УЗДИЗАЊЕ РУСИЈЕ - ДОЛАЗАК ВЛАДИМИРА ПУТИНА (II део)

Владимир Ђукановић


КО ЈЕ ВЛАДИМИР ПУТИН?

Однедавно бивши руски председник, Владимир Владимирович Путин, рођен је 7. октобра 1952. године у Лењинграду, сада Санкт Петербургу. Дипломирао је права на Лењинградском универзитету 1975. године и одмах је регрутован у совјетску обавештајну службу, КГБ. Од 1985. до 1990. године радио је као обавештајац у Источном Берлину, да би се по уједињењу Немачке вратио у Лењинград где се запослио на Лењинградском универзитету на катедри за спољне послове. Годину дана касније, тачније у јуну 1991. године, постаје шеф међународног комитета у канцеларији градоначелника Санкт Петербурга. Заменик градоначелника Санкт Петербурга постао је 1994. године, а 1996. сели се у Москву где постаје члан администрације Бориса Јељцина. У периоду од јула 1998. до августа 1999.године био је на челу Руске обавештајне службе (ФСБ), а радио је и као секретар службе од марта до августа 1999. када указом Бориса Јељцина постаје премијер Русије. За нову годину, тачније 31. децембра 1999. године Јељцин подноси оставку, а за в.д. председника, на изненађење многих поставља Владимира Путина. Наредне 2000.године Путин убедљиво побеђује у првом кругу мартовских председничких избора, да би исти успех поновио 2004.године када је оверио свој други мандат.

Путин је верник Руске православне цркве и често истиче припадност православљу. Био је активан спортиста који је догурао до црног појаса у џудоу, а бавио се и боксом. Рекреативно се бави скијањем.

ОБРТ У РУСКОЈ ПОЛИТИЦИ

Ни данас никоме није јасно како се актуелни руски председник поред апсолутне контроле САД над Русијом и њеном влашћу последњег дана 1999. године нашао на челу државе. Неко ту чињеницу објашњава великим пропустом америчке обавештајне службе, неко одлично одрађеним послом руских обавештајаца које је Путин током свог мандата у ФСБ 1998/99. године окупио око себе, а неко Божијом вољом да се коначно прекине доминација тада једине супер силе на свету, САД. Било како било, 31. децембра 1999. године, што због здравствених разлога, а већим делом због потпуног слома руске економије и државе уопште, притиснут од јавности, Борис Јељцин одредио је да на његово место дође Владимир Владимирович Путин, до тада премијер Русије који је само неколико месеци раније на премијерском месту заменио Сергеја Степашина.

Занимљиво је то да Путин на чело Русије није дошао никаквим пучем или превратом, као што је то урадио Јељцин, већ најобичнијим указом дотадашњег председника Русије. Како наводи Рој Медведев у својој књизи “Путин, повратак Русије” кључни састанак између Јељцина и Путина одиграо се 14. децембра када је Путин коначно, после вишенедељних наговарања, прихватио да преузме дужност в.д.председника. Тада су се договорили о узајамним правима и обавезама, јер је Јељцин желео да обезбеди сигурност и за себе, али и за људе из његовог окружења. Споразум је потписан и предат на чување патријарху Алексеју II. Пред ауторитетом Патријарха били су спремни да се повинују како Јељцин, тако и Путин, који је узгред велики верник. По предаји овлашћења, патријарх је благословио Јељцина, а после инаугурације у мају 2000. године, благосиљао је и Путина.

Медведев наводи цитате из мемоара Бориса Јељцина који је написао да је одлуку о повлачењу донео самостално, без ичијег утицаја и да о тој његовој одлуци ни чланови породице ништа нису знали. Јељцин је још навео да је дуго тражио јаког и разумног човека, што можда најбоље говори да су руски обавештајци заправо били ти који су све учинили да њихов колега, Владимир Путин, буде та особа. Да је све урађено тајно довољно говори и податак о узнемирености тадашњег председника САД, Била Клинтона, који је по сазнању да је Јељцин напустио место председника Руске федерације неколико сати узнемирено покушавао да добије везу са Јељцином. Међутим, Јељцин тада није желео да говори са њим, већ је отишао на спавање.

