Inicio sto trolujes temu jbt.

Sad covjek sta god da postavi - ti odmah "NIJE TAKO"... samo zato sto si imao  raspravu s njim. Progutaj ponos jebo ga ti.

Meni se njegova tema i doprinos svidja. I ti si rekao svoje, ok.. al molim te nemoj na svaku kontrirat, nema svrhe.

Византијске приче

Од деведесетак византијских царева, уз Константина Великог, Јулијан, звани Отпадник, највише је узбуђивао машту поколења. Већ су и савременици о њему писали на опречан начин, а то се наставило и кроз читав низ столећа до нашег времена

Зла коб пратила је породицу Константина Великог. Најпре је због сумње да му је син из првог брака Крисп ступио у недозвољене односе с маћехом Фаустом, његовом другом супругом, наредио да се младић убије. Кад се испоставило да је Крисп највероватније био недужан, велики цар заповедио је да се погуби и Фауста. После Константинове смрти, 337. године, његови синови немилосрдно су побили неколико својих блиских рођака из породица Константинове полубраће.   
    Пошто су му браћа Константин II и Констанс погинули, 340, односно 350. године, Констанције II, други од тројице синова Константина Великог, постао је једини господар Царства. Будући без сина наследника, морао је да поведе рачуна о томе коме ће касније припасти престо. Најпре је исте 351. године брата од стрица Гала, који је захваљујући болешљивости преживео породични масакр из 337. године, наименовао за цезара Истока. Овај је, међутим, исказао претерану склоност ка насиљу и завео неку врсту страховладе, па није изостала ни Констанцијева реакција. Без много осећајности и рођачке болећивости, последњи живи син Константина Великог 354. године хладнокрвно је наредио Галово убиство. Зла коб Константинове династије се настављала.



   Свестан да сам не може истовремено ваљано да обуздава германска племена на западним границама и Персијанце на истоку, Констанције II морао је поново да потражи помоћника. Могућност избора није му била велика, па је 355. године за цезара поставио брата од стрица и Галовог полубрата Јулијана и поверио му да надзире Галију, док се он запутио на увек несигурну дунавску границу. Јулијан, коме је Констанције побио готово читаву породицу, није имао ниједан разлог да га воли. Тога је Констанције, наравно, морао да буде свестан.
   После очевог убиства, 337. године, Јулијан је најпре био послат у Никомедију, где је тамошњи епископ Евсевије требало да га упути у хришћанско учење. Касније ће се показати да истакнути богослов није много утицао на свог малог ђака. Затим су Јулијан и његов полубрат Гал одведени у малоазијску област Кападокију, где су у дворцу Макелум, под будном присмотром неког Мардонија, неколико година практично били окренути само књигама и у некој врсти кућног притвора. Двојица принчева ту су примили и свету хришћанску тајну крштења.
   Према признању самог Јулијана, снажан утисак на њега оставила је добротворна делатност хришћанске цркве, нешто што касније није могао да нађе у многобожачком свету. Међутим, преданост читању и размишљању Јулијана је усмерила на чаробни сјај античког света и паганство. Потом му је, почев од 348. године, допуштена некаква ограничена слобода и он је неколико година путовао по Малој Азији и усавршавао се. То су вероватно биле најсрећније године његовог кратког живота.
   Најпре се обрео у Цариграду, а затим је боравио у Никомедији, где је био очаран славним филозофом Либанијем, па је онда доспео у Ефес. Учио је и био под снажним утицајем највећих ондашњих филозофа неоплатоничара Едесија из Пергама и Максима из Ефеса. Овај други га је увео у мистеријске култове који су му се веома допали. Извесно време провео је у Атини где је стицао знања на чувеној Платоновој академији, најбољој школи античког света. У древном жаришту античке мудрости у потаји се упознао и с елеусинским мистеријама.
    Занимљиво је напоменути да су се некако у исто време у Атини образовали будући велики црквени оци Василије Велики и Григорије Назијански, а с овим другим и лично се упознао. Податак да су се у исто време и на истом месту школовали један од највећих умова хришћанства и један будући цар, који ће покушати да потисне хришћанство и паганству удахне нову снагу, треба видети у светлости верског прожимања којим је био обележен већи део 4. века.

Време Констанцијеве свемоћи у Царству полако је нагињало заласку.  Његов положај изгледао је веома постојан и није могао да га поремети ни млади брат од стрица, лутајући филозоф Јулијан кога је 355. године поставио за цезара и упутио на Запад да тамо влада. Потреба за савладаром постала је неизбежна јер је Констанције на другим странама имао пуне руке посла. Цар није имао много разлога за бригу јер двадесеттрогодишњи младић, посвећен свету књига и без било каквог војног и политичког искуства, није могао да буде равноправан такмац тако прекаљеном војнику и државнику.



