Задужбина. „Себи за душу, народу на ползу." „У спомен, за памтеник." „Наше је само оно што другима дамо." „Не градим ја храм, храм гради мене." „Не мре човек који је оставио светао траг за собом." „Слава једног народа простире се докле допиру задужбине и оставштина његових великана."
На таквим уверењима, таквом погледу на живот и смрт, заснива се дуга традиција задужбинарства, ктиторства и добротворства код Срба. Према историјским траговима, српских задужбинара било је и пре Немањића, али тек од Стефана Немање и градње Студенице (1183-1196) та златна повесница је уистину утемељена. Нема потом српског владара да иза себе није оставио велике задужбине, a тај пример следили су и бројни црквени великодостојници и властела. Грађени су храмови, световна здања, мостови, болнице. И то не само у Србији већ и на Светој гори, у Солуну, у Светој земљи, на Синају, у Цариграду, Румунији, Русији...

Традиција задужбинарства није у потпуности прекинута чак ни у најтежем раздобљу ропства под Турцима. У васкрслој Србији XIX века оно опет доживљава пун замах, нарочито у пeриоду 1840-1940. И поново су пример дали главари државе, почев од кнежева Милоша Обреновића и Александра Карађорђевића, па све до кнеза-намесника Павла Карађорђевића. За разлику од средњег века, сада су их следили индустријалци, велики трговци, политичари, професори, официри, владике. Осим у здања, много је улагано у националну просвету и културу, у болнице, фондове за помоћ талентованој деци и сиромашнима, у народну привреду. Свесни колико је важно да престоница што пре са себе збаци тешки покров отоманске касабе, већином су главне задужбине остављали у Београду.

У Србији се задужбинарство везује за лозу Немањића. Најстарија сачувана задужбина је манастир Студеница, који је 1190. године основао велики рашки жупан Стефан Немања, а највећи задужбинар је краљ Милутин, који је за 40 година владавине оставио народу исто толико задужбина. Немањићи нису зидали само цркве, већ и зграде, мостове, болнице. Стефан Немања и његов син Растко, касније први српски архиепископ Свети Сава, манастире су зидали и ван граница тадашње Србије, највише у Грчкој, на Светој гори и у Солуну, као и у Румунији.

У Јерусалиму, Свети Сава је уз манастир светог Крста саградио конаке, а био је и ктитор Лавре св. Саве Освећеног. Краљ Милутин је саградио манастир светих Архангела Михаила и Гаврила и уз њега болницу. Српских задужбина је било на Синају и у Цариграду.

У средњовековној Србији задужбинари су најчешће били владари, имућна властела и високи црквени достојанственици. Манастир Жича је задужбина Стефана Првовенчаног, Милешева краља Владислава, Сопоћани краља Уроша И, а Градац, задужбина његове жене краљице Јелене Анжујске. Пећка патријаршија је задужбина српских архиепископа из 13. и 14. века. Ктитор Грачанице био је краљ Милутин, Дечана Стефан Дечански.

Сава ПоповићТекелија (1761-1842)



 Рођен у Араду, потомак је оних Срба пристиглих у Угарску 1690, у сеоби коју је предводио патријарх Арсеније Чарнојевић. Његови блиски преци су своју ратничку способност исказали у аустро-турским ратовима. Један од њих, Петар Текелија, догурао је до положаја руског фелдмар-шала и био поштован на царском двору у Петрограду. Сава је, пак, био другачијег карактера. Отмен, доброг васпитања, образован, домаћин, испољио је изузетне способности у трговини и вођењу великог породичног имања, поставши најбогатији Србин свог времена. Деце није имао.

У то доба српских устанака, у Пешти и Бечу се убрзано уобличује и развија нова српска културна елита. Године 1824. у Будиму је покренут Летопис, 1826. створена Матица српска. Текелија је Матици српској приложио „100 форинти у сребру и 100 форинти у бечкој валути", што је поновио још четири пута. Половином 1833. у Пешти је основао „Текелијанум", Завод за школовање српских студената. Та фондација се налазила у непосредној близини пештанског Универзитета, у својој згра-ди. Имала је Зб.ООО књига, од којих је Савиних личних било око 7.000. Питомци Завода имали су бесплатан стан и годишње добијали по 100 форинти на име издржавања. Утемељивач је одредио првих 13 студената-стипендиста. Ускоро, у зграду „Текелијанума" усељава се и Матица српска, добија управу над Фондацијом. a Сава Текелија, први српски доктор права, у знак захвалности је изабран за доживотног председника Матице. Такелија је за Матицу српску набавио штампарију, покренуо издавање књига, помагао готово све послове. Пред сам крај живота, сву своју имовину (велико имање, куће и 150.000 форинти) завештао је Матици српској.

