Napomena: Zavrsene prvi tom Saga o ..icima 1940-1953.Od danas pocinje drugi tom 1953-1965 g.( nije definitivno doradjen,. potrebne su jos neke -popravke.

-13 maj 1953 g–Dan posle

Iako je svanuo novi dan, ne znam da li sam se probudio ili jos budan sanjam. Trgnem se kad vidim i svoju senku. Kroz tutanj koji ne jenjava odzvanjaju reci poslasticara Serifa : ”Zut si ko limun, mrtvak si”. Cini mi se da se plafon rusi. Jos se cudoviste pomalo zavlaci u usi, vija se za mnom iza coskova, proviruje iz kapija, onda se kao neka poplava koja se sruci odnekuda iz neba izli negde tamo preko dorcolskih pustara ka Dunavu. Pa opet juri ka meni iz daljine kao kada vetar napravi od prasine kovitlac, a onda opet hoce da se pretvara u uragan. Savladjujem se, smirujem nemir. Opet sam na kraju pobednik!. Ili je ovo Pirova pobeda!?

Roditelji me posmatraju, cute zabrinuti. Oni nista ne znaju, ja im nista ne pricam, zarekao sam se samom sebi da nikad nikome o tome necu reci ni rec. Ja njima ne pricam ni o mojim morama u skoli, o devojkama, o drugovima, oni me mngo ni ne pitaju.Oni  me ne bi ni shvatili, pomislili  bi da sam u dusevnoj krizi. Citao sam o dusevnim teskocama i dusevnim bolesnicima, poznavao sam ih prilicno. Uragan pun munja i gromova me nije oborio, odbio se od mene kao od necega neuhvativog, samo skliznu -kao da me neko nemusto hrabri. Setih se nekih drugova iz skole, skrsenih, oborenih kao prostac, pobedjenih. Bivsih. Digoh glavu.

Lako je odraslima, imaju stvorenu cvrstu licnost, njima je se lakse braniti, mladi nisu sazreli, licnost se nije dovoljno f ormirala, krhka je, lomljiva.

Najvaznje je zaboraviti ovu moru, zabaviti se necim drugim-vise potsvesno nego li svescu poimam  neke nejasne cinjenice. Setih se da sam se nedavno dogovorio sa Draganom Tancicem da danas idemo na Kalimegdan, u Donjem gradu su danas automobilske trke. Uhvatih se za ovu ideju kao davljenik za slamku. Rekoh roditeljima da idem na automobilske trke, gledaju me zabrinuto; kao da me je pogodila neka nepogoda, kao kada grom pravo iz neba podmuklo pogodi neko usamljeno visoko drvo u polju, sprlji ga, ocerupa mu grane; vide da tesko idem, da sam ispijen, neispavan. “Mrtvak, si, zut si kao limun”-stalno cujem isti refren, potmule pretece Serifove reci.  Ali tek te reci probude moju borbenost. Mama mi se priblizi: ”Jeli ti se nesto desilo?” “Ne!”-promrljah kratko prikupljajuci snagu da sjedinim odbranu, kao sto mama kupi sa poda parcice razbijenog porcelanskog tanjira. ” idem na automobilske trke na Kalimegdanu.” ”Sa kime ides?”-upita me opet brizno. ”Idem sa Draganom Tancicem.”- odjurih smusen iz stana.

Jurim Dusanovom ulicom ka Kalimegdanu, utonuo u duboke brige, kao da ide neko drugi umesto mene, prelazim ulice kojim jure brojna vozila. Ono sto se desilo juce i nocas , samo na to mislim. Uprkos svega setih se, nedavno sam gledao zanimljiv film, bura izvrnula veliki putnicki brod na krov, putnici zarobljeni u celicnoj utrobi ne mogu da izadju na vazduh, vode presudnu borbu na zivot i smrt; idu kroz trup, nailaze na prepreke i pregrade dopola pune vode,  prognjuravaju ih, izadju opet na komoru sa vazduhom, jure dalje puni nade da ce se izbaviti. Licim samom sebi na brodolomnika zarobljenog u utrobi broda izvrnutog na krov. Kao da gore negde nazirem dnevnu svetlost.

Jurim na Kalimegdan, to je tracak nade da se barem u ovome trenu oslobodim more. Shvatih skoro obradovan da uprkos svega, ipak imam snaznu i tacnu koncentraciju, najednom se ona probudi kada prelazim ulicu gde samo sukljaju vozila, a cim idem sigurnim ulicnim trotoarom opet me iznenada  poplavi zebnja, ne vidim ama bas nista oko sebe. A onda kada prelazim ulicu, odjednom opet nastane vrlo intenzivna koncentracija, pazim na vozila, ama bas sve vidim kao i ranije. Kao da me neka nevidljiva sila potseti kada treba da budem vrlo pazljiv, a kada da se prepustim morama? Kao da je neko stalno sa mnom?

Zacudih se, sinu neki optimizam, pa ja umem da budem pazljiv na ulici kao i ranije. Jos vece radosno cudjenje nastade kada posle koracanja Dusanovom ulicom ka Donjem Gadu shvatih da sam skoro desetak minuta bio veseo i sretan kao nekad, bio sve zaboravio od juce i nocas. Ali opet nagrnuse  mracne misli. Kao smak sveta. Vidim saht, zaobidjoh ga kao sto obicno uvek cinim jer ulicni saht iako je zatvoren i cvrst, moze da popusti, oprezan sam uvek. Udaljavam se od prozora zgrada, oprez, ko zna sta odozgo moze da padne na glavu. Opet se malo obradovah, pa moja uobicajena opreznost uprkos onoga sinoc nije nimalo popustila.

