Seljace, goljo, ti si prah na podu,
Tegli i vuci,
I u jarmu skapaj...

koja si ti bagra to je neverovatno 

zbog tebe i takvih ko što si ti, mi ponekad bude žao što vas nismo sve pobili stoko umobolna. 

Blago tebi što si gledao emisiju. Samo ti gledaj u šareno staklo televizora, biće nešto od tebe.

Jebe se meni prijatelju i za Peščanik i S. Biserko, to ne menja činjenicu da su naciju devedesetih u rat gurnuli oni koji su se najviše nakrali i one matore komunjare koje kada je prestao da im se diže onda ajmo narode da kopamo groblja i kosti, ajmo da ratujemo za vekovna ognjišt, ajmo Karlobag Karlovac Ogulin Virovitica.

Tu nije bilo S od srpstva, nego goli lopovluk i zaslepljene komunjare zaogrnute u lažne odore velikih Srba. Sve jedna velika laž i prevara.

Ali većina je nasela na laž i naravno da je sada lakše pričati o marginalcima a la Peščanik nego sebe pogledati u ogledalo i ko su ti ljudi, od magacionera do akademika koji su nas vodil pravo u ponor i zajebali onoliko.


 

Jesi ti zaboravio da su baš ti koji najviše seru po Srbiji sve sama deca generala Jugoslavije i kopilad Moše Pijade

Ako ne deca onda unuci generalaa i kopilad crvendaca i iz ratnih sirotista ( svaka cast stvarnim ratnim sirocicima a ostalim iz takvih domova-kopilcicima SKOJEVKI/ACA......)

I svi imaju stanove od 150 kvadrata po nacionalizovanim vilama otkupljene za 100 maraka

Ајмо лепо да кажемо шта су СВИ брозови ОФИЦИРИ и ПОДОФИЦИРИ!!!!
Већа сам рекао да ми не можемо ништа добро да очекујемо од људи који су се у брозовој АРМИЈИ (!!!) први пут обукли, обули и најели!!!

Ode jos jedan srpski heroj

steta HAG je nista/nula ja da imam uticaja ma potrazivao bi hiljade manijaka sa prokletog balkana svaki sto je pripucao za kajlu, zlato, srebro zvao bi ga na raport braco... moglo bi jedno celo ostrvo da se napravi sa silnim hadjcima i alijama da se napravi i nadene ime nov goli otok

steta verujem da bi i deo foruma bio pozvan u goste....

Ти неки видовњак?
Чињеница је да стока станује међу нама али чињеница је и да постоје људи који немају везе са пљачком или иживљавањем.Буди сигуран да "домаћима" "мотивација" није била пљачка!

Portret: Goran Hadžić, poslednji

Ranko Pivljanin    | 21. 07. 2011. - 13:00h | Komentara: 28
Iako su lik i delo Gorana Hadžića daleko od gabarita nekih drugih komitenata ševeningenskog pritvora, kao što su, primera radi Karadžić i Mladić, on će ipak ući u istoriju kao haški optuženik koji je poslednji pao. Bio je 161. na dugačkom spisku onih koje je Hag potraživao zbog ratnih zločina tokom građanskog rata u bivšoj Jugoslaviji.

I veoma dobro obavešten čovek u pravom trenutku - pobegao je 17 sati pre nego što će pravosuđe naložiti policiji da ga uhapsi. Haška optužnica je, u strogoj tajnosti, stigla u Beograd 13. jula 2004, a Hadžić će istog dana napustiti porodičnu kuću u Novom Sadu da bi se narednih sedam godina uspešno skrivao.
 
Sve do juče kada je, prema zvaničnom saopštenju srpskih vlasti, uhapšen u fruškogorskom selu Krušedol, naoružan i sa lažnim identitetom. Izgleda da je i on poput Mladića imao uspešnu strategiju da će ga najmanje tražiti u neposrednom “komšiluku”.
 
Goran Hadžić je tipičan primer ostvarenja američkog sna na ovdašnji način sa pečatom ratnih devedesetih. Tada su krvavi etnički sukobi na prostorima bivše Jugoslavije otvarali neslućene mogućnosti, naročito za nacionalne korifeje koji su uz borbu za srpstvo, hrvatstvo ili muslimanstvo, bili i aktivni učesnici “ratne ekonomije” zasnovane, pre svega, na pljački, otimačini i švercu.
 
