Moje mišljenje je da se čovek ne plaši same smrti nego toga šta će biti posle. Da li je smrt kraj ili nas nešto čeka posle toga pa i da će nam post mortem sudbina biti gora od ovof života.

Samo se picke plase umiranja....nemam za cim da zalim....

Ko nije istinski gledao smrti u oči ne zna da li se boji smrti, umiranja, ostavljanja drugih i koliko želi da živi.

Ne bojim se da ću jednog dana umreti. Bojim se da ću 5-10 godina umirati od neke boleštine i da ćemo ja i drugi patiti zbog toga. Bojim se da ne krepam pre nego što deca budu emotivno i materijalno spremna da me začeprljaju. Sve je kod mene išlo 15 godina pre vremena.

Volim da živim ali ne po sveku cenu. Samo obično kelner donese ceh posle večere.

Covek se ne plasi smrti, vec zaborava...

A sto se tice ciste biologije... mi i onako umiremo od trenutka rodjenja...

Tek kad covek shvati da je smrtan,onda krene da ceni zivot,a mozda to i nije istina. Mislim da i neke rizicne situacije podstaknu coveka da vise ceni zivot i onda vidi koliko je tanka linija izmedju zivota i smrti. Npr.ronioc koji cesto ide u velike dubine i koji mora da izroni u sekundama pre smrti on ce se skoro suociti sa smrcu.

Ono sto sam shvatio da i pare,uspeh sve je to nista kad umres,a neki ljudi nikad ne shvate da ce umreti bez dzepova i da su i pare,moc,uspeh prolazne stvari. To vece sam se zapitao bas sta je zivot i smrt kad mi je baba umrla i kad sam bio pored nje.

I te kako imamo uticaja na nash zhivot (da ne kazem "odlazak u smrt")...

Ukoliko svaki dan zivish kao da je poslednji, gledash da iskoristish maximum, i to po recimo cenu svoga zdravlja (uzivanje raznih poroka i slichno), normalno je da ces otici "pre vremena"... I da na neki nachin, treba da ti bude zao zbog toga... Osim ako nisi i sam svestan da si "kvalitetom" zrtvovao kvantiet i da se mirne dushe pomirish sa tim..

Dodushe, ne treba se ni u ljuljkavati da vas cheka vechnost... Nishta nije vechno... To je oduvek bilo i ostace tako...

Dakle... ukoliko zivis u preteranom strahu da ti je svaki dan poslednji ili ne zivish uopshte jer smatrash da ce za tim uvek biti vremena... Greshish...

Jesu to kontradiktorne stvari, ali izbor se nalazi na sredini... Odnosno, u jednom trenutku se morash prepustiti tome da ti samo razmisljanje o nekoj neizbeznoj stvari kao shto je smrt oduzima ogranicheno vreme od zivota.

Nadaj se tome da ce ista biti u prirodna i u dubokoj starosti...

A ono chega se chovek zaista plashi jeste to da ce biti zaboravljen (kao sho reche i Anea), dakle, gledaj da necihm osvatish svoj doprinos na ovom svetu... nebitno kakav i nebitno kome... ali koji ce da se prenosi da se pamti... Smatraces se vrednijim, i dugovechnijim... Duhovno, poshto je to fizichki nemoguce...

Josh jedan strah koji se javlja kod ljudi jeste taj da ce napustiti ovaj svet nedorecheni... Da je premalo vremena da se kazhe svakom sve shta se ima... I da ne postoji stvar koja se nekome ne mozhe objasniti, samo nam se  nekad chini da nije vredno vremena koje cemo utroshiti za tako neshto...

I za kraj, jedan citat koji sam nashao na netu:

"Ljudi ce zaboraviti shta si rekao, zaboravice i shta si uchinio za njih, ali nikada nece zaboraviti osecanja koja si u njima probudio"

Mozda deluje patetichno ili kako go to nazvali, ali istina je da je dovoljno ostaviti nekome utisak dokle god ta osoba traje u ovom sluchaju... a to ce se najbolje odraziti ukoliko taj utisak bude na neshto unutar te osobe...

NI najmanje nemam strah od zaboravljanja... nije mi uopste bitno da li ce me se neko secati ili misliti nesto o meni kad me ne bude... da li cu ostaviti za sobom nesto jako vazno i lepo i bitno... zabole me bas, o tome nikad nisam razmisljala...ja zivim zivot danas, jer znam da za sutra ne mozes da zivis, zivot mi je to pokazao.


tacno tako

Ti zaboravljas da vecina ljudi misli da je njihov zivot vazan.. i da su oni vazni... i jednostavno... strah ih je da ih neko zaboravi, ne primeti, ne interesuje se za njih, ignorise ih...

Ja nemam problema sa tim stvarima. Nisam mogao da biram kad i gde cu da se rodim pa ne mogu da biram kad i gde cu da umrem, sve jedno mi je, danas sutra prekosutra ili za 150 godina, ja o tome ne odlucujem, taj dan mora doci pa mora doci, sta sad?! pomiriti se sa tim i ziveti zivot sto bolje mozes!