Sretoh Dragana Tancica na ulici  ispod Zooloskog vrta. Iz daljine se smeje glasno, vice mi da pozurim, on je vrlo sretan, nasmejan, juri, na vetru leprsa njegova izrazito plava skoro bela kosa, kao da je neki Svedjanin. Da, da kazem i to, Draganova mama je Nemica. Setih se namah, sada su dve Nemacke, jednu Nemacku rascepili na dve-ne znam  zasto mi to pade na pamet. On zapazi moju tugu i smusenost, on trci, ja za njim idem kao neka krpa, potpuno otsutan, povijam se za njim besciljno, kao robot. To, das, It, ca, brojim povremeno u sebi, ili prebrojavam u beskraj korake, sve po cetiri. On prepoznade moju smusenost, zakikota se, poce da ma  zadirkuje: "Mislis samo na nju, zaljubljen si,  priznaj, ko je ona?" Cutao sam. Pomislih iznenadno na Nju. Nikad nikome nisam pricao o njoj, nemam obicaj da pricam bilo kome o njoj. Sinu neki tracak nade. Ali shvatih da mi nije ni do cega, cak ni do Nje.

Saga o icima, Drugi tom, 1953-1965 g
16 maj 1953 godine- Susret sa dr.Veselinom Savicem, neuropsihijatrom.

U ulici Dzordza Vasingtona, tacno ispred broja 69 pred mene iz tramvaja DVOJKA izadje sav nasmejan dr.Veselin Savic. Pridje mi, posmatra me ispitivacki kao sto lekar posmatra pacijenta, ali  sa nekim neobicnim uvazavanjem koje ranije nisam zapazio: “Glavu gore junace, imam poverenje u tebe, ti to mozes!“ Gledam ga obradovan i zacudjen njegovom ohrabrivanju koje ne shvatam odakle dolazi ali mi ipak dodje kao melem na ranu. Ne razumem sta ja to mogu?  “Rece mi dr. Beric da su u Raspucina pucali  7 puta, nista mu nije bilo!”-pilji dr.Savic pravo u moje zenice netremice kao hipnotizer, pipka me kao da se cudi sto jos postojim.

Ko je taj covek koji je ovo govorio o Raspucinu? Kakve ja veze imam sa dr. Bericem i Raspucinom? U mislima mi poslasticar Serif ? Da mu to nije nesto pricao Islednik o meni? Stalno mi se pricinjava da Islednik razgovara telefonom sa nekim u belom, mozda sa nekim lekarom? Ali otkud dr. Savic zna Islednika? Radostan setih se zajednickih predaka nasih porodica, nas vezuju vekovne niti.

“Ti si dusevno najzdravije bice koje sam ikad sreo, od tebe se neman odbi, boris se, imas cilj, tezis njemu uporno i promisljeno, baceno zdravo seme stoji vekovima, imao si zdravo detinjstvo, cvrstu porodicu, nas narod je neunistiv!”-skoro uskliknu dr. Savic. “Nijednog momenta nisi dozvolio da te savlada, kada  smo svi mislili da je sve gotovo, dizao si se kao ptica Feniks iz pepela, imas u nama prijatelje!.”Dr. Savic me pogelda sa toplinom dok ode zurno na Medicinski fakultet.

Koliko me ovaj susret sa dr.Savicem neizmerno osokoli, koliko mi dade novu nadu, toliko  jos vise me zacudi: ”O cemu se radi, kakve veze ja imam sa dr.Bericem, Raspucinom, o kakvoj nemani on govori, kako moze da zna moje dusevno zdravlje kada me nikad nije pregledao niti o tome razgovarao sa mnom?  Mozda su mu nesto pricali ujna Ivka i ujko Djordjo? Pa on  je psihijatar, on cita iz izraza lica, pokreta, ponasanja?

Kretoh skoro radostan ulicom Dzordza Vasingtona, skretoh u Ruzveltovu ulicu ka Kafani Zagubica i Novom groblju. Tu sretoh skolske drugove Dusana Stefanovica Glambu i Dragana Spasica Spasketa. Vratismo se svi troje Vukovom spomeniku.

Saga o ..icima-25 maj 1953 godine. Docek Stafete Druga Tita

Docek stafete je uvek izuzetan spektakl i radostan dogadjaj. Grupa drugova se sali: " Siptari silovali statuu  Zahvalnosti Francuskoj, na Kalimegdanu!" Pa i Siptari  su ljudi-pomisljam neispavan i utucen. Stalno u sebi ponavljam bat koraka posle saslusanja u Stanici milicije na Zeleznickoj stanici,  reci To, It, Das, Sa.

