Mehanizmi Evolucije


Zašto? Pa zato što priroda nije statična i zato što se sve u njoj menja i materija ima u sebi tu prirodu da molekuli teže da grade sve složenije i složenije agregate.

A kako:

Osnovni činilac evolucije je mutacija, promena u genetskom kodu. Ove promene su neizbežan deo procesa reprodukcije, pošto proces kopiranja DNK nije savršen; pored gena nasleđenih od roditelja, svako ljudsko dete nosi između deset i trideset novih mutacija. Često se može čuti tvrdnja da su skoro sve mutacije “negativne”, i da izazivaju probleme i bolesti. Ovo nije tačno: velika većina mutacija su neutralne (ne menjaju funkciju produkta u dovoljnoj meri). Ako mutacija nije neutralna, ona može biti pozitivna ili negativna. Ključ evolucije je činjenica da negativnost ili pozitivnost mutacije zavisi od okoline u kojoj organizam živi.
     Ovo je drugi osnovni mehanizam evolucije, koga je predložio Darvin, i na kome je teorija evolucije originalno izgrađena: prirodna selekcija. Kako prirodna selekcija “bira” između različitih mutacija? Uzmimo jedan moderni primer evolucije u akciji; da bi stvari bile zanimljivije, uzmimo primer mutacije među ljudima samima.
     Jedna američka porodica nosi mutaciju u jednom od strukturalnih proteina kostiju, sa rezultatom da su njihove kosti značajno čvršće (i do četiri puta čvršće od normalnih ljudskih kostiju). Mutacija je nastala pre nešto više od sto godina u jednom od predaka porodice, i do danas se raširila na preko dvadeset njegovih potomaka. Da li je ova mutacija pozitivna ili negativna? U današnjem dobu automobilskih nesreća, padova, i sličnih događaja u kojima ljudsko telo biva izloženo raznim velikim šokovima, ova mutacija se pokazala kao veoma pozitivna, što je i razlog njenog (do sada) uspešnog širenja.
     Međutim, tu su uvek i drugi aspekti. Tvrđe kosti su takođe i gušće, što znači da ljudi koji nose ovu mutaciju teže plivaju. Takođe, za normalan razvoj im je potrebno više kalcijuma. Dakle, mutacija nije prosto pozitivna bez kvalifikacija: ona je pozitivna u današnjoj Americi, gde je lako pribaviti hranu bogatu kalcijumom, i gde ljudi uglavnom ne moraju da plivaju (osim možda radi zabave i rekreacije).
     Zamislimo da se ista ova mutacija desi čoveku sa Šri Lanke, rođenom u porodici lovaca na školjke. Tvrđe kosti bi samo doprinele da on bude lošiji plivač, i mutacija bi za njega bila negativna. Isto važi i za nekoga ko živi u centralnoj Africi, gde je teško doći do velikih količina hrane bogate kalcijumom: ova mutacija bi ga učinila slabim i bolešljivim, i bila bi negativna. U Šri Lanci i Africi, nikada ne bi nastala porodica ljudi koji nose ovu mutaciju, pošto ljudi kod kojih se ona pojavi ne bi mogli da uspešno prežive.
     Ako razumemo ova dva osnovna koncepta, možemo da razumemo i prvi sistem specijacije (nastanka novih vrsta): nova vrsta će nastati kada se selektivni pritisci okoline na već postojeću vrstu promene, ili kada već postojećoj vrsti postane dostupna nova okolina.

