Ухапшен Горан Хаџић :: Politicki ~ Geopoliticki forum

МОМО КАПОР

На географској карти Европе границе Крајине означене су ватреном линијом. Та линија осветљава увела дипломатска лица за округлим столом у Женеви.
Кад се карта уклони, на зиду остаје изгорели обрис Крајине.
Ватрена линија је линија живота и смрти. На њој човек учи најважнију лекцију у животу – како савладати страх од смрти.
Прошао сам поред једног тенка на којем је писало: СМРТ НЕ БОЛИ!
Верује се да тренутак пре смрти човек у магновењу пролеће читав живот у једном једином секунду. Ето идеалног романа који свако носи у глави, а који нико неће моћи да напише.
На ватреној линији људи ћуте, а речи су шкрте и скупе.
'' Не плаши се звиждука куршума, оног који те погоди једино нећеш чути...''

Лепо васпитана земља

Крајина је једна лепо васпитана земља.У њој живи најучтивији народ у Европи. На Кордуну, Банији, у Лици или око Книна, свако ће нам назвати Бога, рећи добар дан и питати како сте.
Каква разлика од Београда у коме се без поздрава возите лифтом с првим комшијама, изложени непријатном ћутању и погледима пуним несхватљиве нетрпељивости, зависти или равнодушности! Ако је то цена цивилизације, пристајем да заувек останем примитивац.
По прашњавој макадамској цести корача старац са пушком о рамену. О боку му је уредно савијено шаторско крило, сељачка торба и секирица којом ће сећи грање за бајту и ватру. Враћа се на прву линију пошто је покосио своју сиротињску њиву.
'' Помаже бог! Како сте, људи?''
То ''како сте'' није само пука учтивост. Њега заиста занима како су људи које среће у свом малом свету омеђеном планинама и непријатељством. Дреши дуванкесу и нуди нас домаћим зеленкастим дуваном. Осећам се кривим због кутије ''кента'' у џепу.
'' Како сте ви?'', питамо га, а он савијајући цигару одговара:
'' Помало...''
То ''помало'' има у себи неке тихе скромности живог створа баченог у вихор историје; у њему се крије и страх од урока, разметљивости, хвалисавости која би на себе могла навући зло. ''Помало''.
'' Како сте?'', пита дванаестогодишњи дечак, босоног и поцепаних чакшира, најстарије од деветоро деце самохране удовице која живи у брвнари изнад Двора на Уни. Озбиљан и учтив, јер замењује мртвог оца, он се свечано рукује са сваким од нас на потпуно пустој ледини спржене траве.
'' Како сте?'', стеже одрпани војник руку пуковнику у Војнићу. Земљаци су,из истог села. Овде, иначе, нико никоме не салутира. За ове две године рата још нисам видео да су се и једном постројили. '' На парове разбројс '' је непозната команда. Како уосталом постројити у исту врсту старце који су дошли да замене погинуле синове и голобраде младиће? Ово је војска у рађању, народна, помало хајдучка, помало рођачка. Она формална војничка дисциплина, без које се мислило да је војска немогућа, овде не постоји. Али, кад се изненада запуца, ту су сви као један!
И одевени су најразличитије: има ту војничких блуза старе армије, заробљених ''кикаш'' комбинезона, маскирних униформи, најразличитијих капа, од србијанских шајкача, преко беретки до качкета, чубара и крајишких заврата... На ногама им се могу видети чизме, опанци, амричке дубоке ципеле на шнирање, али и патике – од оних сиротињских тена до ''рибок'' патика за тенисере и џогере.
'' Кад налетим на петорицу исто обучених војника, одмах отварам ватру'', каже ми један официр у црној мајици. '' То сигурно нису наши...''
'' Како сте? '', пита баба Даница Обрадовић на најистуренијој западној коти православног света у Дивоселу, у близини Госпића. Она седи за тешким митраљезом ''бровинг'', маскираним лишћем, и немоћно шири руке, извињавајући се што, сем воде, нема чим да нас понуди. Пензионисана куварица седамдесетих година, са округлим цвикерима бакице, у горњем делу војничке униформе, али у папучама званим пантофле, она је обучила своје сељане да пуцају из минобацача и митраљеза. Њен положај је на врху клина који дубоко задире у непријатељске положаје са опасно отвореним боковима, куда се често провлаче диверзантске групе кроз густо шипражје.
Готово сваке недеље она губи двојицу-тројицу својих сабораца. Овај лепи зелени предео базди на смрт. Човек има осећај да га са свих страна гледају очи убица и да је потпуно немоћан да се одбрани. Зарасли у двонедељне чекињасте браде, баба-Даничини људи разговарају са прстом на обарачима аутоматских пушака. Био сам свугде, видео сам свашта, али чини ми се да у животу нисам био ближе смрти него на том истуреном положају Дивосела, који се (какве ли ироније) назива Велики крај!
'' Пошаљите какву помоћ, ако бога знате!'', преклиње нас старица, коју би било много лакше замислити за шпоретом него за ''бровингом''. – ''Позовите добровољце, војску, било кога! Ми овде не можемо још дуго...''
Претрчавајући брисани простор, питам једног борца какви су им непријатељи, они с друге стране ливада и шумарака. '' Ех какви'', одговара, ''исти јад ка и ми ође... Сиротиња, брате, али ка и ми, ту су рођени и познају сваки камен...''
Двадесетак дана после овог сусрета, Дивосело је сравњено са земљом, а сви браниоци су побијени. После дуготрајне артиљеријске припреме, која је трајала пуних шеснаест сати, хрватска војска, предвођена међународним псима рата и плаћеницима, упала је у Дивосело и побила све што се кретало. Војници Уједињених нација нису могли да виде било шта живо – ни мачку, ни пса, нити овцу!
Баба Даница је преклана за својим митраљезом ''бровинг'' из којег је испалила и последњи метак. Могу да замислим као из шипражја на ситну, дебељушкасту старицу доброћудног изгледа скачу легионари у црном с камамау рукама. Та сцена ме прогања. Можда нисам учинио све што сам могао? Можда је требало да да станем на сред београдских Теразија и да вичем из све снаге, да тражим помоћ за баба Даницу и њене људе. На пијацама Београда видим њене вршњакиње како се жале на цене купујући паприке за зимницу. Исти ход на ногама које муче вене, исте старачке пегице на рукама, исте наочаре танких металних оквира... Баба Даница није имала привилегију да припрема зимницу – за својим митраљезом, а повремено са минобацачем, она је бранила златасто јесењо обиље београдских пијаца и својих исписница које сматрају да је дошао крај света због скупих паприка.
Хрватска је прославила величанствену победу својих ратника у Дивоселу над бандитима, одметницима и српским терористима. Часници су одликовани. Оркестри су свирали маршеве. Лепе телевизијске спикерке са осмехом су описивале овај последњи хрватски подвиг. У село Медак враћени су наги лешеви пререзаних гркљана и располућених лубања. Многа тела су спаљена. Хрватској јавности нико није објаснио да је вођа ''бандита, одметника и терориста'' била једна доброћуда старица, која је бранила своју кућу, мачку и пилиће.
Одећа бранилаца је спаљена; била је и сувише сиромашна да би је опљачкали. Војници Уједињених нација нису нашли ни један једини лични предмет. Нису добро гледали. У хладовини, где је некада стајао ''бровинг'', у спарушеној трави остале су баба Даничине наочари (плус три и по) с левим разбијеним стаклом. У тим сломљеним наочарима, у малим крхотинама умножава се небо које све види и све памти.