Danasnja proslava Prvog maja je zaista  velicanstvena  parada, ispred  Savezne skupstine su  postavljene tribine, na njima pored druga Tita ministri, generali, diplomatski  kor, vidjene   licnosti.  Tito je vrlo dostojanstven, vaznji je od svih, i od stranih diplomata, on na njih uopste ne obraca paznju kada ulazi u njegovu lozu. Ulazi u marsalskoj uniformi polako, dostojanstv eno, digao glavu, sjakte epolete i siriti; Ugra, skolski drug mi rece prezrivo: ”On Siptare ne zarezuje ni za crvljiv sir!” Ugra je sve strance i ovoga puta strane diplomate, nazivao zbog necega “Siptari”.

Diplomate ga gledaju sa strahopostovanjem, pljeskaju mu. Ali spazih na licima nekih od njih, onih zapadnih, neke lukave, skoro potsmesljive grimase. Dok su oni tamnoputi bili istinski zadivljeni Titovim samopouzdanjem i skoro prezrivoscu prema zapadnim diplomatama. Narocito mi izlazi na oci lukav potuljen izraz omanjeg crnomanjstog diplomate, mudrost mu se izliva sa lica svugde okolo, skriva neke grozne tajne, pomislih da je Italijan. Zbog necega se setih jednog francuskog filma kada je u Parizu priredjen veliki docek nekom crnackom poglavici, on ponosno jase konja, kao da je gospodar Planete, a ne vidi potsmesljivo sazaljive poglede nekih posmatraca sa pariskih ulica, jedna kucna pomocnica sa visokog prozora umre od potsmeha. Italijanski glumac Toto se zadesio u nekoj znacajnoj palati, zanatlija nesto radio, pred palatom  svetina, novinari, kamere, cekaju da izadje neki vazan politicar; Toto zavrsio svoj posao, izlazi na vrata kuda treba da naidje politicar, sav preponosan docekom  ide iz zgrade niz stepenice, pozira pred novinarima,  sevaju blicevi, digao glavu vazno kao Neron. Ocekuje da mu se svi klanjaju.

Lepo vreme, ceo Beograd posmatra defile  gradjana, radnika, seljaka, studenata  i djaka, sportista, privrednih organizacija, voze traktoristi , proizvodjaci masina, za njima trce fudbaleri, bokseri i drugi. Freneticne ovacije izazvase lepi, snazni mladici i devojke.

Strane diplomate se lukavo dosaptavaju zadivljeno kako  je jugoslovenska omladina lepa i zdrava.

Nju ne mogu nigde da vidim, ni da je sretnem. Provlacim se opezno kroz dvoriste skole, prodjem brzo pored Doma u Drincicevoj ulici, nema je. A klavir gore u krosnjama drveca svira kao i ranije

Saga o..icima-27 maj 1953 godine-Cirkus Adrija

Cirkus Adrija se nalazi  u Karadjordjevom parku, sedim u parteru u sestom  redu, sedsite broj 4. Usao sam bez kare, uvela me rodjaka Sloba Tesic na neki slobodan ulaz pored nekih gutaca vatre. Djokica Bogdanovic i Sida Koen su sedeli na balkonu, u prvom redu, bozanski lep par, stariji ljudi i zene ih gledaju zadivljeno i radosno.
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

U Luna parku na Dorcolu, naidjoh na decaka koji se ljulja u camcu koji mi rece: "Ciko, zaljuljaj me!"  Zamalo da pocnem da uobrazavam da sam star, a nemam jos ni 17 godina. Setih  se poslednjih nedelja pogleda devojaka koje su prolazile pored mene ispred  poslasticarnice u Sremskoj  ulici u centru grada, prvo me je jedna pogledala zadivljeno, a odmah zatim je naisla jos jedna koja me zagleda kao da sam Apolon; to mi je bilo cudno, i pomalo sumnjivo, to sam zapazao i ranije, kao da  je neko hteo da se oubrazim u neku svoju izuzetnu zavodljivost.

U holovima raznih beogradskih kafana i bioskopa se nalaze cesto ogledala, zapazio sam da pojedina uvecavaju, ili menjaju stvarni izgled, te tako daju lazni odsjaj. Moji drugovi su napravili salu sa jednim ogledalom na Terazijama , spolja prolaznici se ogledaju i ne vide nista iza  stakla sa ogledalom, ali kada se stane iza ogledala sve se vidi kako se ko ogleda. To je bila nasa omiljena zabava da se sakrijemo i analiziramo one koji se ogledaju. Naidje neka mlada zgodna devojka i gleda se samodopadljivo, zatim neka druga malo punija dodje pa diskretno podigne grudnjak; jedan mladic stane  ispred ogledala i pocne da udise vazduh i da posmatra svoje misice; bilo je vrlo smesnih grimasa. Dok smo svi posmatrali jos uvek privlacnu sredovecnu zenu kako pred ogledalom maze usne karminom, i dize carapu ispod suknje pokazujuci samoj sebi oblu izduzenu bujnu butinu, ustremi se na nas Bane : “Sklonite se, bezite! “-viknu uspaniceno ”to je moja keva!”  Stajao je sa strane nesretan i ponizen.

Shvatali smo ponekad da ljudi u sustini kada misle da ih neko ne vidi postaju onakvi kakvi jesu, da su detinjasti, ili neozbiljni. A tek jedan fotograf, on je bio posebna stvar, pricalo se da radi za policiju, njegov sin je rvao u Crvenoj zvezdi, sa njim sam cesto setao straftom. On je uzivao u tome da ulepsava, ili poruznjava pojedine uradjene slike, kako mu se da uputstvo, uzivao je u tome da namagarci ljude, da ih obmanjjuje o njihovom izgledu.

