pročitao sam.


ne. uopšte. čak i da ide u prilog kreacionizmu, u prilog biblije ne ide uopšte. kao ni u prilog bilo koje druge postojeće religije. problem religija je što uporno pokušavaju da dokažu nešto što je primitivni čovek napisao umesto da tragaju za istinom bez straha da će to srušiti ono  u šta veruju.

Pa vi koji tragate "bez straha" ne samo da niste srusili religiju nego ste je naprotiv jos vise utvrdili. Nauka i  religija idu putem stapanja, sto je mudro zakljucioi Lightsoft, pokretac ove teme.

I zato ima sve manje vernika u svetu 

U svakom slucaju, niko vam ne brani da zivite u zabludi.

A ti znas da je to sve zabluda ? 

A ti znas da nije? 

Može da se kaže da nisu suprotstavljene, ali da se stapaju to je već problematično. Čime obrazlažeš ovakvu tvrdnju?

entropy ako vec zastupas evolucionisticke teorije,kako se onda evolucija odvijala bez posmatraca a posmatrac je nastao posle 4 milijadi godina,spoljasni svet je itekako realan,da je iluzija onda bi mi izmislili najbolju mogucu stvarnost

Elektricni svemir

Karakteristika svih do sada postavljenih teorija o nastanku svemira je da nikada ništa nije moglo da se do kraja objasni, a kamoli dokaže. Svako novo istraživanje putem veštačkih satelita i još moćnijih teleskopa uvek bi donelo novi podatak koji se nije uklapao u postojeće teorije.



Hablov teleksop, koji se nalazi u Zemljinoj orbiti i do danas predstavlja najveće “zemaljsko oko” koje je u stanju da prodre najdalje u vasionske dubine, svojim otkrićima naučnike širom sveta samo iznova zbunjuje. Nove “misteriozne” i “neobjašnjive pojave” uvek su tu da neku postavljenu teroriju vrate na sam početak. Verovali ili ne, ogromno znanje o svemiru za koje verujemo da kao najnaprednija civilizacija imamo, možda je potpuno pogrešno. Ako prihvatite bolnu istinu da čovek zapravo nikada nije izašao van Zemljine orbite i da to verovatno nikada i neće biti u stanju da učini, kao što možda nikada nije spustio ni veštačku letilicu na površinu Marsa ( o čemu takođe postoje analize skeptičara), možda je teorija o električnom svemiru zaista epohalan iskorak koji će potpuno promeniti naše hvatanje sveta čiji smo deo. Teorija o električnom svemiru zapravo počiva na procesima koji su nam veoma bliski i jako dobro shvatljii.

Nema “misterije” i ljudskom umu nedokučivih procesa. Razlog je više nego jednostavan: sve u svemiru , što uključije i sve na Zemlji, stvoreno je i funkcioniše na istom principu po istoj šemi.  Procesi  koji su stvorili sva kosmička tela, galaksije, zvezde, komete, Zemlju, Veneru, Mars ili Sunce…, deo su iste jedinstvene matrice u čitavom svemiru.

U istoj matrici stvoren je i život na Zemlji  kakav danas poznajemo. Sa teorijom Električnog svemira na sasvim drugačiji način se objašnjava poreklo brazda i kratera na planetama kao što su Mars, Mesec ili Zemlja, klimatske promene i uopšte meteorološki fenomeni, a mnogo je logičnija i definicija kometa, koje su  već hiljadama godina prava “misterija”. Teoriju električnog svemira danas najviše promovišu Dejvid Talbot i Valas Tornhil u svojim knjigama: “Munje Bogova” (Thunderbolts of the Gods) i “Električni svemir”. Tu je i popularna knjiga Dejvida E. Skota “Električno nebo”. “Od najmanje čestice do najveće galaktičke formacije, mreža električnog kola  povezuje i objedinjuje prirodu, organizujući galaksije, napajajuči zvezde, rađajuči planete i naš svet, kontroliše klimu i pokreće biološke organizme. Ne postoji izolovano ostrvo  u električnom svemiru“, zapisali su Talbot i Torhil.



Dakle, zaboravite na crne rupe, Veliki prasak, tamnu materiju odnosno antimateriju, crvene zvezde džinove i bele patuljke. Sve su to teorijske izmišljotine. Glavna sila koja  stvara SVE u kosmosu je električna struja. Osnovne teze u ovoj teoriji su: Sve u svemiru je nastalo od električne energije; Zemlja, kao i sve druge planete, je naelektrisano telo; Sunce ima električno polje i ono je u interakcji sa ostalim planetama; Sunce se ne napaja energijom iz neke unutrašnje “nuklearne furune” već spolja električnom strujom koja teče duž rukavaca Mlečnog puta; čak 99.9 posto svemira se sastoji od plazme, gotovo savršeno provodljive sredine koja pokazuje jake električne karakteristike i koje astronomi gotovo uvek ignorišu; čitav svemir vrvi od naelektrisanih čestica. Mi živimo u električno pokretljivom univerzumu i to je realnost koja se potvrđuje skoro svaki dan “iznenađujućim” i “misterioznim otkrićima. Poslednje otkriće je električni jonski stub (velika koncentracija naelektrisanog gasa u jonosferi koji se proteže sve do svemira) i koji je nedavno detektovan iznad Etiopije. Pre nekoliko godina je sličan fenomen otkriven u SAD. Da nije došlo do poremećaja u radu GPS sistema pitanje je da li bi naučnici obratili pažnju na ovu pojavu. Verovatno ne, kao što je nisu primećivali punih stotinu godina iako je na to skrenuo pažnju norveški naučnik Kristijan Birkeland još 1903. Ali funkcionisanje GPS-a je moćnim vojnim stratezima danas veoma važno. Tako je i teorija o električnom svemiru konačno otvorila sebi put do javnosti.