Шта је подразумевао споразум између Путина и Јељцина?

Како наводи Рој Медведев, нема сумње да је споразум Јељцина и Путина подразумевао да Јељцин буде изузет од сваке одговорности. Такође, Јељцин је највероватније исто то осигурао и за своје сараднике, који су чак остали на својим положајима по Јељциновом одласку. Путин је на то био принуђен, јер још увек није имао окупљен тим који би квалитетно радио. Заиста, последњи у низу Јељцинових сарадника, Михаил Касјанов био је на премијерском месту све до 2004. године када га је Путин сменио. Нико од сарадника Бориса Јељцина није кривично одговарао, али је зато Јељцин низ воду пустио олигархе са којима се Путин обрачунао на најбољи могући начин.  Такође, Јељцин је издејствовао да га не ословљавају са “бивши председник”, већ са “први председник Русије”, добио је обезбеђење којим је руководио руководилац ФСБ, Јуриј Крапивин, добио је протокол и све оне привилегије које је могао да добије неко ко је обављао функцију председника Русије.

Са друге стране, Јељцин се обавезао да јавно не критикује рад новог председника, да му се никако не меша у посао, осим ако сам Путин не затражи  савет и да безмало води живот правог пензионера.

На инагурацији Владимира Путина, маја 2000. године, Јељцин је одржао говор и новом председнику предао тзв. председников знак који је урађен по наредби Јељцина, а личио је на аналог краљевске или царске круне.

ПРВИ ПОКАЗАТЕЉИ ПУТИНОВЕ ОДЛУЧНОСТИ

С обзиром да је дошао на чело државе која је економски потпуно смождена, чије је становништво живело на ивици беде, државе којом су олигарси и практично имали већу власт од актуелне власти и државе која је доживела пораз у рату са чеченским терористима, како би се колико толико придобила јавност морало се кренути одлучно у решавање макар једног од нагомиланих безизлазних проблема. Путин је изабрао да то буде Чеченија. После напада чеченских терориста на Дагестан, практично је започео други чеченски рат који је завршен победом Русије. Путин је тим поводом у свом интервју који носи назив “Путин у првом лицу” дат 2000. године рекао следеће:

- Моја оцена ситуације у августу (1999) када су бандити напали Дагестан била је - ако ми сада сместа то не зауставимо, Русија као држава у њеном данашњем облику неће постојати. Полазио сам од тога да то морам да урадим по цену политичке каријере. То је минимална цена коју сам био спреман да платим. Због тога сам, када ме је Јељцин прогласио наследником, и сви закључили да је то за мене био почетак краја, био потпуно миран. Па, ђаво га однео. Израчунао сам - имам неколико месеци да консолидујем оружане снаге, Министарство унутршњих послова и ФСБ и да добијем подршку у друштву. Да ли ћу имати подршку у друштву - само сам о томе мислио.

...Био сам убеђен да ако не зауставимо екстремисте, да нам кроз неко време прети судбина друге Југославије на читавој територији Руске федерације, југославизација Русије...

... Почела је агресија на Дагестан. Нагомилали су тамо снаге и напали суседну територију. Зашто? Да би бранили независност Чеченије? Наравно да не. Да би откинули додатне територије. Ето, захватило би Дагестан-готово. Цео Кавказ би отишао, то је јасно. Дагестан, Ингушетија, а затим и Волгу Башкортостан, Татарстан. Па то је правац у унутрашњост земље.

Занимљиво је какав је принцип Путин направио за решење Чеченског проблема.

- Онај ко узме оружје биће уништен. А са свима осталима можемо да разговарамо.

