Весник победе

Путовање од Теразија до Калемегдана дуже од једне деценије


Споменик "Победник" на Калемегдану уз- буђивао је и забављао старе Београђане добрих 12 година. Вајар Иван Мештровић направио је статуу која је у оквиру спомен-комплекса "Весник победе", а поводом обележавања победа у балканским ратови- ма требало да буде постављена на Теразијама, на средини коловоза, преко пута да- нашње робне куће "Београд". Али, "Победник" је био голишав те су ондашњи морал- ни чистунци подигли глас, па и само "Коло Српских сестара" се успротивило томе, ди- гла се прашина, тражили су да се обуче или да се уклони одатле, али, никако нису дозвољавали да петметарска гола мушка фигура доминира Теразијским платоом.
Замало да окасне у свом моралном науму јер је постоље, украшено лављим гла- вама, већ било постављено. Општинска управа нашла се у озбиљној невољи: вајару је исплатила хонорар, али није знала шта да ради са његовим делом. Привремено је сместила скулптуру у неку шупу. У међувремену је Србијом протутњао Први светски рат, па је прича о "Победнику" отишла у други план, да би се у годинама после рата питање споменика опет поставило. Соломонско решење је нађено тек 1928. године: у знак сећања на пробој Солунског фонта, "Победника" поставити на Калемегдан, али предњи део окренути према мочварним пределима садашњег Новог Београда. Тако је и учињено. Постоље на Теразијама је уклоњено и ту изграђена Теразијска фонтана са познатим корњачама.

Музеј кинотеке

Хиљаде метара филмова којих се сетмо само кад на ТВ нема ама баш ништа


Филмска колекција Југословенске киноте- ке је највећа колекција филмова у овом делу Европе и садржи више од 80.000 ко- пија разних филмова, односно, 125.000 километара филмске траке различитих формата, како нитратне, тако и ацетатне.
Архив садржи и чува преко 27.000 играних филмова различитих националних проду- кција, неми и звучни, црно бели и колор. Међу овима су и сви југословенски филмови снимљени после Другог светског рата. Колекција документарних филмова састоји се од 10.000 наслова, од чега су 4.000 филмски документи снимљени на југословенском тлу. Фото архив Југословенске кинотеке садржи близу 200.000 фотографија везаних како за домаћи, тако и за страни филм. Неколико стотина предмета који представљају предфилмску и филмску историју такође се чувају у Југословенској кинотеци. Најдрагоценији предмет је, свакако, оригинална камера браће Лимијер из 1896. године.
Библиотека Југословенске кинотеке је једина ове врсте у земљи. Чува близу 19.000 књига о филму, штампаних широм света, све домаће публикације, као и примерке многих часописа штампаних у иностранству. Издавачка делатност покрива 2 поља, радове који проучавају филмску историју југословенских земаља и генералну филм- ску историју, као и оне о естетици и уметности филма - било оригиналне или преве- дене. Музеј југословенске кинотеке у Београду је специјализовани биоскоп где се приказују како домаћи, тако и страни филмови. Пројекције су често праћене преда- вањима о филму или посетама специјалних гостију, редитеља, аутора, глумаца из зе- мље и света.

Чубура

Тамо где је Царевац држао кафану "Савинац" у којој се се свирала најлепша и најбоља музика у Београду


Чубура је добила назив по једноме извору који се налазио на почетку Чубурске улице, у данашњем парку код занатског цен- тра познатом као "Градић Пејтон". Испод извора била је бара обрасла шеваром, а сам извор је имао мали капацитет, па је народ на извор навлачио стублину, буре без дна. Из бурета се вадила земља и оно се пунило водом, па је вађење воде из бурета помоћу суда било лако. Ова направа се у народу називала чубура, по чему је и цео крај око извора добио име. Овај извор се налазио на имању Стевана Миљковића, саветника, под једним великим дудом.
У првој половини деветнаестог века Чубура је била ненасељени крај далеко ван града у који су се за хладнијих зима спуштали вукови а где су, пошто је испод извора била бара, ту долазили и београдски ловци у лов на дивље патке.
Насељавање Чубуре почело је у трећој четвртини деветнаестог века. Пошто је терен био далеко од вароши, а Београд се тек почео ширити ван граница старога Шанца, овај крај се насељавао спонтано, па се насеље даље развијало у потпуно сеоској атмосфери. Ускоро су се формирале и улице, које су углавном добиле имена 1896, док је сама Чубурска улица добила име 1888. године. Вероватно је те године регулисан извор, па је улица могла да се просече. У насељу није било комуналија, на које је Чубура стекла право тек 1905. године, када је ушла у оквир грађевинског реона Београда. У то време у насељу је осим стамбених зграда било и кафана и дућана.

