Beograd se nalazi u jugoistočnoj Evropi, na Balkanskom poluostrvu. Leži na ušću Save u Dunav, na kosi između aluvijalnih ravni. Vode reka ga opasuju sa tri strane i zato je, od iskona, čuvar rečnih prolaza. Zbog takvog položaja, sa pravom je nazivan "kapijom" Balkana i "vratima" srednje Evrope. Temenom te kose, od Kalemegdana, Knez Mihailovom ulicom, preko Terazija do Slavije, vodi glavna gradska arterija.

U Knez Mihailovoj ulici obeležene su koordinate Beograda:

44049'14" severne geografske širine
20027'44" istočne geografske dužine
nadmorska visina 116,75 m.
Beograd je raskrsnica puteva Istočne i Zapadne Evrope koji moravsko-vardarskom i nišavsko-maričkom dolinom vode na obale Egejskog mora, u Malu Aziju i na Bliski istok. Beograd leži na Dunavu, plovnom putu, koji povezuje zapadnoevropske i srednjoevropske zemlje sa zemljama jugoistočne i istočne Evrope. Izgradnjom veštačkog jezera i elektrane Đerdap, Beograd je postao rečno-morsko pristanište. U njegovu luku dolaze brodovi iz Crnog mora, a puštanjem u saobraćaj kanala Rajna - Majna - Dunav, našao se u središtu najznačajnijeg plovnog puta u Evropi: Severno more - Atlantik - Crno more.

Klima Beograda je umereno kontinentalna, sa četiri godišnja doba. Jesen je duža od proleća, sa dužim sunčanim i toplim periodima tzv. miholjsko leto. Zima nije tako oštra, sa u proseku, 21 danom sa temperaturom ispod nule. Januar je najhladniji sa prosečnom temperaturom 0,10C. Proleće je kratko i kišovito. Leto naglo dolazi.

Prosečna godišnja temperatura vazduha je 11,70C. Najtopliji mesec je jul (22,10C). Najniža temperatura izmerena je u Beogradu 10. januara 1893. godine (-26,20C), a najviša 12. avgusta 1921. godine i 9. septembra 1946. godine (41,80C). Od 1888. do 1995. godine, registrovano je samo šest dana sa temperaturom iznad 400C. Broj dana sa temperaturom višom od 300C tzv. tropskih dana, u proseku je 31, a letnjih dana sa temperaturom višom od 250C je 95 u godini.

Karakteristika beogradske klime je i košava, jugoistočni i istočni vetar, koji donosi vedro i suvo vreme. Najčešće duva u jesen i zimu, u intervalima od 2 do 3 dana. Prosečna brzina košave je 25-43 km/h, a u pojedinim udarima može dostići brzinu do 130 km/h. Košava je najveći prečišćivač vazduha Beograda.

Na Beograd i okolinu, godišnje padne, prosečno 669,5 mm padavina. Najveću količinu padavina imaju maj i jun. Prosečno trajanje sunčevog sjaja je 2.096 sati. Najveća insolacija, oko 10 časova dnevno, je u julu i avgustu, dok je najveća oblačnost u decembru i januaru, kada sunce sija u proseku, 2 do 2,3 sata dnevno. Prosečan broj dana sa padanjem snega je 27, dužina zadržavanja snežnog pokrivača je 30 do 44 dana, a debljina iznosi 14 do 25 cm.

Srednji atmosferski pritisak u Beogradu je 1001 mb, a srednja relativna vlažnost vazduha je 69,5%.

Područje Grada Beograda zauzima površinu od 322.268 ha (uže gradsko područje 35.996 ha) i administrativno je podeljeno na 17 opština - 10 gradskih (Čukarica, Voždovac, Vračar, Novi Beograd, Palilula, Rakovica, Savski venac, Stari grad, Zemun, Zvezdara) i 7 prigradskih (Barajevo, Grocka, Lazarevac, Obrenovac, Mladenovac, Sopot, Surčin).

Najveća beogradska opština je Palilula (44.661 ha), a najmanja Vračar (292 ha).