Jer, da nije bilo tog zlogukog rata, Hadžić bi najverovatnije ovih dana umesto u Hag išao u penziju sa mesta magacionera onog pogona vukovarskog poljoprivrednog preduzeća u Pačetinu.
 
Ovako, on je magacin zamenio frontom političkim radom na terenu, da bi na kraju dogurao do premijera i predsednika jedne od takozvanih autonomnih oblasti, a onda i samoproklamovane države koje su tih godina nicale brže od minskih polja.
 
Međutim, ne može se reći da u Hadžiću i ranije nije čučao “zon politikon” - bio je član Saveza komunista, potom SDP-a Ivice Račana, da bi se potpuno ostvario u Srpskoj demokratskoj stranci Jovana Raškovića. Gradeći imidž političara u uniformi, prvo je isplivao kao jedan od vođa Srpskog nacionalnog veća za Slavoniju, Baranju i zapadni Srem, a kada je veće juna 1991. godine transformisano u istoimenu Srpsku autonomnu oblast, on će postati prvo vršilac dužnosti, a onda i premijer tog entiteta.
 
Vrhunac političke karijere imao je februara 1992. kada je izabran za redsednika Republike Srpske Krajine i na tom mestu će ostati nepune dve godine.
 
U međuvremenu, Goran Hadžić se pokazao kao odličan plivač u tim (polu)ratnim vremenima igrajući za sve moguće strane.
Sarađivao je sa vojnom obaveštajnom službom, sa Miloševićevim “izvoznicima rata” i stvarnim gospodarima tih oblasti - Željkom Ražnatovićem Arkanom i Radovanom Stojičićem Badžom, ali, prema skorašnjem priznanju Josipa Boljkovca, tadašnjeg ministra hrvatskog MUP-a, i sa hrvatskom stranom. S tim, što Boljkovac u dva intervjua daje potpuno različita viđenja Hadžićevog angažmana.
 
Po jednom (“Večernji list”), Hadžić je uoči sukoba u Hrvatskoj zagovarao mirno rešenje i “bio na strani onih koji nisu želeli da bude rata”, a po drugom (“Slobodna Dalmacija”), on je bio deo mreže ljudi sa hrvatske i srpske strane kojima je bio zadatak da izazivaju i podstiču ratne sukobe.
Zaista, kada je Hadžić pretučen i uhapšen na Plitvicama prilikom akcije hrvatskih snaga, on je, na intervenciju Boljkovca, odveden u Zagreb gde mu je pružena lekarska pomoć i ubrzo je pušten na slobodu.
 
Za razliku od ostalih glasnogovornika nacionalnog osvešćivanja Srba u Hrvatskoj, Hadžić nije bio mnogo glasan, ali je i on poručivao kako se “sprema novi Jasenovac” i da slavonski Srbi nemaju šta da razgovaraju sa Hrvatima “sve dok hrvatski intelektualci ne osude bestijalnost i genocidne namere do zuba naoružanih pripadnika HDZ-a”.
 
Usput, Hadžić nije propustio i da se bavi “biznisom” koji se mahom svodio na masovnu seču i prodaju slavonskog hrasta i američkog oraha. Sudeći po solidnoj imovini koju je stacionirao u Novom Sadu gde se kasnije preselio sa porodicom, dobro mu je išlo. Ništa lošije nije živeo ni posle, čak je jedno vreme radio i kao savetnik u Naftnoj industriji Srbije, iako ga zato nije imalo šta kvalifikovati.
 
Ali sa ovim gresima bi se još i nekako izborio, da nije došao pod udar Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju koji je protiv Hadžića podigao optužnicu za ratne zločine počinjene na teritoriji Slavonije, Baranje i zapadnog Srema.
 
Tereti se zločine protiv čovečnosti i kršenja zakona i običaja ratovanja po individualnoj i kolektivnoj odgovornosti.
 
Naoko beznačajna figura, Hadžić može biti vrlo nezgodan svedok koji bi mogao napraviti priličnu štetu ako bi progovorio o poslovima srpskih bezbednosnih službi i paravojnih organizacija, kao i švercu i pljački, na terenima koji su bili pod njegovom formalnom kontrolom.
 
Goran Hadžić je rođen 1958. godine u opštini Vinkovci, a posle završetka rata u Hrvatskoj preselio se u Novi Sad gde je živeo slobodno sve do jula 2004. godine kada je netragom nestao.

Izvor: Blic