Железничка станица

Већ самим отварањем железничке станице Срби су показали да овде возови и железница касни, за почетак само годину дана


На дан, 21. септембра 1885. године, све- чано је предата на употребу Главна желе- зничка станица у Београду, грађена по пројекту бечког архитекте Фон Флатиха, а сам посао и концесија поверени су француској акционарској фирми "Генерална унија", која је Србији обезбедила зајам од 71 милион франака. Наравно, те паре је фран- цуска фирма узела на име извођења радова. Посао је добила подмићивањем наших министара, а причало се да је и сам краљ Милан примио мито у износу од милион франака. Сама афера је доста дуго потресала Србију.
Углавном, железничка станица је завршена и предата на употребу 1885. године, али, изнад главног улаза стоји, римским цифрама, исписана 1884. година. Наиме, те го- дине је у саобраћај пуштена пруга Београд-Ниш. До кашњења у изградњи дошло је због извођача који је покушао да избегне договорену локацију због неопходног врло обимног насипања мочварног терена (Бара Венеција).
Простор настао ископавањем земље потребе за насипање постоји и данас и од оног времена је познат као Прокоп.

Делијска чесма

Давно срушена, па осамдесетих година прошлога века враћена, нешто даља и нешто мало мања, али, битна је воља


Просецањем и уређењем Кнез-Михаилове улице Делијска чесма, која је раније ста- јала на углу велике баште кнеза Алексан- дра Карађорђевића, померањем ивичњака нашла се на средини улице. Башта која се простирала левом страном све до Краља Петра улице узмакла је пред редом ку- ћа са дућанима. Име дугује постаји турског полицијског одреда (делије на турском) у данашњој Делијској улици.
Једна од најлепших кућа (на слици, лево) припадала је богаташу Јовану Панђели. У згради преко пута (на слици, десно) налазио се хотел "Русија". Подигнут је, верује се, 1875, три године пошто је Панђел завршио своју кућу. Власник хотела "Русија" био је Радован Барловац, син кнез-Милошевог домоуправитеља Михајла Барловца. Обе зг- раде, и Панђелова и Барловчева, заузимале су углове улица Кнез-Михаилове и Вука Караџића. Хотел "Русија" је издаван под закуп. Први закупац био је неки Јамандија, пореклом Грк. Београђани су га волели и ређе употребљавали назив хотела а чешће се међусобно позивали "на мезе код Јамандије". Хотел је имао јевтину кухињу и ту се хранила "сва сиротиња универзитетска".
После Првог светског рата зграда је постала власништво Београдске трговачке банке која је затворила хотел и собе претворила у канцеларије. Здање и данас постоји, али са дограђеним трећим и четвртим спратом и нешто измењеном фасадом.

Топчидерско брдо

Београдско излетиште у коме се налази- ла и гарда, Ковница новца, пољопривредно добро и казнени завод


Узвишење Топчидерско брдо представља наставак Дедиња, и простире се до Буле- вара војводе Мишића и Булевара Франше д'Епереа. Име је добило по суседном Топчидеру, а реч Топчидер на турском значи тобџијски поток или тобџијска долина. На северним падинама брда настала су на- сеља Сењак, Ђурђево брдо, Прокоп и Котеж Франше д'Епереа, а сав остали простор узвишења заузима насеље Топчидерско брдо.
У другој половини деветнаестог и почетком двадесетог века на месту данашњег нас- еља Топчидерско брдо налазили су се воћњаци и виногради имућних Београђана. На брдо су долазили колима, а од 1894. године могли су да користе и трамвај за Топчидер. На Точидерском брду имали су летњиковце политичари, индустријалци, банкари, трговци, апотекари и лекари. Крајем деветнаестог века, у подножју брда, око данашње Пушкинове улице, били су стално настањени службеници пољопривре- дног добра "Топчидерска економија" и полицајци запослени у Казненом заводу у Точидеру. За њихову децу отворена је основна школа. Преко брда је ишао пут за Топ- чидер (данашњи Булевар војводе Путника), оивичен дрворедом кестенова. Простор садашњег Хајд-парка био је празан, па су ту преко лета логоровале војне јединице.
После Првог светског рата богати Београђани су почели да се стално настањују на Топчидерском брду. Подизали су раскошне виле у најразличитијим стиловима.
На Топчидерском брду су тридесетих година сазидане и две јавне грађевине. Гимна- зија "Краљ Александар Први" саграђена је 1933. и манастир Ваведење завршен 1937. године. У овом периоду настао је и Хајд-парк, који је почео да се уређује 1926, а 1937. године отворен је за публику. Имао је облик шуме са стазама за пешаке и ко- њанике и са игралиштима за децу.