Миша Анастасијевић (1803-1885)



Рођен у Поречу, граду на дунавској ади (много касније пресељеном на десну обалу, потом преименованом у Доњи Милано-вац). Оцаје изгубио почетком Првогустанка, na је бригу o њему преузела помајка. Писмен, још као дечко постављен је за учитеља у новоотвореној основној школи, a као младић већ почео трговачке послове и добио звање ђумругције. Оженио се Христином, сестром секретара кнеза Милоша. Ускоро је почео да ортачки послује са кнезом, извозећи стоку и рогове волова и јелена. Године 1827. постао старешина дунавских кормилара, 1833. добио титулу дунавског капетана. Уз ту почасну титулу, ишле су трговачке привилегије. Убрзо је стекао монопол у извозу соли из Влашке и Молдавије и увозу робе из Аустрије. Први је Србин који је направио, заправо, мултинационалну компанију: имао је преко 10.000 запослених, у више земаља, и осамдесетак бродова! Имања су му била у Влашкој. главна канцеларија у Букурешту, управа компаније у Београду. Средином XIX века постао је највећи трговац на Балкану и веома утицајан човек, што је појачао удајом пет кћери за моћне лjуде. Није одолео искушењу званом политика: укључио се у династичке размирице Карађорђевића, желећи да кнеза Александра замени својим зстом Ђорђем Карађорђевићем. Када је почео изградњу велелепне палате на Великој пијаци, данас Студентском тргу, причало се да ће то бити двор за новог владара.
Врхунац политичког ангажмана достигао је избором за председника Светоандрејске скупштине. Овај вешт пословни човек, међутим, није био довољно уме-шан у политичким трговинама. Исход тог скупштинског заседања није му био по вољи, na је, разочаран, поднсо оставку и отишао из Србије и населио се у Букурешту. Али, ни тада није заборавио своје суграђане. Помагао је Друштву за читалиште, Народном позоришту, црквама, школама, сиротињи, многим писцима (плаћао штампање књига, позајмљивао новац, касније дугове опраштао).

Завештајно писмо је написао 12. фсбруара 1863. и упутио га министру прoсвете. Прекрасну палату на Великој пијаци је „поклонио отечеству за просветне потребе". У палату су се уселиле Велика школа, Гимназија, Народна библиотека, *Музеј и Министарство просвете.

Умро је у Букурешту 1885, a сахрањен у цркви коју је подигао у селу Клежани, у Румунији.

Илија Милосављевић Коларац (око 1800-1878)



Рођен у селу Колари, надомак Београда, као једно од четворо деце. Отац му је био абаџија, од 1804. ратник. После слома устанка, породица је избегла преко Дунава, a вратила се после турске амнестије 1813. Три године у Вршцу изучавао трговачки занат (1814-1817), потом се у Београду запослио код трговца Милутина Радовановића, касније и оженио газдином кћерком Синђелијом.

Први дућан отворио на Зереку, данашњем Дорћолу. После десетак година успешног пословања преселио се у Панчево и започео трговину свињама и храном. Са ортацима је проширио послове до Пеште и Беча, добио и аустријско држављанство, постао спољни саветник Суда у Панчеву...

Његова супруга Синђелија умрла је у болници у Пешти, a сахрањена на гробљу код Цркве светог Марка у Београду. Деце нису имали. Године 1856. и Коларац се вратио у Београд. Започео је трговање сољу и шалитром, куповао некрстнине у близини Варош и Стамбол капије, подизао куће и радње. Са Томом Вучићем Перишићем основао „Фонд за помињање оних који су изгинули за отаџбину", a бригу o новцу (250 дуката) пренели су на београдског митрополита Петра. Матици српској приложио 400 дуката.

