„Великани византијске историографије XIV века Нићифор Григора и Јован Кантакузин са особитим уважавањем пишу о војсковођи Алексију Филантропину. После запоседања Лезбоса, у зиму 1326. године, цар Андроник III Палеолог (1328-1341) вратио се у Цариград. Међутим, Митилена, главна тврђава на острву, још се налазила у рукама Ђеновљана. Онда је василевс, ценећи способности старог војсковође, послао на Лезбос неуништивог Алексија Филантропина премда је овај већ деценијама био слеп и скоро седамдесетогодишњак. Слепи старац је у потпуности оправдао очекивања јер је лукавим заузимањем Митилене читав подухват у егејском архипелагу претворио у прави тријумф византијског оружја. Иначе, Алексије Филантропин је у последњој деценији XIII века, када је тек био превалио двадесету, муњевитом брзином направио сјајну војничку каријеру и постао миљеник читавог Византијског царства. „Постоји време рата и постоји време мира”, писао је Максим Плануд, један од водећих оновремених византијских интелектуалаца, свом младом пријатељу. „Ти си заблистао и у једном и у другом времену.” Међутим, на врхунцу славе, 1295. године, Алексије Филантропин је подигао узурпацију против Андроника II Палеолога и био ослепљен.”

Нићифор Григора и Јован Кантакузин   

 

Car Dušan je poznavao obojicu...

Zasto ima toliko malo filmova sa vizantijskom tematikom?

Je li u Holivudu ikada ijedan snimljen?

Moze li neko da mi preporuci neki?

Имаш овај турски што је изашо пре две три године али то је турска пропаганда и нема везе са животом.

Turci su strucnjaci za te izmisljene drzave...

Ima onaj Koje Vadis...

НА ДАНАШЊИ ДАН...
„Према мишљењу многобројних истраживача, пресудан догађај који је Османа I, до тада само једног од многобројних газија, односно ратника који се боре за ислам, довео на историјску позорницу била је победа над византијским најамничким трупама код Бафеона, недалеко од Никеје, извојевана 27. јула 1302. године. Та значајна победа над хришћанима обезбедила му је престиж међу осталим турским вођама који су се потом, долазећи из свих крајева Анадолије, просто сјатили под његову заставу. На тај начин, врло полетно и не мање темељно, отпочео је успон нове државе која је убрзо прихватила традиције и институције несталог Иконијског султаната. Управо је та држава један и по век доцније срушила Византијско царство.”

У огромном временском луку који повезује Константина I Великог, односно прве деценије IV столећа, и Константина XI Драгаша Палеолога, то јест средину XV века – дакле у епоси дугој више од хиљаду сто година – поменуто доба (1180-1453) је за Царство било једно од најтуробнијих. Изнесена оцена се може сасвим применити и на византијску војску, у ствари, поготово на њу. Столећа византијске војничке супериорности, када је било веома тешко одолети снази ромејског оружја, одавно су већ припадала далекој прошлости. Штавише, у овом раздобљу је некадашње универзално Царство Ромеја у два маха – први пут привремено (1204. године), а други пут коначно (1453. године) – пропало, а од краја XIII столећа је са пуно разлога понело епитет „државе другог реда”. Не може се порећи да је и у том периоду било гордих успона и војничких победа Византинаца, али су их порази, неуспеси и осипање територија ионако смањеног Царства ипак наткриљивали.”

НА ДАНАШЊИ ДАН ПРЕ 1379 ГОДИНА ДОГОДИЛА СЕ БИТКА НА РЕЦИ ЈАРМУКУ – ЈЕДАН ОД НАЈВЕЋИХ ПОРАЗА РОМЕЈСКЕ ВОЈСКЕ.
„Све до првих деценија VII столећа, Арабљани, који су вековима били суседи Византијског царства, нису представљали неки нарочито значајан политички чинилац. Међутим, онда је Мухамед ујединио овај многољудни народ, створио им државу и донео ислам. На крилима нове вере, Арабљани су већ неколико година после пророкове смрти кренули у освајања...
Један од најважнијих догађаја у наведеном периоду била је чувена битка на реци Јармуку, источној притоци Јордана, 20. августа 636. године у којој су Арабљани потпуно сатрли византијске одреде. После неколико пораза које је претрпео Теодор, брат василевса Ираклија (610-641), цар је покренуо огромну, али шаролику војску предвођену Теодором Тритуратијем. У тој војсци било је и Јермена, Персијанаца, па чак и арабљанских плаћеника. Према хроничару Теофану, обе војске су имале по 40 хиљада војника, али неки модерни истраживачи, после ишчитавања свих расположивих извора, сматрају да је Византинаца и њихових савезника било много више, наводно, чак 100 хиљада према 24 хиљада. Утисак је да је број хришћанских војника ипак преувеличан.
Дан је био веома топао, прави летњи, притискала је оморина, док је ветар носио облаке песка и прашине према једном од најсувљих места у пустињи које су спретно одабрале арабљанске војсковође. Свесни да се овде први пут суочавају са многобројном и организованом војском, Арабљани су показали да су дорасли тренутку; остављајући по страни дотадашње међусобно супарништво, војсковође су за главнокомандујућег изабрали најспособнијег, Халида ибн Саида, који је умом и храброшћу, надмашивао остале. Битка на Јармуку била је једна од најкрвавијих у историји арабљанских ратова.
Под притиском византијске коњице, муслимани су морали чак три пута да се повуку, али су се увек враћали у битку, јер им жене, које су стајале иза њих, нису дозвољавале да побегну у нереду. Најзад, Халиду је пошло за руком да одсече непријатељску коњицу од пешадије и да свим снагама удари на византијски логор који је био постављен између реке и оближњих узвишења. У незадрживом налету и уз громогласни поклич „Allahu ekber (Алах је највећи!)”, који је одјекивао унаоколо, „синови пустиње” су потпуно разбили византијске одреде. Нису помогли ни крстови, ни појање византијских свештеника, који су певањем црквених химни, покушали да подигну морал ромејских ратника. Извори помињу и неслогу у шароликој византијској војсци, а у одлучном тренутку су и арабљански плаћеници променили страну.
Пораз хришћана био је потпун, јер се један њихов део утопио у реци, а други погинуо од муслиманског мача... Ираклије, који је већ био превалио шездесету годину живота и у бици није учествовао, био је свестан шта тај пораз значи, јер је ово сучељавање са Арабљанима заправо била битка за Сирију, једну од најважнијих византијских провинција.”