Velika šiptarska ponovo jaše - obaraju Makedonsku vladu

ВЕЛИКА АЛБАНИЈА КУЦА НА ВРАТА ЕВРОПЕ

др Славенко Терзић

Угледни историчар Славенко Терзић поручује да насилно отцепљење Косова и Метохије представља трагедију за Европу и свет у целини. Сматра да је ово наставак процеса стварања Велике Албаније и почетак нове епохе у историји не само Балкана него целе Европе и света пошто ће се покренути процеси отцепљења многих подручја са наглашеним сепаратистичким тенденцијама.

Насилно отцепљење Косова и Метохије представља велику трагедију за Србију и српски народ у целини. Наравно да ни Србија, ни Срби у целини, не треба никада да се помире са овим чином. Дипломатским, политичким и привредним активностима, образовним и културним програмима, мора се међу народом развијати свест о томе шта Косово и Метохија у историјском смислу значи за садашњост и будућност Србије. Истовремено, насилно отцепљење Косова и Метохије представља и трагедију за Европу и свет у целини. Оно је очигледан доказ пораза међународног права и пораза целог система међународних односа који је стваран после Другог светског рата. Никада се у миру није десило да је део територије једне суверене земље, која наравно није извршила агресију ни на коју другу суседну земљу, одузет на тако бруталан и насилан начин. Као историчара, ово насилно отуђивање Косова и Метохије ме подсећа на 1938. годину, када су ондашње западне земље, Велика Британија и Француска, један део чешке територије, Судете, практично насилно одузеле и предале у руке нацистичкој Хитлеровој Немачкој. Овде је та паралела више него јасна. Западне земље на челу са САД насилно одузимају један део суверене земље Србије и предају га у руке албанској мањини или боље речено сепаратистичко-терористичком вођству албанске мањине.

Ово је почетак једне нове епохе у историји не само Балкана него целе Европе и света. Покренуће се процеси отцепљења многих подручја са наглашеним сепаратистичким тенденцијама, којих има јако много. С друге стране, насилно одузимање Косова и Метохије је такође легализација једног вишедеценијског етничког чишћења Срба из тог дела Србије. Седница Савета безбедности показала је једну трагичну ствар – да представници великих сила Француске, Италије, САД и Велике Британије непрекидно говоре о 1999. години. А те године се десио велики злочин које су починиле те тзв. демократске земље над једном сувереном земљом. Без сагласности Савета безбедности УН извршена је агресија и дивљачки је бомбардована тадашња СРЈ. Право на отимање Косова и Метохије, они управо изводе из те своје агресије и перфидно оптужују ондашњег председника Србије и Југославије Слободана Милошевића да је својом политиком довео до оваквог расплета.

Нико, па ни садашњи председник Србије који је присуствовао седници СБ УН, не говори о томе да корен насилном отцепљењу лежи у пројекту Велике Албаније, који је настао одмах после Берлинског конгреса 1878. године. Програм Велике Албаније који је настао у Призрену, писале су управо ондашње дипломатије Велике Британије, Аустро-Угарске и Турске.

Није случајно што је Турска одмах признала Албанију. Просто је невероватно да се данас на Балкану, после распада југословенске државе и садашњег почетка дезинтеграције Србије, цртају границе какве су цртане и 1941. године. Насилно отцепљење Косова и Метохије је тријумф историјског ревизионизма који је кренуо одмах након уједињења Немачке, и тријумф историјског реваншизма према Србији и Србима. Само тим реваншизмом се могу објаснити двојни стандарди, који се, између осталог огледају у томе што нико није реаговао када је Хрватска насилно уништила Републику Српску Крајину, и протерала неколико стотина хиљада Срба, да нико није реаговао када је НАТО бомбардовао Републику Српску, када је дошло до прогона Срба из неких делова Босне и Херцеговине, а да не говоримо о агресији на Савезну Републику Југославију.

Присуствујемо почетку једне нове велике историјске епохе за коју нисам сигуран да ће се завршити на миран начин. Признањем једног великог злочина какво је етничко чишћење Срба са Косова и Метохије, није ништа друго него легализација насиља и злочина. Без претеривања се може рећи да су Косово и Метохија настали на прогону великог дела српског народа са своје историјске, матичне земље, јер Косово и Метохија нису само територија. Косово и Метохија чине срж, окосницу српског културног и националног идентитета.