Професорска колонија

Оаза мира и тишине у обиљу зеленила омогућила је професорима Београдског универзитета несметан рад



Професорска колонија се налази између улица Цвијићеве, Здравка Челара и Чарли Чаплина. На том простору су пре Првог св- етског рата биле баште, њиве и воћњаци, а само зидање насеобине почело је 1926. године, на иницијативу декана Филозофског факултета Владимира К. Петковића.
Професори Београдског универзитета узели су кредит од Управе фондова и сагра- дили скупину породичних кућа која је добила име Професорска колонија.
Урбанистички план насеља израдио је арх. Светозар Јовановић, професор Техни- чког факултета, са помоћницима Михајлом Радовановићем и Петром Крстићем. Они су насељу дали особену уличну мрежу, састављену од зракасто и полукружно поста- вљених улица. Светозар Јовановић је радио и пројекте зграда, од којих свака пред- ставља варијанту истог типа скромније виле. Неке од кућа пројектовали су сами вла- сници. Тако је математичар, геофизичар и астроном Милутин Миланковић израдио планове за сопствену кућу у Улици Љубе Стојановића бр. 9.
У Професорској колонији је до 1929. године изграђено око сто комфорних кућа, ве- ћином једноспратних. Иако је спољна обрада грађевина једноставна, насеље као целина делује сликовито. Томе нарочито доприноси обиље зеленила. Свака кућа има башту засађену дрвећем и цвећем, неке од улица имају дрворед, а у средини на- сеља налази се мали парк. Због тога је колонија подсећала савременике на вртне градове у иностранству. У Професорској колонији су становали, поред осталих и Бо- гдан Поповић са браћом Димитријем и Павлом, Светислав Петровић, Васиљ Попов- ић и Владимир Ћоровић са женом Јеленом Скерлић. Пошто се налазила на тадаш- њој периферији, Професорска колонија је својим становницима обезбеђивала мир неопходан за стваралачки рад.

Звездара

Део Београда коме припадају и гробље и астрономска опсерваторија, Градска болница као и Звездарска шума


Назив Звездара носи насеље на јужним огранцима брда које се раније звало Ве- лики Врачар.
После Првог светског рата ту су биле утрине, багремари, виногради и многе циглане.
Двадесетих година почело је насељавање сиромашнијег становништва, које је гради- ло кућице од слабог материјала. На врху брда саграђена је 1932. године Астрономс- ка опсерваторија, и од тада је почео да се употребљава назив Звездара, који се од- носио и на брдо и на насеље, па је временом нестало старо име брда Велики Вра- чар. Урбанистички план комплекса опсерваторије и архитектонске пројекте зграда израдио је архитекта Јан Дубови. После изградње опсерваторије започело је пошум- љавање брда. У подножју брда подигнута је 1936. године Градска болница средстви- ма из задужбине Николе Спасића.
Поред ограде Градске болнице налази се Трећепозивачка чесма. Постојала је још у деветнаестом веку и звала се Булбулдерска чесма, јер је саграђена на извору Бул- булдерског потока. Обновљена је 1915. године као споменик трећепозивцима поги- нулим годину дана раније на Варовници. Данас је ова чесма спојена са градским водоводом.

