Žena vodila ljubav sa ovnom!



Naravno, reč je o izabraniku koji je rođen u horoskopskom znaku „ovan“. Odmah po venčanju otišli su na medeni mesec, u hotelskoj sobi prvo prebrojali „novčane darove“ sa venčanja (kako se to već danas radi), a onda se malo „igrali tate i mame“ kao što je i red kada je reč o prvoj bračnoj noći...

No, sada je vreme za urbane mitove u kojima su uloge „horoskopski ravnopravno podeljene“.


Najlepša poezija na svetu

Nekada, davno, jedan ruski pesnik je završio u zatvoru tadašnjeg SSSR-a (Sovjetskog saveza). Našao se u ćeliji pored one u kojoj je kaznu služio jedan Jugosloven. Ubrzo su uspostavili kontakt – nisu mogli da vide jedan drugog, ali kada bi došli do krajeva svojih zatvorskih „odaja“ mogli su sasvim dobro da se čuju. Svakoga dana razmenjivali su razne priče iz svojih života, ćaskali o mnogim temama, raspravljali...

Jugosloven je pesniku pričao o ljudima u svojoj zemlji, o rekama, planinama, mirisu cveća na poljima, mirisu tek ispečenog hleba u pekarama, o Beogradu, ljudima iz Jugoslavije... Priče su bile toliko lepe da se ruski pesnik naprosto zaljubio u zemlju u kojoj još nije bio.

Jednoga dana pesnik zamoli Jugoslovena da ga nauči da govori srpski jezik. Jugosloven pristane, ali pod sledećim uslovom: svakoga dana on će pesniku reći tri reči na srpskom – ni manje ni više. I nikada više te reči neće da ponovi. Pesnik pristane – svakog dana kada bi mu Jugosloven rekao tri nove reči na srpskom on ih je zapisivao na zid svoje ćelije. Kroz nekoliko godina imao je na zidu prilično bogat rečnik srpskog jezika.

Kada Jugosloven iznenada umre, pesnik, njemu u čast, počne da piše poeziju na novonaučenom jeziku. Pisao je strastveno, iz dana u dan, i uskoro je napravio zbirku svoje najlepše poezije – na srpskom. A onda je došlo do velikih političkih previranja u Sovjteskom savezu i pesnika puste na slobodu. Čim je izašao iz zatvora uputio se u Jugoslaviju.

Došao je „zemlju iz zatvorskih snova“, počeo da obilazi razne manje i veće gradove, video je prirodne lepote, uverio se u ljubaznost, gostoprimljivost i toplinu ljudi, a onda je počeo da novim poznanicima recituje svoju poeziju na njihovom jeziku. Oni su ga gledali čudno, pomalo u neverici, zbunjeno... Pesnik se čudom čudio njihovim nemuštim reakcijama, a onda je shvatio. Jugosloven ga nije naučio srpskom jeziku. On je svakoga dana smišljao po tri reči i govorio ih pesniku, kao da su srpske reči. Na primer: mačka se kaže „šnjof“, krevet se na srpskom kaže „hlibun“, sto je „čunta“... Tako je pesnik postao jedini čovek na svetu koji je „vladao“ jezikom koji ne postoji. A možda najlepša zbirka poezije ikad, napisana je baš na tom jeziku!

Lepa priča? Krenula je kao mala urbana legenda, svakim prepričavanjem je „pumpana“, jedan pisac ju je onda pretvorio u deo literature, a poslednji put je ispričana u filmu „Dve smrti“ (snimljen pre 15 godina, tema: zbivanja u Rumuniji na dan svrgavanja Čaušeskua sa vlasti). Toliko je lepa da prosto poželimo da poverujemo u nju. Uostalom, kao i za većinu urbanih legendi!

nadlanu

Novinar naleteo na bombu



...Ili: novinar slučajno naišao na poznatu glumicu (svi je znaju i kao seks bombu) i usput napravio intervju s njom. Ali, to stvarno nema veze s urbanim legendama koje slede...


KOMBINACIJA - 98:1 ZA MADAGASKAR!

Košarkaši Rabotničkog gube na poluvremenu od grčkog tima. Uz to - njihov najbolji strelac (beše valjda Georgijev?) napravio je pet ličnih i izašao je iz igre. Menadžer tima mu kaže da se brzo obrije do glave i da obuče dres sa drugim brojem. Ovaj to i čini i u drugom poluvremenu Rabotnički pobeđuje. Niko ništa nije primetio...

