Video: Iživljavanje nad romskim mladićem u policijskoj stanici (ipak je lopov) :: Drustvena hronika ~ Obrazovanje ~ Zaposlenje ~ Finansije

Мој Вршац си дошао да ломиш?!

Недавно објављен снимак малтретирања младића у Вршачкој полицијској станици изазвао је несвакидашњу реакцију јавности. Иако је јасно да се поменуте сцене понављају свакодневно у полицијским станицама широм земље, а неретко и на протестима, досадашњи „екцеси“ полиције су наилазили на равнодушност, а повремено и одобравање медија и јавног мњења. Зашто је овај инцидент толико битан, и зашто многи који су у више наврата славили слично насиље сада нападају полицију? Када ће одговорност за такво понашање полиције сносити и промотери насиља усмереног против неистомишљеника.

Одвратније од призора тортуре над немоћним младићем у овом случају је понашање медија који радо славе слично насиље. Најбољи пример је прошлогодишња промоција уличарског понашања Саше Чордића, припадника интервентне јединице познатог по иживљавању над повређеним демонстрантом „боли ме к*рац што те боли … мој Београд си дошао да ломиш“. Дегутантна прослава простаклука и недоличног понашања Чордића је само једна у низу пропагандних порука које посредно промовишу насилничко понашање.

Те поруке не могу бити јасније, батинање и вербално иживљавање над „хулиганима“ је за похвалу, јер они коче наш европски пут. Са друге стране, батинање и вербално малтретирање криминалаца је за осуду, јер тај чин кочи наш европски пут. Још када бисмо то успели да објаснимо и онима које плаћамо да врше насиље, све би било дивно.

Међутим, проблем је контролисати насиље. Како објаснити да насилнику који брани „свој“ Београд од „хулигана“ следи медаља, а насилнику који брани „свој“ Вршац од лопова – отказ? У тој шизофренији се налазе корени оваквог понашања полиције, јер се не може очекивати самоконтрола од човека обученог да туче и малтретира немоћно људско биће. Не може се тражити да насилник селективно примењује насиље по вољи оног ко наређује, насиље тако не функционише.

Реално, оба наведена инцидента су минорна у поређењу са случајевима Ранка Панића, Ђорђа Зарића, и многим који нису доспели до медија. У случају Панића, убице још нису откривене, нити ће бити како ствари стоје. Зарић је колатерална штета, пример шта се деси када се дозирано насиље отргне контроли.

Питање је, хоће ли ико одговарати за понашање полиције које смо могли да видимо претходних година, за убиства, пребијања и неправедна лишавања слободе, које медији избегавају да сниме и прикажу? Хоће ли одговарати министар и директор полиције? Хоће ли одговарати медији и политичари који хушкају на и награђују то насиље?

Примера иживљавања је безброј. Лично сам упознат са више таквих инцидената, а знам да их је много више. Почевши од протеста поводом проглашења тзв. независног Косова, када сам видео како припадници жандармерије скачу по лобањи онесвешћеног младића да би потом симулирали онанисање над његовим безживотним телом користећи пендреке којима су га тукли. Или на протесту поводом десетогодишњице НАТО агресија на ком је више учесника тешко повређено када их је интервентна јединица мучки претукла на Зеленом венцу. Или на протесту против геј параде, када су многи завршили у болницама или затворима. Или на протесту поводом хапшења генерала Младића када су ухапшени понижавани тако што су парадирани улицама Београда у камионима-кавезима. Или на протестима испред Б92 и поводом НАТО самита када су „ради превенције“ хапсили без обзира на дело и овлашћења…

У свим тим случајевима, полицију су хвалили (понекада и кудили што нису ударили јаче) они који данас најгласније траже истрагу поводом насиља у Вршцу. Можда ти исти умови који годинама стварају атмосферу линча против политичких и идеолошких противника мисле да је могуће палити насиље на прекидач, када је потребно одбранити „европски пут“. То је немогуће, а последице такве политике ће бити све бруталије насиље у полицијским станицама и на градским улицама.