Prvi pomen beogradskog grba potiče iz vremena sina cara Lazara, despota Stefana Lazarevića, kada Beograd prvi put postaje prestonica srpske države (1403), no ni do danas nije sa sigurnošću utvrđeno kako je on izgledao. Sledeći grb je iz vremena mađarske prevlasti i prikazan je u grbovniku "Fugersko ogledalo časti" iz 1555. godine. Tradicija beogradskog grba se prekida pod turskom okupacijom, jer Turci nisu poznavali ovu vrstu simbola, a ponovo se nastavlja zauzećem Beograda od strane Austrijanaca u XVIII veku. U to vreme, na predlog carskog guvernera, Aleksandra Virtenbeškog, Dvorsko ratno veće je 1725. godine usvojilo i novi pečatni grb. U literaturi se još pominju: grb iz Brokhauzenove enciklopedije, grb iz Larusove enciklopedije i navodni prastari grb varoši. Važno je napomenuti da su svi ovi grbovi poznati samo po otiscima na gravirama ili prema literaturi. Osim toga, oni su bili uglavnom grbovi koje je Beogradu dodelila nesrpska vlast.

Akciju utvrđivanja beogradskog grba pokrenuo je 1931. godine predsednik opštine grada Beograda, gospodin Milan Nešić. Formiran je širi odbor sastavljen od umetnika, heraldičara, profesora univerziteta, generala i državnih savetnika. Odbor je više puta zasedao i pretresao problematiku, da bi na prvoj sednici užeg odbora od 19. maja 1931. godine doneo sledeće zaključke:
1. Grb Beograda mora imati oblik štita koji se na dnu završava lakim šiljkom.
2. Elementi grba: nacionalne boje, reka - kao simbol iskonske snage Beograda, rimska lađa (trirem) - kao simbol starine Beograda, bele zidine sa kulom i otvorenom kapijom - zidine predstavljaju varoš, kula grad, a otvorena kapija slobodan promet.
3. Zemljište, u klinu grba među rekama i pod zidinama je crvene boje, kao simbol krvi, večitog stradanja i patnje Beograda; reke su bele boje prema heraldičkim zakonima; zidine varoši i kule su bele boje, kao simbol "belog grada"; nebo je plavo, kao simbol nade i vere u bolju budućnost.
Na raspisanom konkursu ubedljivo je pobedila skica beogradskog slikara Đorđa Andrejevića - Kuna. Na predlog žirija, na skici su izvršene manje izmene, pa je nagrađena i zvanično usvojena skica grba u boji štampana u "Beogradskim opštinskim novinama" br. 1/32.





Posle Drugog svetskog rata, zbog izmenjenih društvenih okolnosti, grad kao da je počeo da zaboravlja svoj grb. Statutarna rešenja se kreću od potpunog odsustva odredbi o grbu, preko upotrebe termina "amblem", bez navođenja blazona (opisa) grba, do odredbi koje daju blazon jedne stilizovane verzije za koju nisu postojala prateća dokumenta.

Suočena sa konfuzijom paralelne upotrebe dva grba, Skupština grada Beograda je formirala početkom 1991. godine radnu grupu za razrešenje ovog problema. Radna grupa je predložila vraćanje legitimiteta grbu iz 1931. godine, tri manje korekcije na grafičkoj predstavi i blazon grba i zastave. Statutom grada Beograda iz 1991. usvojena su predložena rešenja, čime je i pravno potvrđen značaj i vrednost beogradskog grba iz 1931 i stvoreni uslovi za donošenje Odluke o upotrebi grba i zastave grada Beograda 1995. godine. Skupština grada Beograda je tako prvi put normativno regulisala materiju gradskih znamenja. Izvesna lutanja u traženju boljih rešenja i nedostatak uporedne prakse u zemlji uslovili su donošenje nekoliko izmena. Sada važeća odluka o upotrebi grba i zastave objavljena je u Službenom listu grada Beograda broj 18/2003. U ovoj odluci je po prvi put regulisana upotreba gradskog grba u tri nivoa i dati blazoni Srednjeg i Velikog grba prema idejnim rešenjima Srpskog heraldičkog društva "Beli orao".

KRATKO UPUTSTVO ZA UPOTREBU GRBA I ZASTAVE

Grb i zastava Beograda smeju da se upotrebljavaju samo u skladu sa Odlukom i Uputstvom za upotrebu.

Grb u boji se upotrebljava samo u datim bojama i obliku. Izbor je ličan i zavisi od grafičkog okruženja i potrebne veličine grba.

Grb ne sme da se menja ni u jednom detalju, može samo da se srazmerno povećava ili smanjuje. Ništa ne sme da bude preko grba, može u pozadini. Nije ispravna jednobojna verzija grba dobijena fotokopiranjem grba u boji. Upotreba ne sme da bude nedolična.