Оваква филозофија у решењу проблема са чеченским терорстима донела је заправо победу Русији. Још док је био премијер, Путин је отпочео разговоре са умереним Чеченима који су признавали руску власт. Један од њих био је Ахмат Кадиров, кога су касније терористи убили на стадиону у Грозном подметнувши му бомбу у ложи. Тада је страдао и Кадировљев син. Кадиров је био особа која је формирала проруску власт у Чеченији. После напада на Дагестан, отпочео је други чеченски рат у коме су Руси, без обзира на низ терористичких аката од стране чеченских бандита, попут оног у Беслану или московском позоришту “Дубравка” којима су покушали да поколебају Путина у његовој одлучности да проблем Чеченије реши једном за свагда, однели победу. Ликвидирани су чеченски предводници Басајев и Масхадов, а Русија поново успоставила власт на северном Кавказу.

Занимљиво је да је западна штампа осуђивала ликвидацију Аслана Масхадова па је британски “Тајмс” написао текст под насловом “Руси су убили јединог чеченског лидера спремног на дијалог”! Такође, после трагедије у Беслану када су терористи у школи убијали ђаке и њихове родитеље, западна штампа је правдала теориристе и позивала Русију да уместо “политике силе започне дијалога”. Владимир Путин је у неколико наврата поставио питање да ли САД воде разговоре са терористима у својој борби против тероризма и како је могуће да су у случају Русије терористи особе које су спремне на дијалог, док у обрнутом случају не изражавају ту жељу. Јасно је да су чеченски терористи били финансирани од западних обавештајних служби, а Путинова одлучност по питању Чеченије била је прва велика победа неке нове Русије. Изнад свега, Путин је тада вратио пољуљани морал руској армији.

Чеченија уз ослободиоце

“Пре само неколико дана, више од 5000 људи је учествовало на скупу подршке председнику Владимиру Путину и његовој партији Јединствена Русија, на централном стадиону у главном граду ове државе, Грозном.”

„Треба да 2. децембра докажемо да у потпуности подржавамо Путина и његову странку и сви, 100%, гласамо за њих“, рекао је на митингу председник Чеченије Рамзан Кадиров.”

ОБРАЧУН СА ОЛИГАРСИМА

Предуслов за економску стабилизацију Русије био је обрачун са олигарсима који су из Русије на своје сопствене рачуне отворене у западним земљама одливали огромне своте новца. С обзиром да је цена енергената, посебно нафте и гаса, фантастично скочила на светском тржишту, а да Русија од тога због таквог понашања ових крвопија није практично имала никакве користи, Путин је био приморан да њихово пословање уведе у законске оквире. Да би тако нешто остварио прво је морао да направи стабилне државне институције. Постепено је јачао компоненте власти, као што су државни чиновници, војска, органи реда и специјалне службе. Потом је створио утицајну политичку партију и привлачну идеологију, а све у циљу да придобије јавност. Он нигде није споменуо ништа против приватне својине, али самим олигарсима никако није одговарало да држава јача и да се стабилизује, јер чим је државни апарат јачи, њихов утицај је слабији.

Путин је имао велики проблем да избалансира жеље јавности да се олигарси казне и приведу правди и са друге стране, објективан проблем, што није могао тек тако да им узме имовину коју су својевремено стекли кроз лоше законе који су били на снази. Зато и није кренуо у ревизију приватизације предузећа, али је новим законским мерама натерао олигархе да сада улажу у Русију, да део своје зараде инвестирају у неразвијена подручја и да плаћају порезе. Заправо, онемогућио им је даљу пљачку. Ко није хтео да поштује нова правила потпадао је под закон и судило му се. Кључни моменат који је показао Путинову одлучност у сређивању стања у руској привреди био је хапшење власника “ЈУКОСА” Михаила Хордоковског, који је у том моменту држао преко 40 одсто руског потенцијала нафте и гаса. Тај обрачун и пресуда од девет година која је изречена Ходоровском у московском Мешћанском суду била је најбоља лекција мање утицајним олигарсима како ће убудуће морати да се повинују законима државе уколико не желе да доживе исту судбину. Сличну судбину доживео је и Борис Березовски, али је он успео да побегне од суда и да пронађе азил у Великој Британији одакле финансира подривање Руске федерације. Једно време финансирао је и чеченске терористе, све у циљу рушења Владимира Путина.

Паралелно са овим мерама руска држава почела је да врши све чешћу контролу пословања најутицајних руских фирми, а оне које су стратешки важне за државу, попут “Газпрома”, преузела је у државно власништво. Отуда данас огромна зарада Руске федерације од нафте и гаса, која се приближава фантастичној цифри од 1,5 милијарде долара дневно.