Ковница новца

Завод који ради и данас на истом месту и који уредно штампа новац и папире од вредности


Дуго је наш новац штампан и кован у Фра- нцуској из које је, уз војно обезбеђење, довожен у трезоре Народне банке у Београду. И тако све до октобра 1929. године када је у Топчидеру свечано отворена "ковница новца", званично - Завод за израду новчаница. Разлог за то био је повећан промет у земљи и превелики ризик транспорта новца. Одлуку о оснивању Завода до- нео је управни одбор Народне банке.
Градња је трајала две године. Французи нису жалили што су изгубили уносан посао, напротив, учествовали су у пројектовању зграде и система обезбеђења. Услуге, укључујући и обуку радника, дала је Француска банка.
Завод у Топчидеру био је опремљен најмодернијим машинама и уређајима и стајао је државу око 55 милиона динара. Запошљавао је 137 разних стручњака. А 1935. го- дине, на пример, овде је израђено 30 милиона комада новчаница.

Зелени венац

Од баре, преко несуђеног позоришта до једне од најпознатијих београдских пијаца, а свима је кумовала кафана коју је држала удовица немачког шеширџије


Почетком деветнаестог века, за време вл- адавине Турака у Београду, српски живаљ је био, углавном, скоцентрисан на савској падини. Тако је језгро српског дела града било око данашње Саборне цркве, Варош капије и даље се протезало ка Сави и да- нашњој железничкој станици. Тада се данашња Бранкова улица звала Господска, а сви виђенији и богатији Срби су живели у њој.
Средином деветнаестог века група тих Срба окупљених око Матије Бана и Стеве Тодоровића покренула је акцију да се сазида позориште јер је театар уопште био врло популаран у то време, а глумачке трупе су представе давале по кафанама, ма- гацинима, пиварама...
Тако је и скупљен новац за изградњу, а као локација изабрана је баруштина "Маној- лова башта" код некадашње кафане "Зелени венац", а у непосредној близини тада- шње Господске улице. Бара је исушена, а за архитекту је изабран Италијан Касано као човек са искуством у вези мочварних терена пошто је градио по Венецији.
Но, испоставило се да Касано и није баш толико искусан, да је теран изузетно лош за градњу јер је пун подземних вода као и вода које се сливају са Теразијског гребена.
Да би уопште могло да се гради у земљу су побијани велики шипови и до те мере исцрпли скупљени фонд да се од градње одустало. Темељи су затрпани, а срамота заборављена заједно са Касаном који се брже-боље вратио у Италију.
Тих затрпаних темеља градска власт се сетила двадесетих година прошлога века кад је, услед ширења града дошло до потребе за отварањем још неког пијаца у граду, као и да се склоне сељаци са Теразија где су долазили и директно са кола продавали намирнице Београђанима. Тако је 1. октобра 1926. године отворен пијац "Зелени ве- нац", један од најмодернијих пијаца тог доба, са смелом архитектуром која је осло- нац потражила у јапанским пагодама и црвено-белим десеном кровова.
Некако, у време изградње несрећног позоришта, у Београд се доселио немачки ше- ширџија Херман са породицом, а у потрази за бољим животом. Започео је са својим занатом и лепо му је кренуло, но, након пар месеци разболи се у умре. Удовица, гос- пођа Херман је покушала да настави са радом који је започео њен покојни супруг, али је убрзо одустала и узела у закуп кафану у кући коју је Алекса Симић подигао око 1840. године на прелазу Господске у Призренску улицу.
Пошто је била врло уредна жена и добра куварица, кафана је брзо изашла на добар глас, па је госпођа Херман могла у закуп да узме и неколико соба на спрату, тако да се кафана проширила и у понуди је имала и преноћиште.
Кафана није имала никакво име, само је изнад врата, уместо фирме висио плехани венац омалан у зелено, а одкуд он ту нико није знао. У сваком случају, кафану су љу- ди почели да зову "Зелени венац" и то се задржало до данашњих дана и пренело, ка- ко на читав крај, тако и на улицу у којој се та кафана налазила.

