Poruka koju nam je ostavio patrijarh Pavle - Momir Lečić
Pravi pastir crkve Božje

Nikada zimi, ni po najvećoj hladnoći, nije ložio vatru u svojoj skromnoj sobici nego je svoje sledovanje drva delio po đačkim učionicama


Zahvalan sam Bogu koji mi je ukazao milost i čast da budem saradnik takve svete ličnosti kao što je bio blaženopočivši patrijarh srpski Pavle. Ne znam da li je u savremenom svetu postojao takav čovek koji je u potpunosti i do kraja bio posvećen Bogu i svom rodu kao patrijarh Pavle. Prilikom svakodnevnih susreta kada sam odlazio kod njega na referisanje sa gomilom pošte i drugim službenim potrebama uvek se od njega mogla čuti i poneka duhovna pouka. Bio je čovek duboke vere i uzdao se uvek u pomoć Božju. Mnogo puta kada sam polazio na svečani ulaz Patrijaršije, da dočekam visoke ličnosti i delegacije iz zemlje i inostranstva, zaticao sam ga u njegovoj kapelici u dubokoj molitvi i da čini velike metanije.

Duboko sam ubeđen da je Bog intervenisao prilikom njegovog izbora za patrijarha pošto on taj položaj nije priželjkivao niti očekivao. Nijedna ličnost u Srpskoj pravoslavnoj crkvi ne bi u tako dramatičnom vremenu koje smo preživeli tako časno i dostojanstveno vodila brod srpske crkve. Bog je izabrao najsmirenijeg svoga slugu, čoveka ljubavi i dobrote, pravog pastira crkve Božje. Poštovali su ga i prijatelji i neprijatelji i svi koji su ga sretali prepoznali su u njemu pravog Božjeg slugu.
Pomagao je sirotinju, a o tome se gotovo ništa ne zna. Kao primer hteo bih da navedem da je sakupio novac i kupio dve kuće sa okućnicama za dve mnogočlane izbegličke porodice iz Peći. Obe porodice žive u Mrčajevcima. Isto tako, kupio je kuću sa okućnicom u Mrčajevcima i za jednu porodicu iz Kraljeva sa devetoro dece. Ta porodica je živela do tada u kontejneru.

Stotine i stotine naših ljudi dobilo je pomoć od patrijarha, bilo za lekove, bilo za golo preživljavanje. Sve je ovo činio uglavnom od priloga naših vernika koje je dobijao iz Amerike.
Inače, nikada nije uzeo platu u Patrijaršiji, iako je na nju imao pravo kao patrijarh Srpske crkve. Minimalne životne potrebe podmirivao je od svoje male penzije. Neke je i stipendirao, čak i jednog crnca, studenta medicine. Stipendirao je jednog poznatog akademika koji je preminuo i mnoga druga dobra dela je činio da bi se samo o tome mogle napisati knjige.
Nikada nije bio dokon, uvek je nešto radio. U početku, posle izbora za patrijarha često je sam kucao akta i pisma na staroj pisaćoj mašini. Bio je pre svega monah i živeo je pravim monaškim isposničkim životom. Gledajući svakodnevno kako se oskudno hrani, često sam se pitao kako se ne razboli, pogotovo što se i veoma oskudno odevao, čak i po velikim hladnoćama. Njegova štedljivost prevazilazila je svaku meru. Nije dozvoljavao ni mrva hleba da se baci. Govorio je da je božanska energija preko sunčeve svetlosti stvorila tu hranu, citirajući Spasiteljeve reči da se pokupi sve komađe hleba preostalo posle hranjenja pet hiljada ljudi sa pet hlebova i dve ribe. Dešavalo se uveče, kada je trebalo da pođemo na neki prijem ili akademiju, da ga jedva pronađem u mraku u njegovim prostorijama. Zaticao sam ga da čita pored prozora koristeći spoljno ulično jako svetlo. Čim sedne u kola odmah je uzimao molitvenik da čita molitve pripremajući se za sutrašnju svetu liturgiju koju je svakodnevno služio. Osim toga što je obnovio i podigao više crkava, što je izmirio raskol u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, stigao je da napiše i više značajnih knjiga teološke sadržine. Tek će vreme pokazati kakvog je pravog pastira crkve Božije imao srpski narod u blaženopočivšem patrijarhu srpskom Pavlu.

Inače, prvi put sam ga upoznao u Prizrenskoj bogosloviji davne 1950. godine. Predavao nam je grčki jezik i crkveno pojanje. I tada je bio pun ljubavi prema bogoslovima, mada je bio dosta strog u ocenjivanju đaka, ali i pravičan. To vreme je bilo vreme nemaštine i krajnjeg siromaštva. Više se gladovalo nego bilo sito. Nikada zimi, ni po najvećoj hladnoći, nije ložio vatru u svojoj skromnoj sobici nego je svoje sledovanje drva delio po đačkim učionicama. Iako je bilo posluge u internatu, otac Pavle, kako smo ga zvali, ustajao je pre svih i sam podlagao vatru u učionicama.

Samo dva puta nedeljno po dva sata smo mogli da izađemo iz internata u grad, i uvek nas je savetovao da idemo u grupama jer je i u to vreme postojala opasnost da neko nastrada. Više puta kad smo šetali uz reku Bistricu, šiptarska deca su nas gađala kamenjem sa brda i tvrđave Kaljaje. Bilo je i povređenih đaka. Bogoslova Gojka Mrđu, današnjeg mitropolita dabrobosanskog Nikolaja su pretukli. Pretukli su i bogoslova Milivoja Ćirića, potonjeg sveštenika u Varvarinu. On je i mučenički postradao prilikom bombardovanja mosta na Moravi u Varvarinu 1999. godine. I mnogi drugi učenici bogoslovije doživljavali su neprijatnosti kao uostalom što ih je doživljavao i sam patrijarh kao ondašnji episkop raško-prizrenski Pavle.
Protođakon, šef kabineta patrijarha Pavla, u penziji

Momir Lečić
[objavljeno: 27/11/2009]

Пренето са...