   Ни Јулијанова спољашњост није уливала неко посебно поверење. Григорије Назијански, који га је лично упознао у Атини, доноси нимало лепу слику будућег цара:
   „Мени се чинило да нема знакова ничег здравог у том чудно ишчашеном врату, у тим погрбљеним раменима која су се стално трзала, у тим дивљим, немирним очима, у том тетуравом ходу, у надменом дувању кроз тај велики нос, у тим смешним изразима лица, нервозном и необузданом смеху, глави која непрестано потврдно клима и у том замуцкивању.”
   Иако се великом теологу не могу порећи извесна претеривања, његов портрет свакако има обележја веродостојности. Једном речју, Јулијанова спољашњост није била привлачна ни обећавајућа.
   Међутим, бритка памет и огромна радишност допринели су да за само неколико година овај привидно занесени младић израсте у великог војсковођу и државника који је кадар да постане господар Царства. У Галији су га сачекали готово разорена администрација, малодушна војска и самоуверени варвари који су после низа победа постали разметљиви и обесни. Премда без довољно средстава, он је у неколико сјајних похода најурио варваре који су пустошили северну Галију и снагу римског оружја показао и преко Рајне. Били су то успеси који су оставили снажан утисак и на Констанција који је морао да о томе поведе рачуна.
   На другој страни, Персија је опасно запретила источним границама Царства. Сада је Констанције, почетком 360. године, послао наредбу да знатан део Јулијанове војске, међу њима и одређени број варварских одреда, пређе на Исток и помогне у предстојећем рату. Јулијан, који се налазио у близини Париза, ово је могао да схвати и као подривање свог ауторитета, а део војске није био много вољан да креће на тако далек пут. Како било, под помало затамњеним околностима, Јулијанови одреди су га у фебруару 360. године прогласили за августа. На помолу је био нови грађански рат.
   Новопроглашени август упутио је изасланике у Кападокију где се Констанције тренутно налазио и није журио да покреће војску.  Неочекиване вести из Галије су код сина Константина Великог изазвале толику провалу беса да су се емисари уплашили за своје животе.  Констанције није могао да напусти источно ратиште, па је могао само да најстроже опомене рођака који је већ почео с припремама за сукоб који више није могао да се избегне. Поручио му је да остави охолу надутост и задржи се у оквирима цезарске власти. Јулијан се полако померио према Вијени, месту у Галији, где је 6. новембра 360. године прославио пету годишњицу именовања за цезара. Амијан Марцелин саопштава да је Јулијан сада носио раскошну дијадему посуту сјајним драгим камењем, док је при ступању на власт на глави имао јефтину круну и, налик на управника вежбалишта, био огрнут пурпуром.

Раздвојивши војску на три дела, с циљем да се поново окупе код Сирмијума, Јулијан је кренуо пут Истока. Он је први, у октобру 361. године, стигао на одредиште где га је месни гарнизон одмах признао за августа. Не губећи време, продужио је до Ниша где је намеравао да презими и припреми војску за коначни обрачун. Већ после три или четири недеље стигла му је повољна вест да је Констанције преминуо.



   Крећући се из Сирије према Цариграду, средњи син Константина Великог се разболео. Наводно, кад је на путу видео обезглављени леш, то је схватио као лоше знамење. Кад је приспео у Тарс, већ га је мучила лака грозница, али се није мирио с тим да је болестан него је наставио пут.    Доспео је до сеоцета по имену Мопсукрена, свега километар или два од Тарса, и схватио да даље не може. Попут оца, на самртној постељи га је крстио аријански епископ Евзој. Ту је умро 3. новембра 361. године, али је претходно последњем члану династије Константина Великог пренео власт над читавим Царством. Имао је само четрдесет четири године и све до ове болести био је савршеног здравља. Тако је грађански рат неочекивано завршен пре него што је и почео.
   Најближи сарадници тек упокојеног цара договорили су се да признају Јулијана за врховног владара Царства и двојица државних чиновника кренула су му у сусрет да га позову да неизбежно дође на Исток који је спреман да му се покори. Јулијан је пожурио у Цариград. Одевен као особа у дубокој жалости, на Босфору је сачекао да се донесе тело преминулог Констанција и предводио погребну поворку до цркве Светих Апостола. Наводно је и плакао, можда и искрено, довијају се неки истраживачи, кад је убица његовог оца полаган у мермерни саркофаг. Тек онда је преузео власт и више никад ногом није крочио у хришћанску цркву.
   Премда је Јулијанова владавина потрајала само осамнаест месеци, била је и биће предмет трајне очараности модерних научника. Он сам био је готово непоновљив спој римског цара, грчког филозофа и мистика.   Премда о Јулијану и његовој краткотрајној владавини располажемо разноликим изворима, није нимало лако проникнути у сложену личност овог цара. Пагански писци неумерено га величају као обновитеља хеленске вере и грчког духа. Насупрот њима, хришћански писци обасипају га мноштвом покуда и дају му погрдно име апостата (отпадник) јер је, према њиховом мишљењу, срамно издао веру у којој је одгојен.   Међутим, у једном се слажу и једни и други: последњи представник Константиновог дома био је саткан од низа супротности.
   Особеном проницљивошћу Јулијан је проценио да се Царство на чије је чело доспео налази у поодмаклој „јесени” постојања и да је заправо болесно. Оно је било само сенка оне империје од пре два века. Старе врлине – као што су скромност, оданост отаџбини, моралност, смисао за заједништво – које су Рим уздигле у светску силу, ишчезле су без трага.   Узрок тог моралног посрнућа и назадовања видео је у успону хришћанства. У таквом његовом ставу приметна је и својеврсна опсесивна усредсређеност коју је он покушао да умота у човекољубиву попустљивост широкогрудог филозофа.