За манастирском трпезом

Тек у ратно време свеопште оскудице и глади, један већ одавно заборављен обичај – молитва захвалности Богу за јело – добија свој пуни смисао и значај.
У манастиру Светог Михаила у Крки, игуман, отац Бенедикт, изговара мелодичним баритоном ту молитву, баш као што је читана 1350. године када је ово свето манастирско здање подигнуто. Ручак је посан, манастирски; шака маслина и тањир чорбе. Епископ далматински, владика Лонгин, крупан млад човек црне коврџаве косе и браде коју су тек понегде начеле седе, благосиља јело. Међу њима је Игор Михаилович Стрељцин са Урала, бивши артиљерац и живописац који путује од манастира до манастира молећи се за спас српског народа.
Као и онда манастир чува одред војника налик на давне витезове. Непријатељ је запосео околне висове на раздаљини од само два километра; па ипак, у манастир свраћају многи ходочасници и свако од њих, као што је прастари обичај, добија постељу и храну. За време обеда се не говори: млади искушеник чита житија светаца и мученима. Разговор започиње тек када се владика прекрсти и захвали Богу за ручак. Његове груди краси владичански златни крст украшен крупним опалима тиркизне боје и чудног сјаја. То драго камење потиче из рудника опала код Еделејда, у Аустралији, у којој је провео неколико година, укопавши дубоко у сиву аустралијску пустињу цркву, налик на ранохришћанске катакомбе. Тако је црква ближа за који метар матици Србији. Ова богомоља, усечена у саму пустињску утробу, испод кенгура и хијена, једно је од чуда далеког континента (Далеког, од чега?). Издубили су је и украсили Срби – копачи опала, пронашавши притом веома дебелу жилу овог драгог камена... Владика се чуди што обрћем наопачке фотографије из Аустралије које ми показује. Одувек сам веровао да људи с друге стране планете ходају наглавачке.
Дугачки храстов сто масивне грађе под сводовима манастирског атријума права је античка трпеза – за њим се расправља о животу, религији, историји и уметности; придошле избеглице исповедају своју муку, Игор Михаилович Стрељцин рецитује Пролог монаха Пимена из Пушкиновог '' Бориса Годунова'' :