ČITAV SVEMIR JE PLAZMA. Plazma se često smatra posebnim stanjem materije za razliku od nama poznatih i bliskih stanja kao što su čvrsta materija, tečnosti i gasovi. Ali, ukoliko bi se atomi još više zagrevali došlo bi do njihovog cepanja i odvajanja elektrona i protona od jezgra.



Tako bi nastali slobodni naelektrisani joni i elektroni. Ovakvo stanje u kome se slobodno kreću pozitivne i negativne čestice naziva se plazmom i to se smatra četvrtim stanjem materije. Zapravo je to prvo, fundamentalno stanje materije.   Električna sila između različito naelektrisanih jona su redovi magnitude jači od bilo koje mehaničke sile, čak i one koja proizvodi gravitaciju. Ogoljena električna snaga je 39. red magnitude (jedna hiljada milijardi milijardi milijardi milijardi) puta jača og gravitacije. Plazma prožima čitav svemir i u njoj se nalazi i naša galaksija Mlečni put i Sunčev sistem. Oblak čestica koji stvara solarni vetar je plazma. Naš čitav Mlečni put sastoji se prevashodno od plazme. U stvari 99% čitavog svemira je plazma, tvrde Talbot i Tornhil. Slobodno naelektrisanje čini plazmu veoma provodljivom za električnu struju koja stvara elektromagnetno polje, a ono opet generiše električnu struju. Magnetnih polja ima svuda u svemiru čak i u “praznom” međugalaktičkom prostoru. A magnetna polja ne mogu postojati bez električne struje. U ovakvim magnetnim polju stvaraju se snopovi čestica, širok spektar radijacije (radio talasi, svetlost, mikrotalasI,  X-zraci, gama i sinhrotronske radijacije). Upravo sve to postoji u svemiru. Električna struja stvara i posebne ćelijske regione plazme sa sličnim osobinama,  na primer, magnetosferu i međuplanetarnu sredinu. Dakle, plazma se sama organizuje. I to je njeno osnovno svojstvo. Plazma tipično uzima oblik neutralnog gasa (jonizovan gas) koji se pojavljuje negde kao gasni oblak ili naelektrisani snop jona (kao iznad Etiopije nedavno), ali može uključiti i prašinu i trunje i to se naziva “prašnjavom plazmom”. “U električnim poimanjima, naelektrisane čestice nisu ograničene standardnom kinetikom gasa. U stvari, u plazmi mi često vidimo naelektrisane čestice ubrzane do blizu brzine svetlosti”, objašnjavaju Talbot i Tornhil. Vidljivi deo svemira se sastoji skoro potpuno od električno aktivne plazme i ona je ta koja stvara zvezde, galaksije, planete, komete… Električna struja u plazmi. Plazma je prvi put u laboratoriji napravljena u tubi za električno pražnjenje (Kruksovoj tubi), i tako ju je opisao ser Vilijam Kruks još 1879. On je ovo stanje nazvao “radiantna materija”. Termin “plazma” je prvi upotrebio Nobelov laureat Irving Langmuir 1928. kako bi opisao ponašanje prostora koji izgleda kao da je živ, jer u prisustvu električne struje i magnetnog polja, on  pokazuje osobine samoorganizujućeg polja koje se u formi jonizovanog gasa koncentriše u vidu oblaka ili visokih stubova, kao iznad Etiopije. Plazma ima tri pojavna stanja odnosno tri različita načina funkcionisanje (modusa)

1. TAMNI STRUJNI MODUS: Ovde je jačina električne struje (protok naelektrisanih čestica) kroz plazmu jako mali i plazma ne svetli. U ovom modusu ona je suštinski nevidljiva i ne bi smo ni znali da je plazma, ukoliko ne bi izmerili njenu električnu aktivnost osetljivim mernim instrumentima. Magnetosfere planeta  Sunčevog sistema danas su primer funkcionisanja plazme u tamnom strujnom modu. Jonosfera Zemlje je primer plazme koja ne emituje vidljivo svetlo.