Повукао се из послова и препустио мирном животу рентијера, али 1878. бива оптужен за учешће у Тополској буни, затим, ни крив ни дужан, осуђен на пет година робије. После пет месеци, помилован је поводом проглашења независности Србије. Умро је 6. октобра те годипе, у својој кући.

Тестаментом је створио два фонда: први за подизање зграде под именом „Универзитет Илије М. Коларца, основан сопственим трудом на корист свога народа" (што је и остварено 1932), a други „Књижевни фонд Илије М. Коларца", који је награђивао књижевна дела Срба из свих крајева српских штампаних ћирилицом и помагао издавање књига. „Ја желим да ове моје наредбе остану непромењене док је Српства и Србије и да не може ове моје наредбе преиначити ни закон, ни власти државне, ни ма ко други!"

После Другог светског рата финансијски извори „Задужбине Илије М. Коларца" били су готово потпуно уништени. Тек пре 15 година враћен јој је статус задужбине и започео је процес њеног постепеног опоравка.

Милан Кујунџић Абердар (1842-1893)



Основну школу завршио је у родном Београду, где је и довршио гимназију (започету у Панчеву). На београдском Лицеју је уписао правне науке 1859. После трагедије на Чукур-чесми и турског бомбардовања Београда 1862, прекинуо школовање и обукао униформу коњичког каплара. Када се ситуација смирила, био је у групи војних питомаца које је српска влада упутила у иностранство на школовање. Сваку годину студија је завршавао у другом европском велеграду. Почео је у Бечу, Минхену Паризу, дипломирао у Оксфорду. Вратио се 1866. и запослио у Министарству просвете. Наредне године постао про-фесор и шеф катедре на Великој школи. Када је на изборима 1867. гласао за кандидата који није био по вољи полиције, протеран je са Велике школе.

Био је члан Српског ученогдруштва. Тих година објавиоје неколико збирки родољубивих песама, балада и спевова, потписујући се са Абердар. Редовно писао и за часопис Даница. Рано се укључио у рад Уједињене омладине српске. За секретара Министарства унутрашњих дела постављен 1868. Убрзо је напустио канцеларију, посветио се уређивању листа Млада Србадија и сарадњи у неколико листова.
За време рада у Министарству просвете, увео је предшколски рад, основао девојачке школе, подигао ниво гимназије на осам разреда, a београдску Богословију на ранг више школе. На своју катедру у Великој школи вратио се 1873. У Српско-турским ратовима 1876-1878. учествовао као командант батерије. Био је најпре први секретар, касније потпредседник и председник Народне скупштине. Постављен је за амбасадора у Риму. Учествовао у уједињењу Српског ученог друштва и Српске краљевске академије. Био међу првим академицима.

Када је почео да побољева, тестаментом је 1891. Српској краљевској академији завештао сву имовину, обавезујући је да образује „Задужбину Милана Кујунџића Абердара" за награђивање објављених радова те установе (почетна вредност износила 779.000 сребрних динара). Умро је 1893, a задужбина је почела да функционише тек 1931. По завршетку Другог светског рата потпуно је нестала.

 Велимир Теодоровић (1849-1898)



Био је ванбрачни син кнеза Михаила Обреновића и Марије Бергхаус, из Рогашке Слатине. Крштен је у римокатоличкој цркви и добио име Виљем. Кнез је збринуо Марију и сина у Бечу, обезбедивши им сигуран живот. Када се Марија преудала, отац је 1857. довео дечака у Београд и сместио га код управника својих имања. Уписан је у основну школу код Саборне цркве, временом научио српски језик, пошао у гимназију. Иако су се ретко виђали, кнез Михаило је показивао изузетну бригу o сину.

