управо то ја говорим одавно...они су проблем а не тамо неке балије или шиптари

za saku dolara izdali bi i prodali celu zemlju.

за шаку долара би искасапили тату и маму ако је то услов за еу интеграције

Za šaku dolara to radi Tači, ovi moderni iz entuzujazma

Majkl Rouz: I NATO odgovoran za Srebrenicu
General Majkl Rouz, komandant misije UN u Bosni i Hercegovini 1994. godine napisao je u rubrici "Pisma čitalaca" Fajnenšel Tajmsa da NATO i UN snose deo krivice za Srebrenicu
- NATO je, pod vođstvom SAD, sistematski potkopavao mirovne napore UN u Bosni i Hercegovini tako što je naoružavao i trenirao muslimane i Hrvate u toj zemlji. Da su se NATO vojnici rasporedili u BiH 1992. godine kada ih je pozvao Alija Izetbegović, želeći da spreči širenje rata iz Hrvatske, ne bi se dogodio ni rat, ni masakr - napisao je Rouz.
Rouz je na taj način reagovao na raniji tekst Simona Kupera "Lale iz Srebrenice" u kome je kritikovana uloga holandske jedinice koja je čuvala Srebrenicu u julu 1995. godine.
Rouz tvrdi da je kontekst naoružavanja mnogo širi.
- Naoružavanje je dalo lažnu nadu muslimanima da mogu da povrate svoju teritoriju silom, a ta je nada bila cinično izneverena u Dejtonu. Ali, kako je kredibilitet misije UN bio uništen u očima zaraćenih strana, misija nije ni mogla da uspe, a onda su se NATO i SAD našli u situaciji u kojoj nisu mogli da utiču na događaje na terenu iz vazduha. Misija UN je kolabirala 1995. godine, a posledica toga je ohrabrenje generala Ratka Mladića da napadne Srebrenicu - stoji u tekstu generala Majkla Rouza.

Svaki srpski napad na bosanski armiju tretiran je kao akt agresije i genocida, dok su oni nama *ebali majku koliko god su mogli.

Srebrenica je politički falsifikat

Masakr nad 8.000 muslimana u Srebrenici je falsifikat i politička konstrukcija, tvrdi grupa od osam potpuno nezavisnih američkih autora koji knjigom "Masakr u Srebrenici: dokazi, kontekst, politika", na 300 stranica sveobuhvatne analize pokazuju da nema dokaza o razmerama zločina, predstavljenog kao najveći posle Drugog svetskog rata.


U masakru u Srebrenici 1995. godine "stradali" su i ljudi koji su umrli pre 1995, zatim oni koji su izbegli iz Srebrenice i žive na drugim mestima, kao i preživeli zarobljenici, a dešavalo se da su isti ljudi stradali po dva puta...

Autori navode da se do 8.000 pobijenih se došlo na osnovu grube procene Crvenog krsta o 3.000 zarobljenih i 5.000 nestalih. U nestale su uvršteni preživeli koji su pobegli, ali i poginuli u borbama, pa preimenovani u pobijene.

U slučaju 8.000 ubijenih morale bi da postoje ogromne grobnice i satelitski snimci, ali je, ukazuju, potraga za telima pokazala da je do 2003 nađeno samo 2.750 leševa, u šta spadaju stradali u borbama, Srbi, pa i tela od pre 1995. godine.

- Oko 7.500 tela sakupljeno mimo forenzičkih standarda u Tuzli su sa teritorije cele BiH. Spiskovi nestalih sadrže duplirana imena, osobe umrle pre jula 1995, i one koji su izbegli mobilizaciju, imena koja su na glasačkim spiskovima, a uključuju poginule u borbi, izbegle na sigurnu teritoriju ili zarobljene koji su ostali da žive na drugom mestu - argumentovano je u ovoj knjizi.
 
Pobijeno više od 3.000 Srba
U knjizi američkih autora je navedeno i da su prema izveštaju Komisije SRJ za istragu o ratnim zločinima snage Nasera Orića odgovorne za smrt 1.200 Srba u okolini Srebrenice do marta 1993, a da je srpski istoričar Milivoje Ivanišević procenio da se do kraja 1995, broj popeo na 3.287.
Broj pobijenih nekompatibilan je sa statistikom. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije i vlade BiH bilo je 35.632 izbeglih i 3.000 prebeglih muškaraca što je 38.632, plus 2.000 ubijenih. Da je bilo 8.000 žrtava, pre jula 1995, u Srebrenici bi živelo 48.600 lica, a sve ozbiljne procene govore da ih je bilo 37.000-40.000.

