Legenda o jurnjavi na beogradskim ulicama

Nekadašnja Jugoslavija. Beograd, 1979. godina. Dok je tadašnji predsednik Josip Broz Tito bio na Kubi rešavajući politička pitanja, na beogradskim ulicama pojavio se misteriozni dečko u ukradenom belom poršeu. Vozio je ulicama po centru grada, neverovatnim brzinama od po 200 kilometara na sat, jurcao u suprotnom smeru, prolazio kroz crveno svetlo, a da pri tom nikog nije povredio. Svake večeri, policija je pokušavala na sve moguće načine da ga uhvati, ali svaki put je bilo bezuspešno. Sva pažnja tadašnjeg veoma organizovanog društva bila je usresređena na njega, Vladu Vlasiljevića, kojeg su Beograđani nazvali Fantom. Svake noći, pre nego što bi seo za volan ukradenog luksuznog vozila, Vlada se javljao u program Radija „Studio B“ i najavljivao kuda će te večeri protutnjati u belom poršeu. Deset večeri zaredom. Hiljade ljudi bi se potom okupljalo po centru grada i nestrpljivo čekalo da vidi Fantoma sa beogradskih ulica. Svi su pričali samo o njemu. Postao je heroj grada. Njegove vratolomne vožnje bile su prvi buntovnički događaj u Beogradu. Prkos režimu. Od tada se, kako pričaju mnogi očevici Vladinih vožnji, „nešto“ u našem glavnom gradu promenilo…



Izvor: Blic


Vlada Vasiljević, zvani Beogradski fantom, je bio Beograđanin koji je bio popularan 1979. godine po svojim vratolomnim vožnjama od Slavije do Kalemegdana ukradenim Poršeom.

Vlada Opel, kako su ga takođe nazivali, je septembra 1979. godine ukrao Porše i sa njime svake noći tokom više dana jurio ulicama Beograda - od Autokomande, preko Slavije, do Kalemegdana. Tadašnja Milicija je bezuspešno pokušavala da ga zaustavi iz noći u noć. Ljudi su izlazili u velikom broju na ulice, da ga podrže.

Posle više od 10 noći suludih vožnji, Vlada je zaustavljen u svom divljanju preprečenim autobusima. Neki izvori tvrde da je uspeo te noći da pobegne od policije, ali je ipak uhapšen nekoliko dana kasnije na osnovu dojave.

Tokom boravka u zatvoru nije pravio probleme, ali je ipak jednog dana pobegao iz zatvora. U zatvor se sam vratio, a kao razlog za bekstvo je naveo da je želeo da obavi još jednu noćnu vožnju, kako policajci ne bi mislili da su pobedili.

Nedugo nakon izlaska iz zatvora, Vlada je poginuo u saobraćajnoj nezgodi.



Izvor: Wikipedia


Tokom kasnog proleća 1980. godine zabavljao je Beograd ludačkim noćnim jurnjavama po centru grada u različitim ukradenim Poršeima. Čudna verzija Robina Huda: otimao kola od bogatih kako bi zabavljao običan svet. Bio je zvezda čitavih nedelju dana koliko je njegov šou trajao. Ljudi su donosili stolice pored njegove noćne trase (Autokomanda, Slavija itd.) čekajući da se pojavi nakon ponoći u samom centru grada. Legenda kaže da je jednom, kad je policija naglo isprečila dva autobusa ispred njega, podigao Porše na dva točka i pobedio na ulici kao i uvek. Kao i Džek Trbosek (mada skroz bezopasan i sa totalno drugačijom misijom) pojavljivao se uvek u isto vreme i na istom mestu ali nikada nije uhvaćen na delu. Uhapsili su ga tek pošto ga je neko ocinkario (tada kada je napravljena autobuska zaseda se 'zakucao' u bus, ali je kao znalac otvorio vrata PRE sudara - da ne bi ostala zablokirana - pa se onda izgubio u masi i pobegao na nogama).



Fantom, Vlada Vasiljević, je pre nego je došao u CZ, bio popularan u Beogradu po svojim vratolomnim vožnjama od Slavije do Kalemgdana ukradenim "poršeom 944" Gorana Bregovića. Crveni auto je leteo 200 kilometara na sat, što je dovodilo do ludila saobraćajnu policiju. Narod je zbog toga što je Vlada bio neuhvatljiv ovom momku dao nadimak Fantom. Kada je uhvaćen u zatvoru se ponašao izuzetno korektno, poštujući kućni red.
Bio je srednjeg rasta i svakodnevno je radio sklekove, da bi bio u fizičkoj kondiciji. Nekada su mu na leđima sedela i četvorica robijaša. Iako divovski jak Fantom nije koristio silu. Ipak, čuvari su zazirali od njega, a kriminalci su ga poštovali iako nije bio čovek njihove sorte. Mića Dandara, Fantom, Roman Todorović i Ranko Rubežić bi, kada se skinu goli u dvorištu, izgledali kao rimski gladijatori.

Jednog dana, posle posete njegove sestre, Vlada Vasiljević je kroz šuber pobegao iz CZ-a. Tri dana kasnije se sam vratio u zatvor. Rekao nam je da je morao da obavi još jednu noćnu vožnju, da policajci ne misle da su ga pobedili. Za kaznu je dobio 30 dana u samici. Posle toga Fantom je bio zatvorenik bez mane.
Pušten je ranije iz zatvora - zbog primernog vladanja. Izašao je na slobodu, ali je stradao u jednoj staroj Ladi, kada je sleteo sa druma kod Požarevca. Okončao je život onako kako je i živeo - za volanom...

Важне године у историји града





7000 пре нове ере
Прво неолитско насеље

крај I века нове ере
Римљани насељавају Сингидунум

91.
Сингидунум је римски војни логор са IV Флавијевом легијом

441.
Хуни срушили Београд

после 450.
Сингидунум под влашћу Сармата

око 470.
Источни Готи протерали Сармате из града

488.
Гепиди освојили Сингидунум

504.
Готи заузимају град

510.
Мировним уговором град припао Византији

535.
Византијски цар Јустинијан I обнавља Сингидунум

584.
Авари освајају и разарају антички Сингидунум

592.
Византија повратила град

VII век
Авари руше и спаљују град

око 630.
Словени освојили Сингидунум

827.
Бугари преузимају власт над тврђавом

878.
Први писани помен имена словенског имена Београд

896.
Угарска војска напала Београд

971.
Византија осваја Београд

после 976.
Град преузима цар Самуило

1018.
Цар Василије II руши македонско царство и Београд опет постаје византијски

1072.
Византија преузела Београд

1096.
Угарска војска разорила Београд, али га је Византија задржала

1096-1189.
Кроз Београд пролазе крсташке војске

1127.
Мађарски краљ Стеван II руши Београд и његовим каменом гради Земун

1154.
Византијски цар Манојло I руши Земун и београдским каменом поново гради Београд

1182.
Угарска напала и опљачкала Београд

1185.
Византија повратила Београд дипломатским путем

1230.
Београд у саставу Бугарске

1232.
Град припао Угарској

1284.
Српски краљ Драгутин добија од угарске круне Београд, који тада први пут долази под српску власт

1316.
Драгутинов брат Милутин оружано осваја Београд

1319.
Угри одузимају краљу Милутину власт над Београдом

1382.
Противници угарске круне, браћа Хорвати, освајају Београд

1386.
Угарска повратила Београд

1403.
Под деспотом Стефаном Лазаревићем Београд постаје престоница средњовековне Србије

1427.
Угри одузимају Београд од деспота Ђурђа Бранковића

1440.
Турска напада Београд, али је град, уз велика разарања, одбрањен

1456.
Султан Мехмед II безуспешно опседа град

1521.
Султан Сулејман Величанствени осваја Београд

1688.
Војвода Максимилијан Баварски осваја Београд

1690.
Београд поново пада под турску власт

1717.
Принц Еуген Савојски заузима Београд

1723-1736.
Изградња Београдске тврђаве по плановима пуковника Николе Доксата де Морес

1739.
Београдски мир, закључен између Аустрије и Турске, по коме град поново припада Турцима

