Толеранција
Аутор: Андреј Волков, Објављено: 07. 10. 2009.




Када будемо уважавали сами себе, поштоваће нас и други.

Да ли је госпођа Ђинђић у праву када каже: - Када будемо јасни сами себи, схватиће нас и други. Госпођа Ружо, сувише смо јасни себи, још више њима: - Још нас има, не дамо на се.


Да ли је демократија толеранција слабих у односу на силу? Срби вековима толеришу најезде на њих, уништавање. То силни не раде зато што Срби нису толерантни. Србе сузбијају на мали простор, да их лакше толерантно контролишу, да немају утицај на околину. Изолација, окупација, протекторат, отимачина територија – зар је то толеранција. Толерантни организоваше да се део Балкана, који је био организован у неку, какву - такву целину – распадне. Организоваше крваве ратове на Балкану, без икаквих озбиљних разлога. Без толеранције. Комадање силом није толеранција.

Зашто се не распадоше Сједињене државе, зашто се уједини Немачка, зашто се уједињује Европа? А Балкан муче, не дозвољавају своју заједницу, постављају услове за пријем у, за балканце, туђу заједницу, примају појединачно. Или је у питању њихов балкански интерес?

Организатори удруживања, толеранције, могли су да удруже и окупе балканце и балкаске земље, па да их заједно, јаке, уједине у заједничку Европу. Силни толеришу (или тероришу) системом: на колена, предајте се, предајте своје, бићете хумани, толерантани, бићете људи, примићемо вас… Постављање неравноправних услова није толеранција, него уцена.

Мали и слаби су толерантни, трпе. Мали никада нису окупирали велике, увек су се борили за опстанак. Мали су били принуђени да пате, трпе, да „толеришу“ свака зла.

Ко би данас дозволио и толерисао ако би напр. Албанија предложила да се уједине Балканске земље, да кажу да се одричу било каквог стратешког наоружања, да оснују своју балканску, искључиво одбрамбену војску.

Чекамо ли да природна катаклизма измени природне границе на Дрини, Дунаву, Вардару, да цунами од мора направи копно. Или сами можемо да склонимо непотребне границе господарстава. Границе не чувају народе него господаре. Народима границе не требају.

Србима и у Србији недају мира. Србе свуда стешњавају. Погледајте шта трпе Срби у БиХ. Терају ли их на толеранцију или да се организују и да силом бране своја природна права. Откуда се појави неки европски толерант да им одређује да ли ће граорка или некаква друга кокошка да им носи јаја и леже пилиће. Срби траже своја права и кажу – доста нетолеранције!

Шта се деси октобра 2000? Да ли је то пример толеранције? Рећи ће нови толерантни да је до тада био фашистички режим у Србији. Сваки режим је народни и треба га мењати искључиво толерантно - мирним методама. Режим пре тога се сам сменио, не употребивши силу, био је толерантан. Да ли је садашња власт мање толерантна од бивших режима? Да ли је Европа толерантна, или покушава да наметне свој интерес и да руши све што јој не одговара?

Богати су толерантни. Они су сиромашнима продали памет, сада сиромашни поседују памет, а богати, оставши без памети, уживају у својој имовини. Сиромашни нису имали коме да препродају памет коју су им продали богати, па су остали сиромашни. Остала им је неискоришћена памет богатих и сиромаштво бедних и поштених. Дакле, памет и поштење малих и слабих ништа не вреде. Само сила бога не моли и продаје памет у замену за бубреге.

Госпођа Ружица нам одржа лекцију о толерантности демократских система Запада, који су сву своју толеранцију показали и настављају да показују Србији и Србима. Могла је госпођа Ружица, у том интервјуу, да их позове да буду толерантнији према Србији. Зашто не позва да поштују завет Зорана Ђинђића, који је изнео на телевизији, пред његово стрељање:……Космет је, за мене државни приоритет број један. Статус Косова је, у ствари, статус Србије. Ми не можемо да заокружимо државност Србије док не знамо какав је статус Косова и Метохије. Ја сам изабран да заступам и браним интересе Србије. Свет мора да схвати да српске демократе, а и ја као председник Владе Србије, после две године, још не можемо да кажемо шта је наша држава. …… Ствари ће почети суштински да се мењају тек када међународна заједница каже: решење је у компромису који тражи Резолуција 1244. …… Србија није под протекторатом да би ико могао да јој намеће било које решење за неки део њене територије. ….Израчунајте колико је Зоран живео после овог интервјуа…. Закључите ко су његове убице…односно шта га уби. Уби га јака реч! Видите да ли је овај завет записан у програмима његових наследника и оних који га својатају. Било би добро да средства јавног информисања објаве тај део из тих програма.