Патријарх Павле задужио и јеврејску заједницу

Доајен српског новинарства Јаша Алмули сведочи како је првојерарх Српске православне цркве одбацио антијеврејске клевете изнуђене или кривотворене под немачком окупацијом 1942. године


У петак ујутру, телефонским позивом из Лондона, обрадовао нас је доајен српског новинарства Јаша Алмули који уназад неколико година живи и ради у британској престоници. Поразговарали смо и о преминулом, дан раније сахрањеном, патријарху Павлу и о једном његовом доброчинству о коме се у широј јавности недовољно зна.

– Јеврејска заједница у Београду и Србији има много разлога да дубоко жали смрт патријарха Павла и да му буде захвална јер јој је помогао да одбрани од клевета јеврејских заточеника Јасеновца, где је њих више од 20.000 убијено – каже Јаша Алмули, својевремени председник Јеврејске општине у Београду, који је три пута посетио патријарха, увек у друштву покојног професора психијатрије др Николе Волфа, председника Верске секције у Јеврејској општини у Београду.

– У тим разговорима – сведочи Алмули – замолили смо патријарха Павла и да се из неких текстова у издању Цркве избаци ружење Јевреја, што је он с разумевањем саслушао. У априлу 2005, пре обележавања Дана сећања на жртве геноцида и одржавања научног скупа и комеморације поводом 60. годишњице јуриша голоруких заточеника Јасеновца на капију тога пакла, патријарху сам се обратио и писмом.

„Верујем да је то прилика да се исправи једна велика неправда према Јеврејима заточеницима Јасеновца у чије је безимене раке бачена једна трећина јеврејских жртава холокауста у бившој Краљевини Југославији. На те несретнике и читав њихов народ бачена је тешка клевета која је нашла пут и у ’Споменици Српске православне цркве’ поводом 50. годишњице великомученичког Јасеновца”, навео је Алмули и у писму образложио како је  та груба увреда јеврејског народа настала.

Тринаест Срба пуштено је 30. марта 1942. из Јасеновца у Београд, а у Комесаријату за избеглице Недићеве владе, између 9. и 13. априла, дали су записничке изјаве, објављене у првој књизи докумената о концентрационом логору Јасеновац Антуна Милетића. Ниједна од тих изјава није садржала ништа лоше о Јеврејима у Јасеновцу, са изузетком сведочења Војислава Прњатовића из Сарајева. Он је 9. априла у једној реченици написао да о Јеврејима у логору „нажалост нисмо стекли за време робовања добар суд због честог њиховог недоличног понашања и несолидарности, док су се заточеници Хрвати понашали добро”.

После само два дана, 11. апила 1942, ситуација се коренито мења јер је Милан Недић послао писмо Управном штабу немачког команданта у Србији и молио да се Немачка заложи за бољи поступак према Србима у усташким логорима.
„Неко је тада закључио да би та молба добила на снази ако би пуштени Срби дали додатне изјаве које ће годити немачким ушима”, написао је Алмули патријарху Павлу и објаснио да је поменути Прњатовић 11. априла 1942. потписао нови, дужи извештај и у њему изнео низ оптужби на рачун јеврејских заточеника у Јасеновцу и јеврејског народа.

У писму патријарху, Алмули је указао да је та накнадна Прњатовићева изјава, која је значила „жигосање једног читавог народа на начин нациста и најцрњег антисемитизма” пренета и у поменутој књизи објављеној под окриљем СПЦ, због чега „остаје задатак да се јавно одбаци наручена оптужба против свих јеврејских заточеника и читавог нашег народа”. Утолико пре јер на „манипулације са исказима пуштених Срба указује и чињеница да су 15. априла 1942. и осталих 12 пуштених логораша потписали допунски, заједнички записник у Комесаријату за избеглице искључиво посвећен „понашању Јевреја”, на које се баца лоше светло. (И ове изјаве је објавио Милетић у трећем тому своје збирке.)
На крају писма Алмули је навео:

„И за Јевреје и за Србе настрадале у Јасеновцу чије кости леже измешане у заједничким гробницама, много би значило када би се Српска Православна Црква оградила од злоупотребе тзв. докумената, произведених у доба немачке окупације, једном изјавом Комисије СПЦ за Јасеновац или можда Светог Архијерејског Синода или Вашом личном”.

На овај апел да се исправи једна велика неправда према Јеврејима учињена за време окупације, патријарх Павле је одговорио писмом Јаши Алмулију, наводећи и следеће:
„Са захвалношћу потврђујем пријем Вашег писма којим сте нам описали неправде причињене многострадалном јеврејском народу.
Приближава се време комеморације у Србији и у Републици Српској поводом 60 година од пробоја заточеника из логора у Јасеновцу. Срби и Јевреји су вековима живели заједно и подједнако су мучени и страдали у Јасеновцу за време Другог светског рата. У жељи да се исправи вишедеценијска неправда према нашим суграђанима Јеврејима, Српска православна црква одбацује антијеврејске клевете приписане Војиславу Прњатовићу и дванаесторици осталих заточеника пуштених из Јасеновца, које су на дан 15. априла 1942. власти под немачком окупацијом изнудиле или кривотвориле”, закључио је патријарх Павле.

– Ово писмо говори о широком разумевању и племенитости поглавара СПЦ патријарха Павла и има велики значај за јеврејску заједницу – каже Јаша Алмули и наглашава да је патријархово писмо објављено у органу СПЦ „Православљу”, као и на сајту СПЦ.
Преписку с патријархом Павлом, Јаша Алмули ће објавити у целини у својој књизи „Јевреји и Срби у Јасеновцу”, коју ће у децембру објавити „Службени гласник”.
Слободан Кљакић

Пренето са...

Заувек патријархов дом



Кућа подигнута на темељима патријарховог дома

"Чим сам прочитао репортажу да се продаје кућа подигнутана темељима порушеног, родног дома патријарха Павла, одлучио сам да је откупим. На дан сахране Његове светости о мојој намери упознао сам владику нишког Иринеја, који ме благословио и рекао: "Обавестићу Синод о вашем хуманом чину!" Сутрадан сам сео у ауто и отпутовао у Кућанце да се договорим са породицом Бабић која данас у њој живи - прича нам и данас видно узбуђен Милија Костић, чачански бизнисмен и донатор.
Костић је преко пријатеља већ разговарао са породицом Бабић која је и раније нудила Србима кућу да је откупе, и од њих чуо да је у међувремену и група Хрвата из Славоније, сазнавши да Српско национално веће жели да купи кућу, дала своју понуду.