Када је пословање олигарха стављено под контролу урађен је пројекат заједничког функционисања државног и приватног капитала. Тај пројекат донео је одличне резултате, посебно у изградњи саобраћајне инфраструктуре. Држава је остварила свој циљ, а то је да приход који су остваривали олигарси данас остварује Русија, а они своје пословање морају да подведу под законске оквире, без мешетарења и одливања капитала ван Русије. Крајем марта 2005.године, баш када је завршен процес против Ходоровског, Путин је у Кремљу одржао састанак са водећим руским бизнисменима. Тада им је назначено да ће и даље моћи да зарађују, али да превасходно морају да плаћају порез и да улажу у Русију. Зато и не би требало да чуди што је Роман Абрамович, власник Челсија и мултимилијардер, одлучио да инвестира, ни мање ни више, него у неразвијену Чукотку. Акције руских фирми које је држава подвела под своје скуте фрапантно расту, тако да “Газпром” данас досеже скоро до 800 милијарди долара. Власт и олигарси се данас чињеница не нападају међусобно и тешко се може поверовати да олигарси са љубављу прихватају наметнута правила, али другачији избор био би да заврше као Ходоровски. У сваком случају, Путиново стављање пословања олигарха под контролу био је предуслов економског уздизања државе које је данас и више него очигледно. Новац се више не одлива из Русије. Једино за западне државе Путиново понашање није прихватљиво. Баш чудно.

ЕКОНОМСКО УЗДИЗАЊЕ

Скок цене енергената, посебно нафте, омогућило је Русији да стављањем под државну контролу пословања нафтних компанија доживи потпуни економски опоравак и да оствари фантастичне буџетске приливе и огромне девизне резерве. Једно време на свака четири дана руске девизне резерве увећавале су се за читаву милијарду долара. Само на порезу од енергената Русија укњижи 25% буџетских прихода. С обзиром да Русија држи око 30% светске производње гаса, јасно је да ће прилив у буџет Русије бити константан. Привредни раст, а самим тим и повећање БНП током 2006. године кретао се фантастичних 7 одсто, да би 2007. године био повећан на 7,8 одсто. То је по свим показатељима довело до смањења сиромаштва за читавих 50 одсто, док су реалне зараде повећане за 46 одсто. Захваљујући скоку цена енергената рачуна се да би до краја текуће године национални доходак по глави становника требало да износи 8200 долара. Током 2006. године прилив страних инвестиција у Русију био је преко 30 милијарди долара, а у првих седам месеци текуће године надмашена је та цифра. Ако се настави са оваквим темпом развоја очекује се да до 2020. године национални доходак по глави становника  буде чак 30.000 долара. Повећале су се значајно и плате у односу на период из 1998.године, када је плата била свега 65 долара. Данас је просек око 450 долара, са тенденцијом даљег раста. Значајно је ојачала рубља, па Руси све више продају доларе за рубљу, чиме се јасно показује враћање поверења у сопствену монету.

Током 2006.године Русија је остварила суфицит на свим пољима. Од спољнотрговинског до буџетског и на све то своје девизне резрве још прошле године довела је на цифру од 235,5 милијарди долара. У односу на развијеније земље ЕУ и САД, где преовладава дефицит на свим пољима, ово је јасан показатељ праве економске експанзије “великог медведа”. Табеларно вам приказујемо стање у 2006.години:

Упоредни подаци за Русију и земље Запада

2006.год. спољно-трговински суф/деф у млрд ЕУР буџетски суф/деф у млрд ЕУР девизне резерве у млрд ЕУР стопа незапослености
Русија суфицит 109 суфицит 48,5 235,5 6,6%
Немачка / дефицит 50 36 7,1%
Француска дефицит 29 дефицит 45,7 75 8,7%
Велика Британија дефицит 101 дефицит 23,2 28,5 ЕУ 8,5%
САД дефицит 633 дефицит 188 51,7  ЕУ 8,5%


Мора се напоменути и чињеница да се данас у руским радњама може наћи барем 80% руских производа, што је током владавине Бориса Јељцина било незамисливо. Тада су руске радње углавном биле препуне увозне робе. Данас је Русија та која извози што спољнотрговински суфицит од 109 милијарди долара набоље показује.

