Toлеранција !!! :: Politicki ~ Geopoliticki forum

Толеранција
Аутор: Андреј Волков, Објављено: 07. 10. 2009.

Када будемо уважавали сами себе, поштоваће нас и други.

Да ли је госпођа Ђинђић у праву када каже: - Када будемо јасни сами себи, схватиће нас и други. Госпођа Ружо, сувише смо јасни себи, још више њима: - Још нас има, не дамо на се.

Да ли је демократија толеранција слабих у односу на силу? Срби вековима толеришу најезде на њих, уништавање. То силни не раде зато што Срби нису толерантни. Србе сузбијају на мали простор, да их лакше толерантно контролишу, да немају утицај на околину. Изолација, окупација, протекторат, отимачина територија – зар је то толеранција. Толерантни организоваше да се део Балкана, који је био организован у неку, какву - такву целину – распадне. Организоваше крваве ратове на Балкану, без икаквих озбиљних разлога. Без толеранције. Комадање силом није толеранција.

Зашто се не распадоше Сједињене државе, зашто се уједини Немачка, зашто се уједињује Европа? А Балкан муче, не дозвољавају своју заједницу, постављају услове за пријем у, за балканце, туђу заједницу, примају појединачно. Или је у питању њихов балкански интерес?

Организатори удруживања, толеранције, могли су да удруже и окупе балканце и балкаске земље, па да их заједно, јаке, уједине у заједничку Европу. Силни толеришу (или тероришу) системом: на колена, предајте се, предајте своје, бићете хумани, толерантани, бићете људи, примићемо вас… Постављање неравноправних услова није толеранција, него уцена.

Мали и слаби су толерантни, трпе. Мали никада нису окупирали велике, увек су се борили за опстанак. Мали су били принуђени да пате, трпе, да „толеришу“ свака зла.

Ко би данас дозволио и толерисао ако би напр. Албанија предложила да се уједине Балканске земље, да кажу да се одричу било каквог стратешког наоружања, да оснују своју балканску, искључиво одбрамбену војску.

Чекамо ли да природна катаклизма измени природне границе на Дрини, Дунаву, Вардару, да цунами од мора направи копно. Или сами можемо да склонимо непотребне границе господарстава. Границе не чувају народе него господаре. Народима границе не требају.

Србима и у Србији недају мира. Србе свуда стешњавају. Погледајте шта трпе Срби у БиХ. Терају ли их на толеранцију или да се организују и да силом бране своја природна права. Откуда се појави неки европски толерант да им одређује да ли ће граорка или некаква друга кокошка да им носи јаја и леже пилиће. Срби траже своја права и кажу – доста нетолеранције!

Шта се деси октобра 2000? Да ли је то пример толеранције? Рећи ће нови толерантни да је до тада био фашистички режим у Србији. Сваки режим је народни и треба га мењати искључиво толерантно - мирним методама. Режим пре тога се сам сменио, не употребивши силу, био је толерантан. Да ли је садашња власт мање толерантна од бивших режима? Да ли је Европа толерантна, или покушава да наметне свој интерес и да руши све што јој не одговара?

Богати су толерантни. Они су сиромашнима продали памет, сада сиромашни поседују памет, а богати, оставши без памети, уживају у својој имовини. Сиромашни нису имали коме да препродају памет коју су им продали богати, па су остали сиромашни. Остала им је неискоришћена памет богатих и сиромаштво бедних и поштених. Дакле, памет и поштење малих и слабих ништа не вреде. Само сила бога не моли и продаје памет у замену за бубреге.

Госпођа Ружица нам одржа лекцију о толерантности демократских система Запада, који су сву своју толеранцију показали и настављају да показују Србији и Србима. Могла је госпођа Ружица, у том интервјуу, да их позове да буду толерантнији према Србији. Зашто не позва да поштују завет Зорана Ђинђића, који је изнео на телевизији, пред његово стрељање:……Космет је, за мене државни приоритет број један. Статус Косова је, у ствари, статус Србије. Ми не можемо да заокружимо државност Србије док не знамо какав је статус Косова и Метохије. Ја сам изабран да заступам и браним интересе Србије. Свет мора да схвати да српске демократе, а и ја као председник Владе Србије, после две године, још не можемо да кажемо шта је наша држава. …… Ствари ће почети суштински да се мењају тек када међународна заједница каже: решење је у компромису који тражи Резолуција 1244. …… Србија није под протекторатом да би ико могао да јој намеће било које решење за неки део њене територије. ….Израчунајте колико је Зоран живео после овог интервјуа…. Закључите ко су његове убице…односно шта га уби. Уби га јака реч! Видите да ли је овај завет записан у програмима његових наследника и оних који га својатају. Било би добро да средства јавног информисања објаве тај део из тих програма.

