Kako je danas biti Srbin, kako se osećate u svojoj koži? Ponosno, ojadjeno, sramno ili ne razmišljate o tome?
Da li je biti Srbin ili osećati se Srbinom dar od Boga ili kazna? Sve o tome....evo i sličice 

---

Bila je vec slikica tamo gde jeste...
Ali da ne bi opet iskukala za odlock ide na nacionalisticki forum!

Nije poenta u sličici nego u naslovu teme.. I nije poenta u kukanju nego medjuljudsko-normalnim odnosima i logično-realnom shvatanju teme.

Evo nađoh nešto vrlo poučno, nije loše pogledati (ne traje dugo). Priča za  koji žive na ovom tlu a zaboravili su na osnovne vrednosti ljudskosti, pre svega,  a i o tome šta znači biti Srbin. Dobar podsetnik za mnoge "smele" istoričare, novinare, reditelje, režisere, političare i razne pametnjakoviće koji u poslednje vreme sebi daju za pravo da pune medije neistinama i malicioznim bljuvotinama po Srpski narod. Ovo je priča jednog hrabrog čoveka, samo rodjenog u Švajcarskoj a opredeljenog, kako je sam isticao, Srbina - Rodolf Arčibald Rajs!

nije mi bitno to sto sam srbin dok god nemam posla sa nekim koji smatra da jeste bitno sto sam srbin.
taj me smara, mrzi, voli ili hoce da me zakolje

da nema tih ljudi, stvarno bi me bolelo uvo

To sve nije dobro za tvoj sopstveni identitet. Nesreća koja prati ovo podneblje jeste u tome da su se izgubile neke tradicionalne vrednosti. Dok god one ne postoje i identitet je na slabašnim nožicama i ličnost je nesigurna. Svi pričamo kako je Švajcarcima super ili ne znam Amerima, Nemcima itd. Ono što oni u biti nose to je svoj jasan i čvrst identitet i tada su sposobni da druge vole i ne vole. Ali ni jednog momenta nemaju nedumicu ko su i gde pripadaju. To nije nacionalno pitanje, kako su mnogi pokušali da ga nazovu, ne bi li smo se stideli sopstvenih korena, to je nešto što smo mi, bili dobri ili loši. Važno je da toga budemo svesni. E onda može dalje ka Univerzumu...

Његов ''идентитет''?! 
И даље...

Jel znaš nešto što ja ne znam? 

Nacionalni identitet je potreban samo ljudima koji nisu dovoljno jaki i sposobni da izgrade svoj lični identitet pa su primorani da se oslanjaju na kolektivni, kite tuđim medaljama i ponose tuđim uspesima. Bolje je i to nego da se osećaju poptpuno promašenim. Meni srećom nije potrebana takva vrsta identifikacije i odlično se osećam zbog toga što imam snage da budem ono što jesam i želim da budem a ne ono što drugi očekuju od mene.

Bravo,Nikola!