Autori knjige se pozivaju na muslimanske vođe iz Srebrenice koji kažu da je vlast u BiH "žrtvovala" grad da bi izazvala NATO intervenciju, pošto im je predočeno da će međunarodne snage reagovati ako bude više od 5.000 žrtava.

U prilog toj analizi idu i dokumentarni filmovi "Grad koji se mogao žrtvovati" i "Tragovi iz Sarajeva", prikazani na norveškoj državnoj televiziji koje, nažalost, Srbija nije otkupila.
 
Prvi film počinje izjavom bivšeg čelnika SAD Bila Klintona da će, ako muslimani žrtvuju 5.000 ljudi u Srebrenici, NATO napasti srpske vojne ciljeve. Autor filma Ole Flijum zaključuje da su, "od više od 8.000 stradalih Bošnjaka, oko 2.000 ubili delovi srpske vojske, dok su ostali stradali u borbama". U drugom dokumentarcu tvrdi se da su u BiH obučavani teroristi koji su napali Ameriku 2001.

Норвешко виђење Сребренице (видео)


Норвешки редитељ и независни новинар-истраживач Ола Флум уздрмао је „политички коректан“ дио норвешке јавности дводијелним документарним филмом о Сребреници, недавно приказаном на норвешкој ТВ.

Србија не жели да откупи филм, а ниједан наш медиј не смије о томе да напише ни слово.

Ола Флyм је на основу материјала снимљених на терену направио документарни филм, у намјери да разобличи медијске лажи исфабриковане на ратом захваћеним подручјима Југославије. Овај филм је дошао у правом тренутку, да послије Херманове књиге „Масакр у Сребреници“ освијетли један другачији поглед на балканску трагедију.

Рат у Југославији

За истину је значајно то што ова дјела долазе са различитих крајева свијета – нису синхронизована, ни наручена, већ, напротив, ауторима отежавају опстанак на медијској сцени, а Ола би чак могао имати велике проблеме са јаким муслиманским лобијем у Норвешкој.

Иако је до сада снимио тридесетак документарних филмова боравећи у Африци, САД и Русији, чини се да је највише одјека имао овај балкански – вјероватно најконтроверзнији. Из свједочења страних војних лица на „привременом раду“ у ратом захваћеној Југославији, као и снимака у којима се види улазак генерала Младића у празну Сребреницу, руше се етаблирани табуи о „ненаоружаној“ војсци Алије Изетбеговића и 8.000 „убијених“ цивила.



Овај документарни филм у два дијела („Град који се може жртвовати“ и „Трагови из Сарајева“) већ је уздрмао норвешку јавност, а муслимани који су сарађивали на филму су се накнадно – послије пријетњи смрћу – оградили од филма и учешћа у њему.

Једна од ријетких особа која се усудила да јавно стане у одбрану Оле Флyма је др Зорица Митић, она се већ годинама упорно јавно оглашава у одбрану истине о српском народу, а у интересу – како она каже – „њеног норвешког народа“, у Новом свјетском поретку осуђеног на вјеровање у лажи, без права на сумњу.

„У сваком рату прво умире истина и прве убице су медији. Они производе наручене слике унапријед режираних догађаја са циљем да се изазову предвиђене реакције. Зато су анализе ратних дешавања са временске дистанце врло важне јер се могу поставити у ширу и прегледнију перспективу дешавања у свијету, како би се добиле многе нијансе. Ола Флум је направио такву анализу и уз то је ријеч дао муслиманској страни у Босни.

Муслимани у Босни нису хомогени у поимању ратних дешавања и они који су били у Сребереници се осјећају издатим од властитог руководства. Управо то је приказано у документарном материјалу, на којем је режисер радио веома одговорно пуних десет година у сарадњи са Дејвидом Хебдитом (Би-Би-Си) и два муслиманска новинара.“

„Многи размишљају о Сребреници као о новом холокаусту у Европи, гдје је убијено 8.000 људи. У стварности – то је било много свеобухватније и компликованије ратно дешавање. Ми показујемо како Младић дејствује као генерал који жели да преузме контролу над једном области. Град је напуштен и око 15.000 мушкараца је побјегло путем кроз српске области до муслиманских линија. Нико не зна колико њих је наоружано… Нама се чини да је то екстремно хаотична ситуација, никако као планирано етничко чишћење“, рекао је редитељ филма Ола Флум.