Чукарица

Крајем деветнаестог века у Београду су почеле да се подижу фабрике, а најпогодиније земљиште за то било је на периферији, близу река


Чукарица је део Београда између Саве и Бановог брда. У деветнаестом веку овај терен је припадао атару села Жаркова. Жарковачка општина је око 1840. године отворила механу на путу за Обреновац. Механу је држао као закупац Београђанин Стојко Чукар, па је по његовом надимку механа прозвана Чукарева механа, а по њој је цео крај назван Чукарица. Чукарева механа се налазила у данашњој Радничкој улици, испод стене преко које сада прелази вијадукт.
Крајем деветнаестог века у Београду су почеле да се подижу фабрике, а најпогоди- није земљиште за то било је на периферији, близу река. На Чукарици је од 1884. до 1902. године отворено више фабрика, од којих су најпознатије Фабрика кожа Јована Барловца, Радионица Српског бродарског друштва, Фабрика шећера, Фабрика обуће Јована Ђурића. Поред фабрика почели су да се насељавају радници, који су живели у скромним кућама. Осим стамбених зграда, подизане су и занатске радионице, трг- овачке радње и угоститељски објекти.
Трговачка улица (данас Радничка) добила је име по радњама које су се у њој нала- зиле. Овај чисто раднички крај припадао је сеоској жарковачкој општини, па су се становници Чукарице залагали да се њихово насеље припоји београдској општини. Борба за издвајање из жарковачке општине трајала је од 1904. до 1911. године, ка- да је Чукарица постала засебна општина. После првог светског рата настављено је подизање фабрика у овом крају (рафинерија нафте, фабрика гума "Рекорд", Фабрика филцаних шешира Симе Тодоровића).
Чукарица је прикључена београдској општини 1930. године. Тада је почело решава- ње комуналних питања овога краја, као што је отварање пијаце и калдрмисање важ- нијих улица. У октобру 1932. пуштена је у рад трамвајска пруга бр. 13 Кнежев споме- ник - Чукарица, чиме је овај крај повезан са центром града. Исте године Чукарица је добила и једну сакралну грађевину - Цркву светог Ђорђа.

Дорћол

Насеље је настало у касном средњем веку и пружало се између тврђаве и данашње Улице краља Петра


Дорћол је најстарији стамбени део Бео- града. Реч је турског порекла; дорт - чети- ри и јол - пут. Према томе Дорћол значи: раскрсница или четири пута. Турци су тим именом назвали раскрсницу данашњих ул- ица Цара Душана и Краља Петра и њеног продужетка Дубровачке. Некада се Дор- ћолом називала само ближа околина овог раскршћа, а данас се Дорћолом сматра цела дунавска падина, од Васе Чарапића улице до Дунава, и од Калемегдана до Француске улице. Насеље је настало у касном средњем веку и пружало се између тврђаве и данашње Улице краља Петра. Његов изглед није познат, али је свакако личило на сва остала средњевековна подграђа настала поред тврђава. Насеље је доживело кулминацију за време деспота Стефана Лазаревића у првој половини пет- наестог века, када је у њему постојала и црква.
Када су Турци заузели Београд 1521. године подграђе је и даље наставило да живи, а Турци су временом све више проширивали ово насеље. Прве своје зграде изван средњевековног опкопа око подграђа Турци су изградили код дорћолског угла, код раскршћа данашњих улица Цара Душана и Дубровачке, испод Цара Душана улице. Био је то комплекс јавних грађевина Мехмед-паше Јахјапашића, који се састојао од џамије, минарета, школе и других потребних објеката. Уз комплекс јавних зграда по- чела се изграђивати чаршија, која је временом нарасла у највећу чаршију турског Београда, у Велику или Дугу чаршију, на линији данашње Улице цара Душана. За време турске владавине, на Дорћолу су поред Турака живели и други народи: Срби, Дубровчани, Цинцари, Грци, Јермени и Јевреји. Јевреји су у оквиру Дорћола имали своју посебну махалу, у којој су живели према својим обичајима.
У деветнаестом веку поједини делови Дорћола носили су турске називе, који су ве- роватно остали из ранијих времена. Тако се део Дорћола изнад дорћолског рас- кршћа називао Зерек, а испод овог раскршћа Јалија. Део данашње Улице цара Ду- шана између раскршћа и данашње Улице Тадеуша Кошћушка називао се Бит-пазар, пијаца за продају старих ствари. Велике или Дуге чаршије на линији Цара Душана улице више није било, а главна чаршија се преселила у данашњу Улицу краља Пет- ра. И даље је и у деветнаестом веку постојала на Дорћолу Јеврејска махала.
Регулација Дорћола је почела тек у последњој четвртини деветнаестог века, јер су из 1876. године сачувани врло лепи описи старога турског Дорћола, које је оставио Ита- лијан Ђузепе Барбанти-Бродано. Дорћолу "ток воде и некасељена обала дају изглед неког рибарског села". Пошто је овде још било и џамија са минаретима и узаних кри- вудавих уличица, Дорћол је Бродану личио "на какво потпуно источњачко веома мало село". Већи делови Дорћола били су "покривени рушевинама и старим циглама", а све улице на Дорћолу "имају само две заједничке ствари: ђубриште и калдрму!".
Регулација Дорћола извођена је постепено, а нове куће су грађене на новим регула- ционим линијама, према новопостављеном ортогоналном систему улица. У почетку су грађене приземне и једноспратне зграде, а касније, нарочито између два светска рата, често су подизане и вишеспратнице. И до данашњих дана Дорћол је остао ста- мбени део Београда.

