Стварање човека (или било чега од створене природе, дакле целог космоса, што би рекли мени драги Грци) је плод љубави Божије и Његове слободне воље. (оно што не егзистира не може имати никакву вољу, јер нема субјекта те воље (односно објекта стварања), зар не?)
Света је могло и да не буде, јер то постање није у ингеренцији космоса, већ Бога.
Али даља егзистенција се нама не намеће, већ нам је понуђена као дар, као могућност, коју ми можемо и не морамо да прихватимо.

Поређење са љубављу јесте добро, али ти ниси схватио да сам нагласак ставио, не на сам чин стварања, већ на даљну егзистенцију...

Čovek je stvoren po liku Božijem, dobro, samo da li se ovde misli na spoljašnost, fizički izgled, na unutrašnjost, ili oba?

Па по правилу би требало све...

Meni više ima smisla da se odnosi na dušu. Mislim da Bog ne izgleda kao čovek

Па сада ко би га знао. Човек ни данас не може дефинисати шта је душа, тако да је по мени нелогично да Бог створи нешто налик њему а да то ми не можемо спознати.

Vidi se da hriscani ne mogu da se oslobode svoje paganse proslosti. Jos uvijek se dive starim Grcima  i njihovim antropomorfnim bogovima. Sta je to sto covjek kao  bice i Bog, sveprozimajuci Tvorac, mogu da imaju zajednickog osim logickog razuma?

Ravene i ja slično razmišljam.

Naravno da je dusa definisana kao osecaj prisutnosti. Gospod je stvorio coveka u svom oblicju, znaci da
je Gospod takodje covek, i da ga van njega - nema.
Takodje pise da ce ga svako oko videti, a niko ga nece spoznati, bas kao sto je i On spoznao da je Gospod, i da ceto samo njegovo oko videti.
" Eno, ide s oblacima, i ugledaće Ga svako oko, i koji Ga probodoše; i zaplakaće za Njim sva kolena zemaljska. Da, zaista. "
" A oči su Mu kao plamen ognjeni, i na glavi Njegovoj krune mnoge, i imaše ime napisano, kog niko ne zna do On sam. "

Сваки човек је икона Божија, а када погледамо ту дивну разноликост људских црта лица, онда је јасно да слика Божија у човеку не означава његов телесни изглед, његову спољашњост (јер се сви ми разликујемо, мање-више), већ се слика, икона Божија односи на нешто друго, на нешто што је заједничко свим људима света.
А по учењу Светих Отаца Цркве Христове та икона Божија  у човеку је слобода !
Неки су сматрали да се израз ,,икона Божија'' односи на ум, неки на душу, неки на логосност...
Када сам рекао да се израз ,,икона Божија'' односи на слободу, мислим на слободу као начин постојања, јер као што је Бог слободан у своме постојању, тако је и човек створен слободним, да и он оствари своје постојање на начин Божији, да постоји као слободно биће...Односно, као што у Богу начело представља личност Бога Оца, а не Његова божанска природа, тако и човек треба да своју егзистенцију оствари као личност, а то је могуће само ако изађе из затворености своје индивидуе, ако надиђе своју пророду и отвори се за слободну заједницу љубави са оним,,другим'', са Богом и ближњима.
А ако човек успе да оствари своје постојање на начин личности, дакле кроз слободну љубавну заједницу са Богом и ближњима, онда ће он и својој природи одредити начин постојања (мада, наравно човек има могућност да своју слободу изрази и на негативан начин, па да се пороби злом, гресима...и на крају да оспори саму природу, да се убије, a тиме ће наравно злоупотребити слободу...).
Дакле, човек одређује да ли ће постојати на начин Божији, слободно или не, с тим како изабере, на ту страну ће повести и своју природу.
А како је Бог слободна заједница љубави 3 личности, Оца, Сина и Светог Духа, а човек је створен по слици Божијој, онда је човек створен да постоји као слободна личност...

Silvanuse zanimljivo tumačenje. Nisam razmišljao u tom pravcu. Promisliću malo o ovom.