Враћен комплетан дуг “Париском клубу”

Због нарастајућих девизних резерви током прошле године Русија се одлучила да врати комплетан спољни дуг који је имала према Париском клубу поверилаца. Тако је Русија у једном дану исплатила 22,5 милијарди плус трошкове од 1,3 милијарде долара. Уштеда од превременог враћања дуга, који је Русија кроз камате требало да отплаћује до 2020.године износила је 12 милијарди долара, а тај новац уложен је даље инвестиције. Тим намирењем према Париском клубу Русија је своја дуговања смањила на 9 одсто друштвеног БДП, и то 5 одсто је спољни дуг, а 4 одсто је унутрашњи. Колико су дуговања била терет за Русију довољно говори податак да је на крају Јељциновог председниковања руски дуг био невероватних 120 одсто од БДП државе. Он је нагомилан од дуговања бившег СССР и нерезонског узимања страних кредита од стране прозападних политичара који су били у Јељциновој администрацији.

Невладин сектор под контролом

Највећи подривачи Русије, невладине организације, једним потезом руског председника стављене су под потпуну контролу. Наиме, после скандала када је руска контраобавештајна служба снимила раднике одређених руских НВО, иначе касније утврђено енглеске обавештајце, како у камену постављају камере за шпијунажу, Владимир Путин је наложио да у Русији не може постојати ниједна оргнизација која се финансира из иностранства. С обзиром да је у Русији било негде око 500.000 НВО, чија је делатност махом била шпијунажа и подривање Русије, пресецањем финансијских дотација из западних земаља, ове филијале страних обавештајних служби стављене су под контролу.

Русија увек уз патриоте

Амбасадор Руске Федерације у Србији, Александар Алексејев, својим деловањем увек је подржавао српску државност и чврсто се залаже за поштовање суверенитета наше државе. Такође, амбасадор Алексејев први је честитао избор за председника Скупштине Србије Томиславу Николићу, изражавајући приврженост Русије истинском избору грађана Србије.

РУСИЈА КАО СУПЕРСИЛА

Као закључак овог додатка ред је да се осврнемо на све веће истицање Русије од стране њених званичника као суперсиле која данас парира до скора неприкосновеним САД. Напуштањем нуклеарног програма и настављањем развијања најсавременијег истог, улагањем у војску и развијањем најсавременијег наоружања, што пешадијског, што ваздухопловног и морнаричког, као и истицањем чврстих ставова у дипломатским односима са другим светским силама, Русија је показала да се увелико вратила на место суперсиле које јој је одувек и припадало. Супротстављање америчкој хегемонији које је на најбољи начин показао руски председник одржавши говор у на самиту у Минхену довољно говори да је ера надмоћи САД прошлост и да данас на сцени имамо две велике силе, од које ова што се скоро опоравила доживљава експанзију, док САД полако губе контролу над оним што су до сада имале. Можда и нагло окретање Саудијске Арабије, великог савезника САД, успостављању све бољих односа са Русијом, довољно говори у каквој се експанзији налази Русија. За нас Србе најважније је да сагледамо ко је у овим тешким моментина, посебно у ситуацији око Косова и Метохије, на доследан начин стао уз нас да нам помогне. Не зову Србе за џабе малим Русима. Зар не?

Интервју, мр Дејан Мировић
РУСИЈА МОЖЕ САМО ДА НАПРЕДУЈЕ

Велики познавалац прилика у државама источне Европе, посебно у Русији, магистар привредног права, Дејан Мировић, у интервју за “Правдин” додатак о развоју Русије и њеној политици говори искључиво у суперлативу.

Да ли се у 2008. години може очекивати даљи економски бум Русије и у којим сферама?