Дуги мост

Некада је Земун био повезан за Београдом дугашком понтонском змијом која је вијугала преко мочваре између Ратног острва и земунске обале Дунава



На месту некадашњих ритова (на слици, у позадини) настао је данашњи Нови Бео- град. Давно, међутим, од супротне обале Саве па до Земуна вијугао је мост под име- ном Дуги, или Мост преко мочваре. Подигли су га Аустријанци у време окупације Бе- ограда 1688-1690. Тврђава је разорена у тек минулом рату и требало је обновити и оспособити као упориште предстојећег аустријског напредовања према Македонији. Нарочито је био важан поправак понтонског моста на Сави од кога се даље настав- љао Дуги мост који је постојао и раније, али је у рату оштећен. Представник аустриј- ског Дворског савета, Дворске коморе и Генералног комесаријата на састанку у Бе- ограду закључили су да је јевтиније поправити постојећи него градити нови мост до Земуна. Радови су поверени искусном мајстору Ђорђевићу из Београда. Он је при- стао под условом да се на градилиште донесе 2.000 стабала, 1.100 дрвених стубова, 15.500 снопова коља, 12.000 палисадних облица и да се дневно обезбеди 400 рад- ника, од тога 200 занатлија. А као награду тражио је 5.250 златних форинти, 100 вре- ћа кукуруза, 30 каменова соли и 10 врећа пасуља. Удовољено му је и Дуги мост на дрвеним стубовима дугачак неколико километара био је готов за само месец дана.

Савамала

Прича о Савамали, или, како је за један сравњено насеље да се ослободи простор за градњу


Савамала се простирала између садаш- њих улица Народног фронта. Немањине, Карађорђеве и Југ-Богданове.
Налазила се изван Шанца, била је пуст крај и прошарана са око стотинак бедних ку- ћерака бегунаца из Мађарске и Бугарске. У оквиру плана да подигне српску варош изван Шанца кнез Милош је присилно раселио Савамалце у Палилулу. Прво им је понудио да за градњу куће могу бесплатно да посеку свако дрво у околини Београда, а кад су они одбили наредио је момцима да сравне Савамалу са земљом, што су они учинили за само један једини дан. И абаџије из Вароши одупирале су се пресе- љењу у дућане подигнуте у новопросеченој чаршији, данашњој Улици краљице На- талије, а некадашњој Народног фронта. Од саграђених 46 дућана 17 је зврјало праз- но. Абаџије су се правдале да су "јако удаљени од пазара". Кнез је припретио да ће им затворити радње у Вароши и оставити их да гладују и они су попустили.
Нова улица названа је по њима - Абаџијска. Доцније су пристигле и друге занатлије и Абаџијска чаршија постала је једна од најпрометнијих у Београду.