Uzmimo za ilustraciju početak evolucije udova (nogu) iz peraja, ovaj put koristeći fosilne ostatke da rekonstruišemo redosled događaja. Priča počinje sa primitivnijim ribama poznatim kao Palaeoniscoide. Neke od dotičnih su naselile tzv. sezonske reke, vodene tokove koji jedan deo godine budu puni vode (obično u proleće, kada topljenje snega na planinama nosi svežu vodu u doline), dok se u drugim delovima godine pretvaraju prvo u bare, a ponekad se i potpuno osuše.
     U ovim tokovima, Palaeoniscoide su imale obilan izvor hrane, ali i veliki problem u obliku sezonskih sušenja. Naime, kada reka presuši, riba mora da se nada da će završiti u dovoljno velikoj bari, i da ta bara neće i sama presušiti pre nego što naiđe sledeća bujica. Kada se nađe u maloj bari i kada počne da joj nestaje vode, riba može da pokuša da propuzi kroz mulj do sledeće bare, nadajući se da će ta biti veća.
     Palaeoniscoide su naselile ove tokove iz dublje vode, i njihova peraja su bila prilagođena za plivanje kroz vodu. Takva peraja, međutim, nisu uopšte bila upotrebljiva za puzanje kroz mulj. Ali, geni kontrolišu oblik, veličinu, i položaj peraja; mutacije mogu da promene sve te faktore, i među desetinama hiljada riba koje su živele u ovim tokovima postojao je čitav spektar mutacija. Neke su imale oštrija peraja, neke oblija, neke više isturene prema dole, neke više isturene na stranu... One ribe koje su imale obla peraja isturena na stranu najbolje su prolazile u sezonskim rekama, pošto su mogle da koriste ta peraja da se njima odupiru o mulj. Ribe koje su imale oštra peraja okrenuta nadole najgore su prolazile, pošto su im takva peraja samo smetala u puzanju. Prve su preživljavale i ostavljale potomke; ove druge su polako ali sigurno izumrle u novoj okolini.
     Posle više desetina hiljada generacija selekcije, u sezonskim tokovima se razvila čitava nova grupa ribljih vrsta (Osteolepis je dobar primer) čija su peraja postala veoma dobro razvijena za funkciju guranja kroz mulj. Raspored i broj kostiju u ovim perajima je postao shema na kojoj su izgrađeni udovi svih kasnijih vodozemaca, guštera i sisara.   Važno je ovde primetiti jednu stvar koja često zbunjuje ljude: prirodna selekcija nije “inteligentna sila” koja bira neke organizme zato što njihov razvoj vodi ka nekom određenom cilju; Palaeoniscoide nisu počele da evoluiraju “da bi jednog dana od njih nastale žabe”. Ono što se desilo je mnogo jednostavnije: u okviru iste vrste riba, neke su imale malu prednost u odnosu na druge, i te su češće preživljavale suše, duže su živele, i ostavljale su više potomaka. Potomci tih uspešnih riba su nastavili da nose njihove uspešne gene. Neuspešne ribe nisu preživljavale, nisu ostavile potomke, i njihove osobine su polako nestale iz te određene populacije riba.
     Takođe je važno primetiti da se ovo desilo samo sa jednim delom Palaeoniscoida, onim koji je naselio sezonske reke. Palaeoniscoide koje su ostale da žive u dubljim vodama nisu bile pod istim pritiscima, i njihova evolucija je išla potpuno drugačijim tokovima, sa potpuno drugačijim rezultatima.
     Stvar koju treba primetiti jeste da evolucija nije nešto što ide “od manje kompleksnog ka kompleksnijem”, ili od goreg ka boljem. Iste promene na perajima koje su im omogućile da lepo žive u sezonskim rekama i plitkim barama ovim bi ribama bile velika smetnja u dubokoj vodi. One nisu postale “bolje” ili “razvijenije”, već prosto prilagođene svojoj životnoj sredini.
     Ostala su nam još dva važna mehanizma u evoluciji - genetički drift i genetičke migracije. Genetički drift je važniji za ovu diskusiju, pošto predstavlja drugi važan način na koji nove vrste nastaju od starih.
     Genetički drift se događa kada jedna vrsta bude na neki način podeljena na dva ili više delova. U jednom delu vrste se događa jedna serija slučajnih mutacija, u drugom delu se događa druga. Promene ne moraju da budu velike, čak mogu biti nevidljive spolja, ali posle dovoljnog broja generacija nakon odvajanja, odvojene populacije postaju toliko genetski različite da više ne mogu da proizvedu zajedničko potomstvo: postaju dve nove vrste. Klasičan primer ovoga je losos: jedna pra-vrsta riba, koju je podizanje Paname podelilo na dva grupe u dva okeana. Iako su njihovi uslovi života ostali isti, spora akumulacija razlika je dovela do toga da danas postoje dve grupe vrsta, pacifička i atlantska.
     Genetički drift je takođe predmet jednog od najdužih eksperimenata u evoluciji, koje više od dve decenije sprovodi Ričard Lenski. Lenski i njegova grupa su pre više od dvadeset godina jednu bocu sa kulturom E. coli bakterija podelili na tri dela. Ove tri kulture su onda gajene godinama odvojeno, i genetički drift je kroz 25,000 generacija polako uradio svoje. Danas, Lenski ima tri različite podvrste E. coli u svojoj laboratoriji. Jedna podvrsta formira kupaste strukture na dnu boce u kojoj raste, i veoma se čvrsto pripija uz staklo. Druga podvrsta lebdi slobodno u tečnosti, i organizuje uspravne kolumne u kojima se ćelije stalno kreću iz dubine ka površini i nazad, tako da sve ćelije imaju priliku da upiju dovoljno kiseonika. Treća podvrsta se organizuje u tanak biofilm na površini tečnosti.
     Sve tri su nastale od iste grupe originalnih ćelija, sve tri su rasle u istim uslovima (tako da nije reč o prirodnoj selekciji). Razlike u načinu i brzini rasta, kao i razlike u ponašanju, su potpuno rezultat genetičkog drifta, slučajnih mutacija koje su se različito akumulirale u odvojenim populacijama.
     Genetička migracija je obrnuta situacija: tok gena između dve grupe unutar iste vrste koje bi se inače brzo razdvojile. Na primer, mnoge vrste severnoameričkih ptica mogu biti podeljene na tri podvrste: istočnu, zapadnu, i hibridnu. Pripadnici istočne vrste ne mogu da se pare sa pripadnicima zapadne vrste, imaju drugačiju boju perja i drugačije pesme. Hibridna populacija koja živi u centralnom delu Severne Amerike, međutim, može da se pari sa obe vrste, i kroz nju geni, veoma polako, bivaju prenošeni sa jedne obale kontinenta na drugu. Zašto su genetičke migracije važne? One su “sila” koja vezuje vrstu u jednu celinu, i u njemu je razlog što vrste mogu da ostanu iste milionima godina. Nakon određenog (velikog) broja generacija, vrsta se potpuno prilagodi svojoj okolini: sve značajne pozitivne mutacije koje se lako mogu desiti -dese se i prirodna selekcija odabere one koje najbolje odgovaraju okolini. Mutacije se i dalje događaju, naravno; ali one su velikom većinom ili neutralne ili negativne, tako da ili nemaju uticaja, ili njihovi rezultati bivaju brzo izbačeni iz igre. Blago pozitivne mutacije ne mogu da se akumuliraju, pošto u velikoj populaciji vrlo brzo budu potopljene u moru drugih blago pozitivnih i blago negativnih. Iz ovog razloga, recimo, su ajkule ostale veoma slične svojim precima (mada ne identične).
     Ako se gentička migracija, međutim, prekine, onda genetički drift i prirodna selekcija stupaju u igru, i počinje rađanje novih vrsta. Dobar primer ovoga je Kineski zid, koji je podelio populacije biljaka u Kini, i prekinuo genetičku migraciju između njih. Kao rezultat, nastale su mnoge nove vrste divljeg cveća i trava, sa različitih strana zida.