Menadžer se zvao Džarovski i o njemu kruži stotinak priča u vezi s nameštanjem sportskih utakmica – pretežno fudbalskih. U nedavnom serijalu na televiziji B92 i sam je rado pričao o tome. I priznao neke od nameštenih susreta. Međutim, on je osoba koja toliko voli da "pumpa" stvari, da je svaka od njegovih priča bar upola urbana legenda. Upravo stoga, nikada niste sigurni koje su od činjenica održive, a koje ne. Osim kada je reč o rezultatima, a svojevremeno su na nekim utakmicama poslednjeg kola u nižim makednoskim ligama postizani "fudbalski" rezultati od 98:1(!) ili 93:0 (!) – sve ovo se povezuje sa Džarovskim...

Međutim, druga današnja priča nema nikakve veze s njim, jer u to doba još nije bio rođen. (Mada, kada je o Džarovskom reč, možda je i krštenica "obrađivana".)

Na završetku Prvog svetskog rata, prilikom dugih pregovora o miru i novoj karti Evrope, diplomate su dolazile na razne ideje u vezi s nagrađivanjem zemalja pobednica, a koje bi bile u skladu s interesima svih velikih sila. Iz ovih zakulisnih priča izronila je jedna "popodnevna", koju ćemo za sada smatrati urbanom legendom, bar delimično (zato što nismo baš sigurni u verodostojnost svih podataka). Ova priča kaže da je Srbiji, kao savezničkoj zemlji u pobedi nad Nemačkom i Austrougarskom, umesto velike kraljevine koja bi obuhvatila i prostore Slovenije, Hrvatske i Bosne – ponuđen Madagaskar kao kolonija. Ovaj predlog važio je samo jedno popodne i srpska delegacija ga, po priči, ipak nije prihvatila. A zamislite da jeste – lemuri bi bili naše domaće životinje, a braća Madagaskarci bi igrali za fudbalsku reprezentaciju ove zemlje. Itd.

nadlanu

126 poginulih u Zemunu



Porodice iz nekoliko kuća na Keju oslobođenja (Zemun) pronašle su 126 leševa uginulih komaraca – posledica nedavnog avionskog zaprašivanja grada. A mi ponovo ukazujemo da su mnoge urbane legende nastale tako što su oni koji su prepričavali događaje baratali samo naslovima, a ne i tekstom. Naša današnja urbana legenda dolazi nam sa „one strane okeana“ – sa istočne obale SAD.

Devojka ugleda svoga psa kako ulazi na vrata kuće sa nečim u zubima. Kada je malo bolje zagledala beli predmet u njegovim čeljustima shvati da je reč o zecu. I to ne nekom običnom zeki, već dugogodišnjem ljubimcu njenih komšija. Očigledno, pas je nekako otvorio kavez u kojem je nesrećni zec živeo, udavio ga i onda pobedonosno doneo do gazadarice želeći da se pohvali svojim plenom. Nesrećna devojka sada ne zna šta da radi. Komšije, inače veoma dragi ljudi, biće izuzetno nesrećni zbog ovog događaja jer su mnogo voleli ovog „dugouška“.

U trenutku devojka odlučuje – uzima zeku iz čeljusti svog kućnog ljubimca, odnosi ga do kupatila i tamo pere da bi uklonila tragove zemlje po kojoj ga je vukao pas. Potom uzima fen i suši ga. A zatim kradom odlazi do kaveza koji se nalazi pred ulazom u kuću njenih komšija i položi ga unutra. Sada će komšije da pomisle da je zec uginuo prirodnom smrću i to će mnogo lakše podneti, a neće biti ni srdžbe prema psu iz susedstva. Cela priča će imati koliko-toliko razuman kraj.

Popodne, roditelji devojke vraćaju se sa posla i s vrata joj kažu: "Jesi li čula šta se dogodilo našim komšijama. Pre dva dana zec im je uginuo i oni su ga, tugujući za ovim malenim „članom porodice“, sahranili u dvorištu. Neko od zlobnika iz komšiluka to je video, iskopao ga (verovatno u toku noći), a onda oprao od zemlje, osušio i vratio ga u kavez. Zamisli samo na šta su sve spremni zlobni ljudi!"

