Ups, pa to je odmah pored nas. Nisam od početka gledao tu emisiju kako bi znao tačno zašto pominju Alfa Kentauri,samo znam da ima veze sa ovim slučajem .Jer kada sam prebacio program na TV, već su pričali o tome,i odmah pominjali Alfa Kentauri.

Чекај, је л' ми можемо да настрадамо од дотичне рупе?

Pomislite na scenario Zemlja se nalazi na putu unistenja u crnoj rupi - ostalo je jos dve godine - saznajemo stvari o crnim rupama i o univerzumu koje nikada nismo mogli da spoznamo pre katastrofe - pitanje - da li bi zaista neko bio zaiteresovan za to sto nauka moze da sazna o crnim rupama ili bi se svi prikljucili raznim kultovima i crkvama i molili se da besmrtnost ili davali zrtve za neko staro bozanstvo Sumera koje zivi u crnoj rupi? Sta je korisnije za coveka u tom trenutku - podatak koliko neutrona u sekundi izlazi iz crne rupe ili sta ce biti sa nama posle smrti?

Nauka je zabava debelih i ususkanih - ego trip onih koji misle da je dominacija uma bolja od dominacije tela ne shvatajuci da je dominacija uvek jednaka bez obzira odakle dolazi. Kada komfor nestane - a to se uvek desi kad tad - ego pada u paniku i nauka gubi char koji je imala a zivotinjski instinkti prorade kao da nikada nisu bili zaboravljeni godinama precizne selekcije i evolucije.

I prilazak kultovima i crkvama bi nam pomogao ?? Da umremo sto srecniji, u nekom uverenju da odlazimo gde nam je lepse ??

Pitam se samo jesu li i oni umrli u takvom uverenju ?? Jedino sto znam, crna rupa im nije bila potrebna. Nekima je nauka pomogla, njima odmogla. Jel' to oni nisu imali zelju za zivotom ?? Jel' je njihova vera u boga bila manja od onih drugih, pa su zato tako prosli ?? Jel' ih je sopstveni ego unistio, a drugima pomogo ?? Jel' su oni krivi sto se nauka ne koristi za nesto lepse, i dobrobit svih ?? Jel' su oni krivi sto su zeleli ziveti srecnije i lepse ??

Sto im bog ne pomoze ?? Sto drugima ne pomoze ?? Jel' to znaci da oni koji imaju i lepo zive, da im je bog pomogao ?? Ako vec nauka nije pomogla, sto ih on ne zastiti ??
Samo nemojte reci, tamo su uz njega. Prosli su zivotnje patnje i sada su zasluzeno na nebu.

Ускрснуће живота из пострадања

У пет највећих помора до сада, забележених у протеклих 500 милиона година, једне врсте су ишчезавале, а друге су их надомештале. Насупрот увреженом схватању да су „космичке стене” само уништавале, удар метеорита у раздобљу ордовицијума (пре 470 милиона година) омогућио је да се живи свет утростручи. Али и ригање џиновских вулкана било је подједнако погубно. После „пет великих” истребљења одшкринута су врата и за бића попут нас

Астероид погађа Земљу (Фотодокументација Политике)

„Космичке стене” су доскора сматране виновницима свеопштих истребљења, најновија претпоставка их истовремено означава и – подстрекачем свеколиког бујања живота на Земљи!

Геолог Биргер Шмиц са Универзитета у Лунду (Шведска) дуго је сакупљао доказе и уобличио гледиште да је удар метеорита у раздобљу ордовицијума (трајао отприлике од 505 до 438 милиона година пре наше ере) у неколико милиона година омогућио да се број трилобита и мноштва морских животиња с тврдом љуском готово утростручи. Ускрснуће после пострадања.

Звучи прилично чудновато, али ни објашњење да је диносауре пре 65 милиона година истребио астериод који је погодио нашу планету научници нису из прве пригрлили.

У астероидном појасу између Марса и Јупитера судариле су две овеће громаде (мала небеска тела), после чега су се по Сунчевом систему разлетеле каменчине, од величине Менхетна (подручје Њујорка) до микроскопски видљиве свемирске прашине. И данас готово петина метеорита што их повремено видимо како сагоревају на небу (звезде падалице), а покоји се стропошта на тле, потиче из тог „блиског сусрета” који се збио пре око 470 милиона година. Камење названо ел-хондрити, уосталом, преовлађује у тзв. метеорској киши.

Космичке падавине

Имајући у виду да ове „свемирске крхотине” садрже јединствен облик радиоактивног хрома, није нимало тешко поуздано одгонетнути када, колико често и у којој сразмери су засипале плаво-зелену планету. Управо се изненадни скок у броју поклапа са порастом биолошке разноврсности, објављено је недавно у часопису „Геонаука” који излази под окриљем чувеног парњака „Природа” (Nature). Сручиле су се „космичке падавине” сто и више пута обилније од уобичајених! Биргер Шмиц сматра да је узајамна веза очигледна.

Петнаестогодишњи заметан истраживачки труд обухватио је прикупљање скоро једне тоне камења из свих крајева света који су киселином разлагани да би се издвојили делићи поменутог хрома, а потом сравњивање са слојевима у давно изумрлим остацима (фосили) биљака и животиња. На крају било је очигледно да је живот на Земљи почео нагло да цвета након пада астероида, у доба ордовицијума. Исто толико лета потрајаће трагање за затрпаним удубљењима, својеврсним колевкама у којима су трилобити и остали једноставни организми почели нагло да се умножавају.

Ни шведском научнику није сасвим јасно како је страхотно уништење породило нови живот, а најпре му је на уму да су тако настала упражњена места (нише) за просте животињице које су се успешно прилагодиле суровим условима. И сама еволуција се на сличан начин одиграва – врсте које се нису уподобиле новонасталим околностима настале су, а тај просгор су запоселе неке друге.

