо Арабљани. Нећемо погрешити уколико кажемо да за све време постојања Византије ниједан народ није играо тако велику улогу у њеној историји као становници Арабије. Они су ударили на темеље Византије, снажно их уздрмали и у најмање два маха непосредно угрозили сам опстанак „универзалне империје”.
Пророк Мухамед, једна од највећих личности у свеукупној светској историји, верски и политички ујединио је арабљански свет, створио је Арабљанима веру и државу, а његова доктрина, премда једноставна и донекле духовно неразвијена, била је пуна снаге кадре да покрене огромну потенцијалну енергију овог многољудног народа. Мухамед је преминуо 632. године, а убрзо после његове смрти уследила је велика сеоба. Синови пустиње напуштали су своју неплодну земљу и почели да се шире на суседне области.
   На удару Арабљана најпре су се нашле две велике суседне силе - Персија и Византија. Прва је подлегла већ у првом судару, док је друга, уз огромне напоре, успела да одоли новим освајачима. Већ 634. године Арабљани су упали на подручје Трансјорданије. У току следећих пола века у сукобима с ратницима ислама Византинци су знали само за поразе. Једна за другом падале су провинције царства: Сирија, Палестина, Месопотамија, Египат, острва Кипар, Родос, Кос, Хиос. Уз то, непрестано су пустошене византијске области у Малој Азији. Ако се на географској карти погледају ове земље, поготово острва, намах постаје јасно да је крајњи циљ Арабљана био Цариград. Калиф Муавија (661-680) поверио је сину Језиду остварење својих главних планова који су се тицали Византијског царства. Године 670. арабљански одреди запосели су полуострво Кизик на малоазијској обали Мраморног мора. Сада су били потпуно сазрели услови да исламски освајачи крену на византијску престоницу.

  Прва опсада (674-678. године)

    У пролеће 674. године у водама надомак Цариграда појавила се огромна и застрашујућа арабљанска флота под заповедништвом Абд ел Рахмана. Море је врвело од мноштва бродова који су се слегли пред теснац Босфора. Када је византијски цар Константин IV (668-685) сазнао за покрет неверника према Цариграду, предузео је кораке да престоница спремно дочека нападаче. Није на одмет нагласити да се претходне, 673, године десило нешто што је уплашило савременике. Како је Теофан записао, у марту се не небу појавила Ирида и читаво човечанство дрхтало је од страха. У грчкој митологији Ирида је златокрила гласница богова и отелотворење дуге. Веровало се да дуга настаје кад Ирида лети преко неба или да је саткана од њене разнобојне одеће, а постојало је и веровање да је дуга заправо појас богиње Ириде.
    На другој страни, војсковођа Суфијан ибн Ауф, заповедник арабљанских копнених снага, дошао је до Халкедона. У међувремену, на европску обалу, недалеко од цариградских бедема, са арабљанског бродовља искрцан је један велики одред који је требало да град опколи с копна, на простору од Мраморног мора до залива Златног рога. Управо је истовремено опкољавање Константинопоља и с копна и с мора, без обзира на његове снажне зидине и добар систем одбране, био највећа опасност за мегалополис на Босфору. При том, залив Златног рога био је најслабија тачка и „меки трбух” византијске престонице.