Da sumiramo:
    Mutacija neizostavno vodi prvo u tzv. mikroevoluciju, stvaranje malih razlika unutar iste vrste. Genetičke migracije održavaju vrstu homogenom, utapajući nove mutacije u opštu populaciju, i čineći da svi pripadnici imaju veoma sličan genetski sklop – različiti su u malim detaljima, ali slični u opštoj strukturi.
     Prekidanje genetičkih migracija pokreće specijaciju. Ako se populacija prosto podeli na dva ili više delova, genetički drift će veoma, veoma polako izazvati podelu vrste na više novih vrsta. Ako se deo populacije nađe u novim, značajno drugačijim uslovima života, prirodna selekcija će delovati na prethodno male razlike, čineći ih sve većim, dok od te izdvojene grupe ne nastane nova vrsta.

Obrazloženje?

Ponavljam ko papagaj: Evolucija pada već na prvom, molekularnom nivou. Evolucionisti nisu u stanju da objasne spontani nastanak čak ni jednog jedinog proteina, koji sam po sebi ne predstavlja ništa. Matematički je nemoguće da se to ikad moglo desiti.

Izvor: Teorija Evolucije - Abiogeneza

Obrazlozenje.

Abiogeneza

Često se može među kreacionistima čuti argument da evolucija ne može biti tačna pošto se još uvek ne zna kako je život na Zemlji nastao. Ovaj argument je netačan, iz prostog razloga što se evolucija ne bavi nastankom života. Evolucija je teorija o razvoju života, a da bi bilo razvoja, život mora već postojati. Da li je prvi život nastao hemijskim procesima, da li je pao na zemlju iz svemira, da li ga je stvorio Bog, ili su ga napravili vanzemaljci – za evoluciju je ovo potpuno nebitno.

Radi ilustracije, uporedimo ovo sa jednom drugom teorijom: teorijom gravitacije. Ova teorija objašnjava kako tela koja poseduju masu deluju jedna na druge, i koje zakonitosti vladaju među njima. Međutim, otkud telima masa uopšte? Zašto materija ima težinu? Nijedan naučnik na svetu ne zna odgovor na ovo pitanje, mada postoje razne hipoteze. Šta ovo znači za nauku? Upravo ono što je napisano: mi znamo kako gravitacija deluje i kako nastaje, ali ne znamo odakle ona potiče.