1789.
Маршал Гидеон Ернст Лаудон осваја Београд

1791.
Свиштовским миром Београд долази поново под власт Турака

1806.
Карађорђе ослобађа београдску варош и Београд поново постаје главни град Србије

1808.
Отворена Велика школа у Београду

1813.
Турци поново заузимају Београд

1815.
Милош Обреновић започео Други српски устанак

1830.
Султанов хатишериф о аутономији Србије

1831.
Отпочела са радом прва штампарија у Београду

1835.
Појављују се прве новине у Београду под називом "Новине србске"

1840.
Отворена прва пошта у граду

1841.
Београд постаје престоница Кнежевине Србије за време прве владавине Михаила Обреновића

1844.
Основан Народни музеј у Београду

1855.
Успостављена прва телеграфска линија Београд - Алексинац

1862.
Сукоб на Чукур-чесми и бомбардовање београдске вароши из тврђаве коју држе Турци доводи до међународне одлуке да Турци напусте град

1867.
Турски командант Београда Али-Риза паша предаје на Калемегдану кнезу Михаилу кључеве београдског града. Турци коначно напуштају Београд

1876.
На почетку српско-турског рата са тврђаве је коначно скинута застава Турске

1878.
На Берлинском конгресу призната независност Србије

1882.
Србија постаје краљевина, а Београд њена престоница

1883.
Уведене прве телефонске линије у Београду

1884.
Саграђена железничка станица и железнички мост на Сави

1892.
Пуштена у рад прва водоводна мрежа у граду

1893.
Уведено електрично осветљење

1894.
Кренуо први електрични трамвај

1903.
Мајски преврат - после убиства краља Александра Обреновића на престо Србије долази краљ Петар I Карађорђевић

1914.
Аустријанци бомбардују и заузимају Београд, али га Срби исте године ослобађају

1915.
Немачке и аустријске трупе под командом фелдмаршала Макензена заузимају Београд

1918.
Срби и делови савезничке војске ослобађају Београд

1918.
Београд постаје престоница Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца

1923.
Авионска линија Париз - Будимпешта продужена до Београда

1927.
Отворено здање Аеродрома Београд

1929.
Почео са радом Радио Београд
Александар Карађорђевић укида Устав и заводи лични режим. У свим општинама, па тако и у граду Београду изабране општинске органе смењују од стране краља постављени председници општина.

1934.
Изграђен мост "Витешког краља Александра", познат као "трамвајски" мост преко Саве. У рату је овај ланчани мост срушен и на његовим стубовима је изграђен данашњи "Бранков мост".

1935.
Пуштен у саобраћај први мост преко Дунава - Панчевачки мост

1937.
Отворен Београдски сајам

1941.
27. марта велике демонстрације против приступања Југославије Тројном пакту
Немци бомбардују Београд 6. априла, а окупирају га 12. априла

1944.
Американци и остали савезници бомбардују Београд
20. октобра Београд ослободила Народноослободилачка војска Југославије уз помоћ руске Црвене армије
Нове комунистичке власти хапсе и ликвидирају политичке противнике, а београдску омладину мобилишу за одлазак на Сремски фронт

1945.
29. новембра у Београду Уставотворна скупштина прогласила Федеративну Народну Републику Југославију
Укинута монархија и званично започела комунистичка владавина Јосипа Броза Тита

1946.
Национализација имовине предратних индустријалаца

1948.
Због политичког разилажења стаљиниста и титоиста велики број људи ухапшен и осуђен на робију

1950.
Званично започело "радничко самоуправљање" над имовином отетом од предратних власника

1958.
Почело редовно емитовање програма ТВ Београд

1961.
Одржана Прва конференција несврстаних земаља

1967.
Одржан први БИТЕФ

1968.
Студентске демонстрације

1969.
Подигнута Палата "Београд"

1971.
Изграђен мост Газела и ауто-пут кроз Београд
Одржан први ФЕСТ

1974.
Донет нови Устав СФРЈ који је изазвао низ негативних последица по српско национално питање

1977-78.
Одржана Конференција о европској безбедности и сарадњи у Београду

1979.
Годишња скупштина Светске банке за обнову и развој и Међународног монетарног фонда

1980.
Одржана XXI генерална скупштина UNESCO-a

1983.
Годишња конференција UNCTAD-a

1988.
Први скуп министара иностраних послова балканских земаља

1992.
Проглашена Савезна Република Југославија
30. маја Савет безбедности Уједињених нација уводи економске санкције према СР Југославији

1993.
Највећа хиперинфлација у историји човечанства довела многе Београђане на ивицу опстанка

1994.
Уведен нови, конвертибилни динар

1995.
Отворена подземна железничка станица Вуков споменик

1996.
Велики грађански и студентски протести због непризнавања резултата локалних избора

1997.
После пола века, прва некомунистичка градска власт

1999.
НАТО три месеца бомбардује Југославију, укључујући и циљеве у центру Београда

2000.
После избора и грађанских протеста Србија се ослобађа диктатуре Слободана Милошевића

2001.
Укинут спољни зид санкција СР Југославији
Србија добила прву демократску владу
Слободан Милошевић изручен Трибуналу у Хагу

2002.
Усвојена Уставна повеља Државне заједнице Србија и Црна Гора

2003.
Убијен председник Владе Србије, др Зоран Ђинђић
Србија и Црна Гора примљена је у Савет Европе

2004.
Србија је добила свог првог демократског председника

2006.
Београд је поново главни град самосталне државе Србије
Усвојен нови Устав Републике Србије




Izvor: Beograd

Антички период




На око 600 година п. н. е. овим простором су прошла трачко-кимерска и скитска племена, а у III веку п.н.е. Келти. За присуство келтског племена Скордисци везује се настанак Сингидунума, који се, као утвђено насеље, први пут помиње 279. године п.н.е. Први део речи Синги означава округли, а дунум утврђење или град. Могуће је да назив потиче од имена трачког племена Синга, затеченом, у време доласка Келта. Нема готово никаквих трагова о том келтском граду, осим што су на локалитетима Карабурме и Роспи ћуприје пронађене некрополе са уметнички вредним предметима, које су припадале ратницима племена Скордисци. Знатни келтски културни утицаји уткани су у духовну културу становништва Сингидунума, који су делом пренети и помешани са римским античким културним елементима.

Римљани су Београдом овладали почетком I века нове ере и под њиховом влашћу био је читава четири века. Војници мезијских легија, чине прву римску војну посаду у Сингидунуму. Из тог периода потичу гробови у облику бунара пронађени на Тргу републике и другим местима у граду. Поред Сингидунума у саставу римске империје био је и Таурунум, данашњи Земун. Оба града постају значајна војна упоришта на утврђеној римској граници - "лимесу".

 
Највећи процват Сингидунум доживљава 86. године, доласком Легије IV Флавија. Тада је изграђено прво утврђење од камена на Горњем граду, чији се фрагменти и данас могу запазити. Тај је каструм био квадратног облика и обухватао је простор данашњег Горњег града на Калемегдану. Изглед Таурунума (Земуна) из тог времена је мање познат и он се вероватно налазио на месту данашњег Доњег града. Као значајнији римски војни логор Сингидунум је стекао градска права у II веку н. е. за време цара Хадријана. Његов војнички значај је порастао још више у III веку, када је цар Аурелије напустио Дакију а Горња Мезија добила нове границе дуж десне обале Дунава. Тада је Сингидунум средиште хришћанске епископије. У њему је нешто касније рођен римски цар Јовиан Флавие Клаудије.

Уз војни логор, Римљани су насељавали ветеране својих легија како би још више обезбедили своју границу. Тако је временом ту настало доста велико насеље које је имало праволинијску основу, са улицама које се секу под правим углом. Неке основе оваквих урбаних елемената сачуване су и данас, што се види по положају улица Узун Миркове, Душанове и Краља Петра I. Такав правоугаони облик сачувао је и Студентски трг (некадашњи римски форум са термама откривен пре тридесетак година).