Naravno, pas je kopajući po komšijskoj bašti u potrazi za koskama, pronašao zeku i doneo ga do kuće. Pošto nije mogao da govori, devojci je ostalo samo da zaključi šta se dogodilo, a što je izgledalo kao najjednostavnije i najočiglednije rešenje. Na žalost, nije bila u pravu.

Ovu urbanu legendu scenaristi serije „Bostonsko pravo“ uvrstili su u jedan završni govor na suđenju – primer koji daje advokat, a koji treba da pokaže da nisu svi događaji uvek onakvi kakvim nam se čine na prvi pogled. Baš kao i naslovi koji „reklamiraju“ ovu rubriku.

nadlanu

Uhvaćen vegetarijanac u Botaničkoj bašti



Čovek je hteo da izvrši atentat na biljku mesoždera! Možete li da zamislite ovaj događaj? Zvuči baš slatko, gotovo da bismo poželeli da se tako nešto stvarno dogodilo. Međutim, nekad izmišljene stvari postaju isuviše jake, što dokazuje da istina nema veze s činjenicama, već s “našim tj. društvenim dogovorom šta je to istina”. Evo novih priča koje imaju veze s urbanim legendama.


MOGU LI TANJIRI DA LETE?

Pet letećih tanjira nadletelo je Šefild, video sam ih kako u brišućem letu prolaze iznad moje kuće… Čini se da istražuju mesto za sletanje… Gađali su delove zemljišta nekim čudnim zracima… Počela je invazija…

Nisu to vanzemaljci, već su to ruske letilice koje žele da isprobaju našu protivvazdušnu odbranu… Ovo je kraj sveta… Sve su ovo reči koje su mogle da se čuju u Šefildu (Velika Britanija) i okolini davne 1962. godine. Tada su dva dečaka napravila do tada najbolji snimak neidentifikovanih letećih objekata iznad Mosboroua (predgrađe Šefilda).

Deset godina je ovaj snimak bio najubedljiviji dokaz pristalica postojanja vanzemaljskih letelica koje vršljaju po nebu iznad planete. A onda je, 1972, jedan od dečaka, sada već ne tako mlad Dejvid Braunlou, priznao da je reč o prevari: on i njegov drugar su prosto snimili staklo na kojem su prethodno nacrtali obrise pet letećih tanjira! Osim što je njihova šala izazvala pravu poplavu “viđanja” NLO-a u tom kraju Engleske, nakon ovog odloženog priznanja prevare ljude je bilo teško ubediti da su se njih dvojica samo našalila.

Priče o viđenim vozilima sa dalekih zvezda uopšte nisu prekinute. Naprotiv, nove glasine počele su da kruže: “Kad je i Vlada primetila veliki broj NLO-a, platili su momcima da kažu kako su se šalili da bi sprečili paniku”; “naravno da se nisu šalili, pa što bi to krili deset godina, priznali bi posle deset dana, uostalom, i ja sam videla dva leteća tanjira…”; “pripretili su im vanzemaljci, pa su sami izmislili da su se šalili”… Urbana legenda postala je mnogo jača od istine, baš zato što su svi želeli da poveruju u nju.

Jedan čovek iz Atlante je 1973. godine popunio upitnik o viđenju NLO, tvrdeći da je pre četiri godine video NLO sjajniji od Meseca kako iskrsava na nebu. Približavao se i udaljavao, kružio nebom… Robert Šefer, jedan od najvećih sumnjivaca u “NLO priče”, odmah je brižljivo analizirao ovaj iskaz i, shodno datumu kada je ugledan NLO, zaključio da je svedok video neobično sjajnu Veneru i pobrkao je s letećim objektom. Zašto je Šefer ovako pažljivo analizirao ovu izjavu? Zato što je upitnik popunio niko drugi do Džimi Karter, budući predsednik SAD. Inače, Venera je proglašena za kraljicu NLO, jer je, u doba kada je najsjajnija na nebu, najviše svedoka koji ugledaju nepoznati leteći objekat.