2. NORMALAN SVETLEĆI MODUS: Ovde je jačina električne struje (protok naelektrisanih čestica) znatan i čitava plazma u tom regionu svetli.  Jačina svetla zavisi od jačine struje u plazmi. Primeri ovakvog rada plazme su Sunčeva korona, pojava fluorescentnog svetla, kao i vidljive galaktičke magline (nebule) koje stvara  “prašnjava plazma”.    U plazmi se formiraju električne niti. Sunčeva korona pokazuje da je toplota Sunca u njoj veća nego u jezgru.

3. LUČNI MODUS: Jačina električne struje u plazmi je ovde izuzetno jaka. Plazma emituje sjaj na širokom spektru, a struja teži ka formiranju strujnih vlakana. Primeri ovog načina rada su munje, Sunčeva fotosfera, kao i električni luk u mašini za varenje. Desno, Birkelandove struje stalno izbijaju sa Sunca. U sva tri načina rada  plazme emituju merljivu elektromagnetnu radijaciju (radio frekventni šum).  U bilo koje vreme strujna gustina (Amper na kvadratni metar) postoji u plazmi i određuje koji je način rada u njoj operativan. Atomska struktura gasa koji postaje jonizivana forma plazme odlučujući je faktor za ovo.



Plazma reaguje veoma jako u odnosu na elektromagnetne sile i dominantna je snaga u mnogim kosmičkim plazmama -- na zvezdanim površinama, aktivnim galaktičkim jezgrima, aktivna je između planeta i između zvezda i među galaksijama. Tako su sve ove kosmičke tvorevine povezane – preko svojih plazmi odnosno struje koju sve one provode. I ljudski organizam je u ovom strujnom kolu u tačno određenom strujnom balansu. Svaka ćelija (svaki molekul) u našem organizmu zato vibrira, a poremećaj u vibracijama i njihovom odnosu je bolest. Jedan od pionira ove teorije, Kristijan Birkeland, tako je još 1903. primetio da su aurore (polarna svetlost koju ponekad vidimo na Zemlji) deo električne razmene između Zemlje i Sunca.

Birkeland je otkrio putanje električne struje koja se uvijala kao vadičep za flaše.  Nekad su ti izuvijani oblici vidljivi nekad nisu. To zavisi od jačine struje tj. gustine naelektrisanih čestica koje prenosi plazma. Danas se ti potoci jona i elektrona nazivaju Birkelandove struje. Aurore. Veruje sa da su mnoge drevne priče o misterioznim pojavama duhova i vila koje su prerasle u mitove primeri Birkelandovih struja u gornjim slojevima Zemljine atmosfere. Antička priča kaže da se i samom caru Konstantinu pre sedamnaest vekova na nabu prikazao krst. Možemo samo nagađati da li je to bila izmišljotina ili strujna svetleća formacija slučajno u obliku krsta, takođe poznatog još starim Egipćanima (ank) koji su sa njime uspostaljali vezu sa nebesima. Danas je čitava Zemlja pod refleksijom veštačkog osvetljenja u hiljadama gradova širom sveta, pa se strujni efekti na noćnom nebu i ne vide golim okom. Ali, čitav dvadeseti vek robovao je tradicionalnoj dogmi u astronomiji koja je počivala na nekim već postavljenim i opšteprihvaćenim postulatima, koje je odobrila i katolička crkva, a nametala ih američka istraživanja na čelu sa NASA, pa su tako naučnici unapred usmereni da razmišljaju u određenom pravcu, uopšte ne uzimajući u obzir prostiranje električne struje kroz svemir. Tek kada su veštački sateliti, u drugoj polovini 20. veka dospevali u sve većem broju u Zemljinu orbitu, otkriveno je postojanje strujanja naelektrisanih čestica koje su dolazile sa Sunca i ulazile u gornje slojeve Zemljine atmosfere (jonosferu) praveći aurore.