 Isto važi i za evoluciju. Iako i dalje ne znamo kako je nastao život na Zemlji, mi znamo da je taj život u početku bio jako primitivan, i da se kroz proces evolucije polako razvijao i postajao sve kompleksniji. O nastanku života, za sada, naučnici ne mogu da tvrde ništa definitivno; evolucija je, međutim, činjenica.

Polje nauke koje istražuje nastanak života se naziva abiogeneza (“nastanak iz neživog”). Mada se ovaj sajt bavi prvenstveno evolucijom, vredi baciti pogled na ono što danas znamo o abiogenezi, načinima na koji se ona mogla odigrati, i razlozima zbog kojih naučnici istražuju ovu oblast.
1. Zašto nauka ne traži Boga?

“Ono što meni nije jasno je sledeće: i sami naučnici kažu da ne znaju odakle život potiče. Zašto onda ne kažu da ga je možda stvorio Bog?”

Ove reči, ili nešto veoma slično njima, se često mogu čuti od strane kreacionista, i predstavljaju jedno od retkih dobrih pitanja. Zaista, zašto naučnici ne zamisle da je Bog stvorio život?

Da bi smo odgovorili na ovo pitanje kako treba, napravimo prvo jednu analogiju. Zamislimo detektiva koji je pozvan da reši zagonetno ubistvo. čovek je ubijen pucnjem iz pištolja, a telo je nađeno u sobi bez prozora, zaključanoj iznutra. Detektiv pogleda sobu, pogleda žrtvu, počeše se po glavi, i kaže “Rešenje je očigledno! Ovog čoveka mora da je ubio neki duh!” I onda se okrene i ode kući.

Verovatno bi se svi složili da ovaj detektiv baš i nije preterano bistar.

Ali zašto detektiv ne treba da uzme ideju o duhu-ubici u obzir? Postoje dva odgovora na ovo pitanje. Prvi je verovatoća: u svoj istoriji, ne postoji nijedan dokumentovan i dokazan slučaj da je neki duh pucnjem iz pištolja ubio čoveka. Sa druge strane, postoji ogroman broj slučajeva u kojima su ljudi uspeli da izvrše krajnje neobična ubistva, i da svoje tragove sakriju sa neverovatnom veštinom. Razuman detektiv će pretpostaviti, na osnovu svog prethodnog iskustva i istorije koja mu je na raspolaganju, da je zločin izvršio neki čovek; i krenuće u potragu za dokazima pomoću kojih može da rekonstruiše način na koga je takvo ubistvo moglo biti izvedeno, i kako je ubica uspeo da izađe iz zaključane sobe.

Drugi razlog je nedostatak dokaza. Sve i da je ubica neko natprirodno stvorenje, otkud detektiv zna da je u pitanju baš duh? Možda je u pitanju neka vila, ili možda Deda Mraz? Osim ako ne nađe nekakve dokaze da duh postoji, i da je baš taj duh izvršio ubistvo – detektiv ne može da tek tako svaljuje krivicu. Njegova izjava je čista izmišljotina: umesto da pokuša da istraži zločin, on je prosto izmislio krivca.

Posao naučnika je veoma sličan poslu detektiva: naučnik mora da nađe dokaze o tome kako je život na zemlji nastao, koji procesi su “odgovorni”, i koji je bio redosled događaja. U istoriji nauke, ne postoji nijedan zabeležen slučaj da se bilo šta živo pojavilo odjednom, potpuno stvoreno. Takođe ne postoji nijedan primer Boga koji se pojavljuje na Zemlji i menja stvari. Do sada, u svojih tri stotine godina postojanja, moderna nauka nije pronašla ništa što se kosi sa osnovnim prirodnim zakonima, i što funkcioniše kroz procese koji su drugačiji od tih prirodnih zakona.

Naučnik koji kaže “Bog je stvorio život” pravi istu grešku koju pravi detektiv kada kaže “duh je izvršio ubistvo”. Duh možda jeste izvršio ubistvo, ali detektiv prvo mora da nađe neki dokaz da bi to mogao da kaže. Bog možda jeste stvorio život, ali nijedan naučnik nije našao nikakve dokaze za to.