   Као страсни поклоник античке цивилизације и њених несумњивих великих домета, као ватрени присташа једног збиља блиставог, али већ одумирућег света, као заљубљеник у мистичност неоплатоничарске филозофије, Јулијан је уместо Константиновог Бога грчевито пригрлио пантеон паганских божанстава. Већ на почетку владавине он је за саветнике изабрао двојицу паганских филозофа, Максима и Приска, и на тај начин наговестио у ком смеру је намеравао да поведе Царство. Отуда се његова владавина у историографији означава синтагмом „покушај паганске рестаурације”.
   Јулијан је на двору живео веома скромно, готово аскетски, презирао је раскош и дворске обреде. Однедавно је био удовац и није имао намеру да на том плану нешто мења, док су му јело и пиће мало значили, а удобност нимало. Што се тиче његове спољашњости, могло би се рећи да је чак помало био и запуштен. Познато је да се на почетку владавине лишио великог дела Констанцијеве послуге и дворана. У тој брзој и делотворној чистки наводно је без отпремнине отпуштено на хиљаде собара, домара, коњушара, бербера и телохранитеља. Захваљујући личној храбрости и скромности, уживао је велики углед међу војницима. У јавним наступима био је приметно нервозан и није био равнодушан према похвалама светине. Неки истраживачи му пребацују верско притворство јер је десетак година крио своје право верско опредељење што је било у супротности са античким моралом у коме је иначе устрајавао.
   Чим се устоличио, Јулијан је објавио верску трпељивост која је, за разлику од Константинове, била усмерена на помоћ унеколико потиснутом паганству, укинуо је повластице које су уживали хришћанска црква и њено свештенство и наредио обнову службе у паганским светилиштима и великим градовима. При том је тежио да промене изведе тако да изгледају као повратак у стари римски свет и некадашње јавно поштовање богова који су Риму даровали његове велике успехе у прошлости. Уз то, намера му је била да промену о којој је годинама сневао изведе без прогона и стварања нових мученика. Ипак, приликом враћања некадашњих многобожачких храмова, које су у међувремену преузели и на свој начин преуредили хришћани, долазило је до сукоба, па је понегде чак било и осветничких наступа пагана.




Стање у хришћанској заједници, непомирљиво подељеној и због бескрајних расправа, које су често изгледале као судар мушичавих и цепидлачки ситничавих паметњаковића, изнетој на лош глас, умногоме је погодовало Јулијановом верском заокрету. Како бележи Амијан Марцелин, сам цар је на основу личног искуства установио да нема дивље звери која је толико непријатељски настројена према људима као што су то хришћанске секте једна према другој. Како било, овој немилосрдној оцени не може да се порекне известан степен веродостојности. Уз то, паганство јесте у међувремену доживело знатну осеку, али је још било прилично јако.
   Да је Јулијан претходно добро осмислио подухват који је предузео, показује и његово настојање да се преуреди и наново окупи паганско свештенство. Међутим, управо се ту и видела значајна слабост његовог прегнућа. Он је у много чему опонашао устројство хришћанске цркве која се, истина, показала као делотворна јер је премрежила подручје читавог Царства. Није искључено да је Јулијан оваквим устројством рачунао на то да ће и многи хришћани приступити преуређеном и поново оживљеном паганству.
   Јулијан је нарочит ударац хришћанима задао законском одредбом из јуна 362. године којом је наредио да убудуће сва наименовања за учитеља у било којој школи морају да имају одобрење градских власти или мора да их изрекне сам цар. У овој одредби заправо се крила намера да се хришћани сасвим потисну из школства и образовања. Речено је да је неприхватљиво да неки учитељ тумачи Хомера, Хесиода, Херодота или Демостена, а да не верује у богове у које су они веровали. Ко не мисли тако нека иде у цркву Галилејаца и тамо тумачи јеванђелисте Матеја и Луку. Ишло се на то да хришћанска вера лагано прерасте у веру неуких.  Овај закон није се допао чак ни паганском историчару Амијану Марцелину, иначе наклоњеном Јулијану. Он је у своме делу записао да га једноставно треба прекрити вечном тишином.
   Међутим, одушевљење с којим се он враћао некадашњим паганским култовима није наишло на нарочит одјек ни код нехришћанских поданика Царства. Духовна клима у последњих неколико деценија знатно се изменила, па су нове генерације, ненавикле на сурова жртвовања животиња којима је, у циљу тобожњег сазнавања будућих догађаја, била отварана утроба, с гнушањем гледале на повратак старих, али њима већ страних обичаја. Занимљиво је приметити да је један епископ Јулијаново оживљавање паганства чак слободно и отворено назвао погрешним настојањем да се уместо старе вере уведу „новине”. У сваком случају, како је закључио један зналац, „као свака реакција која се одушевљава за старо зато што је старо и устаје против новог зато што је ново, Јулијанов подухват био је осуђен на пропаст”.
   Попут Констанција, и Јулијан је морао да решава тешке задатке на источном ратишту. Свесна своје нарасле снаге, Персија је непрестано претила и подсећала римске цареве да се некада распростирала и по европским областима. Јулијан је одлучио да таквим претњама учини крај, па је 5. марта 363. године на челу војске од 65.000 људи кренуо у пажљиво припреман поход. Сигурно није ни слутио да се с тог похода неће вратити.
   Поход је почео сјајним победама и продором римске војске дубоко у персијску земљу, све до престонице Ктесифона. Освајањем средишта персијских владара Јулијан би крунисао бриљантно изведен подухват и потпуно понизио противника. Међутим, показало се да је град тешко освојив и онда је све пошло наопако. Хришћански богослов Григорије Назијански, који је, као што је већ речено, лично познавао цара, нагласио је да „од ове тачке даље, као песак који цури кроз прсте, или велика олуја која се устремљује на брод, ствари су кренуле наопако”.