"Сумњао сам да иза жеље тих људи, јер сам у међувремену сазнао да је реч о острашћеним националистима, стоји зла намера, па сам стрепео, али Марија и њен син Дадо Бабић дали су реч да ће само нама да је продају - открива нам детаље "трговине" Милија Костић.

Овим хуманим чином се Милија који је уз брата Миленка већ познат као донатор српских храмова, придружио жељи славонских Срба, да се у селу у коме је као Гојко Стојчевић патријарх Павле рођен 11. септембра 1914.

Мештани његовог родног села су пресрећни због овог геста.

"Када је преминуо, ми смо кренули у акцију да откупимо кућу, мада за то нисмо имали новац. Отворили смо жиро-рачун, али нам је Бог послао господина Милију Костића, који нам је помогао. Кућа је плаћена мање него што су је њени власници ценили - каже мештанин Гојко Ћосић, из Кућанаца.

Кућа је у договору са владиком Савом купљена на име Епархије славонске.

Уз помоћ мештана, српске заједнице у Хрватској Епархија има намеру да у Кућанцима отвори музеј патријарха Павла и обнови Храм светог Петра и Павла, а акцији, договорено је прикључиће се и компанија "Новости". Када је Милија Костић обавестио владику Саву да жели да Епархији дарује кућу патријарха Павла, епископ славонски је из Јасеновца дошао у село Кућанце. Присуствовао је потписивању уговора и исплати, а потом је од среће заплакао.

Последња посета

Гојко Стојчевић је у овом славонском селу живео до девете године, када је отишао у манастир. У кући је остао његов брат Душан Стојчевић, који ју је реновирао и продао, пре него што се одселио у Немачку. Патријарх је последњи пут био у свом селу 1981. године.

Помоћ нотара

"Хрватски нотар Зрнка Стаматовска из Доњег Лапца се пожртвовано борила да читав посао обавимо за један дан, јер је кућа била под хипотеком и јер је требало да платимо порез за промет некретнине - прича Милија Костић, коме су у овој акцији помагали његови пријатељи, отац Павле из манастира Хопово и отац Пантелејмон.
На растанку је Милија обећао породици Бабић да може у патријарховој кући да остане до априла наредне године, када планира да се одсели у Осијек.

Teкст и слика преузети са...

Од Београда до Херцег Новог путем Петријарха Павла

 
Више од 10 000 грађана подржало је иницијативу, коју су на "Фејсбуку" покренули Драган Гулић, Бојан Смрзлић И Душан Радетић да нови мост на Ади циганлији добије име по недавно преминулом поглавару СПЦ, патријарху Павлу, односно, да улица у Херцег Новом носи име покојнох патријарха Павла. Двије иницијатеве, једна из свесрпске престонице, а друга из најјужнијег српског града.

"Фејсовци" са групе "Мост Патријарха Павла" сматрају да нови мост у престоници треба да буде - "Павлов мост".
Ово је предлог Београђана, а град је недавно изнио и могућност да једна улица у престоници носи име покојног патријарха. Поједини грађани, међутим, као једну од могућности навели су да то буде Раковички пут, који води до манастира Раковица гдје је патријарх Павле сахрањен.

До објављивања текста нијесмо успјели да разговарамо са Драганом Гулићем креатором групе "Мост", па смо се послужили ранијим  изјавама доступним на групи.

"Формирање групе било је дозвољено  да идеја сама пронађе пут. Више хиљада чланова групе подржава идеју за коју и није потребно објашњење. То је мост који ће бити симбол јединства, спајања, наше најлепше будућности коју желимо свима. Невероватан је осећај помисао да би смо се сви осећали поносним ако нас у Београду спаја Павлов мост – мост патријарха Павла."

"Идеја о иницијативи да се нови мост који се гради у Београду, на Сави, а преко Аде Циганлије, назове по патријарху Павлу, са лепом жељом да га сви временом зовемо Павлов мост, настала је на дан сахране патријарха, онда када се у нашем главном граду, поред туге, осећала и невероватна доброта у свима нама", наводи се у мотивационом опису ове Фејсбук групе.

Требало је само почети, смјернице су дате. Драган у почетку никог није позивао, већ, како каже, људи су почели спонтано да се прикључују.

А на југу, у српском Херцег Новом Душан Радетић и Бојан Смрзлић су  на сличном задатку. Како привољети градске оце да именују једну од одговарајућих  градских улица именом Његове светости. Душан је у "разговору"  са новинаром ИН4С-а изразио жељу да управо у његовом граду патријарх српски добије прво обиљежје.

"Ми смо  пар дана слушали људе и сами коментарисали да у српском Херцег Новом  мора бити улица названа по нашем патријарху. У Херцег Новом живе махом Срби и православци. Патријарх Павле је синоним за све особине и вриједности којима се као Срби дичимо. Искрено вјерујем да ће наши одборници без обзира на партијске разлике брзо одреаговати, уколико не, остаће питање зашто у Херцег Новом има мјеста за Дубровачку и Осјечку, а нема за Патријарха Павла"-казао је Душан.

Већина чланова из двије групе сматра да је подршка оваквој иницијативи најмање што се може учинити за патријарха. Већина  на "Фејсбуку" очекује да ће ова идеја добити подршку градских власти два града.

Одборник у Скупштини општине Херцег Нови и директор ЈП Музеји и галерије потврдио за наш портал да ће Српска листа подржати иницијативу Душана Радетића и Бојана Смрзлића.

"Иницијатива за именовање једне улице у Херцег-Новом по блаженопочившем патријарху Павлу нигдје није тако утемељена и тако природна као у Новом. Ја је потпуно подржавам, а вјерујем да моје мишљење дијеле и остали одборници Српске листе. Реализација не зависи само од нас, него и од наших коалиционих партнера, а највише од СНП-а. Цијенећи њихова програмска опредјељења, немам разлога да сумњам да ће и они подржати ову иницијативу," изјавио је за ИН4С Ђорђе Ћапин.