У Русији се у 2008. години може очекивати напредак у свим сферама.Економски ''мотор ''руског друштва се неће зауставити. Према подацима Централне руске банке руске девизне резерве су половином новембра ове године достигле рекордну вредност од 455, 2 милијарде долара. Само у једној новембарској седмици оне су порасле за 7,3 милијарде долара. Дакле, око 1 милијарду дневно. Према проценама руских експерата оне ће до краја године достићи 470 милијарди долара. Дакле, то је раст од скоро 160 милијарди долара у односу на крај 2006. године. Нема никаквих разлога да се овакав раст не настави и у 2008. години. Штавише, лако се може десити да он буде и већи.  Цена нафте на светском тржишту  је 26. новембра достигла износ од 99 долара. Мора се  нагласити да имовина нормирана у еврима чини око 40 одсто укупних руских девизних резерви. Такође, руски Стабилизациони фонд је достигао 147, 6 милијарди долара 1. новембра. То је пораст од скоро 50 милијарди долара у односу на април ове године. Једина држава која може да обори цену нафте у свету, и успори руски привредни раст  је Саудијска Арабија. Међутим, односи Ријада и Москве никад нису били бољи у историји. То је показала и тродневна посета Москви другог човека краљевине, престолонаследника принаца Султана, у новембру ове године.

Шта су највећи узроци економског бума Русије?

На Западу се често покушава представити да је узрок економског бума Русије висока цена нафте. Међутим, и у периоду 1996-1997. цене нафте су расле, али је руска привреда доживљавала суноврат. Зато се може рећи да је прекид сарадње са ММФ био много важнији за руски привредни успон. Уосталом, још 24. децембра 2002. године “РИА Новости” су објавиле интервју са замеником шефа Департмана за спољни дуг Министарства финасија Русије, под насловом  који је можда и најбоље одсликавао нов став Русије према ММФ. Наслов је гласио - 'Кредити међународних финасијера разарају земљу'.

Која је кључна разлика у начину вођења Русије Владимира Путина и онога што је чинио Борис Јељцин?

Путинов систем власти представља у потпуности дисконитуитет са ''смутним временима'' из доба Јељцина. Вероватно највећи руски филозоф и интелектуалац  у другој половини двадестеог века, Александар Зиновјев, је чак у својој књизи ''Слом руског комунизма'' изнео тврдњу да је за Нову, 2000. годину  дошло до ''тихог ''преврата у Кремљу. У сваком случају , без обзира да ли је то тачно или није, тешко је поверовати да се Јељцин добровољно одрекао власти и трећег мандата. Са друге стране, за разлику од свог претходника који је зарад очувања личне власти гранатирао руски парламент,  и то без обзира на одлуку Уставног суда који је пресудио у корист Думе, Путин у потпуности поштује устав. Зато се он неће кандидовати по трећи пут. То је и највећа разлика између Путина и Јељцина, однос према општем  и личном интересу.

Колико је стављање олигарха под контролу утицало на побољшање руске економије?

Кључни моменат је био обрачун са Ходоровским. Руски аналитичари сматрају да је групација око овог олигарха била економски моћнија од Кремља у моменту сукоба. Нафтна компанија “ЈУКОС” је имала прозводњу која је била упоредива са производњом Либије. Ходоровски је био толико моћан да је оборио договор Русија - ОПЕК, а био је  још бескурполознији од Березовског. Под командом бившег официра КГБ Пичугина и десне руке Березовког, Невзлина, почињена су бројна убиства. Од градоначелника сибирскиог града у коме се налази главно налазиште нафте компаније “ЈУКОС” до обичних људи који нису хтели да продају своје продавнице у суседству олигархове  комапније. Сматра се и да је око 100 депутата Думе било под контролом Ходоровског. Олигарх је створио и фонд преко којега је покушао да корумпира цело руско друштво.

У којој мери су стране обавештајне службе подривале државу преко невладиног сектора?

Филм емитован на државној РТР у јануару 2006. године у потпуности даје одговор на ово питање. Тада је приказано како четворица британских дипломата путем предајника, сакривеног у вештачком камену, у једном парку у предграђу Москве шаљу поверљиве информације. Представник руске ФСБ је том приликом изнео да су ове ''дипломате'' финасирале руске невладине организације и да је један од британских шијуна познат по активности у неколико невладиних организација. Нешто раније, Путин је потписао нови  закон о НВО, којим је основана државна организација која  има право да забрани рад сваке организације која прима финсијску помоћ из иностранства због политичке активности.