Када је Виљем напунио седамнаест година, на захтев оца примио је православље. Добио је име Велимир и презиме Теодоровић (старо презиме кнеза Милоша Обреновића), a кумовао je београдски митрополит Михаило. Године 1867. Велимир отишао у Швајцарску да заврши гимназију.Тада се последњи пут видео са оцем. (Наредне године кнез Михаило је убијен.) Само захваљујући митрополиту Михаилу, није изопштен из кнежевог наслеђа. Од оца му је остало имање код града Калафат у Румунији. По налогу намесника, ускоро је отпутовао на студије у Минхен, најпре на агрономске, a затим на камералне науке. Касније се у Минхену и настанио. Његов дом је био место окупљања српских студената, што се кнезу Милану није допадало. Кад се Велимир пријавио у добровољачки одред у Српско-турском рату 1876, кнез гаје одбио. Стога је он само новчано помагао потребе Српске војске. Значајним сумама помагао је и Народном позоришту у Београду. Умро је изненада, 1898. Сахранили су га дугогодишњи собар и српски студенти у Минхену. После Првог светског рата, његови земни остаци пренети су и покопани на београдском Новом фобљу.

Сву своју имовину тестаментом је оставио Србији. Први управник његове задужбине, назване „Велимиријанум", био је Никола Пашић. Помагала је развој науке, уметности, трговине, индустрије и занатства, школе и заводе, школовање младих људи, дечја обданишта у радничким четвртима, разна друштва, Српску краљевску академију, Београдски универзитет, музеје, библиотеке и издаваче. Нестала је после 1945.

Сима Андрејевић Игуманов (1804-1883)



O његовом дечаштву у родном Призрену, тада у Турској, нема много података Зна се да је солидно образовање стекао на београдским У манастиру, те да га је трговина још у младости одвела до Цариграда, Одесе и Кијева. Поред осталог, био је фабрикант бурмута и прерађивач дувана. Старост је дочекао у Београду, као врло богат човек. Преко Министарства иностраних дела, финансирао је целокупну просветну и културну активносту окупираној Старој Србији и Македонији. У родном Призрену подигао је Богословско-учитељску школу. Из Фонда Симе Игуманова 1936. подигнута је палата у центру Београда, на Теразијама 31, чијим рентирањем су обезбеђивани потребни приходи за даљи рад. Фондација је практично нестала после 1945.

Ђока Влајковић (1831-1883)



По једној верзији рођен у Војводини, по другој у Београду. Година је поуздана, као и то да му је отац Тодор родом из Призрена. Рано оставши без родитеља, окренуо се ка војсци. Ђенералштаб га је 1845. упутио у војну школу у Русији. Одатле ступа у аустријску војску и 1847. добија чин потпоручника. Бурне 1848. придружио се српском добровољачком одреду војводе Стевана Петровића Книћанина који је дошао у помоћ Србима. Истакао се у борбама. Када је буна пропала, вратио се у Србију. По избијању Руско-турског рата око Крима, прикључио се руској војсци и био унапређен. У бици код Севастопоља тешко је ра-њен и остао без ноге. Из рата се вратио у Србију као пензионисани капетан руске царске војске.

Своје велико војничко умеће и храброст исказао је приликом догађаја на Чукур-чесми и турског бомбардовања Београда 1862. После турског напуштања градова, именован је за управника војне болнице. Иако је тада наступио мирнији период са Турцима, он и даље окупља око себе истомишљенике и постаје један од најактив-нијих чланова Уједињене омладине српскс. Више пута био је у Црној Гори.

Због пропагирања рата против Турака дошао је у сукоб са кнезом, na је поднео оставку на државну службу. Чим је отпочео устанак у Херцеговини 1875, познат као „Невесињска пушка", уз сагласност српске владе, организовао је добровољце. Његова кућа је личила на прави штаб. Кад је Србија ушла у нови рат с Турцима 1876, активирао се, сада у чину мајора. Храбро је предводио Подрињце и Шапчане у тешким борбама за заузимање Раче и ослобађање простора до Бијељине. У Другом српско-турском рату (1878) организовао је добровољце и учествовао у борбама за Пирот, Белу Паланку, Власотинце, Грделицу, Сврљиг, Џеп и Владичин Хан. По завршетку рата, пензионисан је у чину пуковника. Одликован је 21 орденом. Преминуо је 17. августа 1883. у Београду и сахрањенуз све војне почасти.

Мудар, економичан, домаћин, од двеју пензија, руске и српске, стекао је за оно време лепо имање. Тестаментом га је завештао за развој српске просвете. У центру Београда, на почетку улице која носи његово име, налази се једна од његових задужбина. Студенти Београдског универзитета и данас примају стипендије из Фонда „Ђока Влајковић".