Србија је толерисала агресију са свих страна. Ружица је филозофски и неконкретно говорила о толеранцији. Ни речи о нетолеранцији. Није указала ни на један пример. Какве везе има један испад на београдским улицама, трагичан случај и смрт младог Француза са толеранцијом, и зашто га вежу за српски народ и државу Србију. Мало подсећа на организовани атентат, да би се огласили србомрсци са разних страна да оптуже Србију. Србија се одужила и показала да не стоји иза било које насилне смрти.

Да ли су тако толерантни Албанци, Хрвати који уз помоћ толерантних другара са Запада, протераше стотине хиљада Срба са територија на којима су живели вековима. Толерантно не дају да се врате и чине све да им онемогуће повратак. Толерантни другари са Запада им, пред очима целог света, помажу.

На чију толеранцију мисли Ружица. На толаренцију малих и слабијих према силницима, на филозофску, лекцијашку, камедијанску толеранцију или конкретну толеранцију.

Онај ко пружа отпор насиљу и агресији, који стално трпи неоправдане ударе, не може да се окарактерише ка нетолерантан. Нетолерантни су они који гледају мрко, који немају осмех према другиима, који бију где стигну и одакле стигну, који протерују.

Десила се побуна младих против организације државе у којој живе. Побуна против нетолеранције, незапослености, неорганизованости. Уместо да се покажу на спортским теренима, фискултурним салама, момци и девојке показују своју снагу на улици. Питате се зашто? Зато што скоро ни у једном селу нема озбиљне спортске сале нити организатора спортског живота. Све је у рукама приватних менаџера који раде раде на бази ентузијазма. Држава треба да васпитава младу генерацију у смислу толеранције, да им обезбеди толерантне (оне које могу да поднесу) услове живота и рада. Има ли тога данас?

Некада се млада генерација дружила, певала песме под једном заставом, дизала је на јарбол? А данас? Данас је препуштена улици, па излази на улице. Протествује, пред собом не види излаз, зато иза себе могу да оставе пустош. Држава хитно мора да се предузму мере. Иначе, деца оних што су пиштали и лупали у шерпе, поновиће њихове пиштаљке, трубе и лонце да уклоне оне који нису променили систем, који нису испунили обећања.Боље им је и лепше да оду сами. Неће да се склоне, зато што може да се деси да одговарају….

Данас није економска криза, него светска побуна планете против насиља, насиља против природе, човека, хуманизма. Толерантно ли је оно што се ради у Ираку, Авганистану, БиХ? Зар је окупација толеранција?

Да ли су Американци толерантни према песнику Караџићу, према ратнику Младићу. Имају ли разумевања према српском отпору, који се наставља, који никада неће престати.

Слава Богу да се наставља српски отпор насиљима свих врста. Срби су увек штитили слабије од себе, примали и чували госте, са њима дели добро и зло. Незване госте угошћавала. Путнике намернике пуштала у кућу.

Убише нас и протераше због слабог отпора, због претераног трпљења и толеранције, која се граничи са издајом националних интереса. Кога данас, јуче, сутра Срби угрожавају? Нека се јави и нека примерима укаже на нетолеранцију, па ћемо да се изменимо, да се поправимо. Или су све измислили, наместили, представили, пропијарили – па удри по нама….

Срби не могу да пристану да буду дежурни кривци за све светске проблеме, да се над нама изживљавају разни Кушнери, Солане и сличне толерантне машине, које би силом да сравне и наше планине.

Госпођа Ружица је у праву када каче: - Када будемо јасни сами себи, схватиће нас и други. Треба додати: када будемо поштовати сами себе, поштоваће нас и други.

Намеће се закључак: Ружица је у праву, предлаже паметне могућности. Остала је недоречена. Заборавила је једно. Да позове Запад и све оне од којих је добила заслужене награде, да не конструишу разне лажи које користе ради сатанизације свега што је везано за Србе, да буду толерантни и хумани према Србима, да им не намећу своје оквире, да их не гурају у резарват, да их не јуре ко зецове по шумама и горама.

