I sta ce da bude posle ta 2 meseca?

Па ако нису баш много болесни поправиће се. На већину "третман" прилично добро делује у превентивном смислу. Не желе да се врате тамо.

Za dva meseca...teško.
Obično se vrate, prestanu da piju lekove, još jače maltretiraju ukućane jer su ih hospitalizovali, pa onda idemo jovo na novo, dok ne padne krv.

Па добро има оних који не могу или неће да науче.

Za dva meseca nema sanse. Probaj 2 godine.

Мада су официри незгодни случајеви, научили су да их други слушају. То им је у личности. Што већи чин то су незгоднији. И када су нормални газдују у породици.

To oni koji saradjuju sa doktorima, izadju piju lekove, primaju injekcije jednom mesecno, sve do novog pogosanja. Ako odbija saradnju zaglavi padinjak sest meseci. Tamo ga obrade da saradjuje ili ostaje i duze, i tako sve dok ne nadju terapiju i on ne prizove pameti....puste ga on odbije lekove, opet jovo nanovo.....

Psihoticnost, nije ni krivi ni duzni,ne piju lekove, naprave svadju, mozda dignu ruku na nekoga (samar, guranje....pesnica)....ali ima i zloupotreba. Doktori su jako povrsni kada se porodica zali.

Napisao sam ti gore sest meseci ako ne saradjuje. To je po proceni psihijatra.


Vesanje iz preventive. Stigli smo.


Kod oficira je disciplina. I oni slusaj nekoga.

Да али тај мора бити изнад њих по чину тј. Маршал Тито лично.
Породица и лекари то свакако нису.

Иначе агресивни пацијенти јако лоше пролазе са разлогом.

kada su u krizi uglavnom su agresivni, da li prema sebi ili drugome, nije bitno. Kada piju lekove ti isti su sasvim mirni. Samo treba pridobiti njihovo poverenje i saradjuju. Samo nase drustvo, lekari nemaju vremena za psiho terapije (koje nisu ni predvidjene) kod nas. A kako nekome da objasnis da je bolestan....

Moja najbolja drugarica..celoživotna..živi sa sestrom i mamom, nemaju oca.Ona 16 god., sestra 14.Mama izgubi posao, doživi neki slom i padne u depresiju...mi deca, pojma nemamo šta se dešava.Rodbina (malobrojna) navrati povremeno, ali ona neće da ide kod lekara.
Posle nekog vremena postane bučna, galami po kući, priča sama sa sobom, ne izlazi nigde, samo puši, ne jede, ne kupa se.Devojčice se noću zaključavaju u sobu.Nemaju šta da jedu, dolaze kod mene kući da se hrane.Niko ne preduzima ništa, ničija nadležnost.Lekari kažu da ne mogu na silu da je odedu, nikom ništa na žao nije učinila.Novogodišnje veče, dođem ja kod njih da im donesem klopu, one me prošvercuju u sobu, taman se zaključamo, kad ona počne da lupa nečim po vratima (posle smo saznale da je bila satara u pitanju) i da urla kako će nas sve poklati.Komšinica, srećom, pozove policiju, ovi provale u stan, ona ih gađa satarom, povredi jednog po glavi, savladaju je i zovu hitnu.Oni je odvedu na neuropsihijatriju i posle 7 dana je puste, doktor potpiše da nije opasna po okolinu.Prepiše joj terapiju i pusti je kući, nema mesta na odeljenju.
Tri dana je pila lekove, četvrtog dana je umalo udavila svoje mladje dete.Moja drugarica je nekako odgurne, u međuvremenu stigne i policija, metež, haos.Odvedu je opet na odeljenje i kroz dve nedelje zovu da se dođe po nju.
Onda moj otac ode u bolnicu i napravi haos, konačno joj daju uput i pošalju je u psihijatrijsku bolnicu.
Ona se tamo primiri, posle mesec dana načelnica zove da se dođe po nju sa porukom kako njoj nije ništa i treba imati razumevanja.
Opet moj otac ode, sa svojim prijateljem, načelnikom SUP-a i zapreti doktorici krivičnom prijavom ako se deci nešto desi.Tako je zadrže još par meseci i puste je kući.
Sad je relativno dobro, pije lekove  (po pet, šest vrsta) jer joj ih devojke redovno daju, vode je na kontrole itd.
A šta će biti sa njom kada one odluče da zasnuju svoje porodice? Sada su obe poodavno zrele za udaju, ali se ne usuđuju da je ostave.Užas jedan.