Браћа Крсмановић



Пореклом Тузлаци, Алекса и његов брат Димитрије у Београду су развили трговину шљивама и кожама. Шљиве су преко Трста извозили и у Америку, a коже допремали до Лајпцига у Немачкој. Највише су зарадили трговином житом и сољу. Део живота Алекса је провео у Панчеву, где су се налазили магацини за жито фирме „Крсмановић". Био је велики акционар Београдске трговачке банке, једно време и њен председник. Фирма „Крсмановић" је пословала више од 60 година и донела велико богатство. У имовину је спадала и лепа необарокна палата на Теразијама 34, позната као „Кућа Крсмановића", саграђена 1885. по пројекту знаменитог архитекте Јована Илкића. Служила је и као привремени двор краља Пстра Карађорђевића. У њеном великом салону je 1. децембра 1918. проглашена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.

To здање Алекса Крсмановић је тестаментом поклонио српском народу као своју задужбину. Немајући деце, своју имовину је завештао држави, a Београду још неколико прелепих грађевина. Његова оставштина је и зграда некада најмодернијег београдског хотела „Српска круна", изграђена 1869, данас Градска библиотека, као и здања у данашњој Улици браће Крсмановића 11, 12, 17, у Карађорђевој 46, те у Косте Главинића 3 и 5. Реч je o здањима која су бисери у старом језгру српске престонице.

Лука Ћеловић (1854-1929)


 „Велетрговац, рентијер, почетком XX векаједан од најбогатијих људи у Србији, водећи финансијер и једна од најутицајнијих лично-сти међу Србима пореклом из Херцеговине, изузетни национални радник и велики српски просветни добротвор."

Овај необични Требињац приморан је 1872. да напусти БиХ. У Београду га је прихватио земљак, архимандрит Нићифор Дучић, те га дао за шегрта у познатој радњи Радосављевића и Игњатијевића. Међутим, већ 1875. Лука је у Херцеговачком устанку, затим у оба српско-турска рата 1876-1878. По завршетку рата, уз по-моћ земљака Крсмановића и Параноса, започиње своју самосталну трговину. Године 1899. изабран је за председника Управног одбора Београдске задруге, основане 1882. „за узајамно помагање и штедњу". „Самоук. Ћеловић је огромним трудом од Задруге начинио један од најјачих српских новчаних завода и моћно индустријско предузеће. Председник Задруге остао је све до своје смрти 1929."

Строг и шкрт према себи, није жалио новаца за општу ствар. Кључни је финансијер и организатор српских чета слатих у Стару Србију и Македонију све до ослобођења 1912. Са др Милорадом Гођевцем, касније и младим генералом Јованом Атанацковићем, направио је средишњи комитет четничке акције. Сваке године је у опремање и обуку чета сам улагао преко 50.000 тадашњих динара!

Колико je био важан показује и чињеница да је бугарски штаб за Македонију у више наврата покушао да организује атентат на њега.

„Поседовао је цео кварт око данашњег Економског факултета у Београду: зграде у Краљевића Марка 1, Јаворској 7 и 9, Карађорђевој 65, Гаврила Принципа 16, на Андрићевом венцу 2... Пресудно је допринсо да се некадашња Савамала, простор око Железничке станице, уреди по узору на европске престонице. Направио је и велики парк поред Економског факултета, тада најлепши у Београду..."

 Основао је „Задужбину Луке Ћеловића Требињца, трговца београдског", 1926, и сву своју имовину, процењену на ондашњих 50 милиона динара, завештао Универзитету у Београду. Тиме је до дана данашњег, тачно 80 година након његове смрти, остао највећи добротвор кључне високошколске установе у Србији.

Никола П. Кики



Рођен 1841. одрастао под заштитом ујака и имењака, угледног беофадског пословног човека, млађи Кики је развио сопствене трговачке послове и далеко надмашио свог ментора. Тестаментом је као легат оставио здање у Кнез Михаиловој 50. Баштинећи то и испуњавајући његов аманет, Београдска трговачка омладина је као задужбину подигла „Болницу Николе и Евгеније Кики за сиромашне и пострадале трговце" (данашња Клиника за пластичну хирургију у Звечанској улици). Извршавајући вољу свог почившег супруга, Евгенија Кики је подигла и Дом трговачке омладине на углу Цетињске и Хиландарске.