Толеранција не може да буде једострана. Толеранцију слабијих и агресивност моћних треба ставити на вагу, па наћи неку средину. Иначе ћемо се играти певца и кокошке на буњишту. Неко је стално гажен, трпи. Трпљење терора и неправде не може да се назове толеранцијом.

Nije ona to tako loše rekla. Meni se jako dopada ova njena rečenica i prilično je originalna, obzirom iz kog političkog okruženja potiče. Zapad nije nama doneo toliko zla koliko mi tvrdimo, mada je tačno da je Srbija platila i ceh korumpiranosti američke politike,  a i Klintonovom približavanju muslimanima sa bliskog istoka. Kosovo smo sami dali 45 i tu ni Sloba, ni Amerikanci nisu krivi ništa. Krivci su Tito i komunisti, jer su prekinuli kolonizaciju Kosova koju je sprovodila monarhija. U koga su ovce u toga je i planina. Drugo, nisu ni komunisti krivi za sve. Što se narod nije samoinicijativno preseljavao na Kosmet, ako nam je do Kosmeta? Da je dole živelo milion i po Srba, Šiptari bi mogli da ga duvaju. Ne može Kosovo da se ima i svima bulja da bude u Beogradu. Istorija sama po sebi ne može da bude alibi da držiš neku teritoriju. Ako je do istorije, nekad su i Karpati bili naši, i šta ćemo sad, da tražimo da nam se to vrati? Drugo, Srbija treba da štiti interese srpskog naroda, ali ne i da ugrožava druge narode. Dozvolu za Oluju su Hrvati dobili pošto se desila Srebrenica, pošto su naše "patriote" u Srbinju, tj Foči držali muslimanke kao roblje za seksualno iživljavanje i sl. Ne boriš se protiv zla zlom, nego pravdom. U Srebrenici je trebalo popisati zarobljenike i videti ko je ubijao i mučio u okolini i te kazniti. U principu ni mi nismo bili cveće, a nije ni zapad. Zapad da promenimo ne možemo, ali zato možemo da vidimo šta smo mi pogrešili i da to ispravimo. Lako je to sve svaliti na druge, a mi vredni, pametni i pošteni leteli bi na mesec da nije Amerike, Rusije i ko zna koga sve ne.

Evo na primer, zbog Noleta nas poštuju  Kinezi i jedan Hravat   

Ima Srbija mnogo "Noleta", ali ne mogu da dođu do izražaja od batinaša i ostalih lažnih patriota !

(šalu na stranu, meni je ovo fenomenalna slika - posle jutrošnjeg meča Đoković - Verdasko)

taj hrvat je verovatno sebi potpisao smrtnu presudu...ne voli ustasija takve njihove pojedince koji aplaudiraju jednom srbinu...bolje skloni tu sliku dok je ne vidi bora boras,afrosrb ili jos neki ujko ovde na forumu...bezveze coveka izlazes opasnosti

E izeš ga, ako je tako, onda bi Ljubičića npr, do sada roknuli šesnaest puta, jer je on em dobar Noletov prijatelj, em mu otvoreno aplaudira i hvali ga!
A o Nikoli Piliću da ne govorimo, on dobar deo svoje energije koristi za napredak srpskog tenisa, kao savetnik dejvis kup reprezentacije, a o akademiji u Nemačkoj ne treba ni govoriti....

... u vezi sa ovom temom... mislim da je upravo tenis primer kako se ruše međunacionalne barijere, a gde svako ipak zadržava svoj nacionalni ponos i promoviše svoju zemlju i svoj narod na najbolji mogući način.... Nole legenda 

slika je odlican primer kako ima jos normalnih ljudi.....da je srece bilo bi vise ovakvih slucajeva.

Ma nije covek Hrvat, sigurno je Srbin katolik 

pravi primer da treba voleti svoj narod i poštovati svaki tuđi , je taj čovek u Hrvatskom dresu............

Toлеранција !!!

Мало сте утриповали да тај Хрват навија за Србе. Није он међу српским навијачима. Око њега је гомила косооких, а српску заставу држе 3 рибе којима се вероватно брадавице стврдну кад виде Нолета. Значи није коцкасти стао међу Србе

Da ovo sam zaboravi da postavim

  Ја себе не доживљавам као припадника деснице
   PDF    Штампа    Ел. пошта
Ђорђе Вукадиновић   
недеља, 11. октобар 2009.