   Била је то тачка на којој је Јулијан учинио пресудну грешку. Уместо да се повуче путем којим је и дошао, одлучио је да спали бродове на којима је његова војска прешла Еуфрат и настави даље, у дубину персијске земље. Тамо су, међутим, његови одреди постали лака мета честих напада из заседе, а потрошене залихе додатно су обесхрабриле римске војнике. Уз то, успорено су се кретали преко каљуга а неиздржива врућина додатно је отежавала покрете војске. Амијан Марцелин, који је био сведок и очевидац ових догађаја, помиње и густе ројеве мува који су заклањали сунце. Јулијан је захтевао да се упркос свим недаћама иде напред, али су се његове војсковође, свесне да би на покрет тешко натерале већ обесхрабрене војнике, успротивиле таквој намери.
    У тешким приликама цар је 16. јуна 363. године наредио повлачење према северозападу уз леву обалу Тигра. Покрети римске војске водили су се под непријатним притиском персијске коњице која им је стално била за петама. Одлучни тренутак наступио је 26. јуна 363, недалеко од Самаре, кад су Персијанци изненада напали и, користећи слонове, унели пометњу у римску војску. Било је познато да је мирис слонова ужасно узнемиравао коње.
   Јулијан је без оклопа јуначно ушао у бој и повицима храбрио војнике, али је у тренутку кад је битка почела да се окреће у корист римских трупа и кад су Персијанци почели повлачење долетело једно персијско копље и погодило цара у слабину. Цар је покушао да га извуче, али му је оштро сечиво посекло жиле на десној шаци. Онда су га саборци подигли са земље и унели у шатор. Копље су извукли, али је од удара јетра већ била оштећена. На крају је рекао да је боље да умре херојски него да падне као жртва некакве „тајне завере”. Умро је пред поноћ истог дана а, према сопственој жељи, сахрањен је у Тарсу.
Хришћани су из својих разлога касније створили легенду коју срећемо у делу Теодорита Кирског из 5. века, према којој је Јулијан на самрти шаком зауставио крв која му је текла из ране и тихо изговорио речи: „Ипак си победио, Галилејче!” На тај је начин, веровали су, признао победу Исуса Христа. Постоји и приповест, коју доноси такозвана „Ускршња хроника”, написана око 630. године, према којој је Јулијана убио свети Меркурије. Реч је о једном од заповедника Јулијанове војске кога је овај погубио. Међутим, Богородица га је накратко оживела и он је убио цара паганина.
Од деведесетак византијских царева, уз Константина Великог, Јулијан је највише узбуђивао машту поколења. Већ су и савременици о њему писали на опречан начин, а то се наставило и кроз читав низ столећа до нашег времена. Док су га средњовековни писци поистовећивали с ђаволом, змијом или антихристом, дотле је за ренесансне људе од пера он био херој, за писце 18. века владар – филозоф, а романтичари су у њему видели одважног и племенитог, али и усамљеног побуњеника.
   У сваком случају, Јулијанова кратка владавина и његов неуспео покушај паганске реакције показали су и велику истину да точак историје не може да се врати. Његовом погибијом изумрла је Константинова династија, а пред хришћанством се срушила и последња велика препрека.
   На неки начин постајало је очигледно да је смрћу Јулијана Отпадника сахрањено и његово дело и у суштини ипак једна утопијска идеја која није могла да има сутрашњицу. Можда и на њега могу да се примене речи да је прошао као и сви занесењаци његовог кова који су сањали о немогућем.

 Аутор:
 Радивој Радић

Радић је апсолутна легенда. 

„Поданици Византијског царства су волели да на свечани начин прослављају разне празнике, које су дочекивали с великом и нескривеном радошћу и за које су се брижљиво и дуго припремали. Неколико дана унапред из својих сандука вадили су најбољу одећу, коју су носили само у нарочитим приликама, и доводили је у ред. Неки су пак управо за ову прилику куповали ново рухо. Уз то, за предстојећи празник припремали су обиље хране и, уопште, у сваком погледу су се спремали за наступајуће дане.”

Извор: Радивој Радић, Ромејски свет, Београд 2012.



„У читавој средњовековној хришћанској Европи, па и у српским земљама, ходочашће је било најраспрострањенији вид приватног путовања. Оно је предузимано из настојања верника да одласком на места која су сматрана нарочито светим доживе духовно прочишћење и пронађу спас од мука које су их задесиле на овом или које би их могле задесити на оном свету. На ходочашће се кретало и у жељи да се исцели некаква болест за коју није било лека или услед осећања кривице због почињених грехова како би се задобио опроштај.”

Извор: Радивој Радић, Средњовековни путовођа, Службени гласник, Београд 2011.



„Током читаве хиљадугодишње историје Византијско царство је имало несрећу да је, грубо речено, непрестано морало да ратује на два фронта, на источном и на западном бојишту. Ако се подсетимо да је за Ромеје њихова престоница била стожер света, осовина око које се све окреће, онда нам је потпуно јасна неумољива ромејска географија, особена византијска „ружа ветрова” – све источно од Цариграда је Исток и, следствено томе, све западно од „царице градова” је Запад!
Смењивали су се противници, али се ратовало скоро без престанка. На Истоку су то најпре били Персијанци, потом Арабљани и напослетку Турци, Селџуци па Османлије. На Западу су то били Готи, Словени, Лангобарди, Бугари, Франци, Руси, Нормани, Угри, Срби, а повремено и таласи азијских племена турског порекла као што су Печенези, Узи и Кумани.”