Никола Чупић (1836-1870)



Рођен је у Шапцу као Куртовић. Пред полазак у школу узео је мајчино презиме Чупић, из поштовања према деди, великом српском јунаку Стојану Чупићу, познатом и као Змај од Ноћаја (1765-1815). По завр-шетку војне школе, у којој је био међу најбољима, почео је војничку каријеру. За владе кнеза Михаила напредовао до чина капетана прве класе. Оженио се Хермином, ћерком господара Јеврема Обреновића. Нису имали деце, na је тај брак, уз дозволу цркве, поништен. To му je веома тешко пало.

Није имао поверења у примирја са Турцима. Заговарао је наоружавање војске и спремање за рат са Турском, сопственим новцем набављао оружје. Ускоро, тражећи лека од изненадне грудобоље, доспева до града Оран, у Алжиру. Тамошња медитеранска клима није му помогла. Преминуо је у болници, З1.јануара 1870, у 34. години.

Осећајући да му је крај близу, у туђини је написао тестамент по којем је сву имовину завештао отаџбини, да је употреби за издавање „моралних и научних књига". Радило се o великом новцу (6.000 царских дуката). Његова последња воља дочекана је у Србији са искреним поштовањем. Године 1874. успостављена је „Задужбина Николе Чупића", a у управи су се нашли угледни ствараоци тог времена: Јосиф Панчић, Чедомил, Мијатовић, Мата Карамарковић, Стојан Новаковић, Милан Ћ. Милићевић... Задужбина је постојалаје 65 година. Сваке године објављиван је часопис Годишњак Чупићеве задужбине, који је временом прерастао у цењени књижевни алманах (изашло 50 бројева). Задужбина је издала 33 књиге, прву 1875, последњу 1932.

Михаило Пупин (1854-1935).



Светски славан научник, рођен је у Идвору у Банату, од 1879. у САД. Дипломирао на Колумбија универзитету у Њујорку 1883, докторирао у Берлину 1889. вратио се на Колумбија колеџ и преузео катедру за математику. Председник Академије наука државе Њујорк, изабран члан Националне академије САД.

За све то време остао је велики родољуб. Током Првог светског рата у Америци је организовао добровољце и прикупљао помоћ намењену Србији и Црној Гори. Уочи пробоја Солунског фронта заложио је своју имовину и њоме гарантовао исплату оружја за Српску војску. Његовом заслугом је после рата северни део Баната додељен Краљевини Срба. Хрвата и Словенаца, a не Румунији. На мировној кон-ференцији у Паризу 1919 бранио је државу у којој се нашао и његов Идвор.

Године 1914. створио „Фонд Пијаде Алексић Пупин", у спомен својој мајци. Сваке године одатле су награђивани ученици који су се истицали у књижевности, историји и „гусларству са песмама које је прикупио Вук Стефановић Караџић" (како је прецизирао сам Михаило у оснивачком акту своје задужбине). Други фонд основао је 1926. и назвао га својим именом. Наменио га је за помоћ црквено-школској општини у родном Идвору. Српском привредном друштву „Привредник" и ђацима из Војводине који су учили пољопривредне школе.

Године 1932. основао је и задужбину при Народно-историјско-уметничком музеју у Београду, приложивши милион динара, a управу поверивши Српској кра-љевској академији. Њени фондови коришћени су за куповину српских уметничких дела и издавање публикација из српских старина.Тим средствима помогнуто је издавање дела Владимира Р. Петковића, више књига из археологије, монографија o манастиру Дечани. финансирана су археолошка истраживања 1936.

После Другог светског рата, и Пупинови фондови доживели су судбину осталих српских задужбина.

Никола Спасић (1838-1916)



Његов деда Стојан стигао јсу Београд око 1807. са Косова. Отац Спаса беше већ познати београдски трговац. Никола напушта Лицеј, учи воскарски и лицитарски занат, ради код стрица у бакалници на Сави, затим у једној кожарској радњи. Самостални посао је почео са својих 200 и позајмљених 500 дуката. (Била je to једина позајмица у његовом животу.) Кожарску радњу је отворио у Васиној улици 1865. под фирмом „Никола С. Спасић". Убрзо додаје и трговину платном и прерађевинама од коже.