О мотивима свједока да искрено проговоре о овом трагичном догађају, Ола износи следеће податке:

„Ми смо радили скоро искључиво са муслиманским изворима. Преживјели су нам причали да су се осјећали издани од својих надређених у игри око територије. Из тих свједочанстава се недвосмислено види да су муслимански лидери били спремни да жртвују Сребреницу не би ли добили области око Сарајева“.
Марти Ахтисари

Флyм изјављује да се из докумената види да су муслимански терористи – муџахедини из Авганистана и Ал Каида дошли у Босну са оружјем и борцима, како би били дио процеса грађења модерне Ал Каиде.

„У филму о томе свједоче извори из америчке обавјештајне службе који потврђују да су САД омогућавале кријумчарење оружја за муслиманску војску у демилитаризованим зонама, укључујући и испуштање оружја близу норвешке базе УН у Тузли, недалеко од Сребренице. Током оваквих нелегалних истовара били су угрожени животи норвешких војника, зато што су српске снаге – кад су видјеле о каквој се прљавој игри ради – реаговале артиљеријском паљбом на положаје УН. У једном таквом нападу убијен је један норвешки војник“, каже Флум.

Редитељ је имао прилику да говори о још једној лажи америчке пи-ар фирме „Рудер Фин“, Бернара Кушнера, она је лансирала пропагандну фарсу о српским логорима за истребљење, за које се касније показало да су били сабирни центри за размјену затвореника, што је потврдио и Алија Изетбеговић…

Рат у Босни – који је резултирао тоталним уништењем Југославије, имао је за циљ да разбије социјалистичку Југославију и њен социјалистички систем, не би ли земљу ставили под мултинационалну контролу, што би ставило под контролу и стратешки важну ријеку Дунав. Посљедица је четворогодишњи рат, погубан за све народе на тим просторима – како за муслимане у Босни, тако и за Србе и Хрвате.

Кад је у питању улога Ахтисарија, номинованог за Нобелову награду за мир 2008. године, Ола Флум подсјећа да је он био само марионета САД, НАТО и ЕУ, тако да је одиграо „одлучујућу улогу“ у завршетку конфликта на Косову 1999, у Индонезији 2005, Ираку, Сјеверној Ирској и на Афричком рогу. Кад је 2005. године Кофи Анан изабрао Ахтисарија за специјалног изасланика за статусни процес о Косову, није се знало оно што је данас објелодањено да је читав процес био само провидна припрема за отцјепљење Косова од Србије.

Новинар се осврнуо на чланак Грегори Елиха, директора „Рисрч Института“ у Јасеновцу, који у тексту „Како је добијена Нобелова награда“ подсјећа да је Ахтисари пријетио бомбардовањем Београда, у којем би погинуло пола милиона људи за само недељу дана и закључио: „Рат на Косову није био ништа друго до брутално касапљење Срба“.
Будући пројекти

У најновијем пројекту Оле Флyм се бави периодом прије 11. септембра 2001. године истражујући улогу компаније Талибан Оил у трговини оружјем, која је добила 100.000 круна подршке од организације Фрит Орд да би подржала норвешке индустријске интересе у области Авганистана, гдје велике нафтне компаније бију битку за контролу над природним ресурсима.

„Очигледно је да рат у Авганистану представља дио много већег плана и да није у питању само борба за права жена и демократију. Приликом правдања избора будућих ратова има много цинизма, како од стране политичко-безбједносних структура, тако и политичко-енергетског сектора. Овај филм је још увијек далека будућност“, каже Ола Флyм.