Будимо људи подржимо иницијативу

"Човек који је уградио целокупну своју личност у мост нашег усмеравања од зла према добру заслужује такву почаст", написао је Јова Боројевић.

"Мост је најмање што је заслужио од нас - написала је  Марија Секулић. - Ипак, највећу почаст покојном патријарху одаћемо ако наставимо путем којим је он ишао.

Хвала ономе ко је дошао до ове идеје и поделио је са свима нама. Чини ми се да јаче симболике нема, ко нас је више и боље, а тако тихо и невидљиво спајао и био нам свима од користи. Баш као мост, тих, неприметан," ријечи су Жељка Арсенијевића

"Благопочивши патријарх Павле је наша трајање прошло и будуће. Мост је симболика. Од обале нељудскости према обали људскости, реком живота..", ријечи су Јасмине Јанковић.

Друга Јасмина  пише Новљанима  поруку уједињења.

"Поштовани, замолићу све вас јавно да подржите и нашу иницијативу како би мост преко Аде у Београду носио назив МОСТ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА приступањем у истоимену групу. У нади да ћемо се срести у Вашег граду у улици Патријарха Павла срдачно Вас све поздрављам", пише у коментару Јасмине Поповић.

ИН4С се придружује акцији и позива своје читаоце да ураде исто.

Пренето са...

Матија Бећковић Патријарх Павле најомиљенија и најубедљивија личност нашег времена
Datum: 28.11.2009 09:00
Autor: Вања Штрбац

У време опште грабежи кад толикима никад није довољно ма колико блага да су заграбили и наслагали нашао се један коме није требало ништа. И од целог материјалног богатства које је стекао за својих 95 година живота, Патријарх Павле тестаментом је синовцу оставио један будилник. Тај будилник је симбол и онога што је оставио своме народу, како би увек држао будном своју душу и своју савест.

Рекао је ово у интервју за "Глас Српске" истакнути српски пјесник Матија Бећковић, чија бесједа поводом упокојења Његове светости патријарха српског господина Павла, није никога оставила равнодушним.

*  ГЛAС СРПСКЕ: Имали сте много сусрета са Његовом светости патријархом српским Павлом. Који сусрет Вам се најдубље урезао у памћење?
БЕЋКОВИЋ: Сваки сусрет с Патријархом Павлом је неизбрисив. То није чудо ако се зна да је Патријарх Павле не само најомиљенија него и најубедљивија личност нашег времена. Човек префињене усмености и високе писмености. Његов глас је био продуховљен испосништвом, његова природна нарација дошла је из књига и духовног песништва.
Од многих сусрета један од оних док је лежао у болесничкој постељи, некако ми се сам издваја у овом часу. Већ је веома тешко говорио, а тела готово није ни имао. Кад смо на одласку затражили благослов, својом изнемоћалом руком закрстио је ваздух тако спокојним и сигурним покретом као да је у њега унео сву снагу коју је имао у себи да ми се чинило да ће он ишчезнути а тај крст ту заувек остати.

ГЛAС СРПСКЕ: Шта значи упокојење Његове светости патријарха српског господина Павла за Српску православну цркву и српски народ?
БЕЋКОВИЋ: Нико није тише говорио а да се даље чуо; нико с мање речи није рекао више, нико није лакше ходио земљом а да је остављао дубље трагове; нико није био мањег раста а да се видео с веће даљине! Отуда, ни више људи ни веће тишине него на његовом погребу!

ГЛAС СРПСКЕ: Јесу ли Срби изгубили највећи духовни ослонац у овом тешком времену?
БЕЋКОВИЋ: Ослонац нисмо изгубили него смо га још више утврдили и стекли. Земља није на губитку док је небо на добитку.

ГЛAС СРПСКЕ: Шта је то што сад када је српски патријарх упокојен Србима може да буде мелем за душу?
БЕЋКОВИЋ:  У наше време људи не верују и не верују да неко верује. Патријарх Павле је веровао и сви су му веровали да верује. A кад такав човек верује и људи верују да верује онда његова вера постаје темељ њихове вере тако да почну да верују и у оног у кога он верује.

ГЛAС СРПСКЕ: Патријарх Павле је најсвјетлији примјер како треба бити хришћанин, свештеник, али је често истицао како прије свега треба бити човјек. Колико су његове ријечи допрле до оних до којих треба да допру?
БЕЋКОВИЋ: То је цео свет видео приликом његовог последњег испраћаја. Позвани од самих себе људи су стајали у километарским колонама. И волели су да стоје што дуже како би на његов одар приложили и тај мали подвиг. Патријарх је говорио да би дао две зиме за једно лето. И небо му је у сред ове последње зиме дало неколико светлих летњих дана да је могао последњи пут да прође кроз Београд у отвореном ковчегу. И да му лице све време буде као да спава.

ГЛAС СРПСКЕ: Да ли су Срби спремни да слиједе примјер Његове светости, пазећи управо по ријечима патријарха да се "наших дјела не постиде наши преци"?
БЕЋКОВИЋ: Веровали смо да такав српски народ постоји, али га таквог нисмо видели пре сахране Патријарха Павла. Две године је он лежао на болесничкој постељи изгледа и зато да се народ припреми да га испрати онако како га је испратио.

ГЛAС СРПСКЕ: Протеклих дана много се писало и причало о животном путу патријарха српског Павла? Шта је оно чиме сте Ви фасцинирани када је ријеч о Његовој светости ?
БЕЋКОВИЋ: Све је речено у одговору оног детета које је на питање ко је ово рекло: "То је Патријарх српски Павле - будимо људи!"

ГЛAС СРПСКЕ: Које су то ријечи Његове светости патријарха српског Павла којима српски народ треба да се руководи?
БЕЋКОВИЋ: То је дефиниција косовског завета коју је дао Патријарх Павле. То је уједно реч коју пре њега није рекао нико, а камоли духовни вођа једног народа.
Матија Бећковић
 
Богородица Тројеручица

Ја ти не дођох, брза помоћнице,
Да би ми отсечену шаку замирила,
Нити да те носим кући, Свемоћнице,
Да би завађену браћу измирила...
 