- Leteći objekti su propadali i na neki način posrtali i klizali. Leteli su kao tanjir kada ga uzmete i bacite tako da klizne po površini vode, a on pritom neujednačeno poskakuje - izjavio je Kenet Arnold na konferenciji za novinare o onome što je video dan ranije (24. jul 1957) iz svog malog aviona, nadlećući područje planine Maunt Renijer (država Vašington). Kada su čuli ovaj opis, dopisnici agencije UPI odmah su se vezali za njega i sutra su mnoge novine objavile agencijske naslove “Leteći tanjiri na nebu”. Tako je nastao ovaj legendarni izraz za NLO, koji se koristi i danas, pola veka kasnije. (vidi knjigu “Misterije sveta” Artura Klarka). Bez obzira na to što su u međuvremenu mnogi svedoci na nebu videli objekte u obliku cigara, kade, piramide, kvadra… leteći tanjir je i dalje najubedljivija identifikacija s posetiocima iz svemira.

Zahvaljujući novinarima. Mada, novinarstvo nije daleko od urbanih legendi. Tačnije, danas je sve bliže i bliže njima, a sve dalje od činjenica. Zbog tiraža, lenjosti ili nesposobnosti…

O tome neki drugi put. A sad, pogled na nebo! Da li se nešto dešava tamo?

nadlanu

Delfin pojeo čoveka



Kućni mačak kome su gazde dale ime Delfin uspeo je da se uspentra na visoke police, gde se nalazio akvarijum sa dve zlatne ribice. Gazde su mušku ribicu zvale Čovek, a žensku Žena. Delfin je za predjelo izabrao Čoveka koji je na ovaj način nastradao, ali glavno jelo je izostalo. Gazdarica je ugledala šta Delfin radi i uspela da spase Ženu.

Zahvaljujući ovim imenima i ovom događaju, ova priča konkuriše za mesto "štos - urbane legende". U međuvremenu, mi ćemo da vam ispričamo neke druge mitove iz celog sveta.


Roditelji, deca, piloti i ronioci…

Mladić odlučuje da se baci s krova dvanaestospratnice. Svega mu je dosta, život mu je dojadio. Skače. Dok u padu proleće pored prozora na sedmom spratu, pogađa ga metak u grudi. Žena iz stana na sedmom spratu po ko zna koji put se naljutila na muža i usred svađe uzela nenapunjenu pušku. Kao što je to uradila bezbroj puta dotad, naciljala je praznim oružjem i povukla obarač. Baš u trenutku dok je pomenuti momak obavljao samoubistvo. Međutim, neko je u međuvremenu (od prošle svađe) napunio pušku i metak iz nje pogodio je samoubicu u padu.

Mladić koji se bacio s krova ne bi poginuo, jer bi telo palo tačno na nadstrešnicu zgrade sa čijeg je krova skočio. Ali, metak je bio koban! Inače, samoubica je bio sin gospođe koja je pucala. Dojadile su mu stalne svađe roditelja i namerno je napunio pušku mecima baš tog prepodneva! A onda je odlučio da sebi oduzme život. Na sudu, majka je osuđena za ubistvo iz nehata.

U bilijar klubu, dva čoveka se posvađaju i potuku. Jedan od njih je ronilac, a drugi pilot. Sutradan izbije veliki požar u obližnjoj šumi, nedaleko od velikog jezera. Pilot sedne u kanader ne bi li pomogao vatrogascima. U letu se spusti do jezera da pokupi što više vode u rezervoar i, ne znajući, zahvati sa vodom i ronioca, koji je baš u tom trenutku bio pod vodom, baš na tom mestu. Treba li da kažemo da je reč o roniocu s kojim se sinoć potukao? Uglavnom, vatrogasci su, posle nekoliko sati gašenja požara, pronašli telo čoveka u roničakoj opremi kako visi na poluizgorelom drvetu u šumi.

Ove dve priče, uz još nekoliko, ispričane su na samom početku filma Magnolija kao događaji koji su se stvarno desili. Da li je reč o neverovatnom sticaju okolnosti ili o pravim urbanim legendama? Verovatno su priče ipak kombinacija stvarnosti i "pumpanja", ali granice nismo uspeli da odredimo. Možete li vi?

nadlanu

Ja sam čuo za priču kako su dva fudbalska tima igrali po popriličnoj magli. Onda jeda tim odluči da ubaci i jedanaestog igrača jer po toj magli niko nije mogao da prebroji koliko je igrača bilo stvarno na terenu. Posle utakmice kada su svi seli da ručaju oni su im pričali da su ubacili i imali igrača više ali im ovi nisu verovali.