Grb Beograda ima prioritet u prikazivanju u odnosu na sve druge grbove i ambleme osim na grb više političke zajednice. Prioritetno mesto je sa desne strane od centra, odnosno na levoj strani kada se gleda u kompoziciju.

Za upotrebu grba treba dozvola ili mišljenje Službe za informisanje (i u slučaju službene upotrebe). Komercijalizacija grba, po pravilu, podrazumeva naknadu. Upotreba bez dozvole ili protivno Odluci i Uputstvu podleže kaznenim odredbama. Postupak vodi Komunalna inspekcija.

Upotreba zastave Grada Beograda je stvar ponosa i nije potrebno odobrenje, ali nepravilna, neprimerena i nedolična upotreba koja vređa dostojanstvo Beograđana - podleže kaznenim odredbama. Preporučuje se zato prethodna konsultacija.

Istoričari religije i etnolozi se slažu da je Slava, odnosno Krsno ime, čak više srpska, nacionalna, nego verska institucija. U porodični život Srba uvedena je u XIII veku.




Od kada je despot Stefan Lazarević 1403. godine dao Beogradu status prestonice, u čast obnove i napretka, grad je kao svoju slavu uzeo Vaznesenje Gospodnje - Spasovdan. Ova stara zavetna Slava simbolično ukazuje na uzdizanje - vaznesenje Grada iz pepela i neuništivu nadu i veru u budućnost. Ona predstavlja izraz duševne i moralne snage naroda prekaljenog u slavnoj prošlosti, postojanog u sadašnjosti i ponositog pred budućnošću. Pod pritiskom mnogih neprijatelja i velikih društvenih promena, praznovanje gradske Slave je povremeno prekidano, ali i obnavljano, izdržavši tako najtežu probu vrednosti - probu vremena.




Praznik Vaznesenja Gospodnjeg, ili kako je u narodu uobičajeno, Spasovdan, jedan je od deset praznika posvećenih Hristu. Vaznesenje spada u pokretne praznike - uvek pada u četvrtak, četrdeset dana posle Vaskrsa, a deset dana pre Duhova. Po hrišćanskom učenju, posle Vaskrsenja, Hristos je boravio na zemlji sa učenicima četrdeset dana, javljajući im se, učeći ih i, naročito, učvršćujući im veru posle Golgote i raspeća. Sam čin Vaznesenja zbio se u Vitaniji, selu na istočnoj padini Maslinske gore, udaljenom dva kilometra od Jerusalima, na putu za Jerihon. Toga dana se završio Hristov boravak na zemlji, radi spasenja i iskupljenja ljudskog roda. Hristos se pred apostolima, blagosiljajući ih, vazneo na nebo i seo sa desne strane Boga Oca. Posle toga se apostolima vratila njihova vera, radost i hrabrost.

Koliki su značaj Srbi pridavali ovom prazniku, vidi se i po tome, što je najveći istorijsko-pravni dokument srpske sredenjevekovne države, čuveni Dušanov zakonik, obnarodovan na Spasovdan 1349. godine, a dopunjen takođe na Spasovdan, 1354. godine. Na proslavi Spasovdana, 1939. godine, grad Beograd je odlikovan najvišim ratnim odlikovanjem - Karađorđevom zvezdom sa mačevima IV stepena. Vredno je pomenuti da je Vaznesenska crkva, sagrađena kao gradska 1863. godine, sačuvala originalni barjak Uprave grada Beograda. Na barjaku od crvenog brokata, sa jedne strane je ikona Vaznesenja Gospodnjeg i, slovima od zlatnih niti, natpis: Opština grada Beograda 1938. a sa druge strane, ikona Svete Petke i poruka: Ko krsno ime slavi - onom i pomaže. Iz ove crkve, koja čuva gradsku Slavu, 1992. godine ponovo je krenula litija kojoj je načalstvovao Njegova svetost Patrijarh Pavle.

Litija ima ustaljenu trasu beogradskim ulicama, simbolično zatvarajući krug u dvorištu Vaznesenske crkve. Prvo stajanje, za molitve za zdravlje Beograđana, litija ima kod Terazijske česme (izvor umesto zapisa koji je bio na mestu sadašnje Srpske akademije nauka). Drugo stajanje je kod Saborne crkve, za molitve za poštedu od stradanja, mir i napredak. Treće stajanje, za molitve za pokoj duša svim palim junacima Beograda je u dvorištu Vaznesenske crkve ispred granitnog Krsta. Takođe, interesantno je da grad ima i zaštitnicu, Presvetu Bogorodicu, kojoj je despot Stefan Lazarević posvetio Beograd.