Ишчупане су ми руке из рамена,
Кућа раскућена, а браћа поклана,
Па сиђох до свог најдоњег камена
Да себе тражим, Мајко са три длана.
 
Једино овде, Царице Небеса,
На мом језику се моли без застанка,
И не лаже ништа, и не једе меса,
И осам векова пости без престанка.
 
И кад би ми земљу и језик збрисали,
Све, сем ове стопе на којој сад стојим,
Знам: још се из људи нисмо исписали,
A док тебе има да и ја постојим.
 
Хиландар 1976. године 

Пренето са...       

PROTOSINĐEL METODIJE: DAO SAM POSLEDNJU PRIČEST PATRIJARHU PAVLU
četvrtak, 10 decembar 2009 02:23

Pričestio se kao nijednom za tih godinu i po dana. Tako mirno, spokojno. Sve je ukazivalo da mu je to poslednja pričest. Činilo mi se da je i on to znao. Zatvorio je oči i nije ih otvario dok se nije upokojio

Dok je bio na VMA ni po čemu se nije moglo zaključiti da je patrijarh. Čitav taj život - obaveze koje je kao prvi među jednakima imao: prijemi, susreti sa delegacijama i raznim zvaničnicima... sve je to negde umrlo u njemu. Kao da se nikad nije bavio time već kao da je živeo u kolibi u šumi i kao da je bio samo sa Bogom. Primetio sam da je zaboravio neke ljude i događaje, ali nikad nije zaboravio nijednu molitvu, niti ijedan tropar. Sve ono što je korisno za dušu, uvek je znao. Sve što nije bilo bitno, od njega je otpalo. Ostalo je spokojstvo, molitva i nada u Gospoda. I tako se upokojio.

Ovako je protosinđel Metodije (Ostojić) počeo priču sabraći iz Cetinjskog manastira o vremenu, dugom više od dve godine, provedenom uz uzglavlje blagopočivšeg patrijarha srpskog Pavla. Najpre u Patrijaršiji, pa onda na VMA. „Novosti“ su ekskluzivno dobile blagoslov da prenesu deo te priče i da je podele sa čitaocima i svima onima koji su voleli i cenili patrijarha Pavla. A to je, pokazalo se, ceo naš narod.

- U trenutku kad je došao taj momenat nije bilo uzdaha, ropca, grimase na licu, grča, ničega - pričao je tihim glasom otac Metodije svoju priču života. - Tog jutra je na mene bio red da služim liturgiju u kapeli na VMA. Ali, nešto mi se nije dalo da izađem iz apartmana, a da ga ne pričestim. Imao sam neki osećaj da će se nešto desiti ako budem odsutan. I pričestio sam ga darovima koje sam imao tu. U poslednje vreme on je stalno držao zatvorene oči, ali sve je čuo. Kad sam pročitao molitvu za pričešće, on je otvorio oči i gledao me bukvalno u oči. Čuo me je i kad sam ga pitao: „Vaša svetosti, hoćete li da se pričestite“? Tiho je odgovorio: „Hoću.“

- „Bog pomogao i Bog blagoslovio“. Pričestio se kao nijednom za tih godinu i po dana. Tako mirno, spokojno. Sve je ukazivalo da mu je to poslednja pričest. Činilo mi se da je i on to znao. Zatvorio je oči i nije ih otvario dok se nije upokojio. Ja sam pošao da služim liturgiju, i kad sam završio, skinuo odežde i kad sam stigao do vrata apartmana, on je umro. Kao da je čekao da se liturgija završi, prebirao je osećanja i detalje tog novembarskog jutra otac Metodije.

Prema njegovim rečim, život sa patrijarhom odvijao se brzinom dva-tri kilometra na sat. Mirno, spokojno.

- A od trenutka njegovog upokojenja, sve je krenulo strahovitom brzinom. Sve se dešavalo kao da je tako bilo planirano, a nikad o tome niko nije ni govorio, ni mislio. Samo sat-sat i po posle upokojenja stigao je predsednik Tadić. Imam utisak da je patrijarh poseban odnos imao upravo sa Tadićem. On je često dolazio i nikad se nije znalo kad će to da bude, jer se nije najavljivao. I kad patrijarh nije govorio, predsednik Tadić je imao potrebu da sedi pored njega i da ćuti. Kad uđe, kao da ne ume da izađe. Sedeo je bukvalno kao hipnotisan. Sećam se da je jednog dana ostao baš dosta dugo. Njegova se pratnja uznemirila, jer je imao isplaniranih obaveza. Posle izvesnog vremena, otac David mu kaže da je patrijarh umoran i da ga iz stolice treba premestiti na krevet. A, on najjednostavnije: „Mogu li vam nešto pomoći? Molim vas, nemojte misliti da mi je teško. Za mene bi bila čast da mu pomognem.“ Pustimo ga još malo da bude pored patrijarha, nekih pola sata. Atmosfera napeta. Na kraju nije nam ništa drugo preostalo - uslišili smo Tadićevu molbu i nas dvojica zajedno prenesemo Njegovu svetost u krevet. Predsednik se ozario kao malo dete. Pošao je srećan. Imao je neku potrebu da pomogne.

I tog dana kad se patrijarh upokojio, kad je stigao samo je rekao: „Šta ću ja sad? Na koga ću se osloniti?“

Imao je neku posebnu potrebu da dolazi i imao je neku posebnu vezu sa njim.

Otac Metodije kaže da je patrijarh Pavle govorio više svojim prisustvom, a manje rečju.

- Nikad ništa zatražio nije. Za dve godine ni za čim nije iskazao potrebu. Čovek je morao da razmišlja da li je gladan ili žedan. Neprestano se molio. I kad je sedeo u fotelji i kad je ležao i kad je jeo. Uvek je šaputao, gotovo nečujno, tako da nikad nisam uspeo da čujem sadržaj tih molitvi. I tako je spokojno čekao taj trenutak kad će Gospod da ga pozove. Niti mu se žurilo, niti je želeo da to još traje, nego je čekao kako Bog hoće. Do kraja se bio prepustio ruci Božjoj.     