Sve do tada se verovalo da je Zemljina magnetosfera kao neprobojni omotač koji brani Zemlju od udara Sunčevih vetrova (čestica) i tako proizvodi efekat aurora. Ali, Zemljina atmosfera pomalo “curi”. Skoro svake sekunde na Zemlji negde sevne munja. Upravo uticaj svemirskih struja utiče i na meteorološke i klimatske promene. Neprestanu električnu aktivnost Zemlje u interakciji sa svemirom mi ne primećujemo, pa verujemo da su mnogi fenomeni na koje smo navikli (munje, orkani, poplave, El Ninjo struje, zemljotresi) posledica određenih promena u atmosferskom pritisku nastalih zagrevanjem vazduha odozdo ili tektonskih pomeranja usled okretanja Zemlje i pomeranja tektonskih ploča. Teoretičari električnog svemira , međutim, tvrde da su to sve posledice  električnih pražnjenja koja nastaju u gornjim slojevima atmosfere, “curenjem” zemljinog izolatora (atmosfere) kao posledica električne interakcije planetarnih plazmi. Pitanje je za neke i da li se Zemlja zaista okreće? Ali, o ovome drugom prilikom. Izolatori su nevidljive granice između plazmi i sve plazme su odvojene “duplim slojevima”. I to je jedna od najvažnijih karakteristika bilo koje električne plazme -- njeno svojstvo da se samoorganizuje što znači da se električno izoluje jedan region od drugog. “Dupli sloj” je struktura u plazmi koja se sastoji od dva paralelna sloja sa suprotnim električnim nabojem. Tako plazma na jednoj strani “duplog sloja” (u eksperimentalnom laboratorijskom ambijentu to je strana prema anodi) ima približno isti napon kao anoda. Plazma na strani katode će imati suštnski isti napon kao katoda. Dve polovine plazme su tako električno izolovane jedan od druge. U astronomskim merilima debljina ovog duplog sloja se meri hiljadama kilometara. Dupli sloj praktično razdvaja dve plazme različitih osobina (Sunčeva plazma, Venerina plazma, Zemljina plazma…) Zbog naelektrisanja na jednoj strani granice nema elektrostatičke sile od čestica sa druge strane, a  ukupna električna struja, kroz plazmu je ista. U “duplom sloju” se nalazi najjače električno polje. Tabelarni prikaz izmerenog naboja pokazuje jako električno polje i odgovarajuće oštre promene u naponu (električnom potencijalu) preko duplog sloja. Joni i elektroni koji uđu u dupli sloj se ubrzavaju, smanjuju brzinu ili se odbijaju od električnog polja. Ukoliko se strani predmet ubaci u plazmu, oko njega će se odmah formirati dupli sloj i štitiće ga od glavne plasme. Ovaj efekat naučnicima predstavlja problem da bi u plazmu stavili osetljivu sondu  kako bi  izmerili električni potencijal na određenoj lokaciji. Ovo je poznata karakteristika plazme.   Skoro je nemoguće poslati letilicu sa Zemlje da izmeri napon Sunčeve plazme u nekoj tački. Napon je relativna mera ( kao i brzina) i letilica koja bi otišla u neko polje  imala bi isti napon kao onaj na Zemlji. Kako bi prodirala kroz Zemljinu plazmosferu i ulazila u Sunčevu plazmu polako bi akumulirala naelektrisanje i tako promenila napon. Naučnici su ipak teorijski razradili nekoliko metoda da ovo merenje ipak obave.

Sunčev sistem je deo Sunčeve plazme gde kao u posebnom moru “plivaju”  Sunce i nama poznate planete sa svojim mesecima. Ovaj prostor se proteže sve do onoga što se naziva Heliopausa – gde se nalazi “dupli sloj” Sunčevog sistema koji odvaja Sunčevu plazmu od napona plazme koja ispunjava rukavce galaksije Mlečni put. Sunce povremeno izbaci (“ispljune”) iz svoje korone naelektrisane čestice (coronal mass ejections – CME) koje u plazmi formiraju struju, koja svetli i uvija se. Kada ove čestice stignu do Zemljine plazme (jonosfere) koja je u tamnom modusu, čestice one zasvetle i vidimo poznate aurore – u svom izuvijanom obliku. U istoriji Sunčevog sistema naelektrisanje ove plazme se menjalo. Sa tom promenom dešavale su se i promene električnih stanja na planetama, što je povlačilo i promene orbita. To može da znači da se planete nisu uvek nalazile u danas poznatom rasporedu. Neki naučnici ove promene duhovito prikazuju kao da se Bogovi igraju bacanjem kockica. U tom kockanju pojedine planete (danas je to Zemlja) izvuku određeno vreme bolju poziciju od drugih. Danas je izvesno da je zbog ove dobre pozicije Zemlja razvila, opet uz pomoć električne struje, život kakav poznajemo. Na žalost, ova kockanja se dešavaju u određenim periodima i pitanje je kako će Sunčev sistem izgledati u sledećem “kockanju” i gde će se tada naći Zemlja.Takođe, nije poznato koji su to vremenski periodi kada dolazi do ovog “kockanja”.

OŽILJCI I OPEKOTINE NA PLANETAMA USLED DELOVANJA STRUJE

Bliska približavanja planeta u ovim promenama mogu dovesti do stvaranja električnog luka između njih i njihovih satelita (meseca). Danas smo zahvljujući moćnim teleskopima i satelitskim snimcima u stanju da vidimo strahovito velike brazde i kratere na Marsu, Mesecu, Jupiterovom satelitu Io, kao i Saturnovom Enceladusu.