Очигледно је да је Југославија била само једна епизода у ланчаном слиједу догађаја, о чему ће будући аналитичари свјетске политичке сцене имати шта да кажу. Ола се нада да ће неко послије њега на основу преосталих неискоришћених материјала наставити мукотрпан посао трагања за комплетном истином о агресији на Југославију и поћи трагом „неискоришћеног“ оружја из Босне:

„Из ове дистанце увиђамо да су се многи садржаји у данашњим ратовима премјестили из Босне, а много оружја које је остало у Босни нашло је пут до Ирака, послије инвазије 2003. године.
Норвешка штампа о филму Оли Флума

Акцију гушења истине о Сребреници и прогона Оле Флума, предводи Аге Бохгревник из Норвешког Хелсиншког комитета, који још од 1990. заговара идеју унитарне БиХ независног Косова. Хајци на редитеља придружио се и Свен Алкалај, који „најстрожије осуђује“ приказивање овог документарног филма у ком се редитељ „изругује муслиманским жртвама“. Напад на Олу стигао је чак до Савјета за радиодифузију Норвешке као и до Врхунског новинарског стручног одбора за слободну штампу. Он ће пред њима морати ускоро да докаже да није прекорачио стандарде слободе говора и штампе у Норвешкој.

Међутим, новинар Венећилде каже да би „Хелсиншки комитет и норвешка штампа сами морали да одговарају зато што су последњих 20 година флагрантно кршили минималне стандарде права на слободно информисање у Норвешкој, прећуткујући српске жртве и пласирајући тенденциозан избор полуинформација и произвољну интерпретацију историјских процеса, уз србофобичну пропаганду која пласира лажи и намјерне чињеничке грешке“.

Док Срби у Србији нису имали могућност да виде ове филмове, а српска влада скрштених руку посматра како српски таоци у Хагу чекају пресуду суда чије осуде пише Вашингтон, бошњачка пропагнда је у акцији. БХ Гласник из Норвешке пише да је бошњачки лоби из Норвешке организовао више група које прате штампу и одмах реагују на написе противу њих. Ове групе ће упорно тражити од норвешког парламента да донесе Резолуцију о Сребреници, по узору на Американце, а посебна група ради на новој тужби противу Оле Флума.

Можда звучи невјероватно, али Србија је одбила да откупи Олин филм, иако је он у међувремену преузет од великог броја европских земаља.

Пише: Мара Кнежевић Керн                                                                                                                                 Извор: Печат  Фронтал.РС

Извор текста: http://svisrbisveta.org/vesti-srpske-zemlje/norvesko-vidjenje-srebrenice-video/#ixzz1TCZI0Z77


###################################################################


Posetom stranici možete odgledati oba video materjala koja su malo duža ali vredi ih pogledati.

sad su zakuvali oko para međusobno, možda nam daju malo predaha i oslobode nas svog prisustva na neko vrijeme.

   

"...У предмету Душко Јевић и други, где се одређеним људима оптуженим за геноцид судило за убијање заробљеника у складишту земљорадничке задруге у Кравици у јулу 1995. године после пада Сребренице, тужилаштво БИХ (процес је одржан 14.03.2011.) је извело свог заштићеног сведока, он је почео да прича своју причу, међутим, у једном тренутку он је застао и рекао, обративши се председавајућој:

„Ја не могу даље" и наставио:
„Да ли могу сада да почнем да причам истину?"
Наравно, одједном је настао шок, тајац, сви су били збуњени, но председавајућа није имал куд, па му је рекла:
„Па добро, реците шта имате."
И заштићен сведок почео је да прича, а за то свакако треба храброст:
„Све што сам до сада причао је лаж. Ја сам био престрашен уценама и претњама истражитеља тужилаштва, који ми је предочио, да ако ја не дам изјаву која се уклапа у оптужницу, да ја могу сам да се нађем на оптуженичкој клупи, да они имају доказа против мене."

Питање је сад, колико још има таквих уцењених сведока од стране тужилаштва? С друге стране, др Симић је доказао да се ДНК анализом добија само идентитет леша, не и да ли је страдао у Сребреници, или је можда умро од неке болести пре догађаја у Сребреници. Том ДНК-а анализом желела се избећи једино валидна форензичка анализа и аутопсија, јер рецимо када би се пронашо неки леш са траговима гелера, јасно је да та особа није стрељана или заклана, већ да је страдала у борби. Али, када би тај исти леш идентификовали ДНК анализом, добили би само идентитет леша, ту нема трагова гелера и доказа да је та особа страдала у борби. Форезничком анализом добија се реалан број настрадалих, и то се није уклапало у унапред пројектовану и лажну цифру од 8000 пострадали, док ДНК анализом можете лажно да дођете до те тобоже "валидне" цифре пострадалих.