Између Сингидунума и Таурунума, преко Саве, постојао је мост који је спајао ова два града и којим је ишао један од најзначајнијих римских путева. Тако је Сингидунум постао значајна друмска раскрсница за римске провинције Мезију, Дакију, Панонију и Далмацију. Војни пут - Via militaris, који је ишао са запада на исток, преко Сирмиума (Сремска Митровица), Сингидунума и Viminacijuma (Костолац), до Византа, био је заштићен утврђењима. Таквих утврђења било је и на данашњој територији Београда, као што су била: Mutatio ad Sehtum (Мали Мокри Луг), Castra Tricornia (Ритопек), Mutatio ad Sehtum Militare (Гроцка) и друга. Значајан је био и пут који је спајао тадашња рударска насеља на Авали, Космају и Руднику. Значајније трагове материјалне културе (гробнице, споменици, скулптуре, керамика, новац) нађени су у многим селима београдске околине.

Поделом римског царства на Источно и Западно 395. године, тадашњи Сингидунум постаје гранични град у саставу Византије. Тај нови положај града одредио је његову даљу судбину, јер он постаје не само спона различитих културних утицаја, већ пре свега саобраћајни и стратегијски кључ Византијског царства.

Izvor: Beograd

Средњовековни српски Београд




Српска владавина Београдом почиње 1284. године, када српски краљ Драгутин као зет и вазал мађарског краља Ладислава IV добија на управу Мачву са Београдом. То је био период интензивног насељавања српског живља и јачања утицаја Српске православне цркве. Ту је Драгутин имао свој двор. Новосаграђена Саборна црква, била је оличење снаге и богатства младе српске државе. Смрћу краља Драгутина на престо долази његов брат Милутин, који кратко време влада Београдом, јер град, 1319. године, освајају и до темеља руше Мађари. Порушени и запустели град постаје погранична база угарском одупирању ширењу српске државе са југа, у време цара Душана. У таквом стању Београд дочекује XV век, када на историјску сцену Европе ступају Турци, нова велика освајачка сила.



У жељи да се што спремније одупру турској најезди и на Сави и Дунаву имају јако упориште, Мађари дозвољавају изградњу Београда за време деспота Стефана Лазаревића. Он је Београдом владао од 1403. до 1427. године, и то је време правог процвата града. Београд је не само престоница српске државе, већ и најважнији привредни, културни и верски центар. Граде се: Митрополитска црква, нова тврђава (цитадела), деспотов дворац, болница и библиотека. Трговци добијају повластице и долазе богати и способни људи, који доприносе просперитету града. Претпоставља се да је град тада могао бројати 40-50 хиљада житеља.



Деспотов наследник Ђурађ Бранковић, био је принуђен да град преда Мађарима, а он по угледу на Београдску, подиже Смедеревску тврђаву. У време стогодишње угарске владавине измењена је целокупна структура становништва и изглед самог града. Град почиње нагло да стагнира, а потиснуто српско становништво живело је у предграђу и њему није био доступан Горњи град. Угарски краљ Сигисмунд све више насељава мађарско становништво и шири утицај католичке цркве.

Izvor: Beograd

Турска и аустријска владавина




Турци су знали да је Београд највећа препрека у освајачким походима ка Средњој Европи. После пада Смедерева, 1440. године, Београдску тврђаву опседала је турска војска са преко 100.000 ратника, на челу са султаном Муратом II. У жељи да освоје град Турци на оближњем брду Жрнов, данашњој Авали, подижу своје утврђење, одакле су осматрали и контролисали околину. Готово читав један век Београд је одолевао турским нападима. Коначно, Турци су под вођством султана Сулејмана Величанственог, 28. августа 1521. године, успели да освоје Београд - бедем хришћанства и кључ одбране целе Угарске. Град је срушен и спаљен, а пут ка Западној Европи отворен.




Померањем границе на север, мења се стратешки положај Београда, и у наредних 150 година, он постаје релативно миран град са значајнијом трговачком и саобраћајном функцијом. Из Смедерева је пресељено седиште санџака и почиње његова интезивнија изградња. У тек обновљеном граду оријенталног изгледа, све више цвета занатство и трговина. Он је стециште трговаца из Дубровника, Венеције, Грчке и Аустрије, као и занатлија: Турака, Јермена, Цигана и Срба. Од занатлија истицали су се абаџије, ашчије, пушкари и други. Поред чаршије подигнути су и бројни караван-сараји, безистани и џамије. Град је изашао из оквира средњовековних бедема и почиње све више да се шири дуж познатих трговачких путева који су везивали Исток са Европом. Свој највећи успон под Турцима, град достиже у XVII веку, када броји 100.000 становника.

Крајем XVII века у Београду хара куга, што уз пожаре и побуне јаничара, доводи до његове стагнације. После 167 година релативно мирног развоја, град постаје мета ратних сукоба. Након турског пораза под Бечом, септембра 1688. године, Аустријанци су заузели Београд. Турци га, после две године, враћају у своје руке, али је град из ових сукоба изашао разорен, а његово становништво, због сарадње са Аустријанцима, изложено убијању, прогону и пљачкама. После тога Београд је поново погранична варош, и то све до 1717. године, када га Аустријанци под вођством принца Евгенија Савојског поново заузимају. Тада се на месту већ порушене Београдске тврђаве гради нова према захтевима савремених војно-стратешких захтева.

 
Аустријска владавина Београдом у периоду од 1717. до 1739. године означена је правом трансформацијом града, јер он губи дотадашње турско-источњачке црте и поприма обележје средњевропског града. Поред тврђаве и варош је опасана бедемима, а изграђена су и нова здања. Оживљава трговина, а у њега се све више досељавају Мађари, Немци, Французи, Чеси и други. При поновном турском заузећу, 1739. године руше се бедеми око Београда. Турци руше аустријске касарне и објекте, као и куће, а многе цркве претварају у џамије. Он поново постаје варош оријенталних обележја и то са пограничним положајем, јер је Београдским мировним уговором граница повучена на реци Сави.

На другој страни, Земун поприма погранични значај на аустријској територији. Добија посебан статус у оквиру Војне границе и такви услови му омогућавају да развије привреду: трговину, занате, бродарство и рибарство. Јача грађански сталеж, подижу се утврђења, државне зграде и цркве. Из тог времена потичу куће као што су: Караматина, Ичкова и кућа Димитрија Давидовића. Српска основна школа је отворена 1745. године, а у граду раде и сликари и други културни ствараоци.

Крајем века у последњем аустро-турском рату, Београд је октобра 1789. освојен. Потписивањем Свиштовског мира 1791. године, Аустријанци се повлаче у Земун, а јаничарима се забрањује улазак у београдски пашалук. После погибије Мустафа-паше, 1801. године, јаничари успостављају своју власт у граду и околним селима. То је било време потпуног безвлашћа, јаничарског насиља и пљачки. Оно је било завршено познатом сечом кнезова и других виђенијих Срба, што је било повод за подизање устанка.

Izvor: Beograd

Ослобођење Београда




Буђење националне свести и догађаји око сече кнезова довели су до подизања Првог српског устанка 1804. године. Устанак под вођством Карађорђа имао је од самог почетка за циљ и ослобађање Београда. После две године борби, град је освојен 1807. године. Карађорђе је београдску варош освојио 1806, а Београдску тврђаву 1807 године. Око 25.000 српских устаника под вођством Карађорђа Петровића град је затекло у рушевинама. Он постаје престоница тек ослобођеног дела Србије и симбол слободарских традиција њеног становништва. По обнови он постаје и значајан привредни, трговачки и културни центар. У њему је већ 1807. године заседао Правитељствујушћи совјет (српска влада), а од 1811. године ту се налазе и прва министарства. Из Војводине и других крајева долазе виђенији људи и интелектуалци, међу којима Сима Милутиновић и Доситеј Обрадовић, који је 1808. године основао прву Велику школу.



