Тадић помиловао Жарка Лаушевића :: Drustvena hronika ~ Obrazovanje ~ Zaposlenje ~ Finansije

Оружање Светог Саве
Саша Илић | 28/12/2011

Облици комерцијализације трагичке кривице у режији Компаније „Новости“

Експлоатација људске трагедије

„Као с неба, са крила доброг анђела, пала ми је вест да је Жарко Лаушевић написао књигу. И да би био вољан да је објави овде. „Новости“ и ја смо му – прва понуда. Стресао сам се од тог изненађења“. Овим речима је Манојло Вукотић започео свој отужни поговор књизи сећања Жарка Лаушевића, славног глумца, преступника и изопштеника из друштва. Рекло би се да је генерални директор више него срећан. Екстатички је усхићен а очи му се као у оним сценама из цртаћа, када јунаци осете могућност велике зараде, претварају у две блицаве ознаке за долар. И заиста, тираж од 200 000 примерака који надмашује Кустурицу и Добрицу Ћосића заједно потврђује Вукотићево предвиђање. Убрзо и читава јавност почиње да партиципира у екстази генералног директора Компаније „Новости“. Организује се велика промоција у сали Музеја Југословенске кинотеке, а специјални ефект производи видео клип нетом пристигао из Америке у коме сâм Жарко Лаушевић изговара неколико ударних фрагмената из своје књиге, вероватно по избору самог генералног директора. На сцени су адвокати, режисери, театролози и глумци. Свако би да каже понешто у прилог величанственом повратку Жарка Лаушевића у Београд. Вукотић даје основни ритам и дирекцију сваког будућег читања Лаушевићевих исповести: „Искреност са којом [Лаушевић] излаже је фасцинантна. Не штеди себе – скида се до голе коже. Гули је. Укуцава ексере у своје месо – док самог себе разапиње.” Рекло би се да нам Вукотић нуди јединствени новогодишњи стриптиз са елементима ритуалног самоповређивања на крају. Заиста, идеална је прилика да се за само 450 дин. уверимо у то. Ретко се пружа могућност да прочитамо причу о трагичком јунаку нашег времена који је због почињеног хибриса пао у несрећу. За разлику од Вукотићевог турбофолк маркетинга, Аристотел нас подучава да трагички јунак може бити само онај човек по средини “који се не истиче ни врлином ни праведношћу, нити пада у несрећу због своје злоће и свог неваљалства него због неке погрешке (кривице), а то је лице које ужива знатан углед и живи срећним животом, као Едип, и Тијест, и уопште чланови таквих породица”. Чини се да је Жарко Лаушевић и улогама које је играо и животом који је живео одувек подражавао такву трагичку радњу. Основна одлика такве радње је да код гледалаца, односно читалаца изазове осећања страха и сажаљења. Из тога произлази и финални учинак трагичке радње која код гледалаца изазива катарзу, односно прочишћавање таквих афеката. То се умногоме разликује од доларске грознице Мање Вукотића. За њега је појам трагичке кривице свакако само неко “шпанско село” које може бити добро уколико доноси новац. Међутим, Лаушевићева књига Година прође, дан никад је пример перманентног упињања да се досегне свест о сопственој кривици, онај “фатални пламен” о коме размишља једне ноћи док посматра ноћног лептира надомак упаљене свеће. Но управо прича о трагичкој кривици може рећи нешто више о друштву које данас ужива у Лаушевићевом разголићивању.