A neke moje drugarice  iz zenske gimnazije su bile zbog necega kivne na Mariju skolsku drugaricu. Lukave pakosnice   su odlucile da joj se surovo osvete. Pratile su sve gde Marija ide, pa su se onda dogovorile sa svojim drustvom da gde god se Marija pojavi da je gledaju zadivljeno, to je trajalo nedeljama, mesecima, Marija se uobrazila, pocela da se ponasa kao zvezda-lepotica. A u svemu, i izgledu,  je bila prosecna.

Uvidjam koliko je u ovim teskim vremenima tesko imati ispravnu predstavu o sebi. Cini mi se kao neki napadi dolaze sa svih strana.

Mora jos traje, skoro da se pomalo navikavam na nju, nije vise tako nesnosna, pred ocima cesto trepere Islednik i Serif koji se nocu dok sam u krevetu pojavi na plafonu, pocne kosmar, neman se provlaci  kroz tavanicu u sobu, pokrije je, onda izleti kroz prozore tamo prema Dunavu.
----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Zidarevic radi za policiju, to se sapuce, to se zna, on to skoro i  ne krije. Izrazito plavokosi Beca Bogdanovic igra fudbal u nekom nizerazrednom klubu, bio u Grckoj, zavolio ga neki Grk, trener,  zato sto dobro igra fudbal, ali i zato sto je tako plav, u Grckoj je to retkost. Beca je vrlo nepoverljiv prema devojkama, imao je obicaj da prica: ”Zene su laka roba, curke, povrsne, duga kosa kratka pamet. Ako hoces da bude samo tvoja, moras gospodariti, moras je pratiti.” Zidarevic se porazeno umesa: ”Joj , bolje ti je da ne znas nista, lakse ti dodje, mi u policiji sve znamo, vidimo sta rade zene,  znas sve o svojoj zeni, sestri, majci, devojci, mislis da su svetice, a one …..Dodje mi da izvrsim samoubistvo, zivot je takav, cupav i dlakav.  Bolje ti je da ne znas nista, lakse ce ti biti!”

Uvek leti u Uzovnici  zustre politicke  rasprave, padaju teske uvrede uglednih politicara. I nikom nista. U Beogradu bi ih progutao mrak. U unutrasnjosti, u selu,  je nekako sve drugacije, normalnije,  u Zitkovcu, Krusevcu, pa i u Nisu je sve mnogo smirenije. Beograd je neobican,  skoro tudj, velegrad, nije Srbija, nije Vojvodina, nesto sve izmesano, nesto izmedju, valjda razne nacije.

Ipak osecam da me na neki tanani nacin, mozda vise u potsvesti politika ipak jako zanima. U stampi pisu da je Milovan Djilas “neprijatelj”. Cuh od  Mome Jovicica “Magarca” da je Djilas optuzio J. B. Tita  i Jugoslaviju za skretanje udesno u pravcu klasne diferencijacije. “To je prava jeres zato je  Djilas  prikazan kao izdajnik i neprijatelj, iako je mudrac i prorok!”-prosto se dere Moma u usi Miki Dinicu -Sojki i Rumunu Gigetu Marinesku, politickom emigrantu. Uvek se pitam zasto Momu vrlo mudrog mladica zovu takvim sramotnim nadimkom”Magarac?”

Majka Mike Sojke je iz Loznice, to je takoreci rodni kraj, dinarski, njegov otac je iz Juzne Srbije, drugaciji mentalitet.Taj spoj uslovljava Mikin karaktеr, tako mi se barem cini. Povremeno je kao oni u juznoj Srbiji, koje znam tamo sam odrastao, saljivdzija, a onda se u njemu pojavi strogi dinarac.

Gige Rumun je pobegao iz Rumunije, preplivao leti  Dunav u potrazi za slobodom, hoce na demokratski Zapad. Jugoslaviju vidi kao slobodnu drzavu. Povisok, vrlo crnomanjast, suvonjav, ima izduzeno lice, nije tipican Srbin, ali ljudi takvog izgleda ima podosta i kod nas. Upadljiv je jer nosi drecav karirani sako, sa leptir masnom, izgleda kao konobar u Lotos baru. On obozava Miku koji pomalo lici na njega, idu zajedno na igranke. Mikin stariji brat kada je lepo vreme stoji nepomican na prozoru njihovog stana u u obliznjoj ulici Djure Strugara, vidjam ga kada idem kod Mike koji  svira trubu. Mika kaze da je njegov brat tesko bolestan, pre toga je bio diplomata u nasoj ambasadi u Alziru.

Saga o...icima-29 maj 1953 g-Igranka u II Zenskoj gimnaziji

U nedelju na igranci u Drugoj zenskoj u Narodnog fronta, u WC-u na moje oci spopade nekoliko huligana skolskog druga Zarka. On potice iz ugledne porodice, njegov otac je  francuski djak, on nosi drecav sako i leptir masnu, deluje otmeno i aristokratski.  Prepoznah jednog boksera strah i trepet na beogradskim igrankama, udari Zarka pesnicom u nos, krv zacrveni belu kosulju, drugi ga uhvati kragnom za vrat, oborise ga udarcima na beton, uz jarosne uzvike :”Udri burzuja majku mu njegovu”. Pokidase mu  leptir masnu klasni simbol. Zarko  ne kaze ni rec, samo zaklanja lice rukama kao bokser. Onda ga podigose, jedan ga udari krvavog blago glavom u celo. Odose iznenadno kao sto su ga napali. Zarko se zustro podize kao da se nista cudno nije ni desilo, obrisa prasinu sa pantalona, ode do cesme, opra krv sa lica. I uputi se kuci kao da se nista nije ni desilo.

