To bese ono gde profesor sijaset fizicara, biologa ... nadvladava ? 

Aha. Al nije to ništa, samo se zagrevao za nečastivog koga je razbio ko dete zvečku.

http://www.youtube.com/watch?v=IXThbqU0dw4

i napustam diskusiju...

Kao да си нешто и учествовао. Само си написао двије поруке и окачио клип који нема везе са темом. 

@vAndreej


Na istu se udicu hvataš kao i katolički popovi s kojima sam ponekad debatirao na raznim forumima.
Misliš  kao i oni,  da imam nešto drugo na umu za crkvene pare. Da sam ljubomoran, jalan ili lakom da stavim svoju prljavu šapu na taj novac.
Ako tako (ili slično) misliš, jako griješiš.
Do novca ne držim mnogo, kako do svojeg,  još manje tuđeg, pa prema tome ni do crkvenog. Također me ne interesiraju ni druga materijalna dobra (osim unutar zaista skromnih životnih potreba), a naročiti animozitet osjećam prema zgrtačima zlata, srebra. dragog kamenja, umjetnina, monumentalnih građevina....., što je nekom čudnom koincidencijom svojstveno baš crkvi.
Gramzivost je tek pokazatelj, putokaz koji usmjerava na svetkovinu tijela, hedonističke užitke, a ne na uzdizanje duha.
Zašto drveni križ ne bi bio dovoljno dobar?
Zbog crvotočine?
Možda baš zato, što ne bih na sebe nikada stavio nikakav komad zlatnog nakita (vjenčanu sam burmu još davno dao za protetičke radove za moju suprugu), s velikim nerazumijevanjem i gnušanjem gledam kinđurenje popova zlatnim križevima, kaležima, izvezenim haljama, optočenim krunama, štapovima i ostalim, ubij Bože, kičastim parafernalijama. 
Zato crkveni novac i bogatstvo smatram nedostojnim.
Naravno da to grijehom opterećeno crkveno bogatstvo, navodi na sumnju u vjerodostojnost besjeda njenih djelatnika. Nekako mi se čini da bi svećenici bili uvjerljiviji u svojoj misiji,  kad bi djelovali u skladu s skromnosti njena utemeljitelja, Isusa Krista. Ali avaj, upravo je to isto svećenstvo,  slijednik onog  (pra)povijesnog, koje je tražilo (i dobilo) mučenje i smrt Isusovu. Ni Herod ni Pilat nisu bili toliko žedni krvi, no morali su udovoljiti popovskom gnjevu na prijeteću konkurenciju.
Zar doista misliš da bi Isus s odobravanjem gledao na današnju crkvu?

Mislim da bi Isus postupio isto kao hramu. Ušao bi i isprevrtao stvari.
Potom bi održao govor u kojem bi podsetio da crkvu treba podići u srcu, jer je jedino ona neuštiva niti je išta može pokvariti.

Imao je i Isus materijalnu podrsku sljedbenika i finansijere sa strane. 

Isus je bio jako skroman, uzimao je samo najneophodnije.
I svoje učenike je poslao da putuju po svetu kao siromahe, da im sva imovina bude ono na njima.
Sigurno bi imao puno toga lepo da kaže za impozantna crkvena zdanja, zlatnim krstevima i mnogim drugim vrednostima, pokretnim i nepokretnim kojima crkva raspolaže. Sigurno bi se oduševio načinom na koji živi visoko sveštenstvo, posebno njihovim voznim parkom.
Mislim da Isus sve to, a i još dosta toga ne bi odobravao.

Онај који следи Христа требао би да има однос према ближњима какав је Христос имао, да са онаквом срдачношћу прима све људе без разлике, да их воли, али да никада не чини компромис по питању истине, вере...
Елем, слажем се да је среброљубље, грамзивост,похлепа... одвратан грех и да смо дужни да се са њим боримо.
Слажем се и да поједини припадници Цркве Христове од овог греха пате (а вероватно и они имају свест да то није добро и боре се, али никако да остваре подвиг у борби са тим грехом; колико је само нас који се слабо боримо са својим гресима?)
Претпостављам да би Господ Исус Христос осудио овај грех код својих ученика(-ица), да би мрзео тај грех у њима, али да не би мрзео њих, нити би био одбојан према њима. Одбојан би био према њиховом среброљубљу (узимам га као пример, јер о њему причате), али не и према њима самима.

Али без обзира на тај грех среброљубља, мислим да то није узрок одбојности који људи осећају према Цркви и свештеницима, јер је такође и пуно примера благочестивог живота, узорне скромности и смерности. Нисам приметио да су они који гунђају на среброљубље (са разлогом), када погледају на људе који су црквени, а при том су свештеници и изузетно скромни (праве аскете и подвижници) због ових дичних примера рекли: - Е, тако се сведочи Јеванђеље Христово, то је пример истинске духовности и због тога је ово учење истинито и желим да приђем Цркви...
Корен ове одбојности је много дубљи и скривенији у душама тих људи. Неће бити да та одбојност потиче од туђих грехова, већ да она почива у самом човеку...
Изговор је то, изговор који је добро аргументован, али ипак само изговор.
Када људи и живе по Јеванђеоским стандардима ипак их овај свет одбацује (што је и логично, нису они права деца овог света и његови представници, узори...).
Корен ове одбојности је, по мом мишљењу, можда грешим, али такав је мој утисак, доживљај..., у овим речима:

А ово је суд што је Светлост дошла на свет, а људи више заволеше таму неголи Светлост, јер њихова дела беху зла. Јер сваки који чини зло мрзи Светлост и не иде ка Светлости да се не разоткрију дела његова, јер су зла. (Јован 3, 19-20)

@Silvanus, pravo u centar!

@budjoni, Веруј ми да новац не игра никакву улогу пред Богом јер се светост не може компромитовати. Имаш занимљив део у Новом Завету кад је Симон Маг мислио да може да купи тај дар од апостола па га они наружише. Оно чега си био сведок није оно о чему говорим. Црква нема свој буџет, живи од прилога које народ на добровољној бази даје - ко неће не мора и тиме се светост не умањује. Међутим, новац има своје порекло, почев од Мојсијевог законодавства (види поглавље о светом порезу) преко кесе коју су Исус и ученици носили са собом до данашњих дана. Потресно је поглавље Ананије и Сапфире који мислише да могу утајити новац од апостола. Али, мени то није ништа спорно. Друго је то да ли се људи надимају мислећи да су Богу већу жртву кроз новац принели. Тема о којој говорим говори о одсуству Светог Духа код човека, али је људима увек лакше да се хватају за периферне уместо за приоритетне ствари - зато им догматско биће Цркве и измиче из егзистенцијалног видокруга.