Чини се да Русија још увек има доста проблема са тзв. прозападним медијима који такође подривају државу смишљеним извештавањем упереним против званичне руске политике?

Прозападни медији имају маргиналан утицај у Русији. Три главне телевизије РТР, ТВ 1 и НТВ професионално извештавају и нису под утицајем Запада. Слично оријентисане телевизије, као што је код нас Б 92, у Русији постоји само једна на националном нивоу. Што се тиче штампе и она у већини случајева професионално извештава. Са друге стране, сматра се да је “Комесерант” под утицајем западних кругова и због тога га вероватно и Б 92 код нас често цитира, иако у Русији његов утицај уопште није велики.

Може ли се у некој блиској будућности очекивати да Русија покрене неки вид интеграција, сличних овим евроатланским, у којима би и Србима могла да пронађе своје место?

Русија је довољно јака да се супростави целокупном НАТО пакту. Једино је њен нуклеарни арсенал уопредив са америчким. Копнени напад на Русију би био раван колективном самоубиству. То показују и невоље које има амерички контигнетнт у Ираку који броји преко 150.000 људи. Тај контигент није у стању да савлада побуну од 20-30.000 бораца против окупације. Можемо само да замислимо како би се такозвани западни савезници борили против руске војске у пуној мобилизацији, или преко 30 милона руских војника мотивисаних да бране своју отаџбину. Дакле, Русији није потребан војни савез да се супростави НАТО пакту. Такву потребу пре свега имају Кина и друге земље окупљене у Шангајској организацији. То је и прави разлог јачања те организације. Што се тиче економског савеза, Русија је најдаље у економским интеграцијама отишла у сарадњи са Белорусијом и Казахстаном. Од ситуације у Украјини зависи да ли ће овај пројекат и даље развијати ка планираном јединственом економском простору који би окупио тржиште од преко 200 милона људи.

Где је позиција Србије у ситуацији када се налази између Русије са једне и ЕУ и САД са друге стране?

Србија треба да одбаци неискрену и штетну политику која се дефинисала помоћу  патетичне фразе ''ни исток ни запад''. Крвави распад СФРЈ је показао сву погубност такве Брозове лицемерне  политике. Остали смо без иједног правог савезника. Чак и ЕУ-интегристи признају да смо сувише  мала земља да би могли да утичемо на светске догађаје. Зато треба одабрати правог и моћног савезника. У том контексту, од 2000. године безусловно смо се определи за ЕУ и Вашингтон. Али, то нам није донело добре резултате ни у политици, ни у економији. Зато треба покушати са алтернативном стратегијом. Захваљујући успону Русије, и за разлику од несрећних 90-их, та стратегија је остварљива

Bio je provjereni crveni kadar, sada najveci vjernik, sutra ce biti Budista kada bude nasledjivao Dalaj Lamu.

 

- Da li naplaćuješ gledanje u pasulj, ili kojim se već bajanjem baviš 
 Ne pamtim kada sam zadnji put dobio na sportskoj, pa da ti pošaljem neke tekme , možda mi i pogodiš rezultate?

Nema sta pravi SRBIN. Koji ce nam k...rac neko nas kad ce on da nas brani. Da li su nasi i Ruski interesi istri? Razmislite o tome "patriote" i rusofili.

Dzaba ti je, probaj i sam, nema tu mistike, 2+2=4, znanje iz prvog razreda osnovne. 
A za sportsku prognozu pitaj Milana Tarota, on ce to vec znati

Samo se zanosite Rusima. Ko mnogo očekuje mnogo se razočara.