Blagoslov

Protosinđel Metodije Ostojić rođen je 1. 4. 1976. godine u Sarajevu, a njegovi su poreklom sa Žabljaka.
Završio je Ekonomski fakultet u Podgorici, Teološki u Beogradu. U Crkvu je stupio u novembru 2002. godine, a zamonašio se uoči Petrovdana 2004. godine u Cetinjskom manastiru. Po blagoslovu mitropolita Amfilohija brinuo je o patrijarhu najpre u Patrijaršiji od 23. septembra 2007, a onda i na VMA sve do njegovog upokojenja.

Briga na VMA

- Osoblje VMA je sa ogromnom ljubavlju brinulo o patrijarhu. Ne zbog titule koju je nosio, nego im se on podvukao pod kožu - pričao je Metodije svojoj sabraći u Cetinjskom manastiru detalje iz patrijarhovih poslednjih dana. A kad se upokojio i kad smo ga izneli iz apartmana, vratio sam se po neke stvari i da malo sredim, u bolnici me je sačekala tolika praznina. Sestre su bile izgubljene. On je njih osvojio blagošću, pa niko nikada nije mogao videti da je njima bilo teško da se brinu o njemu, već su se jagmile da budu uz njega, da mu budu pri ruci. Priča sestra koja je bila tu kad se upokojio, da su u tom momentu počeli neki aparati da zuje. Niko nije mogao da otkrije koji su i zašto zuje. Ali čitavog dana je bilo tako.

Autor Ljubica BOŽANIĆ
Izvor Večernje novosti
Пренето са...

Ово ме је опет потресло.
Топао, људски текст који описује смирени крај једног смиреног човека.

Даће Бог, да се Патријарх Павле, насели у Његовом царству.

Ali , na zalost , ima i ovakvih :

"...
Politika, Religija, Aktuelno | 2. decembar 2009.
Celivanje Vrline…

Депонија пикаваца‘’Депонија пикаваца'’

‘’Србија је суштински ‘’националистичко друштво'’ и ‘’затуцана клерикална џамахирија'’!

за новинар.де Часлав М. Дамјановић, 02.12.2009

+++

Србија је састављена од ‘’поданика чија је половина неписмена'’, сматра некаква ‘’грађанистичка Србија'’, и зато су наводно ‘’чак и обични Срби, с обзиром на то да у Србији није извршена лустрација националиста'’, и даље ‘’ћутљиви саучесници у злочиначкој политици'’ ‘’великосрпског наци(онали)зма'’ деведесетих, због чега је и ‘’могуће да се девет година после пада Милошевића дешавају овакве ‘’поганштине'’ као што је ‘’дегутантна прича са сахраном патријарха Павла'’.

‘’Сахрана Патријарха'’ – ‘’дегутантна прича'’!

Згрожена ‘’грађанистичка Србија није могла да разуме ‘’колоне људи које у реду, од Теразија до Саборне цркве, некрофилно чекају да додирну мртвог човека'’, поготово што је ‘’у тим целивајућим редовима било приметно присуство великог броја младих људи'’.'’

Јавно се тврди да су ‘’Патријарх и СПЦ, на чијем је челу био, свих ових година доследно истрајавали на идеји и политици да су Срби водили ослободилачки рат'’, те би, према томе ‘’лустрација'’ предупредила ову ‘’поганштину'’!
А овако… без ‘’лустрације'’ – ‘’Патријарх, као осведочени српски националиста постаo je омиљен међу националистичким и не-лустрираним Србима'’!

‘’Колективна болест српског народа'’!

‘’Дегутантна прича са сахраном патријарха Павла'’ уствари је ‘’показатељ опорих чињеница о колективној болести српског народа'’ – због чега је та некаква ‘’грађанистичка Србија'’, ни мање ни више – ‘’згрожена'’!
Згрожена је јер се за покојног Патријарха Павла причало да ‘’сам крпи своју обућу, да не гледа телевизију, да не слуша радио и не чита новине. И све то на почетку 21. века! А за то време римски Папа носи ‘’прада'’ ципеле и управо се спрема да сними свој први музички CD'’!
Према томе:

‘’Шта рећи, а не заплакати?'’

На то ‘’депресивно'’ питање – а питање је ‘’депресивно'’ наводно због ‘’примитивности'’ ‘’колективне болести'’ ‘’затуцанe џамахиријe'’ српског народа – дакле… на то питање одговара модерна ‘’грађанистичка Србија'’:
‘’Oстаје факат да је СПЦ ‘једина национална институција која и даље ужива велики углед у народу’ – па јебеш онда такав ‘народ’!'’

‘’Згроженост'’ српским народом те некакве ‘’друге Србије'’, оличена је оптужбом у пропратним коментарима да је покојни Патријарх иза себе ‘’оставио Цркву која је постала легло лоповлука, бешчашћа и перверзије’’, и сходно томе ‘’пустош у душама и мржњу у срцима своје пастве'’.

Покорност директиви најмодавца!

‘’Грађанистичка Србија'’, увијек слијепо али и слијепачки дослијдна директиви најмодаваца, иде чак толико далеко да за ‘’циркус'’ ове ‘’поганштине'’ – ‘’дегутантне сахране патријарха Павла'’ – оптужује ‘’Тадића и његову маркетиншку дружину'’ који су ‘’омогућили'’ ову ‘’националистичку еуфорију'’ тиме што су ‘’од смрти патријарха направили не дане жалости, него неку врсту ванредног стања у коме свака будалетина може да изиграва моралног полицајца, а свако ко не каже да је патријарх био светац ризикује да буде проглашен за српског издајника'’.

И зато, жали једна од официјелних јавносница, о, ужаса, ‘’одавно нисам осећала такав бес и пониженост'’! Друга јавносница оптужује да је баш због тог ‘’ванредног стања'’ ‘’циркус'’ био ‘’колективна хистерија'’ па чак и ‘’ментално насиље над атеистима'’! И зато је трећа баш због тога ‘’људе који су сатима чекали да одају почаст Патријарху'’ назвала ‘’стоком грдном'’!

И наравно све због истог ‘’ванредног стања'’ ‘’на једном од блогова, уз одобравајући ‘’осмејак'’ (смајли), пренет'’ је чак и ексклузиван и експлицитан текст ‘’са босанског портала ‘’Бошњаци'’:
‘’Одлазак велико-српске сотоне Патријарха Павла'’!