I Venera ima tragove električnog oblikovanja, a postoje i na Zemlji. Najveća brazda je Veliki Kanjon u SAD kao i veliki krater. Dugo se verovalo da su čuveni Marsovi krateri i kanali posledica udara meteora odnosno erozije usled otapanja ledenih kapa. Ranije se za ove kanale čak verovalo da su ih kopali Marsovci. Ali, teoretičari električnog svemira vide izbrazdanu površinu Marsa kao ožiljke od strujnih opekotina usled masivnih električnih pražnjenja. Talbot i Tornhil pažljivo su analizirali fotografije Marsovog kanjona nazvanog Valles Marineris. Kamenje i krš koji su rasuti unaololo duž čitavog pejzaža Marsa su najverovatnije tragovi velikog mrvljenja iz ove velike iskopine. Veličina brazde je impozantna. Veliki Kanjon u Arizoni (SAD) bi bio samo mali delić Marsove brazde.   Veliki “meteorski” krater u Arizoni i Veliki Kanjon. Koja sila je mogla ovo da izbrazda? Električna struja je to sigurno mogla. Inače, među naučnicima u SAD i dalje traje rasprava kakav je stvarno mogao biti proces koji je načinio Veliki kanjon u Arizoni. Na postoji evidencija gde je nestalo zemljište iz kanjona.  Ne postoji rečna delta. Reka Kolorado koja danas protiče kroz kanjon bi morala da teče uzvodno da bi ona bila kreator kanjona. Takođe, ne postoji dokaz da je negde pao meteorit, koji je formirao “meteorski krater” takođe u Arizoni. Jedan od razloga da se veruje da je krater iskopan električnim delovanjem karakteristično uslojavanje razorenog materijala nakon ovog događaja.



Rotirajući električni luk koji je izazvao krater delovao je upravo od površine prodirući kroz slojeve zemlje u dubini. Materijal različitih slojeva je rasut na širokom područiju. Čak i teoretičari meteorskog udara potvrđuju da su ove izbaćčene naslage poređane redosledom suprotnim od redosleda u kom su bili u ležištu stena. Zanimljivo je da se ignoriše i postojanje više vijugavih brazda u najbližoj okolini kratera, za koje niko nije dao objašnjenje. Najupečatljiviji je , ipak, sasvim vidljivi fulgurit, trag koji ostaje u pesku nakon udara groma. On se nalazi u “meteorskom” karteru, ali nikada nije pomenut u standardnoj literaturi o nastanku ovog kratera. Da li je onda najprihvatljivije  rešenje da je i ovaj kanjon sa kraterom nastao delovanjem električnog luka?

SVE OLUJE DOLAZE IZ SVEMIRA

Zemlja je naelektrisano telo koje se kreće u plazmi. Mi živimo u balansu sa Zemljinim električnim poljem i zato to ne primećujemo. Mnoge električne varnice koje Zemlja proizvodi prolaze neopaženo jer živimo sa njima tako dugo da mislimo da znamo sve o njihovom nastanku. A mnogi meteorološki fenomeni su vođeni električnom strujom i posledica su stalnog prilagođavanja električnog polja koje okružuje Zemlju sa Sunčevim električnim poljem. Nekoliko dramatičnih električnih pražnjenja na Zemlji koja su se odigrala u skorije vreme pokazuju tragove koji su veoma slični (samo manjeg obima) sa onim što se može videti na površini Marsa. Na primer, na Floridi 1949. godine, u Bejkeru, grom je udario u bejzbol teren za vreme utakmice i ubio 3 igrača i povredio još 50 ljudi. Brazda na terenu bila je dugačka 128 metara. Teorija električnog svemira daje do sada i najprihvatljivije rešenje za “misteriozne” i zastrašujuće peščane oluje koje se povremeno događaju na Marsu, i još zbunjuju naučnike. Naime, kada je 1971. veštački satelit “Mariner 9” , navodno, stigao u orbitu Marsa naučnici su mogli da vide da na čitavoj površini planete besni takva peščana oluja da je samo vrh ogromnog planinskog kompleksa Olimpus Mons, provirivao kroz oblake koji su u potpunosti prekrili planetu, podsećaju Talbot i Tornhil.

Ovo je decenijama za naučnike predstavljalo zagonetku. Kako može u atmosferi koja ima gustinu samo 1 posto Zemljine gustine da se podigne takva količina prašine sa tla i to do visine od 64 kilometra? Krajem juna 2001. preko Hablovog teleskopa (koji se nalazi u Zemljinoj orbiti) primećene su prve naznake formiranja peščane oluje u malom regionu “Hellas Basin” na Marsu. Nekoliko dana oluja se pojačavala i slabila. Onda je došlo do snažne olujne eksplozije i pešačana masa se uskovitlala iz Helas Basena ka severu i istoku. Za samo nekoliko nedelja čitava planeta je bila obavijena peščanom olujom koja se nije smirivala sve do oktobra. Za naučnike je ostala prava misterija šta je vetrovima na Marsu davalo takvo ubrzanje da se kreću, kroz prostor koji je skoro kao  vakuum, brzinom od čak  400 kilometara na sat. Veštački satelit “Global Surveyor” (navodno je bio u Marsovoj orbiti) pomoću termalnog emisionog spektrometra izmerio je toplotne efekte koji su išli sa olujom. Tako je otkriveno da kada su oblaci prašine počeli da okružuju čitavu planetu, temperatura je skočila čak za 40 stepeni Celzijusovih. To se smatra “trenutnim globalnim otopljavanjem” i ovaj fenomen uveliko zbunjuje meteorologe.  Predeo Helas Basena pre i za vreme oluje.   Talbot i Tornhil kažu da je ovde bio prisutan fenomen strujnog kretanja  između planeta. Pomenuta oluja na Marsu 2001. dogodila se ne samo kada je Mars bio najbliži Suncu (naučnicima je već poznato da se tada događaju Marsove oluje) već je bio i najbliži Zemlji (svakih 12 godina).