Dokazano – Putin je vanzemaljac!



Jedini trenutak u svemiru kada nastaje gvožđe ( i masa drugih poznatih elemenata ) je kada eksplodira zvezda i na taj način postane supernova. Svako od nas ima gvožđa u krvi, što znači da smo svi nekada bili deo neke supernove. A to opet znači da je svako od nas pomalo i vanzemaljac, pa i sadašnji premijer Rusije...

To su činjenice, a sada se udaljavamo od njih i posvećujemo se neproverenim informacijama, poluistinama i slično. Dakle – urbanim legendama.


O vozovima i automobilima

Sada ćemo se malo baviti poluurbanim legendama. To su one priče za koje je evidentno da su se dogodile, ali su u prepričavanju neke činjenice izmenjene, a same priče prilično napumpane. Kao odličan primer poslužiće nam pitanja koja su neki građani postavili operaterima informativne službe Beogradske železničke stanice. Za početak nekoliko pitanja koja su zaista postavljena (mada je za neka teško poverovati), a koja su operateri zabeležili u svoj mali dnevnik bisera:

Voz iz Bara na Slaviju gde stiže?

Voz za Valjevo, da li staje u Pančevu?

Zovem iz Rumu, putujem za Solun; da li mogu da uđem u Nišu, idem na oporavak u Soko Banju?

Voz koji je otišao prošle nedelje za Nemačku, gde se nalazi?

Da li voz za Podgoricu ide u jednom komadu?

Voz, u koje vreme i za gde imate?

Zaista, pravi biseri. A sada, neka od pitanja koja su dodata u prepričavanju. Možda su izmišljena, a možda su ih se operateri setili naknadno – ocenite sami:

Ako spavam u automobilu na vozu da li plaćam kartu, i da li je to karta za kušet kola?

Tetka Petra je trebalo da stigne jutros sa vozom. I bude ona jutros tamo, ali voza nema. Pa sam hteo da pitam da li je ona vozom došla. Ona se ne seća...

Ide se na medeni mesec, pa sam mislio da kupim jedan vagon za mladence, a jedan za trubače...

Skup je avion za Kubu, pa sam mislio – možda je voz jeftiniji...

Druge dve priče takođe se zasnivaju na istinitim detaljima, ali su i prilično napumpane.

Reč je o navijačkim pričama, a one često znaju da budu slične pecaroškim.

Navijači Crvene zvezde (pre 20 godina) kreću na derbi utakmicu u Zagreb (Dinamo – Zvezda). Dolaze u blizinu stadiona u Maksimiru. Na parkingu obilje automobila sa zagrebačkim registracijama – očigledno, navijači "modrih". Zvezdaši vade iz džepova auto-tablice sa beogradskim registracijama koje su poneli od kuće. Skidaju s parkiranih vozila zagrebačke registracije i montiraju beogradske... Uskoro nailaze "bed blu bojsi" (navijači Dinama). Šta, beogradski automobili parkirani pored stadiona Dinama?! Kakva drskost! Sledi – lupanje po automobilima, razbijanje stakala... Nešto slično je urađeno i u Splitu, gde su "beogradski" automobili leteli u more, kaže druga priča. Obe su delimično tačne, a delimično napumpane, što ih svrstava u redove poluurbanih legendi (znate ono: pola pije, pola Šarcu daje – ipak nije provereno da je Šarac voleo vino, tako da je to odličan primer poluurbane legende).

nadlanu.com

Pojela babu i dedu



Jedna tarantula je u nastupu gladi odlučila da joj obrok budu upravo preminuli pauci, za koje se osnovano sumnja da su njeni baba i deda. Kod pauka je kanibalizam relativno normalna stvar, tako da policiju niko nije zvao... Priča koja sledi ima veze sa sasvim drugačijim odnosima, ali jednako složenim.


UTICAJ MAJKI NA PRVE LJUBAVI DECE

U jednom selu na Trinidadu živela je mala porodica: otac, majka i sin.

Jednoga dana sin dođe do oca, želeći da razgovara sa njim.

- Tata, moram nešto da ti kažem!
- Šta, sine?
- Tata, ja sam se zaljubio!
- Pa to je sjajno, sine, a u koju devojku?
- U jednu iz susednog sela - reče sin navevši potom i njeno ime.
- Ooo, ne! – izusti otac kada je čuo o kome je reč. – Sine moj, molim te, nemoj ništa da imaš s njom. Znaš, ta devojka je u stvari tvoja sestra, samo tvoja mama to ne zna!