Prema tome, naučnici nemaju izbora: oni moraju da istražuju na osnovu onoga što nauka poznaje, i moraju da prate dokaze koje do sada imaju. Šta će naći sutra – niko ne zna. Ostaje nam da sačekamo i vidimo...
2. Šta je to organizam?
Da bi smo razumeli šta abiogeneza pokušava da objasni, pogledajmo za trenutak od čega se sastoji život kakav danas poznajemo.

Jedinica života je ćelija. Svi organizmi na svetu počinju svoj život od jedne jedine ćelije, uključujući tu i čoveka (koji počinje život kao oplođena jajna ćelija u materici svoje majke). Najprostiji organizmi na svetu su jednoćelijski, i prema tome, zadatak abiogeneze je da pokuša da nađe način na koji su takvi organizmi mogli nastati. Da bi smo to istražili, moramo prvo pogledati od čega se sastoji jedna standardna prosta bakterijska ćelija.

Ćelija je ograničena membranom, koja se sastoji od dvostrukog zida sačinjenog od masnih kiselina. Unutrašnjost ćelije je ispunjena citoplazmom, rastvorom u kome se nalazi celokupna mašinerija života. Tri osnovna dela čine ovu mašineriju i upravljaju procesima koji omogućavaju život.

Proteini su “radnici” u okviru ćelije. Skoro svi procesi koji se odvijaju unutar ćelije su funkcija proteina. Proteini unose hranu u ćeliju, pretvaraju tu hranu u upotrebljivu energiju, izbacuju otpadne materije, kontrolišu jedni druge, popravljaju oštećenja...

DNK, dezoksiribonukleinska kiselina, predstavlja “kontrolni centar” ćelije. Nizovi baza u okviru DNK sadrže kodove na osnovu kojih se proizvode proteini, kao i sekvence koje određuju koliko čega će se proizvoditi u kojim uslovima, i signale koji kontrolišu glavne događaje u životu ćelije (recimo, kada će ćelija početi da se deli).

RNK, ribonukleinska kiselina, se javlja u nekoliko različitih oblika. Prvi oblik vrši ključnu funkciju u proizvodnji proteina. Naime, proteini se ne proizvode na osnovu DNK kodova: umesto toga, DNK kod biva prvo iskopiran u RNK kod, koji zatim na velikim molekularnim strukturama poznatim kao ribozomi služi kao osnova za proizvodnju proteina. Ovi lanci RNK koji tako prenose poruku od DNK do ribozoma se nazivaju mRNK (‘m’ dolazi od “messenger”, engleske reči za “glasnika”)

Međutim, naučnici su dugo bili iznenađeni činjenicom da su sami ribozomi većim delom sastavljeni od RNK. Ova, ribozomalna RNK (rRNK) igra ključnu ulogu u objašnjenju abiogeneze.

Proteini su lančani molekuli, sastavljeni od manjih delova poznatih kao amino-kiseline. DNK sadrži informacije o tome koje amino-kiseline treba povezati u kakvom redu da bi se proizveo određeni protein. Te informacije bivaju iskopirane na mRNK, koja onda ide do ribozoma, koji onda povezuju jednu po jednu amino-kiselinu u lanac, dok na kraju ne nastane čitav protein. Amino-kiseline, međutim, ne idu same od sebe do ribozoma: tamo ih nose, jednu po jednu, posebni molekuli transportne RNK (tRNK).

Konačno, tu su razni oblici malih RNK molekula koji kontrolišu koji geni će biti kopirani sa DNK, menjaju druge RNK molekule, i ponekad učestvuju u reakcijama zajedno sa proteinima. RNK, otud, obavlja veliki broj funkcija u ćeliji – još jedna činjenica koja će biti veoma važna za abiogenezu.

Vratimo se sada našem osnovnom pitanju: kako je ovakav sistem mogao nastati spontano, dejstvom prirodnih zakona? Naučnici su ubrzo otkrili da je ovo pitanje previše kompleksno, i da je potrebno podeliti ga u dva potpitanja:
- kako su nastali osnovni molekuli koji čine žive organizme danas?
- kako su se ti molekuli organizovali u prvo živo biće?

3. Sastavni Delovi
Uri i Miler su još 1953. godine izveli svoj čuveni eksperiment kojim su pokazali da amino-kiseline mogu nastati kroz spontane hemijske reakcije u atmosferi za koju se tada smatralo da je postojala na ranoj zemlji. Praktično svi kreacionistički tekstovi o nastanku života pominju ovaj eksperiment, i ukazuju na probleme sa njime: atmosfera verovatno nije bila onakva kao što su Uri i Miler mislili, u njihovim eksperimentima ne nastaju sve amino-kiseline koje se nalaze u današnjim živim organizmima, itd.