    Што се тиче збивања око Цариграда, огорчене борбе Византинаца и Арабљана водиле су се целог лета 674. године да би се у јесен, када су наступили неповољни услови за пловидбу и војевање, арабљанска флота повукла у своје зимовалиште на Кизику. То повлачење пружило је Византинцима драгоцену могућност да допуне залихе и поправе цариградске бедеме које је непријатељ донекле оштетио. Арабљанска опсада трајала је чак пет ратних сезона: 674, 675, 676, 677. и 678. године. Међутим, као и раније, и овога пута најјача тврђава средњовековног света успела је да издржи опсаду.
Свој огроман успех Византинци, пре свега, дугују новом изуму, такозваној грчкој ватри, правом чуду средњовековне ратне технике. Реч је о течном пламену који се из посебних направа, такозваних стрепти, под притиском избацивао и изазивао пожаре на бродовима. Према веровању које почива на податку из Теофанове хронике и које је данас у приличној мери поколебано, грчку ватру изумео је архитекта Калиник из града Хелиопоља у Сирији (или можда у Египту). Он је 673/674. године донео у Цариград ово опасно, али за Византинце спасоносно, оружје и оно је однело превагу у сукобу с Арабљанима. Никада није утврђен тачан хемијски састав ове запаљиве смесе, помоћу које су Ромеји однели низ блиставих војничких победа, али се верује да је један од основних састојака била шалитра. Тек неколико векова касније флоте појединих италијанских поморских република успеле су да бар унеколико одговоре на изазов грчке ватре. Како бележи византијски историчар 12. столећа Јован Кинам, Венецијанци су облагали своје бродове тканинама натопљеним у сирће како би их заштитили од разорног течног пламена. Георгије Пахимер, историчар који пише у првој деценији 14. века, наводи како су Ђеновљани штитили своје бродове тако што су њихове бокове облагали осушеним волујским кожама.
    Побожни Теофан је записао да су Византинци однели победу над Арабљанима под зидинама Цариграда уз помоћ Бога и Богородице. Он додаје да су се верујући у Алаха повукли у големој невољи и с великим ранама. Међутим, ни то није био крај њиховим недаћама: јака бура захватила је арабљанско бродовље крај обала малоазијске области Памфилије, надомак града Силеја, и десетковала га. И, напослетку, и арабљанску копнену војску у повлачењу поразили су византијски одреди које су предводиле војсковође Флор, Петрона и Кипријан. Постоји податак да је побијено чак 30.000 арапских војника.
После овог двоструког страдања, стари калиф Муавија није имао другог избора него да с византијским василевсом Константином IV склопи уговор о миру на тридесет година. Он се обавезао да ће цару годишње плаћати 3000 златника и да ће му слати педесет робова и педесет коња.
Наравно, ова сјајна византијска победа оставила је снажан утисак на савременике и надалеко је одјекнула широм средњовековног света. Зна се да су многи оновремени владари упућивали посланства у Цариград и василевсу Константину IV слали богате дарове и молили га за мир и пријатељство. Хроничар Теофан завршава своју приповест о првој арабљанској опсади Цариграда следећим речима: „И настала је велика безбрижност на Истоку и на Западу.”
   Модерни истраживачи истрајавају на чињеници да је византијска победа из 678. године имала неизмеран значај. Дошла је у правом, а толико критичном тренутку, јер после тачно педесет година готово непрестаних ратова, у којима Византија није знала ни за једну већу победу, арабљанска најезда коначно је заустављена. Реч је о прекретници од светске историјске важности, а Цариград је као последња препрека исламској најезди успео да одоли, што је био спас не само за Византијско царство него и свеукупну европску цивилизацију.



