Задужбина. „Себи за душу, народу на ползу." „У спомен, за памтеник." „Наше је само оно што другима дамо." „Не градим ја храм, храм гради мене." „Не мре човек који је оставио светао траг за собом." „Слава једног народа простире се докле допиру задужбине и оставштина његових великана."
На таквим уверењима, таквом погледу на живот и смрт, заснива се дуга традиција задужбинарства, ктиторства и добротворства код Срба. Према историјским траговима, српских задужбинара било је и пре Немањића, али тек од Стефана Немање и градње Студенице (1183-1196) та златна повесница је уистину утемељена. Нема потом српског владара да иза себе није оставио велике задужбине, a тај пример следили су и бројни црквени великодостојници и властела. Грађени су храмови, световна здања, мостови, болнице. И то не само у Србији већ и на Светој гори, у Солуну, у Светој земљи, на Синају, у Цариграду, Румунији, Русији...

Традиција задужбинарства није у потпуности прекинута чак ни у најтежем раздобљу ропства под Турцима. У васкрслој Србији XIX века оно опет доживљава пун замах, нарочито у пeриоду 1840-1940. И поново су пример дали главари државе, почев од кнежева Милоша Обреновића и Александра Карађорђевића, па све до кнеза-намесника Павла Карађорђевића. За разлику од средњег века, сада су их следили индустријалци, велики трговци, политичари, професори, официри, владике. Осим у здања, много је улагано у националну просвету и културу, у болнице, фондове за помоћ талентованој деци и сиромашнима, у народну привреду. Свесни колико је важно да престоница што пре са себе збаци тешки покров отоманске касабе, већином су главне задужбине остављали у Београду.

У Србији се задужбинарство везује за лозу Немањића. Најстарија сачувана задужбина је манастир Студеница, који је 1190. године основао велики рашки жупан Стефан Немања, а највећи задужбинар је краљ Милутин, који је за 40 година владавине оставио народу исто толико задужбина. Немањићи нису зидали само цркве, већ и зграде, мостове, болнице. Стефан Немања и његов син Растко, касније први српски архиепископ Свети Сава, манастире су зидали и ван граница тадашње Србије, највише у Грчкој, на Светој гори и у Солуну, као и у Румунији.

У Јерусалиму, Свети Сава је уз манастир светог Крста саградио конаке, а био је и ктитор Лавре св. Саве Освећеног. Краљ Милутин је саградио манастир светих Архангела Михаила и Гаврила и уз њега болницу. Српских задужбина је било на Синају и у Цариграду.

У средњовековној Србији задужбинари су најчешће били владари, имућна властела и високи црквени достојанственици. Манастир Жича је задужбина Стефана Првовенчаног, Милешева краља Владислава, Сопоћани краља Уроша И, а Градац, задужбина његове жене краљице Јелене Анжујске. Пећка патријаршија је задужбина српских архиепископа из 13. и 14. века. Ктитор Грачанице био је краљ Милутин, Дечана Стефан Дечански.

Сава ПоповићТекелија (1761-1842)



 Рођен у Араду, потомак је оних Срба пристиглих у Угарску 1690, у сеоби коју је предводио патријарх Арсеније Чарнојевић. Његови блиски преци су своју ратничку способност исказали у аустро-турским ратовима. Један од њих, Петар Текелија, догурао је до положаја руског фелдмар-шала и био поштован на царском двору у Петрограду. Сава је, пак, био другачијег карактера. Отмен, доброг васпитања, образован, домаћин, испољио је изузетне способности у трговини и вођењу великог породичног имања, поставши најбогатији Србин свог времена. Деце није имао.

У то доба српских устанака, у Пешти и Бечу се убрзано уобличује и развија нова српска културна елита. Године 1824. у Будиму је покренут Летопис, 1826. створена Матица српска. Текелија је Матици српској приложио „100 форинти у сребру и 100 форинти у бечкој валути", што је поновио још четири пута. Половином 1833. у Пешти је основао „Текелијанум", Завод за школовање српских студената. Та фондација се налазила у непосредној близини пештанског Универзитета, у својој згра-ди. Имала је Зб.ООО књига, од којих је Савиних личних било око 7.000. Питомци Завода имали су бесплатан стан и годишње добијали по 100 форинти на име издржавања. Утемељивач је одредио првих 13 студената-стипендиста. Ускоро, у зграду „Текелијанума" усељава се и Матица српска, добија управу над Фондацијом. a Сава Текелија, први српски доктор права, у знак захвалности је изабран за доживотног председника Матице. Такелија је за Матицу српску набавио штампарију, покренуо издавање књига, помагао готово све послове. Пред сам крај живота, сву своју имовину (велико имање, куће и 150.000 форинти) завештао је Матици српској.

