to jeste u pravu si, mene jedino strah da necu moci dobro da upamtim moje bliznje, strah me da ne pocne oni da mi blede kad ih vise ne bude, a za mene me boli patka  

sto kaze jedna prijateljica, puklo mi je srce kad sam se ujutru probudila i nisam mogla da se setim lika pokojne majke pa sam morala da pogledam fotografiju...

e od toga me strah, mada je i zaboravljanje prirodan proces, organizam sam sebe leci od tuge i stresa...

Zato niko nece upamtiti tvoje ime....

Oduvek si mi bila... cudna



Ja se izvinjavam... a kakvog zaborava? Zaboravice me moji najdrazi, jel? Hmmmmm... bas cudno a i bas me zabole dal ce me se neko secati kad mene vise nece biti.

I da... ja se plasim smrti, jedina stvar, uz grmljavinu, koje se plasim... i eto... ipak ima ljudi koji se plase same smrti.




Pa nista... znaci tebi isto da smrt dodje sutra i za 100 godina... tebi to isto?


Isto se uvek pitam - sta posle? Ima li necega posle smrti ili samo... ne znam... crna slika? I od toga me je strah isto... jednostavno, bojim se same pomisli na smrt i jedina stvar koje se istinski plasim.

Sto ne znaci da ne bih voljno isao u rat za svoju zemlju ukoliko bi nesto iskrslo

Ako te se niko ne seca kad te vise ne bude...onda je pitanje kakav si ti to zivot uopste ziveo

A ko kaze da me se niko nece secati?

Pa sam si napisao da te boli uvo....kad budes mrtav i beo to ti nista nece znaciti...

Jao, ne opet... 

Jednom prilikom sam doživeo sinkopu (syncope). Tako to zovu lekari, nisam se preterano udubljivao u definicije. Reklo bi se da je reč o nesvestici, ali ko je doživeo i jedno i drugo zna da postoji razlika. Kod nesvestice ti se zamanta, prispava i sledeće što znaš je da si na podu i da te boli sve živo od pada. Sve u svemu, ništa strašno.

Ovo je nešto drugo, osećaš da toneš, da su ti ruke sve teže i da ti se mozak skuplja na veličinu klikera. Prva misao koja ti prolazi kroz glavu je da umireš. Počinješ da se boriš iz sve snage ali te teret neminovno vuče na dole. Hvata te očaj i jak osećaj nepravde ... jebem mu sve, nije fer, nije moje vreme, hoću novu šansu, toliko toga još nisam uradio. To bi bio otprilike niz fleševa koji te piče.

Jebena je stvar kod organizam počne da se gasi. Mnogo jebena.

Odgovor na temu: Bes prouzrokovan osećajem nepravde je ono što opisuje mentalno stanje čoveka koji umire. Strah ide pre toga. Sumnjam da iko umire časno i smireno.

Pa zar ce mi to puno znaciti kad me vise ne bude bilo... daj ne pricaj gluposti a na kraju krajeva, ima onih koji ce me se secati pa ne brinem oko toga... ako bi i trebalo uopste da brinem

Posle nekog vremena, prirodno je da te se niko ne seća. Sećate li se vi ili iko svojih čukun-baki i deki? Ne.
Ali, da nije bilo njih, ne bi bilo ni vas.

To je jedini način (osim ako niste umetnici, naučnici i slični za koje zna ceo svet) da ostanemo ''upamćeni''.
Potomstvo. Našeg lika se niko ne seća, ali naši geni nas nadživljavaju stotinama godina nakon smrti.

Uvek me iznova fascinira taj ciklus u kom smo mi samo nosioci nečega što će stvarati buduće generacije.

Pročitah negde da je neki ubica rekao da je u očima svojih žrtava pre nego što će izdahnuti uvek video šok i nevericu, po principu - ne verujem da se meni ovo dešava!