To je sve tačno. Ali Miler-Uri eksperiment je izveden pre više od pedeset godina, i jedini značaj njihovih rezultata je to što su prvi pokazali da je takva “slučajna sinteza” moguća. Od njihovog eksperimenta do danas, naučnici su našli da razne amino-kiseline (preko sedamdeset različitih vrsta, daleko više nego dvadeset amino-kiselina koje se pojavljuju u modernim organizmima) nastaju raznim mehanizmima, na najrazličitijim mestima. Pokazano je da uslovi slični onima u blizini podvodnih vulkanskih izvora, na primer, generišu ne samo masivne količine amino-kiselina, već i osnovnih masti. Još značajnije, iz razloga koje ćemo obraditi malo niže, nađeno je preko dvadeset načina pomoću kojih mogu spontano nastati značajne količine purinskih i pirimidinskih baza, osnovnih sastojaka u sklopu RNK i DNK.

Možda najzanimljiviji nalazi su oni koji pokazuju nastanak osnovnih blokova života u svemiru. Mnogi kreacionisti misinterpretiraju (namerno ili iz neznanja) ove nalaze, i pitaju “ako je život došao na zemlju iz svemira, kako je onda nastao u svemiru?”. Mada su se neki poigravali ovom idejom sredinom šezdesetih godina prošlog veka, nijedan ozbiljan naučnik ne tvrdi da je život došao iz svemira. Ono što jeste došlo iz svemira su pojedinačne amino-kiseline, nukleinske baze, i drugi molekuli koji čine današnja živa bića.

Kako ovo znamo? Ostaci više različitih meteorita sadrže značajne količine amino-kiselina i drugih organskih supstanci (najznačajniji od ovih je Murčison meteor, nađen u Australiji, u kome je nađena mešavina više desetina različitih amino-kiselina). Astronomi su ustanovili da komete sadrže velike količine istih ovih supstanci, i da su organski molekuli sveprisutni na mnogim neočekivanim mestima u svemiru. Veoma kompleksni policiklični organski molekuli su čak nađeni u ogromnim količinama kako plutaju kroz svemir u okviru nebula! Otud, mi znamo da je velika količina takvih materijala došla na zemlju u ranom periodu njenog razvitka. Ono što ne znamo je da li su ti materijali bili važni za nastanak života na zemlji, ili je život nastao nekim drugim putem... Za sada, svemir kao izvor materijala je samo jedna od mogućih hipoteza.

U svakom slučaju, danas više nije pitanje da li osnovne supstance koje čine život mogu nastati nezavisno, same od sebe – znamo da mogu, i stotine eksperimenata izvršene u zadnjih pedeset godina to potvrđuju. Pitanje je kako su se one povezale u prvu živu ćeliju?

4. Moderna teorija abiogeneze: RNA svet

U potrazi za izvorom života, naučnici su veoma brzo ustanovili da dve neizostavne osobine današnjih ćelija ne predstavljaju ozbiljnu prepreku abiogenezi. Prva od ovih je ćelijska membrana. Naime, membrane većine modernih ćelija se sastoje od masnih kiselina, dugačkih molekula čija jedna strana privlači molekule vode, dok ih druga strana odbija. Ovakve masne kiseline, ubačene u vodu, same od sebe formiraju takozvane lipozome, dvostruke zidove identične membranama modernih ćelija.

Takođe, otkriveno je da neki od najprimitivnijih oblika jednoćelijskih organizama, takozvane arheje, imaju ćelijske membrane napravljene od kompleksnih šećera, a da virusi koriste kapsule sastavljene u potpunosti od proteina. Otud, prvi oblici života su mogli da koriste više različitih materijala za proizvodnju prvog ćelijskog zida, i takav zid bi se formirao sam od sebe.

Druga stvar koja ne predstavlja problem će mnogima koji su čitali kreacionističku literaturu doći kao veliko iznenađenje: radi se o samoj DNK. Kao što smo već videli ranije u ovom tekstu, informacije sadržane u DNK prvo moraju da se iskopiraju u RNK da bi mogle da se koriste. Takođe, ako pogledamo hemijsku strukturu DNK i RNK, možemo da zapazimo da su one praktično identične. Razlike (označene plavom bojom na slici) su minimalne: jedan jedini atom kiseonika je uklonjen, i to ne sa baza koje sadrže informacije, već sa šećera riboze, koji služi samo da drži baze povezane u nizu. Jedna od DNK baza, timin, je u RNK zamenjena veoma sličnom bazom uracilom (razlika je opet minimalna, čini je samo jedna dodata metil grupa). Takođe, mnogi veoma kompleksni virusi nose sve svoje informacije isključivo u RNK obliku, što pokazuje da ne postoji razlog zašto organizam ne bi mogao da živi i da se razmnožava bez korišćenja DNK.