Посетио Хамбург и Антверпен, али се не упушта у велике подухвате са иностранством. Дуго је своју робу продавао само за готовину, никада се ни са ким није судио. Живео је скромно, уживао углед богатог, честитог и мудрог човека. Породичну кућу саградио је у Кнез Михаиловој улици 33 (и данас једна од најлепших зграда у Београду). Женио се два пута, али није имао порода.

У Српско-турском рату 1876. учествовао је као редов коњаник, a у наредном је постао војни лиферант. Крајем XIX века српска влада није могла да добије зајам од иностраних банака. Тада је Спасић откупио део српског дуга, што је била једна од првих донација за привредни развој Србије. Био је председник Берзе, председник Прометне банке, члан управног одбора Народне банке.

Када је почетком XX века основано Друштво дечјих склоништа, Спасић је у дворишту Палилулске основне школе подигао једно такво склониште и оставио годишњу новчану помоћ. Помагао је и завичај својих предака. Прво црквено звоно које је из Србије отишло на југ, у Призрен, он је платио. Слао је и другде звона, новац, црквене књиге и утвари. Помагао је организацију српских четника у Јужној Србији. Доживео је Први балкански рат и дочекао ослобођење од Турака. У Београду је закупио зграду Управе монопола и ту организовао помоћну болницу. Обилазио је рањенике, опорављене испраћао са малом свотом новца. По окончању рата, сав болнички инвентар и медицински материјал је поклонио Српском црвеном крсту.

Године 1915. створио је једну задужбину и предао је Инвалидском фонду „Свети Ћорђе" . Преминуо је на Крфу 28. новембра 1916. Тело му је пренето 1923. у Београд и сахрањено у цркви-задужбини на Топчидерском гробљу.

Тестаментом је завештао да се купи највеће звоно за храм Светог Саве на Врачару када он буде завршен. Велики новац оставио за три болнице, један дом за изнемогле грађане. За живота је одликован „Таковским крстом" IV степена и Орденом светог Саве III степена.

Процењује се да је његова имовина, која је остављена српском народу, вредела колико и Нобелова фондација (више стотина акција разних банака и акционарских друштава, три велике у Кнез-Михаиловој улици, у бр. 19, 33 и 47, са 36 дућана, 46 великих и мањих станова, две канцеларије...). После Првог светског рата, 4. децембра 1922, Задужбина је отпочела свој правни живот. Према жељи Николе Спасиће изграђене су Градска или Општинска болница у Београду (у народу по-знатија као Спасићева болница), болнице у Куманову и Крупњу, Дом за изнемогле и сироте грађане у Књажевцу.

После двадесет година успешног рада, Задужбина је дочекала Други светски рат. После је нестала.

Јован Јовановић



Смедеревац по рођењу, као гимназијалац издржавао се служећи по бољим београдским кућама и подучавајући слабије ђаке. Уписао је 1866. године правне науке. Међутим, изгубивши рођену сестру и девојку, напушта права и као државни питомац одлази у Беч на студије медицине. По повратку, мучен успоменама, одлази из Београда у Власотинце, радећи тамо као лекар до краја живота. У рату је служио као санитетски поручник. Умро је на лечењу у Карловим Варима, 1909, a сахрањен на београдском Новом гробљу, уз велике државне почасти.

Тестаментом је 1908. одредио оснивање „Јованијанума", задужбине која ће „да служи напретку науке и уметности". To je подразумевало да се средства задужбине троше за школовање лекара и правника, штампање научних дела и награђивање вредних академских расправа. Задужбина је требало још и да издржава „болесне и сироте девојке", што је и чинила све до Другог светског рата. Године 1946. преименована је у „Фонд за науку" и тако нестала.