U to vreme njegova plazma je iritirana takozvanim “koricama” Zemljine plazme ili magnetosferom, koje su uspostavile privremenu električnu vezu između Zemlje i Marsa za prenos naelektrisanja. Čini se da je Mars tada reagovao izlivom atmosferskog pražnjenja pri čemu su električne struje iz Marsove jonosfere velikom brzinom podigle vetar u gornjim slojevima Marsove atmosfere. Dakle, pokretačka sila za oluju na Marsu je išla iz svemira. Isto se događa i na Zemlji prilikom oluja, tvrde ovi teoretičari. Čist napon na Zemlji na nivou mora je oko 100 volti po metru. U standardnoj meteorologiji smatra se da je to  električna snaga oluje koja opterećuje jonosferu i dolazi do električnog pražnjenja (sevanja). Ali, u konceptu električnog svemira stvari su obrnute u smislu uzroka i posledice. Da nema Zemljinog električnog polja, ne bi bilo oluje. Po toj analogiji, pošto na Marsu nema atmosfere da optereti jonosferu, ne bi ni moglo da bude oluje. Ali, je očigledno ima. Na Marsu električni efekti će se dostići direktno od jonosfere ka površini s tim što nema olakšanja u naponu u vidu formiranja oblaka i sevanja koje vidimo na Zemlji. Dakle, sve vremenske nepogode, kao i klimatske promene na Zemlji samo su posledica električnih promena u svemiru. I to je fenomen koji se javlja u određenim vremenskim periodima. Zato je danas tvrdnja o predstojećim klimatskim promenama na Zemlji koje su, navodno,  posledica industrijskog zagađivanja i prevelike ljudske populacije – najobičnija obmana. Istina je da će globalnog otopljavanja ili zaleđivanja biti, ali ono će biti isključivo posledica strujnog delovanja na Zemljinu plazmu iz svemira. Očito je da današnja globalna oligarhija to zna i želi na svemu ovome da na neki način profitira, stavljajući pod svoju kontrolu razvitak industrije i tehnologije na čitavoj planeti, sve pod izgovorom zaštite planete od klimatskih promena. Stvarna zaštita zapravo i ne postoji. Zemljin izolator u jonosferi može i da “procuri” i tada do površine stižu munje i loptaste munje..Struja završava u zemlji kao kondenzatoru. “Za razliku od radijantne energije sa Sunca, električna energija se može akumulirati u “planetarnom kondenzatoru” neko vreme, sa potencijalom za planetanim prekrajanjem događaja kada je atmosfera konačno “posustala” i počinje masivno pražnjenje”, tvrde na jednom mestu Talbot i Tornhil.  Koliki je taj “planetarni kondenzator”? Može li se njime upravljati tako da čovek bude taj koji će na ovaj način električnu energiju iz svemira skupljati, a onda je po volji ispuštati i koristiti? Nije li upravo to Nikola Tesla planirao da radi sa svojim tornjem Vordenklif i svojim kalemom? Kako se danas sve više razotkrivaju detalji njegovih eksperimenata sa munjama, dolazimo upravo do toga da je on skupljao električnu energiju prilikom sevanja munja i sprovodio je u Zemlju kao kondenzator. On je ovo praktično demonstrirao pre 80 godina.

Količina energije koju je tako akumulirao je bila zastrašujuća. Kada je u jednom trenutku otpustio u “tankom mlazu” ka Severnom polu, kako bi svom poznaniku admiralu Robertu Piriju, koji je tada bio u jednoj medijski veoma praćenoj ekspediciji na Grenlandu, pokazao moć bežičnog prenosa energije, veruje se da je greškom došlo do žestokog električnog pražnjnja iznad Sibira i ono je išlo kroz Zemlju. Ovaj efekat je zabeležen kao misteriozna i zastrašujuća Tunguska eksplozija (1908.) Naravno, nikada  nije otkriveno šta je proizvelo ovu masivnu eksploziju, nikakav krater nije pronađen, kao ni ostaci nekog meteora. Danas se sve više Teslino ime vezuje za ovaj događaj, pri čemu je neporecivo došlo do ogromnog oslobađanja energije uz strahovit svetlosni bljesak.