Да ли је или није стропоштавање „космичке стене” на Земљу пре 470 милиона година неизбежно изазвало бујање живота изискује додатна проучавања. Извесно је, међутим, да су „небески удеси” с тим повезани, што је очевидно у појединим од пет највећих ишчезнућа – прозваних „пет великих” – накнадно дочараних истраживачким налазима и замишљањима. Има назнака да је у некима „обарач смрти” повучен из утробе планете.

Сва су се, иначе, догодила у минулих 500 милиона година, усмрћујући од 50 до 95 одсто врста. Нема ни трунке сумње да је то одређивало судбину будућег живота на овој планети.

Супервулкан у Сибиру

Временски најближе људском постојању је највише описивани нестанак диносаура пре 65 милиона година, на измаку креде и на почетку терцијера. С најкрупнијим створовима који су настањивали „трећи камен од Сунца”, заувек је збрисана половина свих врста. Упражњена станишта огромних гмизаваца на копну, у мору и ваздуху (птеросаури, плезиосаури, инхтиосаури...) – од којих су већина били месождери – заузели су велики сисари, и сами увелико истребљивачи.

Редак метал иридијум, а пронађен у наслагама из тог доба, повезује се с падом астероида или комете.

Диносаурима је пут за неугрожену и предугу владавину (135 милиона година) прокрчио догађај на крају тријаса, пре отприлике 200 милиона година, искоренивши половину тадашњих створења, међу којима мноштво налик сисарима који су у бројности надмашивали претече најгломазнијих гмизаваца – архосауре. Еволуциионо клатно превагнуло је у корист највећих.

Дотично ишчезнуће је најскромније проучено зато што му се посветило мало учених глава, па су у оптицају два узрочника – ригање (ерупција) џиновског вулкана насред Атлантског океана који је захватио област површине 11 милиона квадратних километара или погодак из свемира. У сваком погледу речена природна зла коб остаје под дебелом копреном тајне.

Најстрахотније изумирање забележено је на измаку перма или на преласку из перма у тријас (отплике пре 250 милиона гопдина), у којем је заувек збрисано 95 одсто врста с лица Земље! У океанима су царовала створења причвршћена за дно, а хранила су се пропуштањем воде из које су извлачила хранљиве састојке (налик морским љиљанима). Доцније су се у морима намножила покретљиви створови, као што су пужеви, краставци и ракови. Окидач је био, највероватније, излив супервулкана негде у Сибиру, чије је бљување лавом прекрило седам милиона квадратних километара.

Касно изумирање у девону пре 360 милиона година показује два врхунца, раздвојена временски од 300 до 100 хиљадугодишта. У оба случаја нагло је пала површинска температура топлих океана која је износила 26 Целзијусових подељака. И за један и за други хладни талас окривљени су исти као у претходном збивању. На копну су обитавале различне биљке, а међу животињама су били најбројнији инсекти (пауци, шкорпије...). Појавили су се први водоземци, а најмљње десет милиона година доцније поново су на сувом искрсли – кичмењаци.

Сврстано на другом месту по опустешењу, најраније страдање од „пет великих” десило се на истеку ордовицијума или размеђи ордовоцијума и силура, пре 444 милиона година. Доводи се у везу са дуготрајним леденим раздобљем, што је узроковало опадање океана. И даље је непознаница чиме је изазвало, а најуверљивије је тумачење да су огромне количине угљен-диоксида повучене из атмосфере. Иако је настао велики помор, последице на опстанак живота нису биле толико погубне.

За разлику од четири претходна што су довела до смене преовлађујућих врста у животињском царству, после првотног ишчезнућа опстале су исте које су претходно живеле.

У пет најстрашнијих пострадања одшкринута су, несумњиво, врата бићима попут нас.

Станко Стојиљковић
[објављено: 19/01/2008.]

Ne znam koliko su tacni ti izvori . Ali sigurno mozemo reci da se Alfa Kentauri nalazila 4.2 svetlosne godina od zemlje pre 4.2 svetlosne godina . To je mali period pa mozemo reci da je i danas tamo . Ali ova opisana crna rupa je pre milijardu ipo godina bila na rastojanju od zemlje od oko 1.4 milijarde svetlosnih godina . To je isuvise veliki period tako da je gotovo nemoguce utvrditi gde se ona sada nalazi - za to moramo cekati 1.4 milijarde godina ( amozda i vise ) - koliko svetlosti treba da stigne do nas ...

Mi Alfa Kentauri vidimo na položaju od pre 4.2 godina.A za to vreme nije mogao mnogo da promeni svoj položaj jer je 4.2 godina veoma malo vreme u univerzumu.Samo da uporedimo da sunčevom sistemu treba 220 miliona godina samo da obiđe centar naše galaksije.Inače lako izračunati njegov trenutni položaj pomoću njegove brzine dosadašnjeg kretanja i crvenog pomaka.Ti proračuni su veoma precizni.

Ceo materijal je skeniran i preuzet iz knjige " Holografski svemir " autor Michael Talbot.

Autor iznosi zamisli, jednih od najeminentnijih svetskih mislioca, fizicara sa sveucilista u Londonu, David Bohm, koji je ujedno i Anstajnov sticenik i jedan od najpostovanijih svetskih kvantnih fizicara, kao i Karl Pribram-a, neuropsihologa sa Sveucilista Stanford.


Procitajte, i mozda ce Vas naterati da razmislite jesu li stvari stvarno onakve kakve mislimo da jesu i kakve nam neki serviraju.

Nastavak

I o jos necemu kako bi se iz ugla tog gledanja mogle sagledati stvari.