Друга опсада (717-718. године)

    Упркос правој катастрофи који су Арабљани доживели под зидинама Цариграда 678. године, у калифату нису престали да снују о освајању византијске престонице. Тако је, после четири деценије, у измењеним спољнополитичким условима, дошло до друге опсаде Цариграда. За Византију је раздобље које је претходило овој опсади било нарочито замршено и тешко. Реч је о својеврсном „смутном” времену кад је царство изгубило равнотежу и утонуло у погибељ грађанских ратова. Тако се догодило да је од 695. до 717, дакле за двадесет две године, дошло чак до седам промена на цариградском трону. Тек је војсковођа Лав почетком пролећа 717. године учинио крај опасном расулу у коме се Византија нашла и основао властиту Сиријску династију. Међутим, само неколико месеци касније нови василевс морао се суочити с веома тешким задатком. Пред Цариград је допловила огромна арабљанска флота која је, ако је веровати Теофану, бројала чак 1800 пловила. Уследила је једна од најстрашнијих година у историји византијске престонице.
Да би се разумели догађаји до којих је дошло, треба нагласити важну чињеницу да је у том тренутку арабљански калифат по снази и војним средствима далеко превазилазио моћ Византије. Муслимански свет простирао се од Инда до Атлантског океана и, поготово после успешног продора на тле Европе, на Иберијско полуострво, осећао је неизмерно самопоуздање и убеђеност да више не постоји непријатељ који би могао да им одоли. Калиф Сулејман (715-717) послао је свог брата Муслему ставивши под његову команду најбољу војску коју су Арабљани икада имали.
    Упоредо с доласком огромне арабљанске флоте, Муслема је преко Хелеспонта (Дарданела) пребацио копнену војску у европске провинције Византије, на простор Тракије. Ова војска кретала се обалом Мраморног мора и, лако заузевши неке градове који су јој стајали на путу, 15. августа 717. године, појавила се пред „царицом градова”. На тај начин почела је опсада Цариграда и с копна и с мора.
Командант арабљанских трупа Муслема наредио је да се око копнених зидина града ископа ров и да се направи висок бедем, а изнад њега подигне камена препрека. Уочи 1. септембра 717. године пристигли су велики арабљански бродови чији је задатак био да пресеку везе престонице не само с њеним европским, него и малоазијским областима, али и с Црним морем. Муслема је потпуно окружио византијску престоницу јер је веровао да ће изнуривањем и глађу успети да поколеба борбени морал бранитеља и потом освоји град Константина Великог.
Опсада Цариграда трајала је пуну годину јер, за разлику од опсаде из 674-678, није прекидана ни с наиласком зиме. У покушају да се објасни арабљански неуспех и несаломива воља бранилаца, хроничар Теофан саопштава да је тек устоличени василевс Лав III (717-741) претходно однео сјајну дипломатску победу над арабљанским вођама. Неколико месеци пре опсаде, нови цар, који је одлично знао арапски и био у преговорима с калифом Сулејманом и његовим братом Муслемом, одуговлачио је преговоре у Малој Азији. Тако се догодило да је од његовог крунисања у марту до почетка опсаде у августу 717. године прошло пет месеци које је Лав III на најбољи начин искористио да припреми Цариград за одбрану. Податак да су исламски ратници отпочели опсаду тек средином августа, што је прилично касно када су у питању средњовековни услови ратовања, говори сам за себе.
Уз то, и копнени и морски бедеми били су у веома добром стању, док је византијска морнарица имала заштићено пристаниште у Златном рогу. Никако не би требало заборавити ни чувени ланац тежак неколико тона који је, када би се затегао, запречавао улазак непријатељских бродова у залив, најосетљивију тачку одбране Цариграда. Неопходне намирнице на време су биле сакупљене и ускладиштене, а цариградска влада имала је и споразум с Бугарима који су обећали да ће нападима узнемиравати муслиманске одреде. Византинци су по бројности снага знатно заостајали за Арабљанима, али су имали драгоцену предност у вештини и техници.
    Судбина Цариграда требало је да буде решена у сучељавању двеју флота. Лав III најпре је стрпљиво сачекао повољне ветрове и морске струје у теснацу Босфора, па је своје велике ратне бродове, снабдевене залихама грчке ватре, усмерио на непријатељско бродовље. На немилосрдно делотворно и застрашујуће византијско оружје Арабљани нису имали одговор. Један део њихове флоте потонуо је у море, други је, захваћен пламеном, потиснут према градским зидинама, док је трећи одбачен према Оксији и Платији, острвима која су од Цариграда удаљена тридесетак километара. Међутим, ни то није поколебало занос арабљанских вођа и њихових војника. Они су одмах узвратили тако што су на бродове укрцали елитне јединице под пуном ратном спремом и усмерили их на престоничке бедеме окренуте мору. Цариградски гарнизон је употребом грчке ватре, коју је са зидина бацао на нападаче, осујетио овај јуначни покушај муслиманских ратника. Штавише, Лав III је наредио да се у критичном тренутку спусти ланац који је затварао улаз у Златни рог, али се Арабљани, у страху да је реч о замци, нису усудили да бродовима уплове у залив. Уместо тога, повукли су своје бродовље и на тај начин признали пораз у овој фази сукоба.