Brate nivo tvog razmišljanja i jeste na nivou prvog razreda
A što se tiče sportske prognoze, tvoje analize i predviđanja su mi izledala "dubokoumnija" i  "smislenija" , a ako me ti upućuješ na kolegu ti Milana, onda si i ti neozbiljan kao i on 

_______________________________________________________________________________________________________________________
_________________________________________________________________________________________________________________________


Provokacija Unmika i Kfora u Kosovskoj Mitrovici
Moskva traži detaljnu istragu o događaju od 17. marta kako se slične akcije ne bi ponovile, istakao je Aleksandar Aleksejev, u intervjuu Tanjugu
 

Ambasador Rusije u Beogradu Aleksandar Aleksejev izjavio je da je akcija Kfora i policije Unmika tokom nereda u Kosovskoj Mitrovici 17. marta bez sumnje bila provokacija i istakao da Moskva traži da se detaljno istraži ko je naredio tu akciju i u kojoj meri je ona bila zakonita. „Neophodno je apsolutno jasno saznati ko je i na osnovu kojih razloga doneo odluku o primeni sile u Kosovskoj Mitrovici. Potrebno je utvrditi imena ljudi koji su donosili tu odluku, a ne nekakve formulacije i neophodne su ocene koliko su bila zakonita ta rešenja”, rekao je ruski ambasador u intervjuu Tanjugu, uoči odlaska iz Beograda.

Osvrćući se na zahtev Vlade Srbije generalnom sekretaru UN da se sprovede istraga o prekomernoj upotrebi sile međunarodnih snaga u Kosovskoj Mitrovici, ambasador Aleksejev je izjavio da je Rusija apsolutno ubeđena da treba da bude sprovedena najdetaljnija istraga tog incidenta, pre svega da se takvi događaji ne bi ponovili. „Može li takva količina gluposti da se izvrši nenamerno? Sama ideja te operacije i način na koji je bila sprovedena pokazuje da je to bila apsolutna provokacija. Mislim da ima dovoljno razloga da bude sprovedena najdetaljnija istraga i mi se zalažemo za to”, rekao je ambasador Aleksejev, koji sledeće sedmice završava svoju diplomatsku službu u Beogradu.

Govoreći o predstojećim parlamentarnim izborima u Srbiji, ruski diplomata je napomenuo da je jasan stav Rusije - „nemešanje u unutrašnje stvari Srbije” i da će zvanična Moskva prihvatiti svaku odluku srpskog naroda donetu na demokratski način. „Želimo našim srpskim prijateljima da što pre formiraju novi saziv skupštine, čvrstu vladajuću koaliciju sa čvrstom većinom u parlamentu i da stvore delotvornu vladu.

Institucije kao vlada i parlament uvek su neophodne, a posebno u uslovima u kojima je sada Srbija”, rekao je ruski ambasador. Kad je reč o energetskom sporazumu Srbije i Rusije, Aleksejev je izjavio da je ubeđen da će taj dokument biti ratifikovan i da će Srbija iz tog sporazuma imati očigledne koristi. „Ni sada, niti u budućnosti Srbija se neće suočiti s pokušajem nekakve ucene ili nametanja nekih uslova Rusije. Nikada nismo imali dva nivoa pregovora – javni, na kojem se govore lepe reči i drugi nivo na kojem dolazi do neke trgovine. To nikako nije naša praksa”, istakao je ruski ambasador.

Tanjug
[objavljeno: 23/03/2008.]

Pa sto drugo reci kad "provjeren" kadar koji sluzi onima koji su rusili crkve i cupali brade popovima preko noci postane najveci vjernik? Taj moze preko noci postati sve. A ti to duboko ozbiljno mislis nesto dobiti na prognozi? Zato sam i preporucio Milanceta, to spada u tu oblast, ipak je on tu renomirana osoba

Ma verujem ja tebi, za tog kolegu ti Milana. Pogotovu kada preporuka dolazi od tebe
A kada smo kod "čupanja" brade i "jahanja" popova, mislim da si promašio temu
O Dragoljubu Mićunoviću, možemo na drugoj temi
Ipak je taj "jahač" popova visoki stranački funkioner i nema nikakvih dodirnih tačaka sa ovom temom 

Samo ti kazem kako ce ti Rus hladnokrvno sa Srbijom, imaju primjernog predsjednika sa dobrom prosloscu