Светосавска интервенција у театру

Жарко Лаушевић с правом маркира један догађај из своје прошлости као почетак свега што му се потом догађало и због чега је испаштао. Реч је о представи Свети Сава Синише Ковачевића која је 31. маја 1990. насилно прекинута упадом националистичких фаланги Жарка Гавриловића и Војислава Шешеља у Југословенско драмско позориште. Тачно је да представа није одиграна али Лаушевићева сећања на тај покушај изведбе показују да се на сцени одиграла много озбиљнија драма него што је то био Ковачевићев литерарни предложак. Један фрагмент те драме могуће је видети и на YоуТубеу. Та драма, заправо њена структура, потом је поновљена у Србији много пута. Тако нешто се догађа и данас (напад на студенте у блокади или на сквотере у новосадској касарни “Арчибалд Рајс”). Али Жарко Лаушевић је био први који је одиграо ту представу за нас. И то је заправо једини пут да је одиграна у театру где се померање границе између илузије и живота, књижевног текста и политике догодило на најрадикалнији начин. Јунаци ове представе били су глумци једног комада који је требало одиграти, публика, хор сачињен од националистичке руље, веће стараца (које је ван сцене), вођа (који је ван сцене) и вођин гласник (полицајац који прилази Лаушевићу као главном глумцу и преноси му “опште” утиске, заправо суштинску информацију због које ће он починити хибрис). Хор је по добром старом Аристотеловом савету у овој трагичкој радњи третиран као једно лице чија “песма” би се могла применити како за ову представу тако и за све остале које ће уследити током деведесетих, до данас. Треба имати у виду и то, што Лаушевић превиђа у својој књизи, да окупљање овог “хора” није спонтани израз распомамљене гомиле. Напротив. Текст драме Синише Ковачевића, према тврђењу неких сведока тог доба, пре него што је дошао до зеничког позоришта, кружио је по београдским салонима. Текст је најпре био понуђен глумцу Бати Стојковићу, а онда је преко његовог брата Живорада доспео до утицајног Борислава Михајловића Михиз који је ставио незваничну забрану на извођење овог текста у Београду. Отуда упад Жарка Гавриловића и фалангиста неће бити спонтано окупљање незадовољника већ организована акција која иза себе има веће стараца које је само неколико година пре тога обзнанило да су сви витални српски интереси у Југославији угрожени. Због тога тобоже немоћни полицајац прилази Жарку Лаушевићу и каже му: “Ако ви хоћете, Лаушевићу, полиција ће интервенисати, али… може бити мртвих”. Тиме се ствара позоришна илузија преношења ингеренције са власти на главног јунака комада који се зове “Прекидање представе Свети Сава у ЈДП-у” и он доноси кобну одлуку да одигра остатак улоге по роли која је за њега спремљена на највишем врху. За добро заједнице, он се повлачи а потом, будући изложен претњама, по савету полиције набавља пиштољ како би се бранио, јер држава “није у стању” да се брине о његовој безбедности. И ту је негде крај каријере глумца Жарка Лаушевића. Његова трагичка кривица је заправо уверење да се држава заиста брине о њему дајући му дозволу за ношење оружја. Истина је заправо била другачија. Жарко Гавриловић и Војислав Шешељ били су безбедносни експоненти Милошевићеве државе, полицајац је био добри гласник који му је саопштио да као угрожена мањина мора да се наоружа. По том моделу је Милошевићева држава функционисала на свим странама. Тако су наоружани Срби у Хрватској, у Босни и на Косову. Био је то српски модел одбране мањинских права који је претворен и бруталну агресију. Бити наоружан у том тренутку значило је заправо приклонити се наоружаној већини. А када су ратови прошли и злочини почињени, кривица је постала само кривица наоружане “мањине” која се борила за голи живот. Србија је остала чиста. Отуда и изостанак осећања страха и сажаљења, па и катарзе, у овој представи данас. Као и код Манојла Вукотића, пристуно је само паланачко наслађивање страдањем неког ко је могао бити бољи од нас, али је, ето, због своје погрешке, пао у несрећу. Не и наше. Насупрот Аристотеловим законитостима вероватности и нужности трагичке приче ово друштво мисли да оно с тим нема никакве везе. Стога би Лаушевићеве речи из трејлера, којима је Вукотић желео да придобије читалачку масу, требало донекле преиначити: Друштво које је саучествовало у неком злочину никада неће бити слободно.

Пешчаник.нет, 28.12.2011.