Експлицитни идеолошки Кербер!

Зато је на супрот ‘’ванредном стању'’ у којем ‘’свака будалетина може да изиграва моралног полицајца'’ – та некаква ‘’згрожена'’ ‘’Друга Србија'’ обзнанила да је она једини и експлицитан ‘’идеолошки кербер'’, јер ‘’задужење'’ је искључиво њено ‘’да чува чистоту догме и пази неће ли власт, неким својим потезом, одступити од ‘’свете ЕУ–НАТО идеје'’!
И тако то…

‘’Светост'’ ‘’нелагоде'’ ‘’поганштине'’!

Међутим, ‘’и патријарх Павле, и сви људи који су га волели'’ и испратили, ‘’били су изнад тога'’, јер те вредности због којих су га испратили, као што је неко лепо приметио, ‘’некако немају баш много везе ни са НАТО, ни са Бриселом, ни са ‘’денацификацијом и културном деконтаминацијом'’, ни са професионалним борцима за људска права, ни са ‘’ширењем антидискриминаторних пракси'’ – ‘’Патријарх је живео и отишао као човек покајања'’ и ‘’ко у овим ‘’Павловим данима'’ није осетио жељу да буде бољи него што јесте, ко није осетио потребу да се бар у нечему преиспита и поправи, томе заиста није остало превише од људскости'’ – а ‘’ту добру прилику'’ је ‘’грађанистичка Србија'’ – ‘’нажалост, пропустила'’. Али… ‘’и сви ови несрећни ругачи и вербални насилници такође су наши ближњи, за које се морамо молити да се уразуме'’ јер ‘’смрт једног доброг старца била је фина прилика'’ и ‘’за њихово преиспитивање и уразумљивање.'’ ('’Патријарх и другосрбијанске страсти'’, Слободан Антонић nspm, 26/11/09)
Наравно… као и све што је прописано директивом, и прописана ‘’нелагода'’ је – ‘’света'’ ‘’нелагода'’!

Извор:

    Под наводницама су цитати из сажетог али врло поштеног и врло комплексног написа Слободана Антонића под привлачним насловом ‘’Патријарх и другосрбијанске страсти'’, и са још привлачнијом рекламном најавом ‘’пола милиона људи на сахрани патријарха Павла створило је код наших ‘’грађаниста'’ поприличну нелагоду'’!
    Антонић наравно цитира тачне изворе цитата што је у овом напису намерно изостављено.

    Иако је Антонићев напис објављен у рубрици ‘’политички живот'’ на сајту НСПМ, што само по себи не обећава залажење у суштину, ипак, напис нас трагично сучељује са вртоглаво нарастајућом ‘’поганошћу'’ каљуге у којој су Срби већ дуго присиљени да живе, а коју је историчар и публициста Владислав Сотировић, недавно оправдано прогласио ‘’депонијом пикаваца'’.

Примитивизам

Антонићев напис био би несхватљив без разјашњења неких најновијих језичких и идејних варијабилности. Једна од тих је ‘’другосрбијанске страсти'’. Иако страсти наравно могу бити свакојаке, овде се очигледно ради о ‘’страстима'’ врло типичним за такозвану ‘’Другу Србију'’, јер су, по свему судећи, то ‘’страсти'’ некакве најновије касте – не ‘’класе'’ него касте – такозваних ‘’грађаниста'’ те такозване ‘’Друге Србије'’.

    Која је то најновија ‘’каста'’? И која је то ‘’Друга Србија'’?

Пре свега, бесмислица је сматрати примитивизам ‘’депоније пикаваца'’ ‘’страшћу'’ ‘’грађаниста'’, и сходно томе, бесмислица је сматрати Србију некаквом ‘’Србијом грађаниста'’ и некаквом ‘’Другом Србијом'’.

Зашто? Зато што се не ради о Србији већ се ради о касти.

Али… о касти доцније – мора се прво о страсти:

Страст као таква је спонтана, па чак, иако свакако може да се претвори у необузданост и нелагоду, ипак, може се рећи да је страст чак и искрена. Према томе, пошто примитивизам ‘’депоније пикаваца'’ свакако није ни у којој мери искрен, већ је, напротив, условљен дуготрајним наметањем манипулативног ‘’преваспитавања'’ ‘’народних маса'’ у примитивне ‘’грађанисте'’, све се своди на чињеницу да се у процесу опримитивљујућег преваспитавања ништа не мења од постављања на власт комунистичке диктатуре и истовременог завођења диктатуре над историјом.
Шта се не мења?

    Не мења се диктатура над културологијом!
    Не мења се срозавање културности културологије!
    Не мења се срозавање моралности и одговорности културологије!
    Не мења се срозавање интелекта!

И најзад, пошто се не мењају ни неодговорност према Истини ни одговорност према Лажи – према томе, не мења се диктатура над интелектом.

Као и у доба комунистичке диктатуре, ни сада диктатура култорологије није стварна – комунисти су диктатуру културологије крваво спроводили за рачун истих диригената за које је данас спроводи најновија петоколонашка окупаторска власт:

Оно што је наметнуто – није стварно.

Стварно је, како би рекао Антонић, да су ‘’и патријарх Павле, и сви људи који су га волели'’ и испратили, ‘’били изнад тога'’ – стварно је то што сви ти Срби јесу били – ‘’изнад'’ ‘’поганштине'’.

Стварно је оно против чега је нестварно наметнуто.
А ‘’нелагода'’ није била стварна јер се сврха Лажи не мења!

Не мења се нити циљ Лажи.
Циљ лажи није само антисрпство, нити само олајавање!
Узрок Лажи је далеко више од тога:
Узрок Лажи је мржња свега српског.

Дакле… није се Србија променила.
Дакле… Србија је била покорена и остаје покорена.

Од завршетка Другог светског рата до данас – Србија није ослобођена!
То је оно што се не мења.

Зато сматрам да је заваравање, па чак и самообмањивање, па чак и самомагарчење – а такође и заваравање, обмањивање и магарчење свију нас који нисмо каста – промовисати непромењену покореност неослобођене Србије – као некакву ‘’Другу Србију'’!