Јеврејска-мала

Дрвене капије и дворишта препуна цве- ћа, дух сефардских Јевреја који и данас живи на Дорћолу


Под Јеврејском малом подразумева се онај део Београда у којем су живели Јев- реји. Почела се формирати још у шеснае- стом веку, са првим масовнијим доласком сефардских Јевреја у Београд, а задржа- ла је своје специфичности све до Другог светског рата.
Ова стара јеврејска четврт налазила се испод данашње Улице цара Душана, око да- нашње Јеврејске улице, која је и била њена главна улица. Границе четврти најбоље се уочавају на Турском плану Београда из 1863. године и пружају се данашњим ули- цама Тадеуша Кошћушка, Високог Стевана, Браће Барух и Дунавском, са мањим про- ширењем између Солунске улице и Улице Мике Аласа.
Поред стамбених зграда, у Јеврејској четврти су постојале и три јавне зграде: Стара синагога, Јеврејска школа и Јеврејско купатило. Стара синагога се налазила у среди- ни блока између данашњих улица Тадеуша Кошћушка, Високог Стевана, Јеврејске и Солунске. Највероватније да је то и била прва синагога коју су Јевреји изградили у Београду, јер је на том месту, у средини Дворишта турских Јевреја, назначена на пла- ну Београда из 1735. године. Служила је као богомоља до Другог светског рата, када је поново срушена.
Јеврејска школа и купатило такође су порушени и више не постоје.
У описима Јеврејске мале у деветнаестом веку увек се наглашавало да је била чис- та. Куће су се спремале петком, уочи дана када Јевреји нису радили. Овде је живео како сиромашнији тако и богатији свет. Куће сиромашнијих биле су приземне и мале, а богатијих са једним спратом, у баштама ограђеним зиданом оградом. Капије су би- ле дрвене, са звекиром у облику гвоздене алке, пред капијом се налазио, обично, велики камен на којем се седело, а кроз капију се улазило у двориште са много цве- ћа. Ова атмосфера се великим делом одржала до Другог светског рата.

Пиштољ мала

Недостатак стамбеног простора условио је сиротињу да почне "на пиштољ" да заузима општинско земљиште и гради уџерице


Пиштољ мала се налазила код старе Еле- ктричне централе, међу депонијама бео- градског сметлишта, негде на крају Француске улице, где је и уцртана у Катастарски план из 1921. године.
Ово значи да је настала одмах после Првог светског рата, када се осетио велики не- достатак стамбеног простора, услед ратних разарања и јачег доласка новог станов- ништва у Београд. Слично, као и у случају Јатаган мале, и овај терен је припадао Оп- штини, а био је неизграђен, па га је сиромашан свет открио и почео заузимати зем- љиште бесплатно, односно - "на пиштољ", по чему је насеље и добило име.
Кућице су грађене од најразличитијег материјала, најчешће од дасака, а у најбољем случају од ћерпича. Оваквих кућица-станова било је у Пиштољ мали око 1926. године две стотине. Као насеље у близини реке Пиштољ мала је неколико пута била и пла- вљена, после чега су услови за живот били заиста страшни, али је насеље остајало.
Ипак је донето дефинитивно решење и Пиштољ малу је 1933. године порушила по- лиција уз помоћ ватрогасаца, али и уз велике протесте њених становника који су из- бачени из својих кућа.