Tesla je znao i kako da pomoću posebno konstruisanog prijemnika prikupi električnu energiju iz jonosfere (Zemljine plazme koja je tada nazivana eter) i upotrebi je kao pogonsko gorivo za automobil. Teslin auto na kosmičku energiju je 1930. bio veoma uspešno izveden eksperiment, o čemu je posvedočio i njegov sestrić Savo Kosanović koji se sa njim, navodno, vozio.  Teslin toranj Vordenklif na Long Ajlendu. “Tesla je već ranije proučavao stanje naelektrisanih čestica u čvrsto nabijenom vrtlogu jonosfere. Snaga koja se ispoljavala u blizini takve vrtložne eterične konstrukcije bila je ogromna, a eterska težina održavala je izvanrednu stabilnost.  U takvu konstrukciju postavljena kristalna rešetka stvorila bi električni napon. Sa izvesnim metalnim rešetkama unutar-atomsko polje energije, koje bi se tada stvaralo, bilo je neizmerno. Trebalo je energiju samo pokupiti”, zapiso je Geri Vasilatos u svojoj knjizi : “Tajne tehnologije hladnog rata -- projekat Haarp i dalje”.



I Tesla je to uspeo. Svoja razmišljanja temeljio je upravo na saznanju da je električna energija svuda oko nas i što je shvatio jednostavno posmatrajući munje kako paraju kroz nebo. Odakle su dolazile? Nesumnjivo iz svemira. Hvatanje kosmičke električne energije i njeno praktično iskorišćavanje bio je njegov rad. Ali, želja za profitom tada (i danas ) vodećih kapitalista odvela je čitavo čovečanstvo na stranputicu učinivši nas zavisnim od prljavih energenata kao što su nafta i ugalj. Ostavljam vama čitaocima da zamislite kako bi danas izgledale gradske ulice, kakvi automobili bi se njima kretali, kakve bi letilice bile u vazduhu i kakvi bi bili naši životi da je čitava nauka išla ka kroćenju nepresušne svemirske električne energije -- potpuno besplatne i dovoljne za sve. Da li je to bio razlog da se ovi njegovi eksperimenti sabotiraju i otkrića zataškaju? Da li je to razlog da se i posle toliko godina i naučnih istraživanja svemira njegova električna priroda ignoriše?

Pumpanjem elektriciteta u zemlju mogu se proizvesti i zemljotresi, kao i vulkani. Obe pojave prate ili im prethodi električni sjaj koji se manifestuje i atmosferskim smetnjama u radiofrekvencijama. Vulkani su često praćeni obilnim količinama svetla.

ZVEZDE

Teorija električnog svemira kaže i da se u preseku galaktičkih strujnih vlakana u prašnjavim delovima plazme stvaraju zvezde. Elektricitet nastavlja da napaja zvezde energijom u vidu sjaja koji ona ispušta, što se odnosi i na Sunce. Da zvezde imaju spoljni izvor energije zaključuje se jer temperatura Sunca raste iznad fotosfere, da bi u koroni dostigla i 2 miliona stepeni. Dakle, energija Sunca ne dolazi iz njegovog jezgra kako se to do sada verovalo. “Moćna povratna sprega plazme održava ispuštanje vidljive solarne radijacije postojanom dok promene u snazi unete energije pokazuju poznate sunčeve pege”, objašnjavaju Talbot i Tornhil. Sve zvezde poseduju i slabo električno polje izvan korone. Kako se naelektrisane čestice solarnog  vetra udaljavaju od Sunca, one se ubrzavaju zbog Sunčevog električnog polja. Veličina zvezde i njena boja su određene električno i mogu se iznenada promeniti. Nove i Supernove su ekplozivni odgovori zvezde na snagu električnih talasa u njihovom galaktičkom polju odnosno galaktičkoj plazmi.

KADA SE SUDARE PLANETNI “REPOVI”

Svaka planeta ima oko sebe i poseban omotač u plazmi nalik na korice i to je, takođe,  dobro poznat električni fenomen. Veličina i oblik su određeni razlikom između električnog potencijala (napona) planete i okolne Sunčeve plazme. “Korice planeta” imaju oblik suze koja na jednom kraju ima “rep” okrenut suprotno od Sunca. Granica “korica” je pomenuti “dupli sloj” i on odvaja plazmu planete od Sunčeve plazme. I “korice” planeta su interaktivne, posebno kada se planete nađu blizu jedna druge. Planetne “korice” Venere su izuzetno dugačke, skoro da dodiruju Zemljine. Jupiterove “korice” imaju isti interaktivan odnos sa Saturnom. Ovi planetni “repovi” su danas svi u tamnom modu, kao i “korice”. Ali, da li je uvek bilo tako? Postoje drevne zabeleške da su nekada ljudi gledali kako Venera ima “plamteći” rep i plamenu “uvijenu kosu”. Da li je tada plazma ove planete bila delom u sijajućem modusu ili se čak formirao strujni luk? U poznatom delu Imanuela Velikovskog “Sudar Svetova” iz 1950. opisuje se kako je bliski kontakt Venere i Zemlje proizveo veliku kataklizmu opisanu u Bibliji kao Veliki potop. U slučaju da je došlo do sudara “repova” ove dve planete, što je savim moguće, posledice bi svakako bile kataklizmične za obe planete.  Električna pražnjenja na Jupiteru i Saturnu snimljena Hablovim teleskopom su očigledna.