Том најпростачкијом лажи малипулатори обмањују зато да би сутра Србију могли назвати ‘’Трећом'’, а прекосутра ‘’Четвртом'’ – наравно, само уколико им диригенти дозволе да Србију убудуће уопште називају ‘’Србијом'’ – без обзира да ли je трианестa, седамнаестa или четрдесет прва.

Другим речима – у питању је каста.

Без обзира да ли носе беле маршалске или суре удбашке униформе, црне или беле мантије, ‘’прада'’ ципеле или ‘’армани'’ одела… стварна каста су самопродани шићарџије-манипулатори.

Зато се неослобођена Србија не мења – зато што каста траје.
Који манипулатори?

Пре свега, а можда и изнад свега – манипулатори културологије!

Каста проданих манипулатора ствара од ‘’народних маса'’ ‘’болест српског народа’’!

Зато је каста проданих манипулатора прогласила српски народ прво за бесловесну ‘’народну масу'’ – зато да би га онда прогласила ‘’поганштином'’, заправо ‘’стоком'’ која није чак ни ‘’лустрирана'’ – али и зато… да би истовремено, издвајала из ‘’стоке'’ касту приљежних ‘’грађаниста'’!

Каста културолошких манипулатора чини све то по директиви диригената, неодговорно (и приглупо) расипајући интелект на расправљање у оквиру дозвољених, заправо наметнутих – међа обмањивања!

Такво шићарџијско расправљање уствари јесте интелектуални злочин!

Јер баш тај злочин интелектуалног заглупљења одржава и продубљује примитивитет депоније пикаваца – а примитивитет депоније пикаваца је битан за одржавање привилеговане касте на власти:
Не би било ‘’грађаниста'’ – без интелектуалног лихварства.
Нити би пета колона опстала без инзтелектуалног злочина!

Без обзира на некадашње или садашње називе – каста интелектуалних злочинаца се не мења.

Једино што јесте извјесно у том процесу затарабљене памети – то је да су већина Срба и њихов интелект и здрава памет непрестано и непромењено оптужени злочинцем и злочином све због једне те исте чињенице:
Због чињенице да је злочин то што уопште постоје!

Због мржње и безобзирног процеса истребљења – Срби, Српство и Србија не постоје – зато нису укључени ни у раније нити садашње касте, нити ће бити укључени у будуће – јер су Србин и Православље осуђени на истребљење!
Зато у будућности неће постојати чак ни каталошки број под којим ће бити заведени као некаква античка ‘’нелагода'’ у некој будућој ‘’светој'’ библиотеци… јер неће бити шта да се заведе.

Култур-трегери

Као и у доба комунистичке диктатуре, на супрот легинонима оних који су жарили и палили, богатили се и наслађивали чарима сласти и страсти отимачине, најгори су били култур-трегери.

Култур-трегери нам кажу да тако треба да буде.
Култур-трегери нам кажу како не треба да буде.
Култур-трегери нам никад не кажу да оно што ми мислимо – да тако треба или не треба да буде… тако временом, пошто деца све ређе чују праву ствар од родитеља, деоба се наставља – једни се убаштрају у чешање, други, мање-више фрустрирани… остају под мачем ‘’лустрације'’.

Шта се ‘’лустрира'’?
‘’Лустрира'’ се стварност:

Култур-трегери од непостојеће болести стварају стварну епидемију! Онда временом, од епидемије стварну кугу! И коначно… од куге лепрозне…

За лепрозне наравно чак ни лустрација не долази у обзир:
Лепрозни су направљени лептрозним да би били ликвидирани.

А ‘’грађанистичка страст'’ касте интелелктуално затарбљених доиста је садизам. Који садизам? Нема већег садизма од касапљења живог тела стварности – од касапљења живе Србије. Зато су интелектуално затарабљени најнижа гамад грађанистичке касте… најпоганији олош каљуге, одувек били политички комесари и квази-интелектуални пропагатори и цинкароши:

Култур-трегери.

Од кад је света и века ти пришипетље вештаца најгрознија зла чине.

Зато им кажем, драги несународници, тако како ви о мени – тако и ја о вама – кад-тад Истина ће натерати на ‘’културну деконтаминацију'’!

Биће то доиста куртулорошко ‘’ванредно стање у којем ће сваки онај кога'’ ваша каста заглупљених сматра ‘’будалетином'’ – својом здравом памећу ‘’моћи да изиграва моралног полицајца'’! И као за пакост вама – иако уљуљкујете себе да сте нас накљукали да једино булазнимо против чега смо – и да сте нас одучили од тога да знамо за шта смо – Србија зна за шта је и за то ће се и изборити – избориће се са црквом или без цркве – за Цркву Вере.

Павлови дани… целивање Врлине

Жива Србија – не ‘’друга'’ нити ‘’трећа'’ – него жива преживела Србија – српска и православна – Божија и Небеска – Равногоска и Светосавска – показала је масовним присуством младих и старих на Патријарховој сахрани да је њен живот скромност и покајање. Показала је до којих јој је вредности истински стало – до виших животних идеала – виших и узвишенијих од згртања материјалних добара и ‘’доброг провода'’ и ваше ‘’евро-мантре'’ ‘’пуног-празног новчаника'’… показала је Србија да јој је стало до ‘’моралности и људскости'’ а не до лажи којом је гуше петоколонаши окупатора…

Најзад… шта је достојно и шта достојанствено изрећи приликом сахране Патријарха ако не живу и неуништену Веру у Бога, у Истину, у Правду.

Часлав М. Дамјановић
www.ravnogorskivenac.com\xA0

..."

Nista, samo sto su Ameri uspeli da naprave od Srbije sta je ona danas

Evo , ovde moze da se cuje o tome kako je nas pocivsi Patrijarh Pavle isao u Americki Stejt Department jos 1987- me da  "kaze   Amerima istinu i nista drugo nego istinu o stradanjima Srba na Kosovu i Metohiji od strane Siptara sa
K i M " i kako je uspeo da pomiri bracu po veri iz Amerike sa Srbijom i da nas  ujedini  :

http://video.google.com/videoplay?docid=-943183606254024804&ei=j7wjS7-0MNqv-Aal_rXaCw&q=dveri+patrijarh+pavle+i+solzenjicin#