Приличну пометњу у редове Арабљана унела је и вест да је 8. октобра 717. године преминуо њихов калифа Сулејман који је у овом походу наступао крајње енергично и самопоуздано. Ипак, ни зимско време није довело до прекида опсаде, али су нападачи после пораза флоте могли да се уздају једино у копнене трупе. У изворима није забележена ниједна већа битка све до дубоко у јесен. Треба додати да су у инжењерској вештини и у одбрамбеним грађевинама Византинци столећима надмашивали све средњовековне народе што им је доносило значајну предност у сукобима на сувом.
Међутим, главна невоља за Арабљане били су климатски услови на које они једноставно нису навикли. Зима 717/718. године остала је упамћена као једна од најхладнијих у византијској историји. Цариград је око сто дана био окован снегом и ледом, тако да је у логору нападача велики број камила и коња угинуо од глади. Муслимански војници, свикнути на топлу и суву климу у својој отаџбини, веома су тешко подносили надалеко чувене студене зиме у Тракији. Управо ту је лежао један од најважнијих разлога њиховог неуспеха под Цариградом. Већ крајем 717. године могло се наслутити да ће освајање „царице градова” остати недостижан сан Арабљана. Наилазак пролећа 718. године уместо извесног олакшања донео је само нове невоље и подухват који је почео с толико великим надањима претворио је у потпуну пропаст.
    У првим месецима 718. године нападачима је стигло велико појачање - једна флота, коју је чинило 400 бродова, допловила је из Александрије и усидрила се у Босфору, а друга, састављена од 360 пловила и снабдевена војним материјалом и намирницама, из Африке. Међутим, обе флоте су се због страха од грчке ватре зауставиле мало подаље од Цариграда, а то је и умањило њихову делотворност у помагању исцрпљеним и увелико обесхрабреним сународницима.
Догодило се и то да су арабљански морнари, који су били регрутовани међу египатским хришћанима, увидевши да ће се успех тешко постићи, не само пребегли на страну Византинаца, него су и василевсу Лаву III доставили податке о распореду непријатељског бродовља. Без било каквог оклевања, цар је заповедио да византијски бродови наоружани грчком ватром одмах исплове из цариградске луке и крену на нападаче. Успех овог подухвата био је потпун: део арабљанских бродова страдао је од ватре, део се насукао, а део је био заробљен. Византинци су узели плен и намирнице, завршава опис овог догађаја хроничар Теофан, и с радошћу су се вратили.
   Сувоземне трупе Арабљана својски су се трудиле да се некако одрже у Тракији, али су трпели страшну оскудицу намирница и сточне хране. Њихови покушаји да слањем појединих чета добаве основне потрепштине пресецани су на повратку. Управо на том плану значајну улогу одиграли су одреди бугарског владара Тервела (701-718) који су стрпљиво и непрестано угрожавали Арабљане и посекли чак 22.000 њихових војника.
У логору исламских ратника завладала је глад чији су пратиоци биле разне болести, што је довело до правог помора. Како саопштава хроничар Теофан, они су појели све угинуле животиње - коње, магарце и камиле - а неки причају да су јели и преминуле људе и њихов измет који су најпре гњечили у судовима, а потом јели. Овакве појаве речито говоре о очајном стању у коме се нашла арабљанска војска. У Теофановој хроници стоји записано да су нападачи схватили како Бог и пречиста Богородица чувају Цариград и хришћанско царство.
Колико су ове невоље десетковале Арабљане и видно слабиле њихов морал, толико су ободриле браниоце престонице на Босфору и учиниле их храбријим и насртљивијим, па су предузимали нападе на непријатеље. Да би пораз био потпун, византијски одреди су из заседе пресрели и поразили чете Арабљана који су хитали у помоћ нападачима. Пошто је схватио да је подухват пропао, командант арабљанске војске прекинуо је опсаду и започео повлачење. На другој страни, у Цариграду, 15. августа 718. године, завладала је велика радост јер је смртна опасност која је тачно годину дана лебдела над Босфором била отклоњена.
    Као и приликом повратка из опсаде 678. године, и овога пута већини арабљанских бродова није било суђено да се докопају спасоносних лука на обалама источног Средоземља. После низа узастопних невоља и губитака, на обале Сирије приспело је само пет од 1800 бродова који су учествовали у опсади. Ништа боље нису прошле ни копнене трупе које су се после искрцавања на малоазијској обали Мраморног мора сувоземним путем вратиле у домовину. Ако је веровати сачуваним изворима који, додуше, доносе врло оскудне податке, Арабљани су под Цариградом изгубили више од 100.000 војника. Изнесени подаци, као и последице овог чувеног догађаја, опсаду византијске престонице сврставају међу најважнија збивања средњовековне историје.
Спиридон Ламброс (1851-1919), један од пионира модерне грчке византологије, упоредио је опсаду Цариграда из 717/718. године са грчко-персијским ратом и василевса Лава III назвао Милтијадом средњовековног хеленизма. Милтијад је, подсетимо се, атински војсковођа који је 490. године пре наше ере у чувеној бици на Маратонском пољу однео велику победу над вишеструко бројнијом војском Персијанаца.
Три су догађаја од светског историјског значаја којима је била заустављена најезда Арабљана на европски континент. Први, и најважнији, била је опсада Цариграда од 674. до 678. године, други, такође веома значајан, била је опсада византијске престонице из 717/718. године, а трећи се збио на тлу западне Европе. Арабљанима је, истина, пошло да руком да се учврсте на тлу Шпаније, али је њихов покушај да се преко Пиринеја спусте у данашњу јужну Француску завршио тешким поразом: зауставио их је франачки војсковођа Карло Мартел у чувеној бици код Поатјеа 732. године.


