Молите ли се каткад за мене

Молите ли се каткад за мене
као што ја се молим за Вас?
Док ходам  ил спавам, тек ме прене.
Ваш драги добро познати глас.

И не видим Вас, али чујем
најпре ко шапат па сасвим јасно,
и како тужите, веселите се,
и љутите се и сањате гласно.

Ал само једно не разазнајем
док слушам Вашу молитву тиху:
чије тад име спомињете,
чијем се надате гласу и лику?

Да ли ме има у молитви Вашој?
Ви, чије име је за мене спас,
молите ли се каткад за мене
као што ја се молим за Вас?

Виолета Милићевић

Запитате ли се некад где сам

Запитате ли се некад где сам:
да ли сам овде, где ми је тело,
или сам тамо где срце стално
жели да буде – крај Вас зацело?

Нема тог пута на коме нисам
бар једном видела Ваше лице :
кад сунце своју милошту проспе
на земљу издашно, нештедимице,

усред тог сјаја - Вашег ја ока
јединствен бљесак разлучујем,
и истог трена тамо где Ви сте
трагом тог сјаја допутујем.

А кад се небом проломи прасак,
кише све заглуше својим брујем,
тада ме смири и све надјача
мили Ваш глас ког једино чујем.

Тако сам с Вама свакога дана:
кад зора свиће, ја се радујем
и као да Вас уснама нежним
и прстима њеним тад милујем.

Где ли сте Ви док сам ја с Вама:
да ли сте тамо где Вам је тело
или сте овде где непрестано
моје Вас љуби биће цело?

Виолета Милићевић

Ноћ кад сам га заволела

Гола,
као од мајке рођена,
била је та ноћ.
И бела,
као пут девице,
дрхтава, једра.

Тела су,
и онако,
само одела,
од крви и меса
сачињена,
жудњама неутаженим
зачињена,
и с мало душе приде.

И бледо лице
девојчице
што први пут је
љубљеног срела -
имала је та ноћ...
И нож
у руци,
како то иде,
за сваки случај.

А беше снена
и занесена,
на недра месечине
наслоњена.

Погледао ме је.
Тад сам га срела.
Обневидела.

Крикнула
па занемела.

Пожелела
па заволела.

Отргла нож,
стресла се цела.

Рука је још дуго
дрхтала, бела,
на жудњу се свела,
као та ноћ,
обасјана месечином
и овијена сјајем и ватром
тог погледа,
топлијег и раскошнијег
од сваког одела.

Виолета Милићевић[b][/b]

Поклонићу ти једном ту песму

Поклонићу ти једном ту песму,
ако је ово љубав
и ако сви који воле
једном постану песници,
да ми после не пребацујеш
како сам ти нешто ускратила,
како сам те жедног преко воде преводила
и како сам те обмањивала.

Ево, већ данас почињем да је тражим,
мада не знам ни како изгледа,
има ли тако сјајне и топле тамне очи
као ти,
младеже на левом образу
и твоју боју гласа
или бар твој ход.

Мучан је то посао –
тражити оно о чему нико ништа не зна,
а једино ти знаш да постоји,
траћити живот тек тако.

Кад би ми бар рекао
у које ресторације зaлази,
јеси ли њу водио у „Знак питања“
онда кад сам те видела
са неком девојком за истим столом,
воли ли позориште
или можда спорт,
вози ли ролере,
или овако као ја
радије својим стопалима оверава
сваки педаљ Земље.
Има ли она уопште дом
или само тебе непрестано прати у стопу,
као да си јој из ока испао,
као да си баш њу миловао
читаву ноћ
тим својим дугим уметничким прстима
или си јој шапутао
оно што се већ шапуће
у тим и таквим успутним комбинацијама?
Бестидниче!!!
Као да ја не знам да би она све учинила
да баш тебе обрлати!
А ти, наивко један,
наседаш на њене трикове!
Није ни она веверица!

И чиме се она уопште бави,
осим тобом?
Има ли неко занимање?
Има ли мужа и децу,
да бар о некоме брине?
Гради ли можда куће или ормаре
или само доколичари
и сплеткари даноноћно
са твојим жељама?
Јој, ако је само дохватим
за оне њене чуперке
или бар рукав,
видеће се одмах ко је ту храбар,
и ко је коме друг!

Баш ме нервира,знаш,
али немам куд.
Видим и сама у шта сам се упустила,
али морам то да урадим.
Морам!
Морам да је пронађем
и да јој кажем
да се не измотава више
ни са тобом
ни са мном.
Није она више мала!
И ово што сам јој допустила -
много је.
Требало би да ми стопала љуби,
уместо да се прави луда
и избегава ме.
Добро, не мора, али опет...
Нисам ни ја куче од јуче!
Од прекјуче сам!