Dani Beograda




Skupština grada Beograda je 26. decembra 2002. odlučila da se period između dva značajna događaja u istoriji našega grada - od 16. do 19. aprila - obeležava kao "Dani Beograda". Slovensko ime Beograd prvi put je pomenuto 16. aprila 878. u jednom pisanom dokumentu - pismu pape Jovana VIII bugarskom knezu Borisu, a 19. aprila 1867. konačno je - pošto je poslednji turski komandant Ali Riza-paša simbolično predao ključeve Knezu Mihailu na Kalemegdanu - prestala gotovo troipovekovna okupacija i Beograd ponovo postao srpski grad.

Beograd je u svojoj dugoj i burnoj istoriji često menjao i imena i gospodare. Od trećeg veka, kada je keltsko pleme Skordisci na ušću Save u Dunav osnovalo utvrđenje Singidunum, grad na "raskšću svetova" osvajali su Vizantinci, Gepidi, Sarmati, Istočni Goti, Sloveni, Avari, Franci, Bugari, Mađari, Turci, Austrijanci, Nemci... Svaki od gospodara davao mu je i svoje ime: Singedon, Nandor, Fehervar, Nandor Alba, Alba Graeca, Grieschisch Weisenburg, Alba Bulgarica, Taurunum, pa do nesuđenog imena Prinz Eugenburg koje su mu namenili Nemci 1941. godine. Međutim, najduže traje njegovo slovensko ime - Beograd. Britanska enciklopedija gradova beleži da je to grad oko koga je vođeno najviše bitaka, ali i grad sa najviše simboličnih imena: Breg borbe i slave, Breg za razmišljanje, Kuća ratova, Misir Rumelije, Kuća slobode, Vrata Istoka - kapija Zapada...



Najduže je Beograd bio pod vlašću Turaka: od 1521. do 19. aprila 1867. godine. "Ferman o predaji grada - zapisano je u Istoriji Beograda - svečano je obnarodovan na Kalemegdanu u prisustvu srpskih velikodostojnika, predstavnika velikih sila, srpske i turske vojske i celokupnog beogradskog građanstva. To je bio najsvečaniji dan za Beograd. Varoš je bila okićena cvećem i zastavama, a pred sadašnjim pozorištem, na Terazijama, u Savamali i na drugim mestima bile su podignute trijumfalne kapije. Pošto je pročitan ferman, Knez je projahao između srpske i turske vojske i otišao u grad, gde mu je zapovednik beogradske tvrđave Ali Riza-paša na simboličan način predao ključeve srpskih gradova (pored Beograda, uručeni su mu i ključevi Užica, Šapca, Smedereva, Kladova i Soko Grada). Na beogradskoj tvrđavi pored turske istaknuta je bila i srpska zastava, a turskog stražara zamenio je srpski. Poslednji odred turske posade napustio je tvrđavu i Beograd 24. aprila 1867, a sutradan iz Beograda je otišao i poslednji turski komandant - Ali Riza-paša. Devet godina kasnije, 1876, sa beogradske tvrđave skinut je i poslednji simbol nekadašnje okupacije - turska zastava."

NAGRADE GRADA BEOGRADA

Nagrada grada Beograda i Nagrada grada Beograda za stvaralaštvo mladih se dodeljuju svake godine u aprilu, povodom svečanosti Dani Beograda.

Priznanja tokom Dana Beograda dodeljuju se stvaraocima u oblasti književnosti i prevodilaštva, pozorišta, filma i radio-televizijskog stvaralaštva, likovne i primenjene umetnosti, muzike, društvenih i humanističkih nauka, prirodnih i tehničkih nauka, arhitekture i urbanizma, novinarstva, obrazovno-vaspitnog rada, sporta, kao i medicine i pronalazaštva.

Nagrada za stvaralaštvo mladih dodeljuje se učenicima i studentima koji se posebno ističu u umetničkom i naučnom radu.

Odlikovanja Beograda




ORDEN LEGIJE ČASTI

Dodeljen Beogradu 21. 12. 1920. godine. Ustanovio ga je 19. 05. 1802. Napoleon Bonaparta. Dodeljuje se u pet stepena, kao prvi orden Francuske. Orden je Gradu uručio francuski maršal i počasni vojvoda Srpske vojske Franše D'Epere. Osim Beograda, samo još dva grada izvan Francuske poseduju ovaj orden: Lijež (Belgija) i Luksemburg (Luksemburg).