Tri price

Prva prica
PIRHOV POGLED NA BEOGRAD 1829.

Pruski oficir Oto fon Pirh putovao je kroz Srbiju 1829. godine i o tome napisao knjigu. Njegov detaljan opis ondasnjeg Beograda plasticno ilustruje zivot u gradu i atmosferu koja vladalo u to vreme. Ovde se daje samo kraci izvod iz ovog opisa.

O varosi beogradskoj

… Jedan malen deo Beograda odskocio je prema ostalim, a to je jedan mali prostor na jugo-zapadnom kraju glavne ulice u gornjoj varosi. Tu se vidi s jedne strane knjazeva kuca. Zatim, cetvorougao u kome je kancelarijsko zdanje. Za tim, dolazi Hriscanska crkva, veliko skromno solidno zdanje, jos bez tornja. Pored nje je, prekoputa knjazeve kuce, dugacko skolsko zdanje; preko puta crkve nekoliko prilicno ozidanih kuca, medju kojima srpska kavana.

U blizini knjazeve kuce, u stranu od tog prostora, lezi konak, koji je knjaz tada sazidao; i ako nije najveca, po svojoj formi to je najlepsa zgrada koju sam video u Srbiji. Ukrasi na njoj izradjeni su od drveta, inace je cigljom ozidana, nad visokim parterom ima jedan sprat, a u sredini je njenoj jedna velika sala, koja ide u visinu sve do gore, u samoj njoj je uzvisica, na formu balkona, iz koje se sa dve glavne strane ulazi u razne sobe.
Jos nije reseno da li ce knjaz u buduce stanovati u Beogradu ili Kragujevcu, moze biti naizmenice u obe varosi.

Novo stanje stvari u Srbiji dace Beogradu uskoro drugi izgled. Ako se pri tome odmah pocne raditi po dobrom planu, to ce Beograd, izvanredno potpomognut svojim polozajem, postati jedna od najlepsih varosi ovih krajeva. On ce uvek imati dvojak znacaj, kao grad i trgovacka varos. Ako bi se htelo da se gornji grad kao citadela, otprilike u njenom danasnjem stanju, odrzi i ako bi se htela varos ponovo da podigne, a da se obuhvati utvrdjenjem i da bude opet podesna za trgovinu, onda ce se morati narocita paznja obratiti na prostor koji lezi pored Save…

O zivotu beogradskom:

… Sto se tice same varosi, to ne treba sebi zamisljati niz kuca, iz kojih se posle sastavljaju ulice. To je samo niz niskih, drvenih ducana sa krovovima od sindre, napred jako ispalim. Retko se vidja nad krovom jos jedan mali nizak sprat.

Srpski, grcki, turski rgovci sede u takvim ducanima, jedan do drugog; tu vidite lepe engleske i turske stofove, espape svake vrste, sve to ukusno rasprostrto i poredjano. Pored trgovaca, u takvim istim ducanima rade zanatlije, bilo unutra u ducanu ili na jako ispalom cepenku. Furundzija, piljar, prodavci pecenog mesa i ribe izneli su njihove espape na cepenak i spravljaju, u otvorenom prostoru iza toga, drugo taze. Samo kavedzija i berberin rade u zatvorenom prostoru i imaju na prozorima staklo, sto je luksuz u turskim varosima. U njihovim je ducanima covek kao u kakvoj sobi. Siroma zanatlija, obicno bez zene i dece, zivi sa nekoliko momaka i stanuje u svom teskobnom ducanu i spava u jednom malom, mracnom prostoru u pozadini njegovoj.