Извор: Радивој Радић, Страх у позној Византији (1180-1453) I-II, Стубови културе, Београд 2000.

Jedan od rjetih istoricara koji izdaju knjige i svoje naucne radove....i cija predavanja nisu dosadna ....

Славље пре 1500 година



   Погрешне представе о средњем веку као раздобљу заостајања и учмалости које су дуго пратиле овај део људске историје и које су као неумесне и нетачне оповргнуте многобројним радовима научника 19. и 20. столећа, на неки начин још живе и сведоче о томе да се предрасуде тешко искорењују. Та сенка „мрачног” средњег века прекрива и оновременике које смо склони да замишљамо као озбиљне, побожно усредсређене, забринуте, уплашене и у сваком случају људе којима је осмех нешто страно. Сасвим је јасно да се и за Византинце, као део средњовековног становништва, уврежило мишљење да су озбиљни, смркнути и свечано уштогљени.
   Последњих година, међутим, такве представе о Византинцима почеле су да се преиспитују, али и да се подвргавају промени. Све више се долази до сазнања да су поданици Царства били људи који су умели и да се радују и збијају шале, и да тугују и оплакују своје ближње. Кад се дубље проникне у њихов свакодневни живот, одмах постаје јасно да су Ромеји (Римљани), како су они себе не без поноса називали, живели на начин који често није далек од поимања савремених људи. Један од занимљивих одсечака њиховог свакодневног живота тицао се и начина на који су празновали одређене празнике. У Византији су празници били општенародни и месни, верски и политички, професионални и породични, редовни и ванредни, дозвољени и забрањени.
   Поданици Византијског царства волели су да на свечан начин прослављају разне празнике које су дочекивали с великом и нескривеном радошћу и за које су се брижљиво и дуго припремали. Неколико дана унапред из својих сандука вадили су најбољу одећу, коју су носили само у нарочитим приликама, и доводили је у ред. Неки су, пак, управо за ову прилику куповали ново рухо. Уз то, за предстојећи празник припремали су обиље хране и, уопште, у сваком погледу спремали су се за наступајуће дане.




    Важно је нагласити да је у хришћанској Византији, нарочито у доба од 4. до 7. века, али и касније, задржан велики број паганских празника. У ствари, црква је настојала да христијанизује дотадашње празнике који су дошли из античког времена, следили смењивање годишњих доба и ухватили дубоког корена у животу поданика царства. То се, пре свега, тицало такозваних јануарских календа, које су се у стара времена код Римљана празновале од 1. до 5. јануара. У Византији, с постепеним превладавањем хришћанства, оне су једноставно припојене једном од најважнијих празника који прослављају верујући у Христа - Божићу. Тако се догодило да се уместо пет славило чак дванаест дана, почев од 25. децембра, а закључно с 5. јануаром. Божић се празновао у дане зимског солстиција, односно краткодневице, управо онако како је у Римском царству у те дане обележаван „дан рођења непобедивог Сунца”. Вредно је помена да се већ 386. године Јован Хризостом (Златоусти), велики црквени отац, цариградски првосвештеник (398-404) и светитељ својски трудио да у време божићне службе убеди вернике да се Исус Христос заиста родио 25. децембра.
    За јануарске календе, дакле у дане уочи и после 1. јануара, Византинци су улице и врата својих домова украшавали венцима цвећа, а, како је остало забележено у једном извору, „градски трг (агора) личио је на богату, раскошно одевену жену која се гордо шепури својим прелепим украсима”. Дан пре 1. јануара читав град био је пун људи који су у опуштеној раздраганости, с поклонима у рукама, некуда журили. У тој свеопштој и пријатној пометњи они који су давали поклоне и они који су их примали подједнако су исказивали своје велико задовољство. Мало ко је спавао у ноћи између 31. децембра и 1. јануара. Истина, треба нагласити да је византијска нова година почињала 1. септембра, али да је настављен обичај празновања 1. јануара, такозваних јануарских календа и Нове године по римском календару.
    У те празничне дане правиле су се велике и раскошне гозбе, људи су ишли од куће до куће и уз веселе повике једни другима лупали на врата, певали и играли, смејали се и шалили, облачили у костиме који су представљали животиње, сатире, монахе. Владала је свеопшта слобода и све је било дозвољено, па су се, на пример, жене лаког владања преоблачиле у одела свештеника. Била је то посебна прилика да се забораве социјалне разлике, иначе толико изражене у византијском друштву . Отуда није било необично да господар седне за исти сто са својим робовима или да газда игра коцке са слугама.
Поводом Божића нарочито је било свечано у великом царском двору где су приређиване такозване готске игре. Овај обичај подробно је описао василевс Константин VII Порфирогенит (913-959) у свом делу „О церемонијама”. Византијски цар позивао је на вечеру дванаест пријатеља, осам угледних великодостојника и по два представника дема, хиподромских странака „плавих” и „зелених”. Одмах пада у очи да бројка дванаест није изабрана случајно него према броју апостола. У време гозбе изводио се „готски плес”, далеко и магловито сећање на време кад је германско племе Гота имало важну улогу у Византијском царству.        Четири играча, по два представника „плавих” и „зелених”, преобучени у готску ношњу и с гротескним и застрашујућим маскама, у рукама су држали штитове по којима су ударали палицама и на тај начин држали такт. Играли су око царског стола и на исквареном латинском језику, који нико није разумео, певали нарочите песме. Онда би се чуле песме хора „плавих” и „зелених” и царска гозба завршавала се музиком и певањем. Додајмо да је у Византији до 7. века службени језик био латински мада се углавном говорило грчким, а почев од цара Ираклија (610-641) грчки је истиснуо латински и постао службени, док се знање латинског ускоро углавном изгубило.