Idem po raznim igrankama, obicno ulazim bez karte, svugde zagledam, trazim Nju, mozda cu je sresti. Nje nigde nema. Sta se desava? Da nije promenila gimnaziju?

Sa Borinim drustvom je cesto student iz N…zovu ga  Montgomeri zbog mantila koji nosi, koji je u modi, zovu ga i Lav, zbog kao cetka  vrlo guste, snazne, plave kose koja mu se kao grivna uzdizala za visinu jos jedne glave. Imao je obicaj da ide na Novo groblje, uzimajuci hranu sa grobova posle sahrane. Jednom je kod Mike Sojke u kuhinji, kada je njegova majka izasla zgrabio kokosku koja se kuvala te je pojeo skoro celu. On se stalno zalio, da su neki njegovom ocu oduzeli apoteku. Svi su ga sazaljivo posmatrali ne uzimajuci ga nimalo ozbiljno. Nije mogao da objasni ko? Kako? Zasto? Bio je neubedljiv, kao da se sali.  Ama on to prica onako. Ako neko nesto ozbiljno prica neubedljivo, kao nesto nevazno, onda svoje neprilike predstavlja kao nesto lako, umanjuje ih. Treba uvek biti ozbiljan, ubedljiv.

Moma Jovicic je kao student medicine voleo da razgovara o psihijatriji: ”Najgore je ujutru, krene kugla sa palca, ide polako ka glavi, onda je sve bolje sto se dan blizi veceri, uvece je najbolje. Ali kad svane opet pocne”. Oli student iz Nisa se sali: ”Nema bre padezi u Nis”. Srba Mitrovic-Cuke  po  obicaju uporno ponavlja stihove Desanke Maksimovic: ”Bilo je to u zemlji seljaka na brdovitom Balkanu, umrla je mucenickom smrcu ceta djaka u jednom danu”. Moma je, cini mi se, takodje kao i Mika iz porodice dva razlicita mentaliteta, jedan od roditelja dinarac, a drugi iz Juzne Sbije.

Cuh na radiju reci druga Tita koje me mnogo iznenadise, neverovatno, kazao je ljutito za politicara Ljubodraga Djurica, glas mu je podrhtavao: "On je ludjak". To je zvucalo cudno i neprimireno sefu drzave, bio je besan. (Radi se o poznatoj aferi oko preotimanja supruga medju ondasnjim politickim  liderima zemlje).

Jugoslavija  se opredelila za Samoupravljanje, u medijima grmi  kako nasa zemlja prva u svetu uvodi najhumaniji i najpravicniji drustveni sistem u svetu i  istoriji covecanstva. Dolaze strane delegacije koje hvale postovanje ljudskih prava u Jugoslavji, stanje u zatvorima na nivou americkih standarda. To hvaljenje vidim kao veliku politicku  podrsku drugu Titu i drzavnom  poredku. Ali mi je jasno da u nasoj zemlji  ima grdnje Zapada? Slusam povremeno podzemne simpatije za SSSR, cak i medju uticajnima? Nejasna mi je pozicija nase zemlje, hvali nas Zapad, a ovde grde Zapad, zvanicno smo protiv SSSR-a, a ovde se cuju pro-sovjetske poruke povremeno, koliko diskretne, toliko i znacajne, i to od vrlo mocnih pojedinaca i klika.

A podrzava nas Zapad. Tako Zapad ovde jaca stegu. Da li to cini namerno, ili ne? O cemu se ovde radi?

Saga o..icima--1 juni 1953 g- Pajko Krsmanovic iz Gracanice  u Beogradu trazi kucu Sretena Krsmanovica-Bibe.

Rodjak i vrsnjak Pajko Krsmanovic je iz planinskog sela Gracanice kod Ljubovije, on je skoro potpuno gluv, nacuje ponesto kada se govori glasno i gestikulira, vrlo  tesko govori, skoro je gluvonem, inace je razuman i otresit. Pajko dodje u Beograd u posetu stricu Sretenu Krsmanovicu, zvanom Bibcu, uglednom politickom aktivisti i privredniku ( to je onaj Bibo sto me je 28 avgusta 1941 godine doveo blizu Marsala Tita). Izadje Pajko iz voza na Glavnoj zeleznickoj stanici u Beogradu, neko ga odvede do izlaza na veliku siroku ulicu. On zaustavi prvog prolaznika i zamumla:” Dje je ovdje kuca Sretena Krsmanovica-Bibe”.


-12 juni 1953 god- Mica Rahamin Koen

Mica je drug sa kojim se cesto setam, druzim, idemo zajedno na igranke. On je povisok, snazan, izrazito crnokos, povrh svega vrlo privlacan mladic. Njegov otac je Jevrejin, a majka Srpkinja, oboje  su ubijeni za vreme rata. Zivi sa sestrom Sidom, skolskom drugaricom, takodje vrlo tamnoputom.  Sida i njen mladic Djordje Bogdanovic  su nerazdvojni.