Динамичан развој Београда прекинут је турским освајањем 1813. године, а репресалије које су уследиле довеле су до устанка 1815. године. Вођа устанка, кнез Милош Обреновић, успео је да унесе више дипломатије у односе са Турцима. Он у Београд, уз одређене повластице, све више насељава српски живаљ са југа, па Турци, готово у бесцење, почињу да продају имања и куће. Турци су задржали тврђаву, док је варош припала Србима. У граду се подижу први значајни објекти: Конак кнегиње Љубице, Саборна црква, дворски комплекс у Топчидеру... Сем своје привредне функције Београд је постао и значајно културно средиште. Из Крагујевца 1835. године је пренета штампарија и почеле су да излазе "Новине српске". Отворена је Богословија, прва гимназија и град постаје уточиште бројних културних стваралаца тог времена попут: Вука Караџића, Стерије Поповића, Јоакима Вујића, Димитрија Давидовића и других.

 
Присуство турске војске у тврђави спутавало је развој Београда. Међутим, догађаји око убиства једног српског дечака на познатој Чукур чесми, када је дошло до бомбардовања београдске вароши, бивају повод да се почне преговарати око дефинитивног одласка турске војске из српских градова. После владавине од 346 година, Турци 18. априла 1867. године дефинитивно напуштају Београд. Београд је постао слободан симболичном предајом кључева када су и турске војничке страже замењене српским војницима, а поред заставе Турске подигнута је и застава Србије. Кнез Михаило Обреновић пресељева у Београд престоницу из Крагујевца.

То је био нови подстицај бржем привредном и културном развоју града. У другој половини XIX века извршена је и његова урбанистичка и остала европеизација. Централни положај имала је улица Кнеза Михаила, најкраћа веза између тврђаве и вароши. Она убрзо постаје и најважнији трговачко пословни центар, какву је улогу и данас задржала. Старе занате замењује индустрија, а трговину и саобраћај поспешује изградња пруге Београд-Ниш 1884. Град добија струју, трамвај, паробродско друштво и значајне научно културне установе (Велика школа 1863, Народно позориште 1869...).

Izvor: Beograd

Престоница Србије и Југославије



Започета интензивна изградња Београда по његовом дефинитивном ослобођењу од Турака, настављена је и у првим годинама XX века. Изградња Железничке станице и Пристаништа на Сави доводе до премештања тежишта града и ранији турско-источњачки део звани Дорћол почиње да губи од свог значаја. Ипак, сметњу даљем развоју представљала је чињеница да је Београд био погранични град према Аустрији и представљао је препреку њеној освајачкој политици према Балкану.



 плановима аустријског и немачког продирања на Балкан тражен је повод да се војно нападне Србија. Нађен је у атентату у Сарајеву, 28. јуна 1914. године на аустро-угарског престолонаследника Франца Фердинанда. Ултиматумом, а потом и нападом на Србију отпочео је Први светски рат. Током четворомесечног бомбардовања претходнице аустријске војске ушле су у Београд 2. децембра 1914. године, али у њему остају само до 15. децембра. Окупатор се морао повући због оснажене позиције Србије после победе у Колубарској бици. Нови напад је уследио између 6. и 7. октобра 1915. године, под вођством фелдмаршала Мекензена и трајао је пуних 7 дана и 7 ноћи. И поред 9731 рањеног и мртвог војника, аустријска војска је успела да уђе у град. Агонија Београда трајала је три године. Пробојем Солунског фронта Српска војска и делови савезничке војске ослободили су Београд 1. новембра 1918. године. Током Првог светског рата, Србија је изгубила 28% целокупног становништва, а Београд је међу градовима који су највише страдали.



Одмах по ослобођењу Београд је постао престоница новостворене Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, што му је дало још већи импулс за бржу изградњу. Увећан за Земун, Београд престаје да буде погранични град и брзо се развија. Осим наглог ширења према Авали, Кошутњаку, Чукарици и Дунаву, и унутар старог градског језгра подигнут је велики број објеката и грађевина, чиме Београд добија облике европског града. Али, после убиства краља Александра I Карађорђевића, јачале су снаге које су исказивале све веће симпатије за носиоце новог светског поретка - Хитлера и Мусолинија. То је резултирало приступањем Тројном пакту 25. марта 1941. године, да би два дана касније дошло до државног удара, смењивања Владе и великих народних демонстрација.

Само неколико дана после тога Београд је постао мета страховитих бомбардовања и разарања. У налету немачке авијације 6. и 7. априла 1941. године на слободан град, од бомбардовања је погинуло 2274 лица, а број рањених је био неколико пута већи. Лакше или теже је оштећено неколико хиљада зграда, а од културно-историјских споменика потпуно је спаљена Народна библиотека. Био је то увод у четворогодишњи живот града под окупацијом. Немачке јединице су ушле у Београд без икаквог отпора 12. априла 1941. године. Уз све прогоне и патње које су наносили немачки окупатори, грађани Београда су морали да поднесу и знатне жртве због савезничког бомбардовања посебно у пролеће и јесен 1944. године. Порушени су били многи објекти, стамбене зграде, срушени сви мостови на Сави и Дунаву, а живот је изгубило око 1160 грађана. Током Другог светског рата Београд је изгубио око 50.000 становника и претрпео непроцењиве штете и разарања. Београд су ослободиле јединице Народноослободилачке војске Југославије и Црвене армије 20. октобра 1944. године.

Нове комунистичке власти хапсе и ликвидирају политичке противнике, а београдску омладину мобилишу за одлазак на Сремски фронт. Упркос огромним разарањима и општој немаштини, Београд је лагано почео да се опоравља од тешких последица рата и окупације. Обнављају се порушени привредни објекти и граде нови, нарочито индустријски капацитети (пре свега у области металне, хемијске и електро индустрије), развија се саобраћај, обнављају се и проширују културне и просветне институције. На политичком плану, доношењем Декларације о проглашењу ФНРЈ као савезне државе републичког облика, 29. новембра 1945. године, укинут је монархијски облик владавине у Југославији и званично започела комунистичка владавина Јосипа Броза Тита. Проглашењем Устава ФНРЈ 31. јануара 1946. године, установљена је социјалистичка државна заједница југословенских народа и започела национализација имовине предратних индустријалаца.

Захваљујући специфичној политици Југославије под вођством Јосипа Броза, Београд је постао значајан међународни, политички, културни, спортски и привредни центар. У њему су одржани важни међународни скупови: Прва конференција шефова и влада несврстаних земаља, 1961. године, затим Конференција о европској безбедности и сарадњи (КЕБС), Конференција УНЕСКА, Годишња скупштина банке и Међународног монетарног фонда, Шести УНКТАД, као и низ културних, спортских и других манифестација.

Да на унутрашњем плану има проблема показали су студентски немири 1968. године (усмерени против нереалних социјалних разлика и самовоље бирократског апарата), а затим и национални моменат 1974. године. Доношењем Устава исте године држава је кренула путем конфедерације. Нерешени национални, етнички, политички, економски и други проблеми у земљи, довели су до распада Југославије 1991. чиме је окончан најдужи период мира на Балкану у XX веку. Од 1992. године Београд је престоница СР Југославије, коју чине Република Србија и Република Црна Гора, а од фебруара 2003. Београд је главни град Државне заједнице Србија и Црна Гора. Маја 2006. Црна Гора проглашава самосталност и од тада је Београд главни град самосталне државе Републике Србије.

Izvor: Beograd

Године распада 1988-2000.

Пошто је за озбиљно писање најновије историје Београда још увек прерано, дајемо Вам преглед свима познатих масовних догађаја који су обележили време аутократије Слободана Милошевића.