Још само ово последње предање
И летопис ће бити свршен мој,
Испуних дужност Богом дану
Мени грешноме...

Овде се свака реч и свако људско искуство примају с дужном опажњом, као нови драгоцен рукопис у древној манастирској библиотеци. У овом каменом здању ковали су се планови за устанке против Турака, скривале се харамбаше, плеле се завере, читале књиге староставне, склањали се прогнаници, далеко од путева и радозналих очију. Смештен на самом дну природне зелене зделе, опасан као гујом реком Крком, манастир Светог Михаила одувек је био прибежиште, последњи азил за прогоњене, побожне и несрећене, неспособне да се уклопе у световни живот. Ово свето место је нека врста тапије од камена – неоспорни доказ да су Срби Крајишници досегли највиши степен духовности још у четрнаестом веку и да су и поред свих невоља и пошасти које су их сналазиле, успели да не утрне слабачки пламичак воштанице испод иконе Пресвете Богородице с Христом у наручју, кој нам благим погледом опрашта све грехе. Последњих пола века Хрватска, као зла маћеха из бајке, крила је Крајину од очију света засувши је гаром и пепелом. Мало ко је знао да у њој живи толико Срба... А они су све то време живели као у резервату. Већ после неколико километара од мора ка брдима асфалтни путеви су се претварали у макадамаске цесте и козје стазе зарасле у честар. Србовало се тајно, полушапатом око ватри, све док дара није превршила меру и док по путевима не попадаше оборена дебла, а Крајишници не изађоше из древних велебитских шума као слободни људи. Најзад пробуђена, Крајина се огрну крвавом хаљином својих прадедова.
На литургијама Стрељцин се клања иконама до земљице црне, метанише, удара челом о излизане камене плоче и крсти се на староруски начин широко и патетично.
Овај рат против православља води се, између осталог,и због тога да се униште докази о томе да је овде икада живео и постојао српски народ. Срушена је и похарна кула Јанковић Стојана изнад Равних Котара, у којој се родио писац ''Прољећа Ивана Галеба'' Владан Десница, потомак сердара. Тучен је из топова манастир Крупа у којем већ месецима лежи болестан и изнемогао игуман, отац Павле Козлица, који покушава да сачува и прехрани буљуке избеглица из Јужне Далмације. Гађан је гранатама великог калибра и овај манастир, али Бог их скренуо у шкару у близини цесте што се спушта из варошице Кистања. Владика Лонгин, протеран из владичиног двора у Шибенику, изабрао је Крку за своје ратно седиште.
Свет који навраћа овамо не поседује ништа осим ђонова своје дотрајале и прашњаве обуће и нешто личних ствари у торби. Ни калуђери немају ништа, али оно мало манастирског добра – опорог вина, црног крува, старих књига и хладне изворске воде, деле са сваким ко им укаже част својим доласком. За столом чија је плоча излизана лактовима и длановима многих гостију,нашли су се, тако представници најстаријих људских занимања; свештеник, војник, сељак и уметник, живописац. Овај скромни божији народ пита се хоће ли Америка ударити на Србе, као што је запретио председник Сједињених Држава? У том питању има неког притајеног пркоса и скривене инаџијске наде. С неким тако великим и моћним још се нису огледали!
Ко зна због чега пада ми на памет стари пријатељ Џон Џонсон, звани Џи Џеј, славни њујоршки репортер телевизијске станице Еј-Би-Си, црна звезда Харлема. Говори ли још своје коментаре у седам, заговара ли бомбардовање српских положаја?Зна ли да сам доле, међу калуђерима и војницима? Зар не би било много боље да дође овамо и помоли се Богу да га избави из вечитог круга зарађивања и трошења без икаквог смисла? Запалићу свећу за старог Џи Џеја пре вечерње литургије.