(Данас, 10.10.2009)

- Нисам сигуран због чега сам толико интересантан за плејаду Данасових колумниста поготово у последње време. Нападају ме поготово ови новокомпоновани сарадници вашег листа, који вероватно не знају да сам неке од својих бољих текстова објавио управо на страницама Данаса још у оно "херојско време" када су неки од њих били близу власти или се мудро држали у политичкој заветрини. Има у томе нешто од скоројевићке ревности барем код неких од њих. С друге стране, Данас се доживљава као лист нечега што припада социјалдемократском корпусу, а ја и НСПМ се доживљавамо као нешто што припада десници. Знам да критичаре нећу убедити, а неке присталице ћу вероватно разочарати, али ја себе не заиста доживљавам као припадника интелектуалне и политичке деснице, нити је НСПМ десничарски часопис – каже за Данас, Ђорђе Вукадиновић, уредник Нове српске политичке мисли.

* Како је дошло до тога да вас везују искључиво за неке десне политичке опције, за ДСС пре свега, него да вас сада везују и за ултрадесничаре?

- Оно што се у Србији најчешће назива левицом, најчешће с левицом нема никакве или има само карикатуралне везе. Левица се код нас погрешно, поједностављено и парадоксално изједначава с глобализмом и атлантизмом, као и антинационалним и антипатриотским ставом, што је теоријски и историјски бесмислено, а ретко се везује за оно што је кључно, а то је однос према социјалним и економским темама. Парадоксално је да гомила либерала и неолиберала себе виде као левичаре, а тако их виде и њихови симпатизери. Узмите само пример ЛДП-а и Чедомира Јовановића. Од те исте јавности која заправо не зна или не жели да зна шта су то појмови "левице" и "деснице", ми смо добили етикету десничара. НСПМ није десничарски сајт, а свакако да ја нисам десничар, што наравно не значи ни да сам левичар у овом, у Србији последњих година укорењеном смислу. Код нас свака позиција која покушава да води рачуна о неким елементарним националним и државним интересима пре или касније бива жигосана као десна или клерикална. Када је реч о странкама односи снага у друштву од 2000. су такви да је сваки став који покушава да афирмише државне и националне интересе био проказан као "десни", ретроградан и сумњив.

* Везују вас за клерикалне организације као што су Двери, а и сами сте у више наврата покушали да изједначите деловање свих невладиних организација. На вашем сајту пишу чланови редакције Двери Српских.

- Па, са изузетком неколико личности које имају проблем или са здрављем или са политичком диоптријом, не бих рекао да ме баш много везују. Свако ко је икада отворио наш часопис зна каква је то глупост. Још је мање тачно да "изједначавам деловање свих НВО". Напротив. Једино не видим зашто би, на пример, поменуте "Двери" биле априори спорне, само зато што су блиске цркви, а којекакве Иницијативе младих за људска права или Хелсиншки одбор Соње Бисерко нису. А што се текстова тиче, поред својих оригиналних текстова, ми често објављујемо, тј. преносимо разне занимљиве текстове из других медија. У том смислу, подједнако често, или још чешће, за нас "пишу" Драгољуб Жарковић, Теофил Панчић, па и неки ваши уредници.

* Након 5. октобра 2000. грађани су се надали да ће Србија убрзо да уђе у ЕУ, а онда се испоставило да ствари стоје нешто другачије. Да ли мислите да је у време петооктобарских промена свет виђен шаренијим него што јесте?

- Испоставило се да свет, пре свега запад, има своју логику и своје интересе и да нису спремни да нас олако амнестирају или суштински промене свој однос према нама. Испоставило се да постоје теме и проблеми – Косово је само једна од њих – као и да постоје економски, политички и геополитички интереси који су дубљи, старији и јачи од ових површних, дневно-политичких ствари. Грађани, а и политичари не воле доносиоце лоших вести и више воле да слушају лепе приче. Не да нисмо ушли у ЕУ 2005. или 2007. као што је обећавано, него сигурно нећемо ући ни 2015. Заправо, шта год чинили нећемо ући све док њима то не буде одговарало. Неколицина мојих колега и ја говорили смо да неће бити боље преко ноћи и да о-рук демократија каква је у режији већинског дела ДОС практикована у Србији не води никуда, као и да морамо гледати сопствене државне интересе, па тек онда удовољавати истоку и западу. Због таквих ставова смо зарадили етикету некога ко је конзервативан и ко подржава ривалску струју у тадашњем ДОС, односно ДСС.

* Тврдите да нисте десничар. Да ли вас онда можемо сврстати у политичке реалисте?