Радивој Радић

Након пада Цариграда у руке Османлија 1453. године уследила је према муслиманским обичајима похара града који се није предао као и његових цркава. Савремени извори говоре о похари четири цариградске цркве: Свете Софије, Светог Јована у Петри, Хора и Свете Теодисије близу Златног рога. Судбина осталих многобројних цариградских цркава мање је позната, а у понеким случајима ју је готово немогуће реконструисати.



  Највећа и најпознатија црква у Цариграду, Света Софија, одмах је била претворена у џамију. Остале су једно време биле празне и делимично оштећене, па су касније претворене у џамије. О појединим црквама за које не постоје подаци након освајања претпоставља се да су биле опљачкане и напуштене. Велика црква Светих апостола, која је била друга по величини у Цариграду, предата је патријарху Генадију неоштећена и са свим реликвијама које је патријарх понео са собом када се неколико месеци касније одрекао здања. Црква светог Димитрија на рубу кварта Влахерне остала је поштеђена као и црква у манастиру Светог Јована где се патријарх преместио након одласка из цркве Светих апостола. Црква свете богородице Перивлепте у Псаматији остала је грчка све до 17. века када ју је султан Ибрахим предао Јерменима, а са циљем да угоди својој миљеници која је била Јерменка. Липсов манастир, црква Светог Јована у Студиону и Светог Андрије у Криси коришћене су за православна богослужења све док након неког времена нису претворени у џамије.

 Чињеница да се приличан број цркава у Цариграду очувао и да су се и после освајања користиле као хришћанске богомоље ускоро је почела да збуњује и саме Турке. Султан Бајазит II затражио је 1490. године да се преда патријаршијска црква Богородице Памакаристе. Дионисије I, цариградски патријарх, успео је да докаже да је Мехмед Освајач ову цркву подарио патријаршији. Иако је наредио да се са цркве уклони крст Бајазит је испоштовао одлуку свог претка. Султан Селим је био познат као нетрпељив према хришћанима. Он је чак, како се наводи, намеравао да све хришћане насилним путем преведе на ислам али када су му саветници указали да је тако нешто неизводљиво одлучио је да одузме све цркве. Преко везира на време је упозорен цариградски патријарх Теолепт I. Његов поверљиви сарадник и заступник код султана Ксенакис је успео да пронађе тројицу некадашњих јаничара од којих су сви били стари по готово сто година. Теолепт је затио признао да не поседује писани ферман којим му је црква даривана јер је он изгорео током једног пожара у патријаршији али су се јаничари заклели на Коран да су били у личној гарди Мехмеда II када су становници различитих делова града доносили кључеве као знак предаје што им је давало право да задрже своје богомоље. Султан Сулејман Величанствени је такође покренуо ово питање али су муслимански правни ауторитети истакли да иако је познато да је Цариград заузет силом чињеница да су се цркве сачувале говори о његовој капитулацији тако да оне и даље треба да постоје. Потоњи султани били су далеко мање попустљиви па су до 18. века у хришћанским рукама остале само три цркве.

Стивен Рансиман, Пад Цариграда 1453, Београд 2009.

Сад ти одлазиш у крајност. Наравно да је било византијских царева српског порекла. То је био последњи византијски цар Константин XI Палеолог. Био је српског порекла по мајци Јелени Драгаш. Он сам је додао свом презимену и презиме Драгаш: Κωνσταντῖνος ΙΑ' Δραγάσης Παλαιολόγος, Kōnstantinos XI Dragasēs Palaiologos


Узгред, не знам колико је ово баш познато али Византија ,као држава, наставља да постоји извесно време после пада Цариграда 1453. и пада институције царства. Византија је поред Цариграда држала енклаву на Пелепонезу, која се још држала извесно време.

http://en.wikipedia.org/wiki/Despotate_of_Morea

Та енклава се држала до 1460. Последњи деспот и владар (иако не и цар) те византијске територије је био Тома Палеолог.

Исто тако, постојала је одцепљена византијска територија на североистоку Мале Азије, позната под називом Трапезунско царство, којом је владала династија Комнина, све до пада 1461.

http://en.wikipedia.org/wiki/Empire_of_Trebizond

Исправљам сам себе..Постојали су Византински цареви који си имали српске крви тј чија је мајка била српкиња...то су Јован VIII Палеолог и Констатнин Палолог...Мада, милим да Иницио није мислио на ово, он мисли да су Византински цареви били чистокрвни срби или словени и то још у 6 вијеку....што је чиста глупост....

Исправио сам се прије но што сам видео твоју поруку...мада, понављам, човјек мисли на византинске цареве од 6. вијека па надаље, да су били српског порјекла...тј да су то све српски цареви....па чак и велики Константин...Ја овде проналазим приче са нета, кад нестане тексотва, писаћу из књига као што су "Византија , пурпур и пергамент", "Из Цариграда у српске земље",  "Константин Велики", "Цариград, приче са Босфора", "Историја Византије" као и "Бесмртни цар" и још пар расправа...али, углавном занимљиве приче...