UKINUTA TRADICIJA DUGA 180 GODINA
Poslednji srpski regrut kaže: "Moglo je još da potraje..."

Momčilo Petrović    | 01. 03. 2011. - 12:30h | Foto: Z. Lončarević    | Komentara: 2
BEOGRAD - Kad je juče uz zvuke himne “Bože pravde” na jarbol u 3. centru za obuku Vojske Srbije u Jakovu podignuta zastava, bilo je to poslednji put u istoriji i Vojske i Srbije da su je pogledom ispratili mladići na obaveznom služenju vojnog roka. Sinoć već, kad je zastava spuštena, bilo je to pred strojem druge, drugačije - profesionalne vojske.

A u međuvremenu, od izlaska do zalaska sunca, decembarska klasa vojnika, regruti koji su uniforme obukli u decembru, razduživala je opremu i oružje i napuštala kasarnu. Trebalo je da u jedinicama ostanu do početka maja da odsluže šest meseci, ali je 23. februara predsednik Srbije Boris Tadić, na predlog ministra odbrane, naredio otpuštanje svih vojnika koji su na služenje upućeni u 2010. godini.
 
- Još od prvog dana kad smo došli pričalo se da će biti skraćenje. Ali niko nije bio siguran sve do prošle srede, kad je javljeno na televiziji - kažu uglas Milorad Cvetković i Damjan Biberdžić.

Milorad i Damjan bili su junaci “Blicove” priče pre tri meseca, kada smo opisali njihov dolazak u vojsku. Dobrovoljan, jer već neko vreme nije bilo kazni za one koji se pozivu nisu odazivali.
 
Damjan je iz Umke, kod Beograda, diplomirao je na Fakultetu za menadžment, zaposlio se, oženio i pre dve godine dobio ćerku Dunju. Obukao bi uniformu i ranije, kaže, ali “prvo diplomski, pa trudna žena...”

Milorad je iz Velikog Sela kod Loznice, u domaćinstvu sa majkom i mlađim sestrama bavio se poljoprivredom, iako je vodoinstalater po zanimanju. Otac je na radu u inostranstvu, a svi oni ispratili su ga u Jakovo uz pesmu i slavlje u restoranu.

Damjana su, pre nego što je obukao uniformu, plašili pričama o lošim uslovima u kasarni, starim krevetima i lošoj hrani, ali mu je jedino odvojenost od porodice zaista smetala. Miloradu su drugovi koji su vojsku već bili služili pričali da je najveća muka čvrsta disciplina, a ispostavilo se da će mu teško pasti samo hladnoća. A sada obojica kažu da se sve završilo nekako prerano.

- Ja sam očekivao da sve bude malo neobičnije, spektakularnije... - smeje se Damjan, objašnjavajući da mu je žao što nije išao na kampovanje ili u neku sličnu akciju.
 
A Milorad, jednostavno i setno, kaže:
 
- Moglo je još da potraje.

Major Jasmin Dobrijević, komandant bataljona za obuku, objašnjava da je program prve faze obuke realizovan u potpunosti. Milorad, Damjan i njihovih dvestotinak drugova “decembaraca” osposobljeni su za strelce. Da skraćenja nije bilo, do maja bi se još uvežbavala i jedinica kao celina... A celokupna obuka protekla je bez ijednog “vanrednog događaja”, kaže još major. Prevedeno sa vojničkog jezika, to znači da nije bilo - nezgoda i nesreća.

- U početku smo svi bili prehlađeni. Posle nikom ništa nije bilo... - kaže Milorad Cvetković.
 
 
Juče je, ukidanjem obaveznog služenja vojnog roka, u Srbiji prekinuta tradicija duga 180 godina.

Objektivno, takoreći tehnički gledano, u pitanju je pomak nabolje - profesionalizacija Vojske odavno je zacrtana u svim njenim razvojnim planovima, a realizacija je zavisila od novca. Inače, zemlje u regionu pretekle su nas i u tome…

Ali “služenje vojske”, budući da je bilo obavezno i manje-više neizbežno, ostavljalo je dubok trag na životima svih generacija na ovom prostorima da bi ukidanje sada tek tako moglo da se prati bez emocija. I tu ima jedna pomalo šizofrena stvar: govori se o “tradiciji srpske vojske” koju je utemeljio “srpski kralj Milan Obrenović”, o pesmi “Rado ide Srbin u vojnike” i o “poslednjim srpskim regrutima”… a svi misle i na višedecenijsko vreme JNA, druge jedne vojske iz države koje već odavno nema.

Zato neka ostane zabeleženo da još niko nije odgonetnuo ko je i kada prao one šinjele koje su vojnici nosili po kasarnama... Natopljeni kišom smrdeli su na mokre ovce, a kad su bili suvi, grebali su vrat, pa su svi išli kao rode... Za izlazak u grad sledovala je svečana uniforma, a dežurni starešina proveravao je da li vojnik sa sobom nosi iglu, konac, češalj, ogledalo i maramicu. I ima li kravatu s lastišim oko vrata, da se “gušteri” ne muče sa vezivanjem čvora pod grlom. Bilo je starešina koji su komandovali: „Komplet za ulepšavanje poookaaa...ži!“ Sve ovo moglo je da se kupi u kantini u kojoj su se prodavale napolitanke i - ne u svakoj kasarni - pivo... A sad, i ta priča je prošla. Još juče po podne krug kasarne u Jakovu bio je prazan.
Milorad Cvetković i Damjan Biberdžić na pitanje šta im je bilo najupečatljivije tokom kratkog vojnog roka, rekli su: gađanje iz ručnog bacača.

“Ih, kad mina izleti...”, kaže Milorad. “Uh, to!”, kaže Damjan. On je već popodne bio sa ženom i ćerkom. A Milorad je u svoje Veliko Selo stigao kasno. Poslednji srpski vojnik...

Izvor: Blic

Kako ovaj zivi u civilstvu kad kaze za vojni rok da je moglo jos da ptraje 

zasto
i meni je bilo opusteno u vojsci
mozak na pasu
drugi brine o tebi
sad bi otisao da se odmorim malo
a ne ko ove baba sere i picke sto beze

Možda je bolje da ne znaš.
I ja sam imao klasiće koju su plakali kad smo trebali da idemo kući.

Za mnoge je zivotni standard u vojsci nedostizan u privatnom zivotu.

da, zapravo je to tačno, mnogima je, a pogotovo pre par decenija odlazak u vojsku izgledao kao odlazak u los anđeles (moskvu!?!?!?!?). ali postoji mogućnost služenja vojske dobrovoljno, tako da ne vidim problem

Ima istine, i kod mene je bilo par njih iz Bosne, kaze, nikad bolji pasulj nije jeo 


Oslo sve u tri lepe PM 


Sad cemo da vidimo direktnu demokratiju, ako se prijavi isti broj kao na redovnom sto je bilo, vlast nije bila u pravu 

dece se prijaviti
napaljenim klincima puna usta Srbije i kosova,a sluzili kao baba sere,znam ih pun kurac nema vecih branitelja kosova od njih
sad ce ih tek boleti kurac

Slazem se.

postoje i drugi načini da se boriš za kosovo - tolerancijom, znanjem