    И други велики хришћански празник - Ускрс - такође се ослањао на раније паганске празнике и претварао се у свеопшту и дугу народну светковину. Празник васкрсења Исуса Христа у суштини се није много разликовао од паганског прослављања повратка пролећа које је обележавано неколико дана касније. Уз учешће великог броја људи, јер нико није желео да изостане, певало се и играло, док је поменути хор „зелених” и „плавих” учествовао у црквеном богослужењу. Тако се догађало да су се упоредо с верским поклицима и црквеним појањем чула и празнична клицања која су обично извикивана на цариградском хиподрому. Другим речима, позоришни прикази с хиподрома, места на ком се одвијао читав јавни живот византијске престонице, али и других градова Царства, били су пренети у хришћанске богомоље.
Осим тога, на хиподрому, који је могао да прими око шездесет хиљада посетилаца, на један од ускршњих дана приређивана је свечаност која се називала „Златном”. У току ове светковине била су уприличена такмичења двоколица, док су у опуштеном свечарском расположењу сви уживали - певачи и гледаоци су певали, а играчи су играли.
    У Византији се задржало и празновање које је било повезано с бербом грожђа и које је умногоме личило на древне дионисијске светковине из античких времена. Најважнији део прославе било је благосиљање грожђа. У Цариграду је цар, у пратњи васељенског патријарха и велике скупине дворана, са европске прелазио на малоазијску обалу Босфора. Тамо, у вењаку, смештеном у сенци винограда, поређане на мермерном столу, већ су стајале котарице напуњене зрелим гроздовима и све је било спремно за предстојећи свечани чин. Пошто би најпре над грожђем очитао „благословену” молитву, патријарх је узимао један грозд и уручивао га цару. Овај би затим узвраћао тако што је један грозд давао цариградском првосвештенику, а онда су гроздове нудили свим учесницима светковине. Посебну слављеничку атмосферу стварао је хор певајући химне грожђу које је патријарх управо благословио.
Ишло се дотле да се временом заборавило да је грозд винове лозе некада био изразити пагански симбол бурног весеља у част бога вина Диониса. У византијској епохи он је припојен дану Успења пресвете Богородице, црквеном празнику који се обележава 15. августа. Занимљиво је напоменути да се тај христијанизовани део овог празника задржао у савременој Грчкој све до нашег времена.
    Пагански празници нарочито су дуго опстали у селима, а, осим поменутих, постојале су и воте, које су се, уз жртвовања и јавне молитве, празновале 3. јануара, као и брумалије, својеврсни наставак дионисијских свечаности везаних за бербу грожђа, које су почињале 24. новембра и трајале до краткодневице. У оба случаја радило се о светковинама којима су били својствени теревенчење и необуздано весеље.
    У многим источним деловима Византијског царства сачувао се култ ватре, „извора живота и чистоте”, као успомена на далека паганска времена. У време младог месеца испред кућа су се палиле ломаче, а онда су их младићи прескакали. У вези с овим култом међу Византинцима су била раширена различита веровања. Тако се, на пример, онај ко прескочи ватру, а да га при том не додирне пламен, могао надати да ће га у следећу годину дана зло мимоићи. У противном - чекала га је несрећа. Међутим, и за то је било лека: он би већ следећег дана ударањем у бубањ позивао пријатеље и уз песму кретао је пут оближње реке или језера. Тамо би узимао воду којом би потом прскао своју кућу и на тај начин би је заштитио од злих сила.