Sa Micom je cesto njegov dugogodsnji skolski drug iz Srednje geodetske skole Vlado Lukic, Vlado je Bosanac. Ushicuje me njihovo iskreno drugarstvo.

Mica se upoznao sa  krupnookom Stanislavom  Brezic-Canom, u Jevrejskom domu gde sam svirao sa mojim orkestrom. Cana spominje da ce zajedno sa Micom  napustiti zemlju.

Sa Micom se obicno nalazim ispred Srpske akademije nauka u Knez Mihajlovoj ulici. On ima vise novca nego li ja. Ponekad me pozove na baklave kod Medzeda. Mica mi kaze posmatrajuci me pronicljivo : ”Zabrinut si stalno, sta te mori. Proci ce to, bice bolje.” Nacin na koji je on to kazao je bio kao melem na ranu-shvatih da je on iskren drug.

Saga o..icima--Juni 1953 godine- Bosko Tomic borac za ljudska prava

Saznajemo da se kum Bosko Tomic bori za zrtve progona, da je akivan  pri Pravoslavnoj crkvi, obilazi zatvore, bolnice, pokusao je da stvori neki Odbor za ljudska prava pri Crkvi , zbog toga ga vlasti pocese jos vise da progone. Sada pricaju za njega da je verski fanatik,  srpski nacionalista, a on samo odani vernik, pravoslavac.

Spremamo se za Uzovnicu. Jos uvek mislim na Nju. Posmatram iz prikrajka kada se zavrsavaju casovi u njenoj skoli,  iz daljine osmatram ko ulazi i izlazi iz Doma u Drincicevoj ulici, ali Nje nigde nema.

-24 juni 1953 godine-Daleko od ociju, daleko od srca

Danas padaju mlazevi  letnje kise, povremeno istinski pljusak. Prolazim drzeci sestricu Nadu za ruku, idemo od nastresnice do nastresnice, od drveta do drveta,  bezimo od vode koja povremeno pada sa neba kao da je neko prospia iz nekog velikog suda.

Prolazimo jureci pored Doma u Drincicevoj ulici, ali Nje nema nigde. Razmisljam da je ona mozda negde otputovala? Pocinjem sa tim da se mirim.  Shvatih da pocinjem da je zaboravjam, ovaj osecaj  je vrlo rastuzujuci, nagoni me da razmisljam o ljudskoj prolaznosti, o prirodi  ljubavi. Jednostavno, ljudsko bice je nesavrseno. “Daleko od ociju daleko do srca!”-kaze narod. U pravu su. Pogledaju me devojke, shvatim da me privuku. Odmah se javi osecaj krivice: a  ona? Ali u isto vreme u svest navre saznanje: uvek ima neka koja je lepsa, uzbudljivija. Sta ciniti? Ne gledati druge?  Znaci ako je volim, ne treba da gledam druge, jer ce se uvek naci neka uzbudljivija, privlacnija? Tako je i sa devojkama kada srecu mladice. Verovatno i ona pomisli na nekog drugog? Ljudsko bice je nesavrseno-zakljucujem tuzan.  Znam neke moje drugove, oni misle da su jedini na svetu, da devojke ne mogu biti zainteresovane za druge mladice tako kao za njih. Kakve naivnost-pomisljao sam. Ali i sebe uhvatih ponekad u slicnim razmisljanjima.

Dali se treba povuci u izolaciju? Dali devojke treba odvlaciti od kontakata sa drugim mladicima? Moderan gradski zivot dovodi odnose medju polovima  u iskusenje. Vise stotina hiljada muskaraca i zena je sabijeno u Beogradu, susrecu se, onda varnice sevaju. Mnoge zene rade. A ranije ziveli u malim mestima, malo ljudi i zena, svi se znaju, zene domacice-ne micu iz kuce. Ali sta se tu moze uciniti, ili hocemo urbanizaciju, da budemo deo sveta, ili da se ucaurimo? Sve ima svoju cenu, svoje dobre i lose strane. Da li su zene danas sretnije ili su to bile ranije?  A muskarci, da li njima odgovara moderan zivot ?

Saga o...icima--2 juli 1953 godine- Rodio se Simo.

Djojo Krsmanovic i njegov tast Selimir Panovic opet isprobavaju  snagu. Na Krsmanovica cagelju (drinskom ostrvu) su na ispasi krave i volovi, Djojo i Selimir seku testerom i sikirama drva. Onda volovi vuku drvece po zemlji do kuce. U pauzi prvo Djojo zgrabi jedog vola rukama oko trupa i podigne ga u vazduh. Za njim Selimir ucini isto sa jednim drugim jos vecim volom.

Obojica su vrlo snazni.

Djojo i Bojka su dobili prinovu, Bojka  nosi u rukama bebu, sin, sisa, zove se Simo. Ima plavo belu kosu.

Pujo, on je znacajna licnost u Uzovnici, i ja smo dobri prijatelji, igramo zajedno lopte, odbojku. Jednom me jako iznenadise njegove reci: ”Samo prirodno inteligentni mladici se tako iznenadno zabrinu smislom zivota i ljudskog bica, ali ce to proci.”


