Nissam peder nisam ni bisex pa da zato bezim od devojaka, nisam ni neko ko mrzi ceo svet pa zato ne zeli da ucestvuje u njemu....jednostavno imam neke barijere koje ne mogu da srusim....i ne znam ni sta mi bi da postavljam ovakve teme kad sam vec probao i vec shvatio da niko drugi ne moze da pomogne pa ni psiholog, psihijatar i silni lekovi iako to nisma probao niti cu ikad probati hvala Bogu pa sma saznao da mi to ne treba i da bi tako sebe jos vise ukanalio.....probacu sam da se suocim sa strahovima kad god bude prilike makar u zemlju propao  pa kud puklo jer sam video da je to jedini nacin i da okolisanje ne vodi nicemu....samo s neba pa u rebra.......onima koji su iskreno zeleli da mi pomognu savetima hvala im ostale neka je sramota....pozdrav

 

Зашто би било сасвим јасно да је дечко геј, уколико сам признаје да се не дружи ни са ким, да је друштвено изолован и да нема скоро друштвених контаката?

Да ли су то особине неког ко је геј? Па прави гејеви су углавном прилично друштвени, комуникативни и окружени гомилом женских другарица, плус што исте жене углавном готиве и имају заштитнички однос према њима.

Приметио сам да се то етикетирање неког да је геј, скоро искључиво тиче мушкараца. Рецимо да нека девојка није никад имала дечка и да се не дружи ни са ким, сумњам да би је ико оптужио да је лезбејка. Али у случају мушкараца, таква етикетирања су редовна, а посебно се етикетирају они мушкарци који су несигурни али је скоро извесно да нису гејеви, јер прави гејеви јако ретко бивају прозивани на такав начин од стране било жена или мушкараца. Зашто је то тако?

Jedna druga krajnost su baba devojke.
Koliko samo ima baba devojaka u Srbiji koje u životu nisu imale muškarca i nije da im muškarci nisu prilazili i pokušavali i lepi i ružni, dobrostojeći sve moguće kombinacije pa ništa. Društvene su , znaju da se šale , izlaze , ali muškarci su davno odustali od njih. Šta je u pitanju ....  Frigidne su, stide se svog tela , pojma nemam. 

Da ima vremena da upozna, i da je srecno djubre? 

ne znam

Možeš li da opišeš detaljnije te strahove koji te sputavaju da se socijalizuješ? Da li si ikada probao da ostvariš bilo kakav kontakt sa osobama na treningu ili fakultetu? Problem nije naivan, ali može da se prebrodi, potrebna je pre svega tvoja jaka volja da se istrgneš iz čaure u kojoj se nalaziš.

jel ti do sad stigao pm od starlete? 

ja da sam na tvom mjestu pao bih u tesku depresiju 

Ti strahovi se najvise vezuju za taj kontakt sa devojkama i ne zato sto mislim da sam ruzan znam da ok izgledam i sa te strane nisam opterecen ali prosto osetim neku nelagodnost koja je jaca od mene i jedino sto mogu je da odglumim da kao nemam tremu ali da mi se eto ne stupa u kontakt iliti caskanje....na faxu se i ne druzim sve tamo formalno obavljam ali ovamo na fudbalu je sve ok opusten sam nisam na distanci sa njima i osim sto se van toga ne druzim sa tim ljudima....ne znam vise ni sam sta je ovo sto osecam cak mi ne deluje kao psihicki problem vec kao fizicki zato sto ja hocu ali opet kao da telo nece sve se u meni pobuni protiv toga i tera me na beg i na kom god mestu i kojoj god situaciji postoji sansa da dodjem u kontakt sa nekom devojkom tj. da udjem u neku pricu tamo mi se ne ide zato nisam ni izlazio....jedno vreme su me drugari zvali da izlazim sa njima da me upoznaju sa nekim drugaricama i tako al sam bezao glavom bez obzira, imao razne izgovore......kad meni deluje neverovatno mogu da zamislm sta tek drugi misle....to sam i na ovoj temi mogao da vidim....
A inace se ne osecam bezvoljno i depresvino nisam sazaljiv nad zivotom cak mi sve ovo daje motiv za sve ono sto radim od faxa do fudbala nego eto jos 4 godine pa ide celih 30, a ja kao da jos nemam ni 15 i to mi stvara nervozu....