Не знам ни зашто ти ово уопште причам.
Толико тога сам ти већ рекла,
а нисам морала.
Ти уопште не заслужујеш
да ти било шта кажем
о себи, о њој или о било чему!
У противном,
већ би се појавио однекуд
и упитао ме, макар бојажљиво,
јесам ли то ја.
А ја бих се мало правила важна
па бих ти рекла:
„Бог с тобом, Срећо, па ко би био!?!
Познајемо се толико дуго,
а ти ме свашта питаш.
Ниси ваљда болестан?“

Ако бих видела да си тужан
јер мораш наставити потрагу за Њом,
за коју знаш да је луда за тобом,
али се не усуђује да ти то каже,
него ти годинама само пише некаква тамо писма
а на твоје позиве, кад јој уђеш у траг,
кад ти остави неки леви број, уопште не одговара,
размислила бих  шта да радим.

Ако те волим, рекла бих ти:
„ Она - то сам ја, млади путниче.
Она - то сам ја“,
а ако те не волим,
и даље бих се правила да сам ти друг,
један од многих које случајно срећеш
јер „оно све што знаш о мени,
то је стварно тако мало.“

Идем сад.
Не замајавај ме више
ти, досадњаковићу један!
Наврзао си се на мене
као смрт на бабу!
Ни стеница ти није равна!
Прођи ме се већ једном!
Имам ја преча посла!

Идем да пронађем ту проклету песму,
ако баш хоћеш да знаш!
Ако је не пронађем, сама ћу бити крива,
а тебе је и онако баш брига.

И да знаш,
ако је не пронађем,
признаћу ти
да сам све измислила,
да никад нисам ни постојала.
И мораћу да ти поклоним ружу,
ону плаву,
о којој сам ти говорила
једног осмог марта,
године 2005,
кад ми се учинило
да живим.

Виолета Милићевић[b][/b]

Руке

Дотицани маштом
и жудњом
можда се никада неће
дотаћи рукама.

Руке су са маштом
најпре
укрстиле мачеве,
затим
прешле на револвере,
а на концу,
у окршају са жудњом,
остале без оружја,
голе.
 
Машта им окове ставила
и забравила
са тридесет и девет брава.

Сад могу само да мирују
и слушају дамаре
својих немира.

Ко им је крив?!?
Ко их је терао
да дижу устанке
против моћнијих
непријатеља?!?
[b][/b]

Пијаца

„Коњу се у зубе гледа“,
рекоше ми
кад му приђох
у намери да га купим.

Загледана у његове велике очи,
видех простране ливаде,
прескочене потоке
и планинске врхове
који чекају на нас.

Довољно је млад
и довољно стар
да ме одведе тамо
где желим да стигнем,
помислих
и пружих руку
ка његовој гриви.

Рзање чух
у трену
и учини ми се
да видех осмех.
 
Купљено![b][/b]

Умовати и(ли) (умо)творити

Давно је све
замишљено
отелотворено
или створено
негде у глави
или у свемиру
у нечијим сновима
или на јави

а сви се понашамо
као да је још нешто
остало
недоречено
недовршено
или нестворено
па говоримо
пишемо
градимо
мењамо облике
пресипамо
из шупљег у празно
рушимо
да бисмо стварали
стварамо
да бисмо рушили
зидове
поретке
теорије
завере
измишљамо
топлу воду
млатимо
празну сламу
празнословимо
умујемо
или
умотворимо

а земља смо
и у земљу
вратићемо се
неразумни
заумни
или
умни

и сви смо
само
играчке
у рукама
Уметности.

Колоплет


Траје та љубав
и сећање на њу:
непрестано се смењују,
надовезују и допуњују
као реченице којима покушавам
да уобличим
своју причу о теби.

Чудан је тај колоплет
осећања и сећања,
у коме нема коловође
и не зна се
ко кога прати.

Кад музика престане да свира
и кад се уморне ноге зауставе,
кад неко стави тачку
на последњу реченицу,
волела бих да знам
ко ће први
заплакати.

Виолета Милићевић

Заборав

Заборавило је време
да му је у опису посла протицање,
заборавила је Земља
да јој је у опису посла окретање,
заборавио је Човек
да му је у опису посла опраштање,
заборавио је свет
да му је у опису посла постојање,

па време тапка у месту
и Земља се више не врти,
па Човек праштати не зна,
те хита у загрљај смрти,

уместо да живот слави
и спречи нестајање
љубављу својом кротком
што може вечно да траје.

Заборавила сам и ја,
на време, Земљу и људе,
откада тебе волим,
једина љубави моја.

Заборавила сам
како да те заборавим.

Виолета Милићевић