    Један од паганских празника који се веома дуго одржао међу словенским поданицима Византијског царства биле су русалије. Реч је о древном обреду старих Словена током кога се играло и певало под маскама. У дане празника групе мушкараца, зване русалије, ишле су по кућама и око болесних људи играле магијске игре како би они оздравили. При том су играчи падали у транс и понашали се по одређеним тајанственим правилима, а сврха таквог обреда била је магија врачања. Сељаци су их у своје куће примали с великим уважавањем јер се веровало да истерују болести и благотворно утичу на здравље укућана. Учесници русалија су, поред других обавезних реквизита, носили и дугачке штапове.
    Једно сведочанство казује да су се празновале и у 13. столећу. Охридски архиепископ Димитрије Хоматин (1217-1236) у једном писму с негодовањем је описао празник русалија који су прослављали његови верници. Десило се да су у току тајанствене светковине двојица учесника дошла у сукоб са неким пастиром. Један од њих ударио га је палицом, а онда је у тучи која је настала чобанин ножем усмртио неког Хрисила.
    Ваља напоменути да је чувени Пето-шести или Трулски сабор, одржан у Цариграду 691/692. године, у настојању да учврсти хришћански морал у народу и свештенству, најстроже забранио празновање читавог низа паганских празника. Међутим, показало се да се део паганског наслеђа са изненађујућом жилавошћу још дуго опирао и опстајао.
    Занимљиво је да се у многим византијским градовима временом усталило обележавање празника мученика. И ови празници давали су могућност да се под видом поштовања уважених хришћана заправо празнују стари, месни богови. И у време ових хришћанских верских празника на снази су остали раскалашност и весеље.
Будући да је Византија била хришћанска држава у правом смислу те речи, верски празници - као што су рођење Христа и Богородице, Ускрс, Цвети, Света тројица и прослављање многобројних светитеља - били су важни догађаји у животу њених поданика. У те дане црквене службе биле су нарочито свечане и раскошне. Литургију су држали најугледнији црквени великодостојници, а на њих је долазио и византијски цар с породицом и многобројном свитом.
Празник је почињао звоњавом звона, а химне захвалности, звонцаво осипање гласова у хоровима дечака, шаренило свештеничких одежди, мноштво народа који се тискао око храмова и у њима, смоласти мирис тамјана, доприносили су стварању особене атмосфере. Величанствен призор био је у најважнијој византијској богомољи, храму Свете Софије.
    Погрешно би било веровати да се празновање верских празника сводило само на црквене службе. Напротив, оно је имало и своје световно обележје. Зна се да су на Божић у царском двору наступали и музичари - флаутисти, трубачи, цимбалисти, свирачи. Осим тога, пратећи део верских празника биле су обилне трпезе, раскошне гозбе и пијанке. Поводом оваквих верских светковина цариградски патријарх је од цара добијао велику суму сребрног и златног новца, који је најпре завезивао у мараму, а онда га бацао окупљеном народу дуж улица којима се кретао.
Упоредо са обележавањем верских празника празновали су се и државни - дан оснивања Цариграда, дан рођења цара, његово крунисање, свадба, рођење престолонаследника. То су били дани кад је посебна почаст указивана владару Византијског царства и његовој деци и они су били засипани разним даровима. На хиподрому су биле приређиване представе, на трговима су постављани дугачки столови са шароликом понудом, народу је дељен бакарни новац, хорови су певали песме и химне.
    Посебно је био свечан празник утемељен у част оснивања Цариграда који се сваке године славио 11. маја. Тог дана 330. године Константин I Велики (324-337) свечано је отворио нову престоницу, Константинополис, „Нови Рим”. Овај празник почињао је уочи 11. маја тако што су биле уприличене представе на хиподрому које су се називале „прославе поврћа” (лаханикон). У те дане арена је била украшена крстовима сачињеним од уплетених ружа. На хиподрому је, нарочито за ову прилику, било у изобиљу поврћа, слаткиша, кола пуних рибе.
    У Византији је посебно свечано обележаван улазак цара победника у Цариград. Пут којим се кретао од уласка кроз капију до цркве где је обављана свечана литургија био је посут миртом и ловором. Док се василевс кретао, био је праћен одушевљеним клицањем народа. Кад је Михаило VIII Палеолог (1259-1282) поразио Латине код Берата 1280. године, у Цариград је ушао кроз чувену Златну капију. У сусрет му је претходно дошао митрополит са иконом Богородице, заштитнице Цариграда. Цар је најпре с главе скинуо калиптру и клекао пред иконом Мајке божије. Пошто се прва молитва завршила, сви су више пута свечано узвикнули „Господи помилуј!” Онда су се читале још две молитве, па је Михаило VIII свечано ушао кроз Златна врата. Пред њим су носили икону Богородице Одигитрије (Путеводитељице). И многи домови на путу којим је цар пролазио били су украшени гранчицама ловора и рузмарина, крстовима и венцима од цвећа, и застрти ћилимима и раскошним тканинама.


 
   Ha велелепан начин прослављане су веридбе и свадбе византијских царева. Будућа царица најпре је била дужна да посети манастир Богородице „Живоносни источник”, чувен по извору чудотворне воде, а онда је следио пријем невесте код младожење и његовог оца. Предсвадбене свечаности биле су веома раскошне. Византијски цар Јован VI Кантакузин (1347-1354) у свом историјском делу, написаном у облику мемоара, описује како је то изгледало у случају његове кћерке Теодоре која се удала за османског емира Орхана (1326-1362). Све је обављено на равници испред Селимврије, града смештеног на обали Мраморног мора, недалеко од Цариграда, где се већ налазио младожења. За ту прилику направљен је свечани подијум који је са свих страна био затворен дугачким свиленим, златом тканим засторима. Читава свечаност започела је рано ујутру кад је невеста изашла из царског шатора и попела се на подијум, али је остала скривена од очију посматрача. Византијски цар седео је на коњу који се налазио паралелно с подијумом. На дати знак застори су се раскрилили и невесту су сви могли да виде. Истовремено плануле су бакље у рукама евнуха који су клечали и нису били видљиви гостима и званицама. Нарочито су задивљујуће биле буктиње у распршеној светлости раног јутра. Онда су се огласили музички инструменти - флауте и трубе. Хор је певао песме у част невесте, а затим су се учесници, како с византијске, тако и с турске стране, препустили уживању и гошћењу које је трајало неколико дана. На крају се византијска принцеза, праћена раскошном свитом, запутила у резиденцију младожење где јој је приређен свечани пријем.
    У Византији су веома свечано и с пуно весеља прослављани породични празници као што су крштења, веридбе и свадбе, а и они су били тесно повезани с црквом. Домаћини су се својски трудили да засене своје госте и за ту прилику посебно су уређивали куће, облачили раскошну одећу и припремали јела. И гости су настојали да оставе добар утисак, па су били китњасто одевени, долазили би на својим најбољим коњима и мазгама, доносили поклоне. У таквим приликама сељаци су и у најзабаченијим и најсиромашнијим селима унајмљивали музиканте како би празник учинили свечанијим и веселијим.
Осим наведених празника, у Византијском царству обележавани су и празници који су били везани за одређено занимање. Тако су цариградски лекари празновали 27. јун, дан светог Сампсона, њиховог покровитеља и заштитника. Најпре су походили цркву Светог Мокија, где су се чувале његове мошти, а онда би пришли богатој трпези. Адвокати су прослављали 25. октобар, дан светих нотара (писара) Маркијана и Мартирија, и тада их је било могуће видети како у групама, поднапити и с маскама на лицима, тумарају градским улицама.
    Посебно су били занимљиви и празници које су приређивала манастирска братства. Како бележе путници који су походили византијску престоницу у 13. и 14. веку, тамошњи манастир Богородице Одигитрије уторком је, по обичају, приређивао свечаност ношења иконе. За ту прилику око манастира би се окупио велики број људи, како житеља престонице, тако и гостију из других градова. Мушкарци су стајали напред, док су жене биле позади. Приказ Богородице, насликан на камену, дизало је двадесет људи за ту прилику посебно обучених у дуге одежде од црвеног лана. Кад би се они уморили, смењивала су их друга двадесеторица, а читавог дана чуло се појање: „Господи помилуј!” Тог дана била је отворена и пијаца где су се продавали разни производи.