čemu DNK onda uopšte služi, zašto postoji? Razlog je stabilnost. DNK je mnogo stabilnija od RNK, što omogućava organizmima da budu veći i kompleksniji. Organizam koji svoje informacije čuva na RNK može da preživi i da se razmnožava, ali ima granicu koju ne može da pređe: ako njegovi geni postanu preveliki, i ako evoluira previše novih gena, statistička verovatnoća da će se njegova RNK raspasti na nekom važnom mestu postaje prevelika.

Prvobitni organizmi su, po pretpostavci, bili primitivni. Prema gornjem, možemo da pretpostavimo da bi oni svoje gene držali na RNK nizovima, i da je DNK nastala tek kasnije – evolutivni korak koji je omogućio nastanak prvih kompleksnih organizama, i koji je druge organizme zasnovane na RNK brzo potisnuo van slike.

Ostaju nam, dakle, proteini i RNK – odake su oni došli. Ovo je dugo vremena bila najveća misterija abiogeneze.

Proteini su centar današnjeg života. Njihova glavna funkcija je kataliza, ubrzavanje hemijskih reakcija koje bi inače bile previše spore da omoguće upotrebu energije u procesima neophodnim da bi život opstao. Ribozomi, koji proizvode proteine, su kompleksne strukture koje se i same sastoje od nekoliko proteina, okupljenih oko dugačkog lanca rRNK. Krajnje je neverovatno da bi takva struktura mogla nastati sama od sebe. A ako nije, kako onda objasniti paradoks – ako su proteini potrebni za proizvodnju proteina, kako je nastao prvi protein?

Odgovor na ovo pitanje je počeo da se javlja tek početkom osamdesetih godina prošlog veka, kada su otkrivene dve krajnje iznenađujuće stvari. Prvo je otkriveno da u ribozomima, katalizu reakcije koja od pojedinačnih amino-kiselina proizvodi protein ne vrše drugi proteini, već molekuli rRNK i tRNK. Proteini služe samo da stabilizuju i optimizuju proces!

Istovremeno, usledila je čitava bujica otkrića novih katalitičkih RNK molekula, sa specifičnim funkcijama katalize identičnim onima koje obavljaju proteini. Otkriveni su RNK molekuli koji povezuju amino-kiseline jedne sa drugima (primitivni ribozomi), koji seku, vezuju ili kopiraju druge RNK molekule ili delove samih sebe, koji povezuju pojedinačne amino-kiseline sa specifičnim RNK molekulima (formirajući tako primitivnu tRNK), itd.

U roku od par godina, moderna ideja abiogeneze se kristalizovala, i u zadnjih petnaest godina većina istraživanja je usmerena u ovom novom pravcu, i svaka godina donosi nove napretke. Recimo, jedno od većih pitanja je bilo kako se pojedinačni sastavni delovi RNK povezuju u lance koji mogu da vrše katalizu; sredinom devedesetih, otkriveno je da obična glina vrši potrebnu hemijsku rekaciju kojom se stvaraju takvi lanci.

Šta mi onda, na kraju, znamo o abiogenezi, šta pretpostavljamo, a šta još uvek nije jasno? Počnimo od početka, i pogledajmo jedan mogući put nastanka kojim se ovo moglo desiti...

Znamo mnogo načina na koje osnovni molekuli koji čine život mogu nastati spontano. Baze koje čine DNK i RNK, amino-kiseline, osnovni šećeri... Nismo sigurni koji od tih procesa je bio važan za život, a i dalje je moguće i da su prvi molekuli potrebni za život nastali nekim procesom za koga još uvek uopšte ne znamo.

Ne znamo kako je došlo do nastanka prvih nukleosida i nukleotida. Nukleosidi su pojedinačni delovi RNK lanca, sastavljeni od dva dela, riboze i baze. Nukleotidi su nukleosidi kojima je dodatna fosfatna grupa, što je neophodno za povezivanje u lanac.