Na ove reči sin se pokunjio, patio je nedelju dana, a onda je rešio da razgovara s majkom.

- Mama, moram da ti kažem nešto!
- Kaži, sine moj!
- Mama, zaljubio sam se!
- Stvarno, sinčiću? To je divno! A u koju devojku si se zaljubio, ako smem da znam?

Sin joj navede ime devojke i doda:

- Ali, tata mi je rekao da ne smem ništa da imam s njom. Jer, ona je u stvari moja sestra. Samo ti to ne znaš!

Na ove sinovljeve reči majka se samo nasmeši i kaza mu:

- Nema nikakvnih problema. Slobodno se zabavljaj s tom devojkom. Odmah je izvedi negde. Znaš, tvoj tata u stvari nije tvoj otac – samo, on to ne zna!

Kažu da je ova priča deo predstave koja je bila popularna 50-ih godina prošlog veka u Evropi. Saša Distel je otpevao i pesmu "Skandal u familiji" – veliki hit 60-ih godina. Postoji više od 100 verzija pesme, a najčešće je obrađuju rege i ska bendovi (poslednja obrada je odlična verzija grupe "Madness"). Nije ni čudo – Trinidad je na Karibima, a susedna Jamajka je "otadžbina" ovih žanrova.

Takođe, priča se da je tekst za predstavu rađen po motivima urbane legende iz ovih krajeva. Kod nas – pesma "Shame and scandal in the family" bila je posebno popularna u vreme "petooktobarskih promena", kada se na Radio Indeksu pričalo: "Slobodno dođite na sutrašnji protest. Sloba više nije predsednik, samo on to ne zna..." U svakom slučaju, ova priča nam govori da žene uvek mogu da nas iznenade, da je njihova ipak "poslednja" i da je za "budućnost" dobro što je to tako. Samo, muškarci to često ne znaju!

nadlanu

Gnjurci hodali po vodi



...ako slučajno niste znali, mužjak ptice gnjurac, u vreme udvaranja pred parenje, da bi impresionirao partnerku hoda i trči po vodi! Ženka na to obično nasedne i dogodi se jedno ili više jaja... Ovo nije urbana legenda, ali ono što sledi uglavnom jeste.

OSAM ČAJEVA OD NATAKARCE

Olimpijske igre u Melburnu 1954. godine. Korpulentni jugoslovenski atletičar sedi za stolom u restoranu Olimpijskog sela. Klopa li klopa. U jednom momentu poželi da popije čaj, ali kelnerice nema pa nema. Ugledavši je na drugom kraju sale, on joj doviknu: "Ej, ti!" Kada to nije pomoglo, isti uzvik ponovi nekoliko puta. I, konačno, posle desetak minuta kelnerica se pojavi pred njim i na sto mu spusti ravno osam čajeva (eight tea je vrlo slično uzviku "ej, ti").

Jezički nesporazumi su tema mnogih anegdota, ali i urbanih legendi. Nekada je gradom kružila priča o političaru koji je na nekom balu u nekadašnjem Sovjetskom Savezu uspeo da "dobije glavnu premiju" i da zapleše s najlepšom ženom u sali. Želeći da joj se udvara, rekao joj je na improvizovanom ruskom: "Kak krasnaja život je u vas". I popio je šamarčinu, jer je to značilo "Kako vam trbuh crven". Kasnije je naučio da kaže "krasivaja žiznj", ali je za pomenutu gospođicu bilo kasno.

Legenda govori o prvim Anglosaksoncima koji su kročili na tlo Australije. Lokalne Aboridžine odmah su upitali kako se zove ona simpatična životinja koja skakuće. Ovi su im odgovarali rečju "kangaroo" (izgovara se "kenguru") što je na njihovom jeziku značilo "ne razumemo vas". Međutim, ni došljaci nisu razumeli Aboridžine, pa je kengur tako dobio ime.

Kokoška se na slovenačkom kaže "kurca", a šankerica je "natakarca", što je rodilo bar deset urbanih legendi (pretpostavljate već kako bi mogle da izgledaju). "Kurva" (curva) na italijanskom znači: krivina. "Ortak" na arapskom ima značenje muških polnih organa, a "ks, ks" (popularni ulični poziv u Beogradu) je veoma neuputno uzvikivati u Libanu ili Egiptu.