Источно питање је отворено устанком у Босни и Херцеговини 1875. године. Србија и Црна Гора су ушле у рат 1876. године, Рат је завршен првим поразима ондашње српске војске. Србија је поново ушла у рат, други српско-турски 1877/78. године. Српска војска је захваљујући Русији која је ушла у рат са Турском ослободила своје јужне делове: Нишки, Топлички, Пиротски, Врањски округ. Тада је српска војска стигла и на Косово, стигла је до Грачанице. Међутим, аустроугарска дипломатија је врло брзо упозорила све велике силе па и Русију да неће дозволити било какво ширење српске државе, не само преко Дрине и у правцу Рашке области, односно ондашње турске административно управне области новопазарског санyака већ и у правцу Косова и Метохије. Српска војска се повукла. Након ослобођења једног дела српског народа, признавања независности Србије и Црне Горе и стварања аутономне кнежевине Бугарске, Аустроугарска, Велика Британија и Турска су се уплашиле јачања словенског утицаја на Балкану и створиле пројекат Велике Албаније. Пројекат је тада предвиђао да аутономна Албанија у оквирима Отоманског царства обухвати четири вилајета – Битољски, Скадарски, Јањински и Косовски. Косовски вилајет је обухватао Рашку област, Косово и Метохију и Скопско-тетовску област. Косовски вилајет који је формиран тек 1877. године, био је само један од више десетина вилајета Отоманског царства. Није представљао никакав вид аутономије Албанаца. Напротив, у Косовском вилајету 1912. године, у тренутку ослобођења старе Србије, Албанци су чинили мањину у односу на Србе и остале Словене. Али тај сан о четири вилајета је остао циљ Велике Албаније у целом периоду од Првог до краја Другог светског рата. Године 1941. тај сан је добрим делом био и остварен нацистичко-фашистичком окупацијом, рушењем Југославије а онда и окупацијом делова данашњих територија Србије, Црне Горе, Македоније и Грчке.

Проглашење Косова и Метохије за независну државу у извесној мери подсећа на нацистичко-фашистичко припајање Косова и Метохије Албанији 1941. године у оквирима велике Албаније. Самопроглашење независности у Приштини и признање од једне групе водећих НАТО земаља на известан начин представља наставак процеса стварања велике Албаније.

Први преседан када је НАТО извршио агресију на Србију да би “решио” мањинско питање довео је до другог преседана – проглашења независности Косова и Метохије. Бивши амерички државни секретар Хенри Кисинyер био је у праву када је у Прагу октобра 1998. године рекао како ће изгледати свет ако НАТО сутра буде војно интервенисао свуда где постоји проблем мањина.

Дакле, октобра месеца 1998. године у Тирани је албанска Академија наука објавила платформу за решење албанског националног питања. У тој платформи, скупштина албанске Академија наука, у чијем раду су учествовали и представници албанске интелигенције из Приштине, Тетова и Скопља, се врло јасно каже да желе уједињење свих делова албанског народа. Када је реч о Косову и Метохији, заступали су тезу да је ово садашње Косово и Метохија заправо творевина српске политике, а да наводно историјско Косово обухвата и делове данашње врањске котлине, које они називају “источно Косово”, што је појам који сам први и једини пут срео само у тој платформи. “Источно Косово” је заправо Врањка котлина, односно Прешево, Бујановац и Медвеђа. Они говоре и о “јужном Косову”, а “јужно Косово” су Куманово, Скопље и Тетово. Говоре и о “западном Косову”, а то су делови данашње Црне Горе– Плав, Гусиње и Рожаје. Стога је очигледно да они желе стварање тог измишљеног, тзв. историјског Косова, које никада није ни постојало као такво, и нескривено кажу да седиште тог “историјског Косова” треба да буде у Скопљу. Јер, Скопље је наводно било престоница античке провинције Дарданије. А ако сте приметили, пре неких годину-две у Приштини је настала једна нова партија, која се зове Демократски савез Дарданије. Председеник те партије је бивши председник скупштине Косова и Метохије Неyад Даци. Пошто они конструишу тезе о некаквом директном илирско-албанском континуитету, иако то никад научно није доказано, ја се не бих изненадио ни ако би се име ове самопроглашене српске покрајине променило у Дарданија.