RATNI KRST

Dodeljen Beogradu 08. 10. 1925. godine. Ustanovila ga je Privremena vlada Čehoslovačke u Parizu 07. 11. 1918. godine, kao najviše odlikovanje u jednom stepenu. Dodeljivao se za hrabrost i smelost u borbi sa neprijateljem i za junačka dela u borbi za nezavisnost 1914-1918. godine.



ORDEN KARAĐORĐEVE ZVEZDE SA MAČEVIMA

Dodeljen Beogradu 18. 05. 1939. godine. Ustanovio ga je u četiri stepena 01. 01. 1904. godine kralj Petar I. Grupa sa mačevima za ratne zasluge uvedena je Uredbom od 20. 10. 1912. godine. Ministar vojske i mornarice, armijski general Milutin Nedić, kao izaslanik Njegovog veličanstva kralja Petra II, uručio je ovo najviše ratno odlikovanje predsedniku Beogradske opštine, gospodinu Vladi Iliću, na proslavi Spasovdana.



ORDEN NARODNOG HEROJA

Dodeljen Beogradu 20. 10. 1974. godine. Ustanovljen je 15. 08. 1943. godine, u jednom stepenu, kao odličje za lica koja su stekla zvanje Narodnog heroja, uvedeno nešto ranije. Nacrt je izradio Đorđe Andrejević Kun, a plastično rešenje Antun Augustinčić.

Београдске приче

Izvor: BGsetac


Много брда и две реке
Београђани, кад треба да покажу свој град, цео Београд успешно сместе у је- дан парк, три улице и две кафане


Београд је велик град, није шала, има и дужину и површину и свашта има, метро- пола рећи ће сви. И то је то, све до тре- нутка док нам не дође у госте неко из иностранства и замоли нас да му мало по- кажемо град. Ту наступа онај моменат који се обично подведе под оно: А шта сад?
И, одједном се сва та километарска квадратура града сведе на оних пар хектара званих Калемегдан, на два круга око Сахат куле, тек колико да гост огладни пре него га сместимо у "Знак питања", а ако је баш упоран, још га проведемо пешке Кнез Ми- хаиловом до Теразија, где поносно станемо и дивимо се себи како добро познајемо Београд док заједно са гостом чекамо време за вечеру, па да га одведемо у Ска- дарлију и тако му заокружимо београдску причу. После се бунимо што гост остане у убеђењу да у Београду живе само мала деца, пензионери-шахисти и пијанци.
Сад, можда се неко и осети погођеним овом чињеницом, али, да пробамо овако, ос- им топонима Нови Београд, да ли неко зна како су остали градски топоними добили имена као што су Теразије, Чубура, Чукарица, Баново брдо, Професорска колонија, Чиновничка колонија, Вождовац, Варош капија, Видин капија, Савамала, Бара Вене- ција, Прокоп, Дорћол, Пашино брдо, Енглезовац, Грантовац, Два бела голуба, Ми- трополитова башта, Котеж Неимар, Булбулдер, Звездара, Славија, Смутековац, Гер- манова башта, Делијска чесма, Ташмајдан, Владановац, Велике и мале степенице, Зелени венац, Фишеклијска улица, Батал џамија, Сењак, Палилула, Стамбол капија, Мали пијац, Црвени крст, Вилине воде, Дедиње, Топчидер, Каленића гувно...
Е, па да се не би више брукали и Београд смештали у простор једног парка и две кафане, прошетаћемо се мало унаоколо, а да прескочимо стереотипе, кренућемо, не са Калемегдана, већ са једне локације које више нема - Малог пијаца.
Један од ретких градских простора који има и своју песму је Мали пијац, простор на Савамали, између данашњих хотела "Бристол", зграде Београдске задруге и Улице Краљевића Марка. Пошто је цео крај у непосредној близине Саве и обале која тад није још била насута, пијац је био често поплављен. Ту је било и пристани- ште на Сави за дереглије којима су угла- вном долазили Турци, трговци из Босне, а то је био разлог да београдски трговац Ко- ста Христић средином деветнаестог века ту постави крст Незнаном јунаку, да виде да су у хришћанској земљи. Регулацијом трга и изградњом зграде Београдске задруге Мали пијац је нестао, срушен је хотел "Босна" у коме је на првом спрату била прва Београдска берза, а Христићев крст се данас налази у парку испред продавнице "Симпа" у Карађорђевој улици.