Игор Михаилович Стрељцин пита због чега Хрвати хоће данас затру. Калуђер мисли да је то због тога што их мучи савест! Већ два пута у својој историји огрешили су се о хришћанство, извршивши најстрашније злочине над нама, који смо им то опростили. Потребно је, дакле, уништити неме сведоке. Сведоци су живи људи, али и гробља, цркве, манастири... Због чега би их, иначе, рушили и затрпавали?
На свом путовању кроз две српске републике у рату, живописац је сатима, каже, пролазио покрај напуштених и срушених кућа. Занимљиво, остали су читави само димњаци, попут споменика ишчезлој топлини дома. Куће су рушене и с једне и с друге стране. Због чега? Мајор му објашњава да је мржња снажна и страшна као бујица и да руши све пред собом. Уз то, народ верује да се онај коме је кућа срушена никад више неће вратити на то место. Рушилачки нагон јачи је од осећања за корист. Стрељцин то не схвата. Ако су се непријатељи уселили у српске куће, због чега се избеглице злопате по спортским дворанама и збеговима? Зар не би било боље да се уселе у напуштене куће и обрађују имања?
Сељак крупних беспослених шака с којима као да не зна шта да чини, каже Русу да су Срби научени од малих ногу да се не ваља усељавати у туђе. То не доноси добра. Ако то не плати онај ко је ушао у туђу кућу – платиће му деца и унуци! Сељак је превалио дуг пут до манастира пешке, да запали свећу за свог сина, пре него што су га заменили, провео је пуна три месеца у хрватском логору. Боље би било да није жив изашао, каже. Откако се вратио, у очима му нема живота, каже. Откако се вратио, у очима му нема живота. Душу су му убили. Нити једе, нити пије, само пуши и гледа преда се, а повремено га свег обузме дрхтавица. Мајка и сестра су стално уз њега. Не пуштају га ни минут самог. Већ је четири пута хтео сам себи да одузме живот. Иззгубио је моћ говора. Сељак је од неких људи који су били с његовим сином чуо шта су им све радили, мада ни они не говоре много. Скидали су их голе и терали да пасу траву и мучу као телад или лају као пси. Нагонили су их на грешне радње међу собом... То нису људи! Неко му је саветовао да му само Богородица из Крке може помоћи, па је, ево, дошао да јој запали свећу и помоли се, али ко зна хоће ли затећи живог јединца горе у селу.
Калуђер пита официра у ком је роду служио. Овај прича да је припадао алпским јединицама и да се дуго повлачио с бившом армијом са Севера, све док више није хтео да бежи и губи, па се зауставио овде у Крајини, где је рођен и где се налазе темељи његове изгореле куће још из оног рата. Кћерке полу-словенке и жена Словенка, нису хтеле да га прате. Показује њихове слике у новчанику. Оне му се кокетно смеше. Стрељцин га пита да ли је своја алпинистичка исуства пренео ратницима на велебиту, где се сада бори? Која искуства? На пример, пењање уз конопац? ''Не помињи ми конопце'', каже, ''све док је око врата мог народа везано уже!''
Додирујем прстима плитки римски рељеф, уграђен у зид манастира, по којем се винова лоза пење из складно обликованог ћупа. Покушавам да схватим шта су нам темељи, одакле потичемо и колико смо у ствари стар народ? Од непознатог клесара из римског града бурнума у трећем веку до овог сумрака протекао је само трен.

U Beogradu ima vise dzipova pred diskotekama i kaficima nego
na citavom frontu u obe srpske republike! Iz njih izlaze atletski
gradjeni, misicavi i dobro uhranjeni momci, odeveni u najskuplju
odecu. Borci na frontu su mrsavi, ispijeni i prerano osedeli,
ali zilavi. Njihove uniforme su izbledele, a stari dzipovi se
vec gotovo raspadaju... Popriste prvih su diskoteke i klubovi -
bojno polje ovih drugih su kamenjari i najgusce sume iz kojih
vreba smrt.