2. март 1988. Скупштина СФРЈ - Први велики митинг у Београду
Слободан Милошевић се обратио окупљеним студентима, грађанима са Косова и Метохије и радницима: "Ускоро ће бити објављена сва имена и желим да вам кажем да ће они који су се послужили људима да манипулишу, ради остварења политичких циљева против Југославије, бити кажњени и бити ухапшени." Из масе се чуло "Ухапсите Власија!", а Слободан Милошевић је на то узвратио: "Не чујем добро, али ухапсићу".
(према извештају ТВ Београд било око 300.000 људи, а према "осталим" медијима између 30.000 и 50.000)

 

18. новембар 1988. Ушће - Државни митинг устоличења Слободана Милошевића
Председник Председништва Централног комитета Савеза комуниста Србије Слободан Милошевић обраћајући се грађанима који су доведени фабричким аутобусима на Ушће рекао: "Битку за Косово ми ћемо добити без обзира на препреке које нам се постављају у земљи и ван ње. Победићемо, дакле, без обзира што се и данас удружују наши непријатељи ван земље са онима у земљи. А да битку за слободу овај народ добија, знају и турски и немачки освајачи."
(према извештају ТВ Београд било око милион људи, по осталим медијима неколико стотина хиљада)

 

9. март 1991. Трг републике - Први велики опозициони митинг
Због тога што ТВ Београд није желела да објави деманти СПО, Вук Драшковић је заказао митинг српске опозиције на Тргу републике, а главни захтев је била оставка директора и четири уредника државне телевизије. Са терасе Народног позоришта окупљеним грађанима су се обратили лидери опозиције, а милиција на коњима покушала је да растера демонстранте. Касније је интервенисала воденим топовима, тукла демонстранте, а било је и мртвих: Бранислав Милиновић (демонстрант) и Недељко Косовић (полицајац). На улицама главног града појавили су се и тенкови. Забрањен је рад Б92 и НТВ Студио Б. Слободан Милошевић у изјави на ТВ Београд демонстранте назвао "снагама хаоса и безумља".
(према извештају ТВ Београд било неколико хиљада људи "хулигана", а по независним медијима преко 50.000)

 

10-11. март 1991. Теразијска чесма - Први студентски протест
Као одговор на тенкове у центру Београда, из Студентског града кренули су студенти. На Бранковом мосту их је сачекала полиција, бацила сузавац и неколико њих претукла. Зоран Ђинђић преговарао са полицијом која је групу од 5.000 студената пустила да се придружи демонстрантима-студентима код Теразијске чесме. Демонстранти имали 8 захтева, а између осталог оставку Душана Митевића, директора РТБ и четворо уредника ТВ Београд, оставку министра полиције Радмила Богдановића и омогућавање рада Радија Б92 и НТВ Студио Б.
(државни медији говорили о групици, а према извештају НТВ Студио Б било око 20.000 људи)

 

11. март 1991. Ушће - Први контрамитинг
У организацији СПС на Ушћу одржан митинг "За одбрану Републике, за уставност, слободу и демократију." Уз козарачко коло и повике "Слобо, слободо", "Убице, фашисти", "Не дамо Косово", "Усташе, усташе", "Судите Вуку". На митингу су говорили Душан Матковић, Петар Шкундрић, академик Михајло Марковић, Живорад Игић и Радоман Божовић. Матковић је рекао да су студенти на Теразијама хулигани и позвао присутне да крену са Ушћа и обрачунају се са њима.
(ТВ Београд и Политика јавили да је било 150.000 људи, независни медији говорили о тридесетак хиљада)

 

15. јун - 10. јул 1992. Студентски протест
Због ступања на снагу санкција међународне заједнице од 30. маја, студенти затражили оставку Слободана Милошевића, председника Србије. Подршку добили од студената Новог Сада, Ниша, Крагујевца и Приштине. Делегација студената и професора разговарала са Милошевићем који је рекао да он има подршку радника, сељака и грађана, те да не жели да поднесе оставку. Један од студената после разговора рекао да "председника ни атомска бомба неће отерати". Председник није поднео оставку а све се завршило оставком ректора Рајка Врачара.

 

28. јун - 5. јул 1992. испред Савезне скупштине - Видовдански сабор
Оставку Слободана Милошевића затражила опозиција организована у ДЕПОС, али и престолонаследник Александар Карађорђевић који је први пут дошао у Србију. Првог дана говорили Патријарх Павле, престолонаследник Александар Карађођевић и сви лидери опозиционих странака удружених у ДЕПОС.
(по извештају РТС-а првог дана присуствовало је неколико десетина хиљада "случајних пролазника", по извештају Студија Б 700.000, а по извештају страних агенција од 200 до 500 хиљада)

 

Јул 1993. Савезна скупштина - Хапшење Драшковића
Пошто је посланик СРС Бранислав Вакић у Скупштини Југославије нокаутирао посланика СПО Михајла Марковића, избиле су демонстрације. Тим поводом 2. јула ухапшени су Вук и Даница Драшковић. После интервенције разних хуманитарних организација, доласка госпође Данијел Митеран, демонстрација на Тргу Републике и писма које је Драшковић написао Милошевићу, председник Србије је аболирао брачни пар Драшковић.



Новембар 1996 - фебруар 1997. широм Србије - Грађански и студентски протести
После крађе на локалним изборима, колација Заједно организовала је свакодневне протесте грађана у већим градовима Србије. Упоредо са грађанским отпочели су и протести студената. Пиштаљке и шетња биле су карактеристика протеста, али и кордони милиције - доведене из унутрашњости. У једном "пробијању кордона" учествовала и СПЦ и патријарх Павле. Резултати избора (одн. победа опозиције на локалном нивоу) признати после доласка Фелипеа Гонзалеса и Милошевићевог "lex specialis-a".
(Протест је трајао три месеца)

24. децембар 1996. Теразије - Контрамитинг
СПС је организовао контрамитинг на коме је говорио и Слободан Милошевић. На скандирање "Слобо ми те волимо" председник је узвратио "Волим и ја вас". Пре, за време и после митинга било је неколико ескцесних ситуација између присталица коалиције Заједно и присталица Слободана Милошевића. Завршило се погибијом једног присталице коалиције Заједно и тешким рањавањем другог, као и са више десетина повређених на обе стране. Србија је тог дана била на ивици грађанског рата.
(према извештају РТС било пола милиона људи, а према независним медијима само 40.000)

 
2. и 3. фебруар 1997. Бранков мост - Пребијање грађана
Због спречавања шетњи Коалиција је своје присталице позвала да из различитих праваца дођу на Трг републике. Шетњу са Новог Београда предводио је лидер СПО Вук Драшковић. Та колона била је, око 20 сати, блокирана кордоном на почетку новобеоградске стране моста. Остатак демонстраната који је несметано стигао на Трг из других делова града кренуо је кроз Бранкову улицу како би се придружио Новобеограђанима. Међутим и ту колону коју су предводили председници ДС и ГСС Зоран Ђинђић и Весна Пешић, дочекао је кордон на почетку Бранковог моста. После скоро три сата блокаде, полиција је деловала истовремено на обе стране моста. Напад на демонстранте почео је употребом водених топова који су дошли Поп Лукином улицом. Многи грађани били су поливени водом, иако је те вечери у Београду било десет степени испод нуле. У општој паници која је настала повређено је више грађана, а пендреком је више пута ударена и Весна Пешић. Полиција је, у јурњави за демонстрантима, зашла и по дорћолским улицама, тако да је по сведочењу очевидаца, један број грађана претучен и у Француској улици. Биланс интервенције је неколико десетина повређених, међу којима и неколико полицајаца, као и неколико приведених демонстраната.

 

24. март - 09. јун 1999. НАТО бомбардовање
Режим Слободана Милошевића је чак и најтрагичније тренутке у новијој историји српског народа користио за безочну партијску пропаганду и обрачунавање са неистомишљеницима. Окупљање великог броја Београђана на антиратним концертима на Тргу републике за кратко време претворено је у јефтин пропагандни трик за камере РТС-а, јер је број посетилаца нагло опао. На Ускрс је, испред свог стана, убијен новинар Славко Ћурувија, као резултат незапамћене режимске медијске и полицијске хајке вођене против свих политичких опонената. Иако су све медијске куће евакуисане из мирнодопских просторија, трећа смена радника РТС-а је очигледно намерно остављена у згради у Абердаревој улици, како би њихова трагедија послужила у пропагандне сврхе.

 

19. август 1999. испред Савезне скупштине - Митинг опозиције на Преображење
На првом великом скупу опозиције у Београду после рата дошло је очигледног размимоилажења између лидера два опозициона блока - Вука Драшковића и Зорана Ђинђића, које се манифестовало чак и тучом обезбеђења на бини.