Радивој Радић

Захваљујући господину Николи Керавици - одличном познаваоцу римске историје, доносимо вам један крајње интересантан податак о спортистима (некад и сад):

„Недавно је објављена вест у новинама да ће најбоље плаћени фудбалер на свету, Лионел Меси, зарађивати готово 600.000$ недељно односно око 30,000.000$ годишње. Чини се да бављење спортом никада није било уносније, али ипак није тако. Наиме, извесни Лузитанац Гај Апулеј Диоклес био је један од најпознатијих возара двоколица у Римском царству током II века. Са 18 година почео је да вози за Беле, потом је прешао у тим Зелених, да би након тога, па све до краја спортске каријере возио за Црвене. Учествовао је у 4257 трка, а победио је у 1462. Када се у 42. години повукао у заслужену пензију његова укупна зарада износила је 35, 863.120 сестерција. Ова сума била је довољна да се цео град Рим снабдева житом годину дана, односно у данашњем новцу она би приближно износила око 15,000.000.000$. Дакле, да би достигао зараду Гаја Апулеја, Лионел Меси би морао да трчи за лоптом око 500 година.”

Византијска цивилизација

Географске основе византијске цивилизације

   Царство је географски, културно, религијски, језички разнолико, главни је Цариград и уодносу на њега се врши подела на Запад (између осталог Балкан) и Исток, али јегеографска разноликост кључ за све друге. Византијско царство постоји од временаКонтантина Великог 330. године до пада Цариграда 1453. године и то је најдуготрајнијадржава (не рачунајући Далеки Исток). Византија се не може замислити без Цариграда(Цариград је само у Европи, у Азији је Халкедон), западне Мале Азије, Тракије и Грчке.Средишње области Византије чине: 1. Источни Медитеран који обухвата областЕгејског мора са преко 60 насељених острва, затим Мраморно море, Босфор и обалеЦрног мора, 2. Мала Азија тј. њен централни и приобални део и 3. Балканскополуострво тј. Тракија и приобални делови Грчке који излазе на Егеј и Пелопонез. До1204. је Егејско море кључно. Централни део Мале Азије је био много важнији одБалкана јер је био извор моћи и богатства, сада је само 30% обрадив, али некада суАнадолија и Кападокија биле веома плодне области. Када су Турци освојили централнуМалу Азију у 11. веку, Византија је дефинитивно почела да пада јер није ималаобрадиву земљу. Балкан је тек трећа област по важности, а најважнија област наБалкану је Тракија јер је највећи проблем Цариграда отвореност ка Европи, а Тракија јету да чува. Битна је и обала Егејског мора јер су морски путеви били сигурнији(нарочито су били опасни балкански путеви), Македонија јер је плодна и Јерменија.Византијум је антички град на месту Цариграда. Византици су себе називали Ромејиматј. Римљанима, и Византија се тако назива до 6. века. Византици су били политичкинарод (као данас Турци), нпр. Јермени су у Византији увек имали велики утицај, али суи они себе сматрали Римљанима, цар је био цар Ромеја (Vasilevs Romanum), царполитичког народа. До 7. века је званичан језик био латински.Путеви су углавном наслеђени од Римљана, ширине 6 m.Via Militaris (Цариград, Хераклеја, Адријанопољ (Једрене), долина Марице, Филипопољ(Пловдив), Сердика (Софија), долина Мораве, Наисус, Виминацијум, Сингидунум)Via Egnatia (Цариград, Хераклеја, Кипселе, Христопољ (Кавала), Филипи, Тесалоники,Едеса, Хераклеја Линкестис (Битољ), Лихнидос (Охрид), долина Шкумбе до Драча и на југ Аполоније)„Брзи пут“ (Халкедон, Дорилеон, Аморион, Филомелион, Икониј, Подандос,Киликијска врата, Тарс + Антиохија, Алеп, Багдад)

i de se dede toliki narod i sila ?

Zanimljivo. Inace, kod Rusa je naziv za lekara dan danas vrac 
A ovaj pilot rimske formule jedan je bas bio pun ko brod, ne mogu da verujem