- Свакако. Присталица сам реалистичке школе међународних односа, мада ја радије кажем да сам "држависта". Наиме, верујем да је добар део невоља са којима се суочава савремени свет, укључујући и ову економску кризу, последица тога што је национална држава пребрзо и олако проглашена за нешто превазиђено и отпослата у "ропотарницу историје". Када је о Србији реч, за то сам да се расправа о националним интересима води отворено и без предрасуда. Мислим да се о свакој тези мора расправљати отворено и поштено, укључујући и ону која, рецимо, тврди да треба признати независност Косова. Али ако сам спреман да саслушам и расправљам о тој тези, онда утолико пре и утолико више сматрам да треба саслушати и размотрити и тезу да ЕУ има алтернативу.

* Важите за евроскептика. Зашто је у Србији недопустиво бити евроскептик?

- Евроскептични став је легитиман и распрострањен став широм Европе. Моја је теза да појединци народи и државе понекад морају да кажу „не“ да би могли да се изборе за неке своје интересе. Пример Ирске то најбоље показује. Након прошлогодишњег "не" добили су бројне уступке од Брисела о којима други могу само да сањају. Иначе, ја сам евроскептик у двоструком смислу. Наиме, нисам сигуран да је ЕУ једино и ултимативно решење за српске проблеме, иако такав став делује најједноставније и интелектуално најлагодније, а евроскептик сам и у једном другом смислу – нисам нарочито сигуран у перспективе саме ЕУ, нити у то може ли Србија да уђе у ЕУ чак и када би испунила све захтеве.

* Званична политика ЕУ је да смо им потребни.

- Реалистичка политика се не води тако што верујете баш у све што вам се каже. Ствар је у томе да Оли Рен и Канцеларија за придруживање ЕУ морају нешто да раде и да се завађеним балканским племенима повремено мора дати неки лилихип и охрабривати њихове "европске перспективе"... До усвајања Лисабонског споразума све то је било празна прича, тек сада се стварају теоретске могућности да дође до проширења. Ако им будемо били потребни примиће нас и без Младића у Хагу, као што су нас примили у Партнерство за мир. Али о томе не одлучују ни Оли Рен ни Хавијер Солана, већ се о томе одлучује у националним центрима водећих земаља ЕУ и вероватно негде другде – у Вашингтону и, делимично, Москви.

* Говорите као да се међу државама чланицама ЕУ води нека врста криптополитике која је у Европи престала да буде актуелна процватом просветитељстава.

- Реалистичка школа међународних односа управо сматра да у историји политике и у односима међу државама постоје неке константе које се не мењају тако лако. Неки антички историчари су релевантнији за разумевање односа у савременом свету од читања говора Олија Рена или закључака Европске комисије и Савета Европе. Далеко смо од остварења Кантовог или Хабермасовог светског грађанског друштва у коме међу политичким субјектима владају односи толеранције, хармоније и добре воље. Ту је кључ неспоразума с мојим критичарима. То нема везе ни с конзервативизмом, национализмом и десницом, мој став је последица трезвеног, реалистичког погледа на стање у свету који показује шта је политика мање-више одувек била. Суштина политике се није много променила од Пелопонеског рата на овамо.

* Поменули сте пример Ирске која је чланица ЕУ за разлику од нас који нисмо.

Принцип је исти. Да Ирска није била потребна ЕУ и да им није било потребно њихово „Да“ они би их откачили. Пред ово друго гласање они су се изборили за право на самосталну фискалну политику, забрану абортуса и војну неутралност. Да ли знате шта то значи за бриселски "систем вредности"?

* Да ли смо ми у уопште у позицији да било шта захтевамо?

- То је једна тужна замена теза. Један добар део наше интелектуалне и политичке елите шири слику да смо ми мали, бедни, најгори, народ ратних злочинаца итд. и да би најбоље за нас било да нас неко окупира или макар да нас стави под страни протекторат. То је један суицидни, мазохистички став који је само одраз у огледалу оног става који је доминирао у првој половини деведесетих и који је говорио о Србима као "небеском" и "најстаријем народу", који води само мирољубиву политику и одбрамбене ратове и чији припадници генетски не могу да врше злочине. Како сам тада, ризикујући етикету лошег Србина и издајника, оповргавао и раскринкавао ту причу, тако сада сматрам да је морална и интелектуална дужност супротставити се овој другој мантри која је, сигуран сам, подједнако погубна за опстанак земље и народа.