 

Септембар 1999 - Протести Савеза за промене
Након 50 митинга широм Србије, од 21. септембра Савез за промене и Савез демократских партија започели су у петнаестак градова свакодневне протесте против режима Слободана Милошевића. У Београду су, као и у време протеста 1996/97. године организоване протестне шетње.
29. септембра са Трге републике кренуло је према Дедињу, према разним проценама, између 30 и 80 хиљада грађана. На углу Немањине улице демонстранте је сачекао четвороструки кордон полиције иза којег су се налазили водени топови и оклопна возила. Након разговора са припадницима МУП-а, лидери СЗП позвали су грађане да седну на асфалт. Полицајци су почели да туку демонстранте и потискују их низ Немањину улицу. Грађани су почели су да беже назад ка раскрсници Лондон и према Железничкој станици. Биланс полицијске интервенције био је шездесетак повређених демонстраната и пет полицајаца.


И сутрадан, 30. септембра, полиција је интервенисала против мирних демонстрација. На Бранковом мосту, с новобеоградске стране кордон полиције сачекао је више од 40 хиљада демонстраната у шетњи према Палати федерације, и брутално интервенисао, пре него што су присталице СЗП успеле да се повуку. Батине су добили и лидери СЗП, разбијена је камера Студија Б, а двадесетак људи је повређено. Полиција је поново тукла људе који су остали да леже на земљи, а након интервенције на мосту упали су у околне кафане и претукли госте који су тамо седели.

5. октобар 2000.




Демократска опозиција Србије позвала је грађане да се 5. октобра 2000. године окупе испред Савезне скупштине како би се супротставили великој изборној крађи коју је Савезна изборна комисија спровела по налогу Слободана Милошевића. ДОС је ултимативно затражио да Слободан Милошевић до четвртка, 5. октобра, у 15 часова, призна изборну вољу грађана изражену на савезним, председничким и локалним изборима одржаним 24. септембра 2000. Такође је захтевано и да генерални директор, главни уредник и уређивачки колегијум Радио-телевизије Србије поднесу оставке, а да РТС промени уређивачку политику и омогући објективно информисање о збивањима у Србији. ДОС је захтевао и да се сви ухапшени пусте на слободу и да се повуку потернице и кривичне пријаве покренуте против оних који су протестовали за поштовање изборне воље грађана Србије

 
Председник Савезне изборне комисије Боривоје Вукичевић обавестио је председнике изборних комисија изборних јединица да су "приведене крају припремне радње" за други круг председничких избора, 8. октобра. Војислав Коштуница, председнички кандидат ДОС-а, затражио је од Слободана Милошевића да призна пораз у првом кругу председничких избора и указао на опасност избијања отворених сукоба у Србији: "Ми ни у какав други круг не можемо да идемо, јер бисмо тиме постали саучесници у крађи бирачких гласова. Превара из првог круга не може се поништити другим, петим или ко зна којим кругом".

Присталице ДОС-а долазиле су у Београд од раног јутра, организовано из више праваца, из целе Србије, а предводили су их лидери ДОС-а. Око 15 часова грађани окупљени на митингу испред Скупштине СРЈ покушали су да уђу у зграду Скупштине. Велика група људи је око 15.35 кроз прозор ушла у југословенски парламент. Полиција је успела да великом количином сузавца растера знатан број људи са платоа испред Скупштине СРЈ.

Више десетина грађана ушло је око 16 часова у Савезну скупштину, док су се полицајци који су до тада чували зграду повукли. Из десног крила Скупштине вијорио се густ, црни дим, а готово сва стакла на згради су полупана. Демонстранти су демолирали неколико полицијских возила у Косовској улици иза југословенког парламента. Током сукоба полиције и демонстраната чула се и пуцњава из ватреног оружја. Командир београдске полиције око 17 часова затражио је разговор са представницима ДОС-а. Око 18 часова припадници полицијске станице у улици Мајке Јевросиме положили су оружје и прикључили се демонстрантима. У Ургентни центар је примљено више десетина грађана са лакшим и тежим повредама.

 

Полиција је бацила сузавац и у близини зграде Радио-телевизије Србије, док је багер кренуо да се пробије до улаза. Зграда РТС-а у Таковској улици је потом запаљена, а редовни програм РТС-а је престао да се емитује после 17 сати. На сва три програма државне телевизије емитовани су спотови, рекламе и снимљене емисије. Радио телевизија Студио Б од послеподне је почела да емитује редовне вести о збивањима на улици. Касније, једна за другом и све остале телевизије почињу да извештавају о стварним догађајима на београдским улицама. Једини електронски медиј у Београду који је и пре и у току 5. октобра слободно и професионално извештавао о постизборној кризи и протестима, био је Радио Индекс (аудио MP3, 1:40, 264 KB).

 
Новоизабрани председник СРЈ Војислав Коштуница обратио се предвече грађанима са терасе Скупштине града Београда, а потом и преко РТС-а. У току вечери одржана је и конститутивна седница новог састава Скупштине града Београда. Стотине хиљада људи је током целе ноћи било у центру Београда, славећи победу, али и стрепећи од могуће интервенције Војске и других безбедносних формација бившег режима. Демократска опозиција Србије је формирала кризни штаб за кључне функције у земљи у координацији са новим председником, а представници ДОС-а разговарали су током ноћи са челницима државне и јавне безбедности. Испред Скупштине града јутро је дочекао велики број људи. Било је то прво јутро без диктатора на власти.

Izvor: Beograd

НАТО агресија 1999.

У току НАТО бомбардовања Београда 1999. године гађани су и циљеви у самом центру града, што се најбоље види по приложеној мапи.



За скоро три месеца бомбардовања само пар дана и ноћи је било без ваздушне узбуне.



ХРОНОЛОГИЈА:

Дан први - Ноћ између 24. и 25. марта

Серија напада у подручју насеља Батајница где је и истоимени војни аеродром. Једна експлозија у региону Раље, 30 километара јужно од Београда. Три јаке детонације око планине Авала. Погођена је и радарска станица у Раковици, оштећене три школске зграде и спољни зид Манастира.

Дан други - Ноћ између 25. и 26. марта

Поред батајничког аеродрома, бомбардовани Јајинци и Жарково.

Дан трећи - Ноћ између 26. и 27. марта

Гађано подручје Авале, Топчидера, Малог Мокрог Луга, Сремчице, Липовице и Вождовца. Пламен захватио Липовичку шуму.

Дан четврти - Ноћ између 27. и 28. марта

Поново гађан батајнички аеродром, Авала, Трешња, оштећени предшколски и школски објекти на Петловом брду и Видиковцу. Поново запаљена Липовичка шума. Оштећен међународни цивилни аеродром Сурчин.

Дан пети - Ноћ између 28. и 29. марта

Поново бомбардован аеродром у Батајници.

Дан шести - Ноћ између 29. и 30. марта

Поново бомбардован батајнички аеродром, Авала, Јаково и Зуце.

Дан седми - Ноћ између 30. и 31. марта

Експлозије на подручју Јакова и Борче. Бомбардовани војни објекти на Авали. Неколико пројектила пало у атар села Зуце.

Дан десети - Ноћ између 2. и 3. априла

Крстарећим пројектилима погођене зграде републичког и савезног МУП у улици Кнеза Милоша. Пожар у непосредној близини Гинеколошко-акушерске клинике и психијатријске болнице "Лаза Лазаревић".

 
Дан једанаести - Ноћ између 3. и 4. априла

Погођена Топлана у новобеоградском Блоку 70А, погинуо ноћни чувар. Погођена и Полицијска академија на Бањици. Од те детонације попуцала стакла на ВМА. Бомбардовано складиште Југопетрола у Раковици. Поново од експлозије гори Липовачка шума.

Дан дванаести - Ноћ између 4. и 5. априла

У центру Земуна, у Главној улици, погођена зграда команде РВ и ПВО. Оштећена водоводна мрежа и више стамбених зграда у Главној улици. Погођена касарна у Цара Душана (Коњичка школа). Један пројектил пао у близини Градске болнице на Звездари. У нападу на шире подручје Сурчина, оштећена аеродромска зграда цивилног аеродрома.