Međutim, znamo da nukleotidi, kada se jednom stvore, mogu biti lako povezani u dugačke lance pod vrlo jednostavnim uslovima (glina je veoma česta stvar u prirodi). Ovakvi procesi bi proizveli ogroman broj RNK molekula, od kojih bi mnogi imali različite katalitičke funkcije. Radi ilustracije, ako bi ovim procesom bio stvoren samo jedan gram RNK ukupno, taj gram bi mogao da se sastoji od 3.6x1018 (3.6 milijardi milijardi!) različitih molekula prosečne dužine od 250 nukleotida.

Znamo da određena grupa takvih molekula može da sadrži sve funkcije potrebne za njen opstanak: kopiranje i umnožavanje, uništavanje nepogodnih molekula, rekombinacija postojećih u nove forme, itd. Nismo sigurni kako je ova grupa tačno izgledala, koliko bi morala da bude velika, i kako i gde bi se ona održavala.

Znamo dda amino-kiseline lako nastaju spontano u prirodi (zapravo, njih je najlakše proizvesti). Znamo da razni RNK molekuli imaju funkcije specifične prema proteinima: da povezuju pojedinačne amino-kiseline u duže lance, da ih vezuju same za sebe ili za druge molekule RNK, da ih seku na komade i koriste kao izvore energije za druge reakcije... Takođe, znamo da masne kiseline mogu spontano nastati u prirodi, i da se one takođe spontano organizuju u membrane.

Ne znamo kako su se svi ovi delovi povezali u prvu ćeliju, kako su te prve ćelije tačno izgledale, i kako su tačno funkcionisale (recimo, kako su funkcionisali prvi sistemi deljenja, koji je bio protok energije, itsl.).

5. Zaključak
Mnogo toga je još uvek nepoznanica na polju abiogeneze, i malo je verovatno da ćemo naći odgovore u neposrednoj budućnosti. Nauci je potrebno vreme da proizvede rešenje za bilo kakav problem, a ovo je jedan od najvećih problema koji danas postoje. Međutim, pažljiv čitalac ovog teksta može da primeti da je broj nepoznanica mnogo manji nego što je bio pre samo par decenija, i da su mnoga otkrića pronađena u ovoj potrazi za načinom nastanka života.
Ostaje nam da vidimo šta će biti otkriveno u sledećim godinama i decenijama. 

Ili ako ne volis da citas

Evo ovako, postoji jako veliki broj stvari koje covek do sada jos uvek nije definisao i koje ne moze da razume u potpunosti, iako zna za njihovo postojanje. Jedna od tih stvari je gravitacija, na primer. Znaci tvoje tvrdjenje ne vazi za gravitaciju, pa posto ne vazi za jednu stavku (jer ti kazes da je svesno bice ono koje poseduje objasnjenje svega sto postoji iz cega zakljucujemo da poseduje objasnjenje gravitacije, a tog objasnjenja jos uvek nema) ne vazi ni u globalu. Dakle, po tvojoj definiciji svesno bice ne postoji (jos uvek se nije rodilo, na zalost). Dobro, i to je nesto.  

Druga stvar, kada das majmunu 2 petarde i on ih ubaci u tortu on je kreirao neku novu tortu, koja do tada nije postojala. Znaci majmun je svesno bice?  



I evo ih opet price, matematicki je nemoguce. A kako znamo to? Pa ne znamo, nagadjamo. Niko jos nije uspeo da ponovi proces da bismo znali kako isti treba da se odvija, te stoga ne znamo koja je verovatnoca da se isti proces odigra.

Zaboravio si tvoja dva najača argumenta: 

Nazalost jos uvek ne postoji vremeplov, pa se nemoze 100% uveriti da li su nase tvrdje tacne, ali to i nije potrebno. Kako ti mislis da milicija, forenzicari resavaju zlocine? Oni ne moraju biti prisutni ubistvu da bi ga znali resiti. 

@
nofx0023


Reklama nije dozvoljena na ovom sajtu.
Ukoliko nastavis da postavljas link ka tom sajtu, bice stavljen na crnu listu i mozda ces i sam snositi posledice.

Cekaj, cekaj.
Kakva reklama, ja koristim ove linkove da bih dokazao svoje tvrdnje, da ne govore ljudi da sam ja to izmislio.

Da valjda se za raspravu može koristiti pozivanje na relevantne izvore, ne može se od čoveka očekivati da svaki put kopira po celu stranicu teksta. Uostalom gore navedeni sajt je čisto edukativne a ne komercijalne prirode, ne reklamira se nikakav proizvod ili usluga.Uostalom ako bi neki član (hipotetički ) ostavljao stalno link na neki crkveni sajt da li bi i to bila reklama crkve?

Ако користиш као извор мораш овако да ставиш

Izvor: Teorija Evolucije


На крају текста.