Tu se vide najrazlicnije prilike i lica. Terzije, puskari, furundzije, ascije vecinom su Turci; oni se lako poznaju po belom muselinskom omotacu oko glave, zutim mracnim licima, ravnodusnom prezrivom pogledu. Grk sa njegovom crvenom kapom trguje, i oci mu lete na sve strane, pune spekulacije i poziva stranca da kupi sto god, sa uctivoscu, iz koje proviruje ponosita uspomena na velike mu pretke, na koje i najnizi Grk nikad ne zaboravlja. Srbin, u njegovoj okrugloj kapi, skromnoj nosnji, gleda u onom ko ulazi kod njega prvo gosta, a zatim kupca i iz celog njegovog drzanja proviruje vesela narav, nasledje njegovog naroda…

… Nista tako ne pada u oci strancu kao to da zenskog sveta sasvim nema po beogradskim ulicama. Retko se prosunja kakva turska baba, zaogrnuta i skrivena u bele ogrtace, pored ducana, a sasvim je izuzetno da se vidi kakva Srpkinja, gde brzim korakom ide ulicom…

O gostoljubivosti beogradskoj:

…Kada kazete trgovcu u ducanu da bi zeleli da mu upoznate kucu i porodicu, to on ostavlja radnju kalfi kakvom ili i susedu i vodi vas u unutrasnjost pomenutih prosora. U lepom predsoblju ili u kujni, koja se beli kao sneg, docekuje vas domacica. Zatim se ulazi u sobu. Prvo se izvode deca, zatim se pokazuje namestaj pa posle domacin seda sa gostima za jedan sto. Zena donosi ritopeckog vina, voca i slatka, koje ovde veoma dobro prave. Sto je poseta duza to je domacin veseliji i srdacniji. Od gosta se kao znak blagodarnosti za prijateljski docek, ocekuje da prica o tome kako je tamo. Pred polazak se nazdravlja svemu ono sto je gostu drago: mole ga da sto rece o svojoj porodici, kako bi se i njoj moglo nazdraviti. Time je blize prijateljstvo zakljuceno i od toga doba, gde god da se sretnu, domacin opominje na pocast koja je posetom ukazana njegovom domu. Tom prilikom ce vas umoliti da tu pocast ukazete i njegovom susredu i vodi vas k njemu; na taj se nacin ubrzo sastavlja beogradsko drustvo, koje je puno zudnje da cuje sta stranac prica…

 

Druga prica
HOTEL 'KOD SRPSKE KRUNE'

U neposrednom susedstvu Kalemegdana, na samom kraju Knez Mihailove ulice, nalazi se zdanje nekada cuvenog beogradskog hotela, danas jedan od retkih sacuvanih reprezentativnih objekata grada iz druge polovine XIX veka. Nastanak ove zgrade na placu ranije privremene pijace, nije bas najjasniji. Pretpostavlja se da ju je podigla porodica poznatog dobrotvora, Krsmanovica, a o projektantu nema nikakvih podataka. Prema nekim zapisima, u zgradi je otvoren hotel u jesen 1870. godine, a prvi zakupac bio je Jevrejin, Jovan Vuger. Njegova licna preduzimljivost ucinila je od ovog hotela jedno od najuglednijih mesta u gradu: ne samo da su ovde, u 17 gostinskih soba na spratu, odsedali najvidjeniji posetioci i strani putnici, vec je i njegova kafana bila na posebno dobrom glasu.

Prema Kalemegdanu nalazila se kafanska basta, narocito popularno mesto okupljanja u letnjem delu godine. Hotel je posedovao i bilijar salu, citaonicu stampe, a cesto su priredjivani i koncerti.