-3 juli-Rodjaka Maksima Panovica salju na radnu akciju protiv volje roditelja.

Teco Dobro Panovic nije zavrsio neke znacajne skole, ali je po prirodi vrlo razborit i bistar. Svetlo smedj, skoro plav, povisok, posnazan, seta se oko kuce, kada prodjemo vidimo ga, raduje nam se kao svojoj deci, rodjak Drago je njegov sin, skolski drug, nerazdvojni smo u igri. Teco Dobro vise lici na nekog ucitelja ili profesora nego li na zemljoradnika. On je radio u opstini kao administrativni sluzbenik, vazi za vrlo pismenog coveka. Drzi cuvenu “Kafanu kod Dobre Panovica”gde se Uzovnicani okupljaju uz casicu i kafu.

Pozvali su nas na rucak. Bilo je svecano. Svi smo posedali za veliki dugacak sto, tata, mama, stariji brat, ja, mladji brat i sestra. Sluze sve redom corba, pita, kuvano jelo, pecenje, kolaci; tata i mama odbiju rakiju, piju kafu, pijemo svi vodu. “ Maksu dole u Adama (Ade-naziv za polje pokraj Drine) dok cuvaju stoku ovi deckovi stalno navadjaju da ide tamo sa njima na onu njihovu radnu akciju”-rece teco Dobro ljutito. Tetka Rosa uhvati mamu za ruku: ”Znas, nece tamo nista dobro nauciti, nego da prica sta razgovaraju otac i majku, da ne ide u crkvu,  naucice ga svakojake bezobrazluke.”

U rano jutro putom ka Uscu trci neka zena, cuju se od nase kuce pod brdom njeni uzbudjeni povici. Uz sokak dodje deda Velizar, iz daljine rece snuzdeno babi Jelisavki : ”Ode Rosa Uscu, odveli Maksu na akciju, kamion ce stati na Uscu, oce da ga svede.”


-6 juli 1953 godine:Gigeta udario huligan glavom na Kalimegdanu.

Gige ide Kalimegdanom sepureci se u drecavom kariranom sakou, sa velikom braon leptir masnom, kao da mu je neki veliki leptir iz zelenog kalemgdanskog travnjaka sleteo na sako.  Pridje mu jedan poznati siledzija obrijane glave, iz mocnih ramena trgnu glava kao katapult, ali ne jako, zaustavi se , i udari ga vrlo blago, skoro da dodirnu Gigeta pravo u celo, vidi se da je se nasilnik kontrolisao. Gige pade kao sveca, videlo se odmah od straha, jer udarac nije bio jak. Odmah se dize mrmljajuci ozlojedjeno: ”Ovakav boljsevicki huligan me nije nikad napao ni u Rumuniji, napustam Jugoslaviju, protestvujem.”

Saga o..icima---12 juli 1953 gdodine-Sudbina tajnog  agenta

Mika Sojka mi se obrati izazivacki pravo u lice na igralistu Baskovu: ”Grombi mladji ( starijeg brata su zvali Grombi, zbog zimskog grombi kaputa koj je najzad posle nekoliko godina dobio od roditelja), hoces da budes tajni agent, ama zavrsices  u nekom naivnom jarku?” Ocutao sam. Pitao sam se da li Mika pokusava da cita moje misli.

Moma Jovicic, najbolji student na Medicinskom fakultetu, nikako ne mogu da shvatim sto ga zovu Moma Magarac, ne prestaje da me zbunjuje i zacudjava. On stalno spominje neku kuglu koja pocinje da mu ujutru ide sa prsta. Sada sprema predmet  PSIHIJATRIJA. Pitam ga da li u psihijatrihji ima objasnjenje o toj kugli koja mu ide sa prsta? Umesto njega odgovori Srba Mitrovic CUKE, odrecitova tuzno: ”Bilo je to u zemlji seljaka na brdovitom Balkanu……”  “Brdovitiji su od Balkana i drugi predeli Evrope, da ne govorim sveta.”-rekoh im. Oli se nasmeja: ”Mi Balkanci, mi mislmo da je sve sto je nase najvece, najbolje!”

Mora postoji, ali iscezava kao podmornica, cesto je zaboravljam, kada  sam u drustvu, ali me napadne podmuklo uvece u krevetu. Zato bezim iz kuce, druzim se.


-26 juli 1953 godine-Ozenio se Radoje Tomic.

Njegova zena Julijana je iz Banovica u Gracanici. Sreten Tomic se sprema zajedno sa Zivkom Lukicem-Cukom, da studiraju medicinu u Beogradu.


-Avgust 1953 godine.-Uzovnica, Milutin Zivanovic, Odza Odzanovic

Ide ka meni od Usca ka Krsmanovica groblju omanji postariji crnomanjast covek, i danas, kao toliko puta ranije, ide putem, gega se polako, na ramenima motika, smeje se prijateljski, lici na klovnove sto sam video u Cirkusu “Adrija” u Beogradu. ( Da setih se, dalja rodjaka Sloba Tesic je jednom radila na blagajni Cirkusa Adrija kod Karadjordjevog parka). Kad god se sretnemo on kao da se prvi put vidimo u zivotu se rukuje sa mnom vise puta, steze snazno ruku, zavija je, pocinje ceremoniju predstavljanja:” Ja, ciko, djeso, brato, Odza Odzanovic, Milutin Zivanovic” rastegne nekakve titule u beskraj kao neki spanski plemic. “Gde si krenuo sa motikom?”upitah ga ocekujuci novu salu. “Idem  da naranim u njivi  ribu dole iznad  bedema, da donesem korito da ga napunim ribama ko orajima.” 