Митрополитова башта

Од баште коју су користили митополити за одмор до дела града који је познат по миру и лепоти грађевина


Митрополитова башта се налазила на не- парној страни Хиландарске улице. Пружа- ла се до данашњих улица Депота Стефана и Џорџа Вашингтона. Башту су користили београдски митрополити за одмор у лет- њим данима и пријем гостију, била је засађена воћем и украсним дрвећем, а у њој је постојао хладњак, чесма и једна мања кућа, док је само обрађивање баште било по- верено наполичарима.
Од 1905. године овај терен се помиње као бивша Митрополитова башта, имање срп- ске државе. У Београдској општини је израђен план за просецање улица кроз Мит- рополитову башту, па су по том плану у пролеће 1905. године просечене улице које су касније назване Теодосијева (данас Јелене Ћетковић), Ђуре Даничића, Шафарикова и Копитарева градина. Улица Копитарева градина има у средини сквер, који је уре- ђен у јесен 1907. године. На територији Митрополитове баште налазио се само поче- так Шафарикове улице, а њен наставак, који допире до Цетињске улице, просечен је после Првог светског рата.
Земљиште Митрополитове баште испарцелисано је на 30 плацева, који су продава- ни од јуна 1905. до априла 1907. године. На овим плацевима подигли су куће људи који су се истицали у београдском културном и друштвеном животу, између осталих Јован Цвијић и Лаза Лазаревић, чије куће постоје и данас.

Сајмиште

Пре рата сајмиште, за време рата логор, а после рата, па све до данас, полудивље насеље


Кад после лепог доручка, а по сунчаном дану, прошетате преко "Бранковог" моста, прво на шта наиђете, кад већ пређете мо- ст, је једно мало насеље, сакривено густим растињем. Но, то насеље је пре 1941. го- дине било нешто друго и... нешто лепше.
Идеја о подизања сајмишта у Београду појавила се крајем треће и почетком четврте деценије двадесетог века. Пројекат за уређење комплекса сачинили су архитекти Миливоје Тричковић, Рајко Татић и Ђорђе Лукић.
Сајмиште на левој обали Саве је отворено 11. септембра 1937. године и у њему су до 1941. године одржаване редовне сајамске манифестације. Већ на тој, првој, из- ложби било је 883 излагача, док је преко стотину пријављених управа морала да од- бије због недостатка простора.
Архитекти Тричковић, Татић и Лукић су Сајмиште конципирали као посебну целину, централне симетричне основе. Пространи трг у средишту са зракастим комуникаци- јама учинили су комплекс веома прегледним и функционалним, што је била његова значајна и хваљена одлика.
Сајмиште је истовремено и први урбанизовани простор на левој обали Саве у Београду, те има значаја и као први корак у ширењу града с оне стране реке.

Бифе Милановић

Верна копија сличних париских локала не само по моралним навикама извесних гостију, већ и по уређењу и систему


Бифе се налазио у приземљу и мецанину палате Риунионе, где се данас налази ка- фана и посластичарница "Код споменика", а називао се бифеом по својој вољи. Локал је уствари био повећа кафана, уређена у европском модерном стилу онога времена, са примесама арт-декоа.
Бифе је био састајалиште пословних људи, где су се уз чашицу и сендвич често скла- пали милионски послови, али је бифе Милановић такође био и састајалише новина- ра, репортера, политичара, рентијера и представника господе београдске.
Ту су, такође, долазили и београдски адвокати да уговоре на брзину неко заступање или одбрану, како у ситнијим стварима, тако и у познатим милионским аферама које би понекад избијале у јавност или у штампу.
Те су афере, у друштву заснованом на слободној иницијативи, биле неизбежне.
Тако је, баш пред сам рат откривена је таква једна афера са примањем мита у вој- ним лиферацијама па је ражалован и отеран на робију ђенерал Јорговић са још јед- ним ђенералским колегом.
Познаваоци европских престоница кажу да је, иначе, бифе Милановић био верна ко- пија сличних париских локала не само по моралним навикама извесних гостију, већ и по уређењу и систему: био је то савршено уређен "бистро" европског стила, у коме се могла добити брза услуга и попити, с ногу или седећи, кригла одличног пива или добра љута клековача, пар хренвиршли са првокласним реном, сендвич са прашком шунком или сендвич са лаксом, раком, ементалером, трапистом или Гавриловићев- ом саламом, по ценама сваком приступачним.