Za ovaj hotel vezan je i jedan neobican dogadjaj. Prica o majstor Stojanu bila je potkraj proslog veka jedna od glavnih tema u beogradskoj carsiji. Jednog letnjeg dana, kaze ova prica, tokom popravke krova na hotelu, majstori su – u ocekivanju letnje nepogode, prekrili velikim platnom otkriveni deo tavana. Niko od radnika, medjutim, nije primetio da je na krovu ostao cutljivi majstor Stojan, poreklom s juga Srbije, kako bi platno dobro zategao na jos nekim mestima na krovu. Uskoro je naisla velika oluja, sa vetrom koji je nosio sve pred sobom. Tako je i sa hotela odletelo platno zajedno sa nesrecnim majstor Stojanom. Vetar je bio toliko silan, da su platno i Stojan preleteli Savu i aterirali na danasnjoj novobeogradskoj strani! Nesto kasnije, tamo je ziv i zdrav pronadjen preplaseni majstor Stojan, koji ce ubrzo nakon ovog neprijatnog dozivljaja zauvek napustiti Beograd. Otada se o njemu vise nista nije culo...

U ovom zdanju danas je smestena Biblioteka grada Beograda. Adresa je: Knez Mihailova 56.

 

Treca prica
NA ZGARISTU NARODNE BIBLIOTEKE

Kada je u rano jutro, 6. aprila 1941. godine, spiker Radio Beograda Ivan Kovacevic - prekinuvsi redovnu emisiju, objavio u etar vest o bombardovanju Beograda, niko nije ni pretpostavljao kakva ce tragedija zadesiti Beograd tog dana i nekoliko narednih. U jednom od ponovljenih bombardovanja, pogodjena je i zgrada Narodne biblioteke na Kosancicevom vencu. Pozar koji je zahvatio biblioteku i dve susedne zgrade, unistio je tom prilikom neprocenjivo kulturno blago: dragocenu zbirku starih knjiga, kolekciju starih dokumenata, dokumenta o srpskoj srednjevekovnoj i kasnijoj proslosti, svu sakupljenu dnevnu stampu iz 18, 19 i 20. veka… Jos dugo vremena od izbijanja pozara, dogorevala je vatra od zapaljenih knjiga i sirio se dim svuda unaokolo.

A bas na dan bombardovanja Beograda bilo je sve spremno u Narodnoj biblioteci za evakuaciju… Doduse, transport 38 sanduka rukopisa (svaki tezine preko 80 kg), 32 sanduka starih knjiga, pisama i casopisa, bio je privatnom vezom ugovoren za 6. april, posto je par dana ranije ministar prosvete zvanicno odustao od selidbe zbog nedostatka transportnih sredstava. Dva kamiona zakazana su bas za to nedeljno prepodne. Bilo je, medjutim, kasno…

Dugo godina posle rata, zgariste Narodne biblioteke bilo je gotovo zaboravljeno. Tu se, cak, nalazila i jedna benzinska pumpa! Krajem sedamdesetih godina, Zavod za zastitu spomenika kulture Beograda pokrenuo je akciju iskopavanja ostataka biblioteke. Arheoloskim istrazivanjima rukovodila je dr Gordana Tomasevic, koja je o tome objavila i rad 1979. godine. Arheolozi su tokom ovih radova naisli na suteren bivse biblioteke, sacuvan po visini oko 2 metra, sa ostacima ugljenisanih i istrulelih knjiga. U jednom delu nekadasnje zgrade, na osnovu mrlja na podu utvrdjena je pozicija jednog broja izgorelih sanduka sa rukopisima, ali tragova samih sanduka – nije bilo! To je znacilo da mesto gde su se nalazili rukopisi nije ostalo netaknuto: nije pronadjeno zateceno stanje pozara, vec stanje posle naknadnih intervencija na samom zgaristu!

Zapravo, arheoloski radovi su – osim vise manje poznatih podataka o pozaru, otkrili i naknadnu pljacku dragocenih sanduka, koja se dogodila posle stradanja zgrade Narodne biblioteke. Ovi sanduci su, najverovatnije, nestali odmah po ulasku Nemaca u Beograd. To mora da je obavljeno pod okriljem noci, u vreme policijskog sata, bez pogleda mogucih svedoka! Nema sumnje da su Nemci u toj akciji koristili i pomoc nekih ljudi iz same biblioteke.