Србија је толерисала агресију са свих страна. Ружица је филозофски и неконкретно говорила о толеранцији. Ни речи о нетолеранцији. Није указала ни на један пример. Какве везе има један испад на београдским улицама, трагичан случај и смрт младог Француза са толеранцијом, и зашто га вежу за српски народ и државу Србију. Мало подсећа на организовани атентат, да би се огласили србомрсци са разних страна да оптуже Србију. Србија се одужила и показала да не стоји иза било које насилне смрти.

Да ли су тако толерантни Албанци, Хрвати који уз помоћ толерантних другара са Запада, протераше стотине хиљада Срба са територија на којима су живели вековима. Толерантно не дају да се врате и чине све да им онемогуће повратак. Толерантни другари са Запада им, пред очима целог света, помажу.

На чију толеранцију мисли Ружица. На толаренцију малих и слабијих према силницима, на филозофску, лекцијашку, камедијанску толеранцију или конкретну толеранцију.

Онај ко пружа отпор насиљу и агресији, који стално трпи неоправдане ударе, не може да се окарактерише ка нетолерантан. Нетолерантни су они који гледају мрко, који немају осмех према другиима, који бију где стигну и одакле стигну, који протерују.

Десила се побуна младих против организације државе у којој живе. Побуна против нетолеранције, незапослености, неорганизованости. Уместо да се покажу на спортским теренима, фискултурним салама, момци и девојке показују своју снагу на улици. Питате се зашто? Зато што скоро ни у једном селу нема озбиљне спортске сале нити организатора спортског живота. Све је у рукама приватних менаџера који раде раде на бази ентузијазма. Држава треба да васпитава младу генерацију у смислу толеранције, да им обезбеди толерантне (оне које могу да поднесу) услове живота и рада. Има ли тога данас?

Некада се млада генерација дружила, певала песме под једном заставом, дизала је на јарбол? А данас? Данас је препуштена улици, па излази на улице. Протествује, пред собом не види излаз, зато иза себе могу да оставе пустош. Држава хитно мора да се предузму мере. Иначе, деца оних што су пиштали и лупали у шерпе, поновиће њихове пиштаљке, трубе и лонце да уклоне оне који нису променили систем, који нису испунили обећања.Боље им је и лепше да оду сами. Неће да се склоне, зато што може да се деси да одговарају….

Данас није економска криза, него светска побуна планете против насиља, насиља против природе, човека, хуманизма. Толерантно ли је оно што се ради у Ираку, Авганистану, БиХ? Зар је окупација толеранција?

Да ли су Американци толерантни према песнику Караџићу, према ратнику Младићу. Имају ли разумевања према српском отпору, који се наставља, који никада неће престати.

Слава Богу да се наставља српски отпор насиљима свих врста. Срби су увек штитили слабије од себе, примали и чували госте, са њима дели добро и зло. Незване госте угошћавала. Путнике намернике пуштала у кућу.

Убише нас и протераше због слабог отпора, због претераног трпљења и толеранције, која се граничи са издајом националних интереса. Кога данас, јуче, сутра Срби угрожавају? Нека се јави и нека примерима укаже на нетолеранцију, па ћемо да се изменимо, да се поправимо. Или су све измислили, наместили, представили, пропијарили – па удри по нама….

Срби не могу да пристану да буду дежурни кривци за све светске проблеме, да се над нама изживљавају разни Кушнери, Солане и сличне толерантне машине, које би силом да сравне и наше планине.

Госпођа Ружица је у праву када каче: - Када будемо јасни сами себи, схватиће нас и други. Треба додати: када будемо поштовати сами себе, поштоваће нас и други.

Намеће се закључак: Ружица је у праву, предлаже паметне могућности. Остала је недоречена. Заборавила је једно. Да позове Запад и све оне од којих је добила заслужене награде, да не конструишу разне лажи које користе ради сатанизације свега што је везано за Србе, да буду толерантни и хумани према Србима, да им не намећу своје оквире, да их не гурају у резарват, да их не јуре ко зецове по шумама и горама.

Толеранција не може да буде једострана. Толеранцију слабијих и агресивност моћних треба ставити на вагу, па наћи неку средину. Иначе ћемо се играти певца и кокошке на буњишту. Неко је стално гажен, трпи. Трпљење терора и неправде не може да се назове толеранцијом.