Миша Анастасијевић (1803-1885)



Рођен у Поречу, граду на дунавској ади (много касније пресељеном на десну обалу, потом преименованом у Доњи Милано-вац). Оцаје изгубио почетком Првогустанка, na је бригу o њему преузела помајка. Писмен, још као дечко постављен је за учитеља у новоотвореној основној школи, a као младић већ почео трговачке послове и добио звање ђумругције. Оженио се Христином, сестром секретара кнеза Милоша. Ускоро је почео да ортачки послује са кнезом, извозећи стоку и рогове волова и јелена. Године 1827. постао старешина дунавских кормилара, 1833. добио титулу дунавског капетана. Уз ту почасну титулу, ишле су трговачке привилегије. Убрзо је стекао монопол у извозу соли из Влашке и Молдавије и увозу робе из Аустрије. Први је Србин који је направио, заправо, мултинационалну компанију: имао је преко 10.000 запослених, у више земаља, и осамдесетак бродова! Имања су му била у Влашкој. главна канцеларија у Букурешту, управа компаније у Београду. Средином XIX века постао је највећи трговац на Балкану и веома утицајан човек, што је појачао удајом пет кћери за моћне лjуде. Није одолео искушењу званом политика: укључио се у династичке размирице Карађорђевића, желећи да кнеза Александра замени својим зстом Ђорђем Карађорђевићем. Када је почео изградњу велелепне палате на Великој пијаци, данас Студентском тргу, причало се да ће то бити двор за новог владара.
Врхунац политичког ангажмана достигао је избором за председника Светоандрејске скупштине. Овај вешт пословни човек, међутим, није био довољно уме-шан у политичким трговинама. Исход тог скупштинског заседања није му био по вољи, na је, разочаран, поднсо оставку и отишао из Србије и населио се у Букурешту. Али, ни тада није заборавио своје суграђане. Помагао је Друштву за читалиште, Народном позоришту, црквама, школама, сиротињи, многим писцима (плаћао штампање књига, позајмљивао новац, касније дугове опраштао).

Завештајно писмо је написао 12. фсбруара 1863. и упутио га министру прoсвете. Прекрасну палату на Великој пијаци је „поклонио отечеству за просветне потребе". У палату су се уселиле Велика школа, Гимназија, Народна библиотека, *Музеј и Министарство просвете.

Умро је у Букурешту 1885, a сахрањен у цркви коју је подигао у селу Клежани, у Румунији.

Илија Милосављевић Коларац (око 1800-1878)



Рођен у селу Колари, надомак Београда, као једно од четворо деце. Отац му је био абаџија, од 1804. ратник. После слома устанка, породица је избегла преко Дунава, a вратила се после турске амнестије 1813. Три године у Вршцу изучавао трговачки занат (1814-1817), потом се у Београду запослио код трговца Милутина Радовановића, касније и оженио газдином кћерком Синђелијом.

Први дућан отворио на Зереку, данашњем Дорћолу. После десетак година успешног пословања преселио се у Панчево и започео трговину свињама и храном. Са ортацима је проширио послове до Пеште и Беча, добио и аустријско држављанство, постао спољни саветник Суда у Панчеву...

Његова супруга Синђелија умрла је у болници у Пешти, a сахрањена на гробљу код Цркве светог Марка у Београду. Деце нису имали. Године 1856. и Коларац се вратио у Београд. Започео је трговање сољу и шалитром, куповао некрстнине у близини Варош и Стамбол капије, подизао куће и радње. Са Томом Вучићем Перишићем основао „Фонд за помињање оних који су изгинули за отаџбину", a бригу o новцу (250 дуката) пренели су на београдског митрополита Петра. Матици српској приложио 400 дуката.

Повукао се из послова и препустио мирном животу рентијера, али 1878. бива оптужен за учешће у Тополској буни, затим, ни крив ни дужан, осуђен на пет година робије. После пет месеци, помилован је поводом проглашења независности Србије. Умро је 6. октобра те годипе, у својој кући.

Тестаментом је створио два фонда: први за подизање зграде под именом „Универзитет Илије М. Коларца, основан сопственим трудом на корист свога народа" (што је и остварено 1932), a други „Књижевни фонд Илије М. Коларца", који је награђивао књижевна дела Срба из свих крајева српских штампаних ћирилицом и помагао издавање књига. „Ја желим да ове моје наредбе остану непромењене док је Српства и Србије и да не може ове моје наредбе преиначити ни закон, ни власти државне, ни ма ко други!"