Milutin Zivanovic je Solunac, on je neprestano u mislima u tom proslom vremenu, on zivi danas i ovde, ali je u mislima u proslosti, daleko odavde. I ovoga puta izdeklamova, kao toliko puta,  glasno izgovarajuci strofe jedne omiljene pesmice snova srpskih vojnika dok su bili daleko od normalnih sadrzaja zivljenja: ”Srpski vojnik na strazi stoji, zvezdice broji, pred njm se dala stazica mala, po njoj se seta frajlica mala. Srpski vojnik viknu STOJ.Il’…. ”


-1953 g-Udala se Mica

Sva deca dede Milutina i babe Zorke su izrazito plava. Zato sto je deda Milutin plav, dok je baba Zorka tamnija, tako mi se cini. Ona je vitka, zilava, otresita Radjevka. Kako se mesaju geni oca i majke, negde pobedi crna nege plava boja. Pola Uzovnice je plavo, pola crnomanjasto.

Mica je vitka, povisoka, vrlo plava. Bila velika svadba, Mica se udala za Tiku Kovacevica iz Kucevaca.

Saag o..icima--Septembar  1953-Prva beogradska gimnazija

Vise nismo Prva muska gimnazija, doslo je do spajanja Prve muske i Cetvrte zenske gimnazije. Mada niko to nije javno ispoljavao, bili smo nestrpljivi da vidimo nase nove skolske drugarice.

Desio se i taj dan, decaci i devojcice su ulazili  jedno po jedno u razred, vladala je svecana atmosfera, i istinsko nestrpljivo iscekivanje. Mladici i devojke se gledaju diskretno, ukrivaju to, ali ipak vrlo pazljivo iz potaje procenjujuci jedni druge. Stvorili su se prvi utisci, oni su najvazniji, veciti,  stvorise se simpatije, ili pak nezainteresovanosti, ili odbojnosti. Ali niko o tome nije nikad progovorio ni rec.

Nisam ni shvatio kada se to desilo. Pocelo je sve za vreme odmora, ona je izasla iz susedne ucionice VI11 razreda, bio sam tada u VII2, pojavi se visoka i vitka ucenica, najupecatljivije je njeno lico, belo i sveze, pomalo izduzeno, i oci koje me gledaju iz daljine. Iz nje  zraci inteligencija, ali koja nista ne umanjuje njenu zenstvenost, naprotiv pojacava je. U njenoj izduzenoj figuri, ispod nabora crne djacke haljine sa visokom belom kragnom, se naziru duge noge i nabrekle grudi mlade devojke. Ona se zove Mina ( ime izmenjeno) otmena je i drugacija od ostalih skolskih drugarica, to najvise  zapleni moju paznju, otkrih u njoj  nesto plemenito i uzviseno. Njena majka je, saznao sam kasnije, iz aristokratske ruske porodice izbegla u Jugoslaviju posle Oktobarske Revolucje. Gleda me mirno, netremice, dostojanstveno. Radoznala je ali se to ne prepoznaje, ona je tako prefinjena-pomislih. Iz daljine je kao iz neke kule, sa visine,  prema meni  zracila diskretna ali vrlo snazna  simpatija.

Vidoh radosno iznenadjen njenu sliku u izlogu fotografa "Kod Nidze"u Bulevaru Revolucije preko puta Poste , koju sam kada god bih prolazio potajno i pazljivo promatrao, okrecuci se stidljivo da me neko ne vidi sta cinim.

Cudnom igrom slucaja kada sam isao na casove trombona iz stana u gornji deo grada, u Muzicku skolu Stankovic u ulici Kneza Milosa, ona je izlazila iz njene ulice prelazeci u Palmoticevu, isla je u Baletsku skolu "Luj Davico"u ulici Proleterskih brigada, koja je bila malo dalje. Poceh da razmisljam o njoj. Postadoh svestan da sve cesce mislim na nju,  na Minu, skolsku drugaricu iz susednog odeljenja.

Shvatih sa blagom tugom da sam definitivno zaboravio devojku iz Doma u Drincicevoj ulici.


--12 Septembar 1953-Nada posla u osnovnu skolu u ulici Dzordza Vasingtona

Nada je napunila sedam godina, roditelji su je upisali u osnovnu skolu u ulici Dzordza Vasingtona tamo na pocetku Dalmatnske ulice, skola je u velikoj zgradi pored same ulice, grme tramvaji, tandrcu kamioni. Oko skole je veliko dvoriste sa visokim krosnjama drveca, sa visokom ogradom. Vodim je, ona tuzna, sacekam je posle casova, ona sva radosna sto ide kuci. Kako skola a na tako nezgodnom mestu ukljestena velikim vrlo prometnim ulicama, samo zvone tramvaji, tutnje kamioni?

Nada radi zadatke, ucim sa njom. Sa tatom igram sah, njega cesto boli  glava, deluje umorno, postarano, nekako je zabrinut.