Ангурион, а београдски

Још су Јасон и Аргонаути посетили Ава- лу, а цинабарит из авалских рудника је био врло цењен у античком свету



Ако у Београду споменете Ангурион, особа којој сте се обратили, осим ако није архе- олог, ће вас бело погледати немајући ни благу представу о чему је реч. А реч је о брду, пардон, планини поред Београда која је познатија као Авала.
У античко време Авала, или Ангурион, је била позната по руднику цинабарита од ко- јег се правио пигмент за боју коју сликари зову цинобер. Авалски цинабарит је био изузетно цењен и скуп, а користио се за шминку, сликање и верске обреде.
Такође, Ангурион се спомиње и као брдо које су посетили Јасон и Аргонаути прили- ком потраге за златним руном, а до Авале су стигли пловећи Иштаром (ондашње име за Дунав) на путу ка Карпатима.
  Касније је Авала била коришћена као во- јна испостава, па отуда и средњевековни град Жрнов, тврђава која је порушена 1934. године да уступи место маузолеју Незнаном јунаку. Из те тврђаве је турски одметник Порча од Авале терорисао и ма- лтретирао околни живаљ док га није, по причи, убио Змај огњени Вук.
На Авали се налазио, поред средњевеков- ног града Жрнова и споменик Незнаном јунаку, но заједно су срушени 1934. године.
Кад је 1915. године, након херојске борбе и одбране града од Немаца и Аустро-уга- ра, српска војска, ипак, морала да се повуче и преда Београд, један српски војник је на Авали погинуо погођен топовском гранатом у груди. Погинулог несрећника су про- нашли Немци, сахранили га, а на крсту написали "Непознати српски војник".
Када су после рата сељаци из околине пронашли гроб и откопали га због прено- шења посмртних остатака на гробље кренула је прича да је "погођен право у срце" и сам народ се спонтано организовао и на том месту подигао споменик Незнаном ју- наку који тиме постаје јединствен у свету по два основа: то је једини споменик који није изградила држава, као што су се земље, чланице Атанте, договориле да све ура- де после Првог светског рата, већ је подигао народ; као што је то и једини споменик те врсте коме је непријатељ одредио тачну локацију.
Споменик је подигнут и свечано откривен 1924, а срушен је, заједно са градом Жр- новом у јесен 1934. године, да уступе место маузолеју Незнаном јунаку, аутора Ивана Мештровића.
Авала је још пре Првог светског рата била београдско излетиште, а између два рата је, побољшањем превоза и изградњом хотела и маузолеја постала врло посећено београдско излетиште.

У славу града, а на ужас Турака

Највећа београдска црква у деветнаестом веку, у којој су сахрањени кнезови, патријарси и просветитељи



На гребену Варош капије, одмах изнад некадашњег Митрополијског двора, а данашње зграде Патријаршије налази се Саборна црква чији звоник доминира кад се тај део града погледа са леве обале Саве. Још од дана освећења 1845. године Саборна црква је постала пон- ос Срба и знак за препознавање Београда. Грађена је од 1836. до 1840. године. Трошкове градње је сносио сам кнез Милош, а цркву је зидао као своју задужбину, те је црква посвећена Архангелу Михаилу, кнежевој кр- сној слави. Пројекат за Саборну цркву је урадио Аустријанац Франц Јанке по угледу на српску цркву у Сремским Карловцима, а по идејном решењу барона Кордона. На изградњи цркве су радили мајстори из Панчева и Земуна. Сама црква је у основи ду- гачка 43 и широка 18 метара. Унутрашња површина износи 450 метара квадратних, довољно да стане две хиљаде људи, а до врха звоника висина износи 56 метара.
Саборна црква је подигнута на месту дотадашње мале цркве из осамнаестог века која је добро послужила кнезу Милошу да разјари Турке не би ли Србима дали ауто- номију размишљајући о њиховој снази. Наиме, кнез је на малој цркви поставио зво- на и она су се, на ужас Турака у Вароши, уједно први пут у Београду, огласила феб- руара 1830. године. Радост Београђана била је неописива. У црквеној порти наме- штена је трпеза. Целе недеље се јело, пило и веселило. Коло се вило до Саве па ис- под београдске тврђаве враћало пред храм.
У Саборној цркви сахрањени су кнез Милош и његови синови Милан и Михаило, ми- трополити Михаило и Инокентије и патријарси Викентије и Гаврило Дожић, а у дво- ришту су посмртни остаци Вука Караџића и Доситеја Обрадовића, непосредно поред улаза у цркву, са леве и десне стране.