После Другог светског рата финансијски извори „Задужбине Илије М. Коларца" били су готово потпуно уништени. Тек пре 15 година враћен јој је статус задужбине и започео је процес њеног постепеног опоравка.

Милан Кујунџић Абердар (1842-1893)



Основну школу завршио је у родном Београду, где је и довршио гимназију (започету у Панчеву). На београдском Лицеју је уписао правне науке 1859. После трагедије на Чукур-чесми и турског бомбардовања Београда 1862, прекинуо школовање и обукао униформу коњичког каплара. Када се ситуација смирила, био је у групи војних питомаца које је српска влада упутила у иностранство на школовање. Сваку годину студија је завршавао у другом европском велеграду. Почео је у Бечу, Минхену Паризу, дипломирао у Оксфорду. Вратио се 1866. и запослио у Министарству просвете. Наредне године постао про-фесор и шеф катедре на Великој школи. Када је на изборима 1867. гласао за кандидата који није био по вољи полиције, протеран je са Велике школе.

Био је члан Српског ученогдруштва. Тих година објавиоје неколико збирки родољубивих песама, балада и спевова, потписујући се са Абердар. Редовно писао и за часопис Даница. Рано се укључио у рад Уједињене омладине српске. За секретара Министарства унутрашњих дела постављен 1868. Убрзо је напустио канцеларију, посветио се уређивању листа Млада Србадија и сарадњи у неколико листова.
За време рада у Министарству просвете, увео је предшколски рад, основао девојачке школе, подигао ниво гимназије на осам разреда, a београдску Богословију на ранг више школе. На своју катедру у Великој школи вратио се 1873. У Српско-турским ратовима 1876-1878. учествовао као командант батерије. Био је најпре први секретар, касније потпредседник и председник Народне скупштине. Постављен је за амбасадора у Риму. Учествовао у уједињењу Српског ученог друштва и Српске краљевске академије. Био међу првим академицима.

Када је почео да побољева, тестаментом је 1891. Српској краљевској академији завештао сву имовину, обавезујући је да образује „Задужбину Милана Кујунџића Абердара" за награђивање објављених радова те установе (почетна вредност износила 779.000 сребрних динара). Умро је 1893, a задужбина је почела да функционише тек 1931. По завршетку Другог светског рата потпуно је нестала.

 Велимир Теодоровић (1849-1898)



Био је ванбрачни син кнеза Михаила Обреновића и Марије Бергхаус, из Рогашке Слатине. Крштен је у римокатоличкој цркви и добио име Виљем. Кнез је збринуо Марију и сина у Бечу, обезбедивши им сигуран живот. Када се Марија преудала, отац је 1857. довео дечака у Београд и сместио га код управника својих имања. Уписан је у основну школу код Саборне цркве, временом научио српски језик, пошао у гимназију. Иако су се ретко виђали, кнез Михаило је показивао изузетну бригу o сину.

Када је Виљем напунио седамнаест година, на захтев оца примио је православље. Добио је име Велимир и презиме Теодоровић (старо презиме кнеза Милоша Обреновића), a кумовао je београдски митрополит Михаило. Године 1867. Велимир отишао у Швајцарску да заврши гимназију.Тада се последњи пут видео са оцем. (Наредне године кнез Михаило је убијен.) Само захваљујући митрополиту Михаилу, није изопштен из кнежевог наслеђа. Од оца му је остало имање код града Калафат у Румунији. По налогу намесника, ускоро је отпутовао на студије у Минхен, најпре на агрономске, a затим на камералне науке. Касније се у Минхену и настанио. Његов дом је био место окупљања српских студената, што се кнезу Милану није допадало. Кад се Велимир пријавио у добровољачки одред у Српско-турском рату 1876, кнез гаје одбио. Стога је он само новчано помагао потребе Српске војске. Значајним сумама помагао је и Народном позоришту у Београду. Умро је изненада, 1898. Сахранили су га дугогодишњи собар и српски студенти у Минхену. После Првог светског рата, његови земни остаци пренети су и покопани на београдском Новом фобљу.

Сву своју имовину тестаментом је оставио Србији. Први управник његове задужбине, назване „Велимиријанум", био је Никола Пашић. Помагала је развој науке, уметности, трговине, индустрије и занатства, школе и заводе, школовање младих људи, дечја обданишта у радничким четвртима, разна друштва, Српску краљевску академију, Београдски универзитет, музеје, библиотеке и издаваче. Нестала је после 1945.