Дан петнаести - Ноћ између 7. и 8. априла

Погођена зграда републичког Министарства правде (бивша Команда града) у Немањиној 9. На околним стамбеним зградама и хотелу Београд попуцала стакла од силине детонације.

Дан двадесети - Ноћ између 12. и 13. априла

Ракетирана касарна Војске Југославије "Васа Чарапић" на Бањици. Изнад Новог Београда водила се ваздушна битка. Један пројектил, који није експлодирао пао код спортске хале "Београдска арена".

Дан двадесет други - Ноћ између 14. и 15. априла

Серија снажних експлозија догодила се у Раковици где је повређен већи број људи углавном од разбијеног стакла. Оштећени зграда општине, Дом здравља, школа, дечији вртић и више стотина станова.

Дан двадесет трећи - Ноћ између 15. и 16. априла

Други пут за два дана бомбардован каменолом у Раковици.

Дан двадесет пети - Ноћ између 17. и 18. априла

Трогодишња девојчица Милица Ракић погинула је у нападу на приградско насеље Батајница. Рањено је пет цивила. Поново бомбардована Раковица.

Дан двадесет шести - Ноћ између 18. и 19. априла

Четири снажне детонације регистроване у насељу Барич, у општини Обреновац, где је смештена хемијска индустрија.

Дан двадесет седми - Ноћ између 19. и 20. априла

Дејства на подручју Батајнице.

Дан двадесет осми - Ноћ између 20. и 21. априла

Погођен пословни центар"Ушће" на Новом Београду, где су била седишта више радио и ТВ станица и седиште СПС-а.

Дан двадесет девети - Ноћ између 21. и 22. априла

Срушена резиденција председника СРЈ у Ужичкој 15. Око двадесет пројектила погодило подручје аеродрома у Батајници.

 
Дан тридесети - Ноћ између 22. и 23. априла

Бомбардована зграда Радио-телевизије Србије у Абердаревој улици у самом центру града. Погинуло је 16 људи, а 18 лакше и теже повређено. Тешко оштећен мост на Сави код Остружнице. Дејства у околини Авале и Крњаче, оштећене трафо-станице у Земун Пољу и Реснику.

Дан тридесет други - Ноћ између 24. и 25. априла

Погођена трафо-станица на Авали у близини предајника РТС-а који је остао без струје.

Дан тридесет четврти - Ноћ између 26. и 27. априла

Поново бомбардован пословни центар "Ушће" на Новом Београду. Срушена радио и ТВ антена на врху зграде.

Дан тридесет пети - Ноћ између 27. и 28. априла

Седам ракета испаљено је на касарну Војске Југославије у Топчидеру.

Дан тридесет шести - Ноћ између 28. и 29. априла

Погођен је антенски стуб у Крњачи, мост на Сави код Остружнице и касарна на Топчидеру.

 
Дан тридесет седми - Ноћ између 29. и 30. априла

У најжешћем нападу од почетка агресије погођене су зграде Генералштаба Војске Југославије и већ оштећена зграда Савезне полиције. Пројектили су погодили и стамбено насеље на Врачару у делу између Јужног булевара и улице Максима Горког. Цео крај је остао без воде. Срушен предајник РТС на Авали и антена Радија Студио Б у Борчи. У току ових напада погинула су три лица, а 40 је рањено.

Дан тридесет девети - Ноћ између 1. и 2. маја

Ракетирано подручје Липовачке шуме. Ракетирана села Сурчин и Јаково.

Дан четрдесети - Ноћ између 2. и 3. маја

Због деловања специјалних материја које изазивају кратке спојеве на межи високог напона (графитне бомбе) на термоелектранама "Никола Тесла" у Обреновцу и "Костолац" у Костолцу, дошло је до распада електроенергетског система Србије. Без струје су остали Београд, цела Војводина, сви градови Поморавског округа, Ниш, Крагујевац, Смедерево, Ваљево и други градови, као и делови Републике Српске који се напајају из наведених термоелектрана. Због хаварије многи градови су остали и без воде.

Дан четрдесет први - Ноћ између 3. и 4. маја

Бомбардовани брдо Стражевица у насељу Раковица и подручје око Батајнице. Од последица прексиноћног напада на далеководе поново дошло до делимичног распада електроенергетског система, због чега многи градови или делови градова немају струју и воду.

 
Дан четрдесет пети - Ноћ између 7. и 8. маја

У досада најжешћем нападу на град поново бомбардоване зграде Генералштаба Војске Југославије и Савезног МУП-а. У ракетирању амбасаде Кине на Новом Београду четири службеника су погинула, а пет је тешко повређено. Знатно је оштећен хотел "Југославија", један гост је погинуо. У поновљеном удару графитним бомбама, на термоелектрану у Обреновцу и на више трафо-станица, оштећен електроенергетски систем и цео град остао без струје.

Дан четрдесет седми - Ноћ између 9. и 10. маја

Београђани су провели ноћ без узбуне, први пут од почетка кампање НАТО против СРЈ.

Дан четрдесет осми - Ноћ између 10. и 11. маја

Ракетирано подручје села Зуце и фабрика "Прва искра" у Баричу.

Дан педесети - Ноћ између 12. и 13. маја

Бомбардован аеродром у Батајници.

Дан педесет први - Ноћ између 13. и 14. маја

Бачене графитне бомбе на термоелектране "Дрмно" у Костолцу и "Колубару" код Лазаревца. Више градова и делови Београда остали без струје.

Дан педесет пети - Ноћ између 17. и 18. маја

Бомбардовано шире подручје Батајнице.

Дан педесет шести - Ноћ између 18. и 19. маја

Бомбардовано складиште "Југопетрола" у Радничкој на Чукарици. На околним зградама на Бановом Брду попуцала стакла.

Дан педесет седми - Ноћ између 19. и 20.маја

Три болесника је погинуло, а неколико медицинских радника је повређено приликом ракетирања Одељења за неурологију КБЦ "Драгиша Мишовић" на Дедињу. У тренутку напада у току су била четири порођаја. Две труднице су лакше повређене, а бебе евакуисане у друге болнице. Такође бомбардовани аеродром Батајница, фабрика "Прва искра" у Баричу и хангар на старом обреновачком друму.

 
Дан педесет осми - Ноћ између 20. и 21. маја

Поново погођено складиште "Југопетрола" на Чукарици. У том нападу је оштећена резиденција швајцарског амбасадора. Неколико детонација чуло се у Раковици, Липовичкој шуми и Остружници.

Дан педесет девети - Ноћ између 21. и 22. маја

Поново гађано складиште "Југопетрола" у Радничкој улици на Чукарици. Ракетирано подручје Липовичке шуме и брдо Стражевица у Раковици.

Дан шездесети - Ноћ између 22. и 23. маја

Петоро радника је повређено у ракетирању термоелектране "Колубара" у Великим Црљенима. Београд и већи део Србије остао без струје. Гађани циљеви у Обреновцу, Баричу, Макишу, Липовичкој шуми и Раковици.

Дан шездесет први - Ноћ између 23. и 24. маја

Велики део Србије остао је без електричне енергије после бомбардовања ТЕ "Колубара", ТЕ "Никола Тесла" и ТЕ "Дрмно". Нанета су тежа оштећења на трафо станицама и далеководима. Многи делови Београда, Новог Сада и Ниша као и других градова остали су и без струје и без воде.

Дан шездест други - Ноћ између 24. и 25. маја

Поново гађана зграда МУП-а Србије у улици Кнеза Милоша. Гађано брдо Стражевица у Раковици, далековод код Обреновца и подручје Батајнице.

Дан шездесет четврти - Ноћ између 26. и 27. маја

Три особе, међу којима двоје деце, су погинуле у гранатирању села Раља у општини Сопот. Гађано подручје Раковице где је погођен сервис фабрике "21. мај". Бомбардована подручја Макиша, Остружнице, Батајнице и Зуца. Два пројектила, која нису експлодирала, пала на Нови Београд и Врачар.