KOMETE

Najzad, teorija električnog svemira do sada najupačatljivije definiše pojavu kometa. Talbot i Tornhil ih vide kao negativno naelektrisana tela koja se kreću ekliptičnim orbitama kroz zaobljeno električno polje Sunca (najpozitivnije naelektrisan objekat u Sunčevom sistemu). Najvidljivije su komete koje najviše vremena provedu u spoljnjim regionima Sunčevog sistema gde dostižu jako negativno naelektrisanje. Kako jure prema Suncu, kreću se ka više pozitivno nelektrisanom okruženju pa  se nukleus komete još više elektriše i nastaje električno pražnjenje. Tako nastaje električni luk koji stvara mlaznice prašine i jona i mi vidimo (ako nam se ukaže prilika za života) blistavu glavu i rep komete. I jezgro komete ima kratere. Teorija o tome da su komete samo “prljave ledene gromade” koje su se formirale od gasa u delekim zaleđenim prostoriam svemira, a onda kako se približavaju Suncu nešto leda ispari pa se od tog gasa formira svetleća glava sa izduženim repom, ima previše nedostataka. Najnovija saznanja o kometama upravo pobijaju navadeno. Najveće iznenađenje je počelo 1986. sa otkrićem negativno naelektrisanih jona u repu Halejeve komete, što znači da tu postoji  električna aktivnost. Ova kometa je blještala i dok je bila i u “dubokom zamrznutom” prostoru iza orbite Saturna.



Takođe, nema nikakvog dokaza o postojanju vode niti na jednoj kometi. Danas se zna da su komete čvrste stene sa suvom površinom koja ima i kratere i ožiljke nastale verovatno delovanjem električnog luka. Zbog jake naelektrisanosti kometa može pokupiti izvesnu količinu hidrogena sa Sunca, a koja može biti veća od mase kometinog jezgra. Zna se danas i da komete emituju X-zrake kao i da dostižu toplotu od čak 2 miliona stepeni Celzijusovih . S obzirom na erodiranost površine jezgra delovanjem elektičnog luka, one ne bi mogle opstati milijardama godina, koliko se ranije verovalo da su stare. Talbot i Tornhil tvrde da su mnoge komete stvorene u nekim katastrofičnim međuplanetarnim događanjima pre samo nekoliko hiljada godina.

Na najnovijim snimcima Saturnovih prstenova jasno se uočavaju tamni oblici poput zubaca munje. Upravo ta karaktersitika teoretičarima električnog svemira govori da je u pitanju delovanje električne struje. Drugi naučnici to tumače kao mikroskopska vlakna koja su posotala naelektrisna i tako lebde u ravni sa prstenovima. Zna se i da je u određenom segnemtu došlo do preplitanja i uvijanja prstenova. Ako su prstenovi uvijeni, nije li to znak formiranih Birkelandovih struja? Najzanimljivije je, ipak, pitanje zašto se u naučnim krugovima već decenijama ignoriše električni fenoman u svemiru, iako se za njega znalo?



Da li nekom velikom autoritetu ipak ne odgovara da ljudi znaju istinu o procesima u svemiru, što uključuje i poreklo života na Zemlji? Da li se danas generacije naučnika namerno usmeravaju na jedno teško shvatljivo tumačenje svemira kako ga plasira izvesni Stiven Houking, već 40 godina potpuno paralizovan čovek, koji zbog toga, logično i ne može ni sa kim da vodi naučne rasprave. Baš kao što ih ni Ajnštajn nikada nije vodio već ih je vešto izbegavao krijući se iza onih koji su mu pravili publicitet i “naučno” ime.

Da li je “genijalni” Stiven Houking samo namerno izmišljen lik sa ciljem da se milioni ljudi na svetu obmanjuju i da im se nametne intelektualna prihvatljivost za sve što im se servira kao “naučna teorija” i što dolazi sa “razvijenog” Zapada? Meni to deluje kao teška sprdnja iza koje , verovatno, stoji NASA, koja je mnogo puta dokazala da nisu ljudi od poverenja, i da rade za neke korporacije umesto za dobrobit čovečanstva.

Čemu i kome služi ovakva predstava? Američki institut za fiziku je tek nedavno objavio da će prihvatiti teoriju Električnog svemira kao polje naučnog istraživanja. To se, na žalost, čini sa najmanje 80 godina zakašnjenja. Zataškani eksperimenti Nikole Tesle najbolji su dokaz da nekome na ovoj planeti više odgovara “nauka” koja počiva na lažnim osnovama. Prava istina rezervisana je samo za uski krug “Prosvetljenih”.

Pogledajte emisiju koja detaljnije obrađuje ovu temu:















Preuzeto sa ...

Svaka cast Lajtsoft na toliko tekstova koji su na srpskom jeziku! Cak si i klipove postavio sa srpskim subtajtlom!!