Сима Андрејевић Игуманов (1804-1883)



O његовом дечаштву у родном Призрену, тада у Турској, нема много података Зна се да је солидно образовање стекао на београдским У манастиру, те да га је трговина још у младости одвела до Цариграда, Одесе и Кијева. Поред осталог, био је фабрикант бурмута и прерађивач дувана. Старост је дочекао у Београду, као врло богат човек. Преко Министарства иностраних дела, финансирао је целокупну просветну и културну активносту окупираној Старој Србији и Македонији. У родном Призрену подигао је Богословско-учитељску школу. Из Фонда Симе Игуманова 1936. подигнута је палата у центру Београда, на Теразијама 31, чијим рентирањем су обезбеђивани потребни приходи за даљи рад. Фондација је практично нестала после 1945.

Ђока Влајковић (1831-1883)



По једној верзији рођен у Војводини, по другој у Београду. Година је поуздана, као и то да му је отац Тодор родом из Призрена. Рано оставши без родитеља, окренуо се ка војсци. Ђенералштаб га је 1845. упутио у војну школу у Русији. Одатле ступа у аустријску војску и 1847. добија чин потпоручника. Бурне 1848. придружио се српском добровољачком одреду војводе Стевана Петровића Книћанина који је дошао у помоћ Србима. Истакао се у борбама. Када је буна пропала, вратио се у Србију. По избијању Руско-турског рата око Крима, прикључио се руској војсци и био унапређен. У бици код Севастопоља тешко је ра-њен и остао без ноге. Из рата се вратио у Србију као пензионисани капетан руске царске војске.

Своје велико војничко умеће и храброст исказао је приликом догађаја на Чукур-чесми и турског бомбардовања Београда 1862. После турског напуштања градова, именован је за управника војне болнице. Иако је тада наступио мирнији период са Турцима, он и даље окупља око себе истомишљенике и постаје један од најактив-нијих чланова Уједињене омладине српскс. Више пута био је у Црној Гори.

Због пропагирања рата против Турака дошао је у сукоб са кнезом, na је поднео оставку на државну службу. Чим је отпочео устанак у Херцеговини 1875, познат као „Невесињска пушка", уз сагласност српске владе, организовао је добровољце. Његова кућа је личила на прави штаб. Кад је Србија ушла у нови рат с Турцима 1876, активирао се, сада у чину мајора. Храбро је предводио Подрињце и Шапчане у тешким борбама за заузимање Раче и ослобађање простора до Бијељине. У Другом српско-турском рату (1878) организовао је добровољце и учествовао у борбама за Пирот, Белу Паланку, Власотинце, Грделицу, Сврљиг, Џеп и Владичин Хан. По завршетку рата, пензионисан је у чину пуковника. Одликован је 21 орденом. Преминуо је 17. августа 1883. у Београду и сахрањенуз све војне почасти.

Мудар, економичан, домаћин, од двеју пензија, руске и српске, стекао је за оно време лепо имање. Тестаментом га је завештао за развој српске просвете. У центру Београда, на почетку улице која носи његово име, налази се једна од његових задужбина. Студенти Београдског универзитета и данас примају стипендије из Фонда „Ђока Влајковић".

Браћа Крсмановић



Пореклом Тузлаци, Алекса и његов брат Димитрије у Београду су развили трговину шљивама и кожама. Шљиве су преко Трста извозили и у Америку, a коже допремали до Лајпцига у Немачкој. Највише су зарадили трговином житом и сољу. Део живота Алекса је провео у Панчеву, где су се налазили магацини за жито фирме „Крсмановић". Био је велики акционар Београдске трговачке банке, једно време и њен председник. Фирма „Крсмановић" је пословала више од 60 година и донела велико богатство. У имовину је спадала и лепа необарокна палата на Теразијама 34, позната као „Кућа Крсмановића", саграђена 1885. по пројекту знаменитог архитекте Јована Илкића. Служила је и као привремени двор краља Пстра Карађорђевића. У њеном великом салону je 1. децембра 1918. проглашена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.

To здање Алекса Крсмановић је тестаментом поклонио српском народу као своју задужбину. Немајући деце, своју имовину је завештао држави, a Београду још неколико прелепих грађевина. Његова оставштина је и зграда некада најмодернијег београдског хотела „Српска круна", изграђена 1869, данас Градска библиотека, као и здања у данашњој Улици браће Крсмановића 11, 12, 17, у Карађорђевој 46, те у Косте Главинића 3 и 5. Реч je o здањима која су бисери у старом језгру српске престонице.