Na poljskom jeziku "pravo" znači "desno", dok se za naše "pravo" koristi reč "prosto". Možda neki naši turisti, koji se vode kao nestali u Poljskoj, još lutaju po putevima ove zemlje. (Usput – "levo" se na poljskom kaže "levo"!) Ako i vi znate neku od sličnih jezičkih smicalica – dojavite! Za svaki slučaj!

nadlanu

Kamion u punoj brzini uleteo u samoposlugu



...nezgodni su ti kamiončići na daljinsko upravljanje. Čim im date pun gas, odmah izgubite kontrolu. Trebalo bi te igračke malo pažljivije praviti, inače može da se desi da u punoj samoposluzi neko nagazi kamion. A onda bi dečkić bio tužan...

Idemo mi na našu temu – urbane legende!


EH, TI SPIKERI...

Mnoge urbane legende (a još više filmova i gegova u filmovima) operišu sa tzv. rutinskim odrađivanjem posla, karakteritičnim za profesionalce koji su se u jednom trenutku opustili i nisu vodili dovoljno računa o poslu koji rade... U Radio Beogradu svojevremeno su se prepričavala dva događaja koja kao lajtmotiv imaju rutinirane profesionalce, ali čim je reč o prenošenju priče, tu su i pokvareni telefoni, pa se nikad ne zna koliko je detalja iz priče verodostojno... Čim je "jelo presoljeno", bez obzira na to što nije daleko od originalnog događaja, to je već urbana legenda. Evo i te dve priče...

Spikeri koji su radili na "Stereorami" uglavnom su bili dežurni spikeri na Prvom programu Radio Beograda (znači: poznate face) i svraćali su (kada su već tu, u studiju pored onog iz kojeg se emituje "Stereorama") do pomenutog programa samo da bi najavili ili odjavili delo klasične muzike koje je bilo predviđeno za emitovanje. Jednog dana, spikerka koja je ušla na tih 20-ak sekundi u studio nije ni obratila pažnju na tekst pre čitanja. Kao iskusni "profić", čim se uključilo svetlo "on the air" krenula je da čita: "Slušali ste Petu Betovenovu simfoniju u izvođenju Berlinske filharmonije, pod dirigentskom palicom Efraima Kurca..." Zaprepašćeno je zastala, shvatajući šta je pročitala. Odmah je, kao profesionalac, pokušala da ispravi stvar i nastavila je: "Oprostite, dragi slušaoci. Dakle, dirigent je bio Efraim Kurac!" (Tonac pada pod miksetu od smeha, haos.) U stvari, poznati dirigent se zvao Efraim Kurc i nikakvih problema ne bi bilo da je osoba koja je pisala tekst vodila računa o tome. Pokušavajući da ispravi grešku, spikerka se još više zakopala.

Jedna njena koleginica sa programa 202, kažu, rutinski je upitala tonskog realizatora programa koji je naziv pesme koja je bila hit 202 i trebalo je da bude puštena za 10-ak sekundi. Tonac (šaleći se) reče: "Ko me to tuca na vratima i grupa 777" (reč je bila o pesmi "Ko mi to kuca na vratima"). Sekund kasnije, spikerka je automatski, ni za trenutak ne shvatajući šta govori, rekla to što je malopre čula!

Poslednja priča (legenda) za danas je isto sa Beograda 202. Reč je situaciji u kojoj se jedan novinar sakrio ispod voditeljskog stola u studiju iz kojeg je njegov kolega trebalo da pročita vesti ("Teleks 202") za nekoliko minuta. Kada je dotični ušao u studio, seo je za sto i sačekao da se uključi svetlo koje je označavalo da se nalazi u programu. Duboko je udahnuo vazduh delić sekunde pre nego što će započeti čitanje, a u tom momentu osetio je kako ga je neko jako ugrizao za nogu. Naravno, ni ne pomišljate da tako nešto može da vam se desi i stoga – sve što su slušaoci čuli nakon signala teleksa bilo je jedno: AAAAAAARRRGGGH (zvuk koji je podsećao na krik nadraženog irvasa). Priča kaže da je ovo bio i "najkraći teleks" u istoriji 202...

nadlanu