Дан шездесет пети - Ноћ између 27. и 28. маја

Погођене трафо станице у Лештанима и на Бежанијској Коси. Без струје остао Београд и већи део Војводине. Погођена зграда Савезне дирекције за робне резерве на Новом Београду.

Дан шездесет шести - Ноћ између 28. и 29. маја

Гађано шире подручје Батајнице.

Дан шездесет седми - Ноћ између 29. и 30. маја

Бомбардовано шире подручје града, околина Обреновца, Бубањ Поток, подножје Авале, околина Батајнице и брдо Стражевица у Раковици. Један пројектил пао на зелену повшину 300 метара од Тржног центра Видиковац.

Дан шездесет осми - Ноћ између 30. и 31. маја

Више пројектила пало на Звездару, Рипањ, Миљаковац и постројења Термоелектране "Никола Тесла" у Обреновцу.

Дан шездесет девети - Ноћ између 31. маја и 1. јуна

Поново бомбардоване високонапонске трафо-станице у Лештанима и на Бежанијској коси. Цео Београд и највећи део Војводине остали без струје.

Дан седамдесети - Ноћ између 1. и 2. јуна

На мети шира околина града. Гађани Липовица, Умка, Остружница, Бежанијска коса, Обреновац и бензинска пумпа на путу Београд-Панчево.

Дан седамдесет први - Ноћ између 2. и 3. јуна

Једна експлозија на подручју Барича.

Дан седамдесет други - Ноћ између 3. и 4. јуна

Гађано подручје Батајнице. Протекла ноћ била је тек друга од почетка агресије без узбуне у Београду.

Дан седамдесет шести - Ноћ између 7. и 8. јуна

Бомбардована Батајница. Лансиране светлеће лопте које су обасјале готово читав град. Неексплодирани пројектили пали на Сланкамен, Котеж и Звездару.


      

Sport i rekreacija


СТАДИОН ФК "ЦРВЕНА ЗВЕЗДА"
Љутице Богдана 1




У средишту највећег спортског комплекса у Београду налази се стадион на коме су се од његове изградње 1965. године одиграла многа међународна такмичења. Стадион прима близу 100.000 гледалаца (27.000 места за седење и 70.000 места за стајање) и предвиђен је за фудбал и атлетику. Поред фудбалског терена, атлетске стазе и осталих атлетских борилишта, ту су и 4 травната и једним шљакасти терен, помоћни терени за тренинг и пратећи садржаји (свлачионице, клуб, ресторан, пресс центар). У оквиру комплекса налазе се и спортска хала, медицински центар са саунама и хидротерапијом, као и две пословне зграде са клупским просторијама, Музејом ФК "Црвена звезда" и салоном за госте.

Izvor: Beograd





Bari '91 - Finale Kupa evropskih
šampiona u fudbalu
12. jun 1999.

FK CRVENA ZVEZDA (Beograd), Jugoslavija
Pobednik Kupa evropskih šampiona u fudbalu
(sezona 1990/91)


--------------------------------------------------------------------------------


PUT DO FINALA

1/16 finala
CRVENA ZVEZDA - Grashopers (Cirih) 1-1 (prvi meč), 4-1 (revanš-meč)


1/8 finala
CRVENA ZVEZDA - Glazgov Rendžers 3:0, 1:1


Četvrtfinale
CRVENA ZVEZDA - Dinamo (Drezden) 3:0, 2:1


Polufinale
Bajern (Minhen) - CRVENA ZVEZDA 1:2, 2:2

--------------------------------------------------------------------------------


F I N A L E


CRVENA ZVEZDA (Beograd) - OLIMPIK (Marselj) 5:3 penalima (0-0, 0:0, 0:0)

Bari, 29. maj 1991. Stadion "Sveti Nikola". Gledalaca: 55.000. Sudija: Tulio Laneze (Italija). Žuti kartoni: Binić, Mihajlović, Marović (Crvena zvezda), Boli (Olimpik).

CRVENA ZVEZDA: Stojanović, Jugović, Marović, Šabanadžović, Belodedić, Najdoski, Prosinečki, Mihajlović, Pančev, Savićević (od 84. minuta Stošić), Binić.

Trener: Petrović

OLIMPIK: Olmeta, Amoros, Di Meko (od 112. minuta Stojković), Boli, Mozer, Žermen, Kazoni, Vodl, Papen, Pele, Furnije (od 75. minuta Verkris).

Trener: Getals

Strelci iz penal-serija

Prosinečki (Crvena zvezda) - 1:0; Amoros (Olimpik) - odbrana Stojanovića.
Binić (Crvena zvezda) - 2:0; Kazoni (Olimpik) - 2:1.
Belodedić (Crvena zvezda) - 3:1; Žan-Pjer Papen (Olimpik) - 3:2.
Mihajlović (Crvena zvezda) - 4:2; Mozer (Olimpik) - 4:3.
Pančev (Crvena zvezda) - 5:3.



San mnogih generacija jugoslovenskog fudbala najzad je ostvaren - fudbaleri Crvene zvezde sa visoko podignutim peharom.


29. maj 1991. godine - pogodak Darka Pančeva bio je znak za početak neopisivog slavlja u Beogradu...


Doček šampiona Evrope na stadionu Crvene zvezde u Beogradu


Za sva vremena
28. septembar 1999.

Pobednici Interkontinentalnog kupa: fudbaleri Crvene zvezde
 
Od 8. decembra 1991. godine Nacionalni olimpijski stadion u Tokiju ostaje zapamćen kao mesto najvećeg uspeha jugoslovenskog i srpskog klupskog fudbala. Fudbaleri beogradske Crvene zvezde su pobedom (3:0) nad klupskim šampionom Južne Amerike, čileanskom ekipom Kolo Kolo, osvojili Interkontinentalni "Tojota kup" i postali nezvanični prvaci sveta.

Trijumfom u Tokiju jugoslovenski klub je zaključio najuspešniju godinu u svojoj istoriji. Podsetimo, 29. maja iste godine Crvena zvezda je u italijanskom primorskom gradiću Bariju, posle dramatične penal-serije, savladala francuski Olimpik iz Marselja u finalu Kupa evropskih šampiona, zaključivši tako na najuspešniji način svoj superiorni hod fudbalskom Evropom.

Crvena zvezda je meč odigrala u stilu kojim je prethodno osvojila titulu najboljeg evropskog tima. Tehnička superiornost i prepoznatljiva maštovitost u igri urodili su plodom već u 19. minutu utakmice. Vladimir Jugović je, posle odlične asistencije Dejana Savićevića načeo mrežu Čileanaca. Savićević, koji je prvo poluvreme odigrao za fudbalske udžbenike, odgovorio je u 44. minutu na jednu provokaciju protivničkog igrača pa je zbog crvenog kartona morao ranije da napusti igru.



Sa strepnjom su pristalice jugoslovenskog tima očekivale početak drugog dela, jer je Kolo Kolo imao brojčanu prednost na terenu i sigurno bio odlučan u nameri da u nastavku utakmice ide na sve ili ništa. Međutim, Jugović je svojim drugim golom u 59. minutu utakmice nagovestio rešenje rezultatske dileme. Tačku na odličnu igru i istorijsku pobedu stavio je, tada, prvi strelac Evrope, Darko Pančev golom u 72. minutu utakmice, nakon bega po desnoj strani i centaršuta Siniše Mihajlovića.

Pehar je posle meča primio Ilija Najdoski a za najboljeg igrača utakmice proglašen je Vladimir Jugović.

Godine su prošle, ali ostalo je i dalje živo sećanje na generaciju Crvene zvezde i njen trijumfalni pohod na fudbalski krov sveta.


Tokio, 8. decembar 1991. godine. Stadion: Nacionalni olimpijski. Gledalaca: 62.064. Strelci: Vladimir Jugović (19, 59) i Darko Pančev (72) za Crvenu zvezdu.

CRVENA ZVEZDA: Milojević, Radinović, Vasilijević, Jugović, Belodedić, Najdoski, Stošić, Ratković, Pančev, Savićević, Mihajlović. Trener: Vladica Popović.


Pobednici Interkontinentalnog kupa: fudbaleri Crvene zvezde
 


Izvor: SrbijaInfo