* Недавно сте добили епитет лукавог спин доктора и архимандрита међу српским политичким аналитичарима? Да ли сте заиста тако моћни?

- Ја сам то схватио као комплимент, али, нажалост, незаслужени комплимент, на сличан начин као што и већину напада доживљавам као незаслужене. У сваком случају, за ту ласкаву титулу не располажем елементарним политичким, а нарочито не финансијским перформансама. Мој утицај на јавној сцени заиста није мали, али није ни издалека толико велики како се то причињава неким мојим острашћеним критичарима. Ма колико то деловало неуверљиво и романтично, мислим да је тај утицај, пре свега, последица једног интелектуалног поштења и моралног кредита који датира још из раних деведесетих година. Слагали се или не с неким мојим анализама, сви знају да говорим у своје име, искрено и с убеђењем.

* Ваше колумне у Политици подигле су у последње време доста прашине у једном делу јавности. Звиждање Марсељези називате "спонтаним референдумом" и легитимним политичким чином. Чини се да је оно што вашим критичарима смета јесте релативизација одређених друштвених појава, док с друге стране тврдите да сте принципијелни и реални.

- Не претендујем на то да сам увек у праву. Но, једно је питање то да ли су моје критике основане (ја мислим да јесу), али могућ је и другачији став и о томе можемо расправљати. А друга ствар су тоталитарне или чак криптофашистичке претензије да се све разлике у мишљењу и политичким ставовима укину и да се направи један вештачки интелектуални мелтинг пот саткан од једне пригодне реформске реторике и плитке еврофилије, те политички коректног говора у складу с проценама неких самозваних идеолошких комитета који за позицију на коју претендују немају ни политички ни интелектуални легитимитет. Скандалозно је да се у једном малом, али гласном делу српске јавности моје у основи беневолентне тезе схватају као спорне и јеретичке. Опростите, али ако ме је неко бесправно бомбардовао и отима ми део територије, ваљда ја могу да звиждим његовој химни? А ви му аплаудирајте, ако вам се аплаудира. Ја не уживам у овој мрачној слави коју дугујем неким вашим колумнистима и професионалним евро-ентузијастима. Волео бих да се сви слажу са мном, али не бежим од тога да будем и усамљен, поготову када сам уверен да сам у праву. Смешно је да се браним од оптужби неких бивших и садашњих комитетлија и извршних секретара и сарадника некадашњих и садашњих Централних комитета, да подстичем насиље. Насиље, позивање на насиље, шовинизам, мржња је нешто што не може бити легитимно и тога нема ни на сајту НСПМ, али, нажалост, има код неких мојих бучних критичара.

* Колико је српско друштво на ивици да му политичка коректност помрачи здрав разум?

- Политичка коректност је лепа и модерна реч за оно што се некада звало цензура, при чему је цензура много бенигнија, поштенија и јаснија ствар од ових разливених граница политичке коректности. Култ или диктат политичке коректности ништа није донео ни стабилнијим, богатијим и срећнијим друштвима у којима је настао, тако да и тамо све чешће бива доведен у питање. А овде само лепо леже на дугу традицију класичне цензуре и аутократије.

* Постмодерни појам толеранције нас обавезује не само да будемо трпељиви према друштвеним појавама које нам се не свиђају, већ нам не оставља простор за то да нам се нешто не свиђа. Зашто је то тако?

- Када су појмови људских права и толеранције настајали имали су јасан садржај и односили су се на право на слободу, имовину, живот и на толеранцију религијских и политичких уверења. Модерна Европа је настала као продукт тих вредности. Проблем је што су ти појмови данас изгубили јасан смисао и обим и постају идеолошке флоскуле и батине у рукама онога ко држи моћ. Опасност је релативизација и злоупотреба појма људских права. Када појмове непрецизно користите, онда губите критеријум и све постаје један мутљаг у коме све постаје ствар вештине паковања, поменутог спиновања и у крајњој линији силе.

Nije poenta gde stoji nego za koga i kako navija   

Па за кога навија?

tolerancija?da li to uopste postoji??i da postoji da li je nko koristi?? svet je pakostan,ako malo popustis ''onaj sa druge strane'' ima da te 'zbrise sa planete...a mislim da srbi nece postovati svoje bar dok im drugi kapu kroje!

a sto se tice pocetnog posta 100% je glupost.....nisam citao sve,ali po pocetku texta vidi se da je cisto ispiranje mozga....