„У Византији, а касније и у средњовековној Србији, постојала је установа аделфата. Аделфат је означавао доживотно издржавање које је манастир давао у надокнаду за поклон у имањима или новцу којим је неко световно лице обдарило манастирску обитељ. И у средњем веку је важило правило да је боље бити стар и богат него стар и сиромашан. Поједини српски великаши су у бурним деценијама уочи пропасти државе (1459) богато даривали манастире на Светој Гори да би касније тамо могли да нађу уточиште. Пракса да остарели људи налазе мир у тишини манастира постојала је и у латинском свету западне Европе.”

„У средњем веку знатан део становништва прилично рано је ступао у брак. Византија, наравно, по том питању није представљала било какав изузетак. Према важећем законодавству, почев још од правне кодификације Јустинијана I Великог, девојке, боље рећи девојчице, могле су да ступе у брак са навршених дванаест, а младићи, тј. дечаци, са навршених четрнаест година. Пример византијске принцезе и српске краљице Симониде, ћерке цара Андроника II Палеолога, која се 1299, са навршених пет или шест година, удала за краља Милутина, представља својеврстан изузетак јер је реч о политичком браку и вишим државним интересима пред којима слово закона мора да устукне.”

Rimskog novca , a ne srBskog

Na teritoriji koja je apsolutno zanemarljiva za to vreme...

Jesi ti cuo za Via militaris ?

„Царска деца рођена у здању које се називало „Порфира” називана су порфирогенитима. Наравно, ако се узме у обзир да је Византијско царство постојало више од хиљаду година, намах постаје јасно да је број овакве деце био веома велики. Зато се неминовно намеће питање зашто се у сачуваним изворима само уз неке од царских потомака наводи поменути придев. Најпознатији је случај чувеног цара писца Константина VII (913-959) уз чије се име неизоставно ставља епитет Порфирогенит. Објашњење је веома једноставно: Константин VII био је дете из ванбрачне заједнице цара Лава VI Мудрог и Зоје Карбонопсине. Тек после Константиновог рођења, 905. године, његови родитељи су склопили брак који је византијском цару био четврти по реду. Три пута пре тога он је остао удовац, а његов четврти брак патријарх Никола Мистик (901-907, 912-925) није желео да призна. Отуда је уз име младог Константина, јединог наследника македонске династије, редовно стајао епитет Порфирогенит како би се некако уклонила тешка сенка његовог проблематичног рођења.”

Sigurno sigurno...

I nemci kad su se povlacili zakopali neko silno blago po evropi...

Samo ga treba naci...

Da cujem tebe...odakle taj novac tu?

Pa prestonica...