Фонд „Милутин Лацковић"

После смрти сина јединца Милутина, гимназијалца, Владимир и Милева Лацковић су 1911. основали „Фонд за одевање сиромашних ђака нижих разреда гимназије и Реалке у Београду" и назвали га његовим именом. Познати београдски судија и власник угледне адвокатске канцеларије, поштован и имућан човек, Владимир је за оснивачки улог фонда обезбедио 2.000 златних динара и имање на којем су биле три стамбене зграде на углу данашњих Теразија и Сремске улице. За једног од управника фонда био је одређен Слободан Јовановић, професор Београдског универзитета. Фонд је заживео 1914. указом краља Петра Карађорђевића. Домаћинско руковођење фондом омогућило је да се преброде два светска рата и бројне економске кризе. Функционисао је кратко и након Другог светског рата, a онда и он нестао.

Љубомир М. Михаиловић (1874–1957)



Дипломата, основао је 1922. год. при Српској академији наука Фонд за награђивање дела лепе књижевности. ГлавницаФонда износила је 86.000 дин, а интерес се сваке године користио за давање „Награде за лепу књижевност”. Из овог Фонда, награђена су, између осталих, следећа књижевна
дела: Приповетке Иве Андрића, Сеобе Милоша Црњанског, Црвене магле Драгише Васића,
Трајан Анђелка Крстића, као и дела Вељка Петровића, Григорија Божовића, Милана
Кашанина и Владимира Велмар-Јанковића (Батаковић, 2004). Листа награђених дела
говори да је одбор који је управљао Фондом умео да процени праве уметничке
вредности.

Највећи фонд после Првог светског рата био је Краљев фонд – Фонд краља Александра I Карађорђевића, основан на дан његовог венчања са краљицом Маријом, 8. јуна 1922. год. (Батаковић, 2004). Фонд је основан са циљем да се награде личности које су се својим радом нарочито истицале на пољу моралног и здравственог подизања и просвећивања народа. У писму о оснивању Фонда, упућеном Николи Пашићу, председнику Министарског савета, краљ Александар је као циљеве Фонда означио „тројаку акцију: на моралном, општекултуралном плану и грађанско-васпитном напретку народном, а под тим бих подразумевао: помагање просвете на свим пољима науке, књижевности, уметности, школства, а понајпре практично просвећивање широких слојева, оснивање интерната на првом месту за женску децу итд., затим стицање врлине, породичног морала, честитости, самопрегоревања, трезвености, штедње, савесног вршења дужности, љубави према ближњима, слоге и трпељивости и, разуме се, стална брига за народно здравље” . Краљ Александар је за наведене циљеве одмах приложио милион динара и обавезао се да сваке године даје по 300.000дин. Организацију посла пренео је на Краљевску канцеларију. Управа Краљевског фонда успостављена је 2. новембра 1922. год.

Међу првим акцијама било је оснивање домаћичких школа и подизање Студентског дома на ободу парка код Вуковог споменика, који је добио име Краљица Марија. Краљев фонд је у следећој деценији био највећи појединачни фонд у држави који је редовно помагао истакнуте просветне и културне прегаоце, удовице и ратну сирочад, заслужне у здравственом просвећивању и хуманитарном раду, као и примерне ученике и студенте изабране по врло строгим критеријумима.

Ја сам у читавом свом веку
само један дан била сиромашна…
Кад се сетим тог дана
онда осетим шта је глад и сиротиња
- и зато ја чиним и помажем сиротињу.


Марија Трандафи (1811/1816–1883)



Рођена је у угледној ћурчијској породици Поповић. Постоји недоумица око тога које је године дошла на свет. Према различитимизворима наводи се да је рођена од 1811. до 1816. Зна се да је била писмена и са„особитим разумевањем” читала књиге на немачком језику. Као врло млада осталаје без родитеља и постала штићеница рођака – породице богатог трговца Хаџи Кирија Николића из Осијека, тадашњег Осека. Према трговачкој фи лозофи ји брак је добар посао, па су рођаци Марију већ са 16 година удали за свог деловођу Јована Трандафила, старијег више од 20 година од ње. Трандафи ли су били посрбљена породица грчког порекла. Захваљујући миразу који је Марија донела у брак почели успешни трговачки послови Трандафилових. Поред значајног капитала за развијање трговине крзном, Јован Трандафи л је овом женидбом стекао право за насељавање у Новом Саду и статус слободног грађанина вароши. Тада је купио кућу у Главној улици у коју се уселио са супругом. Веома брзо је успешном трговином удвостручио свој капитал. Зарађени новац брачни пар је паметно улагао, пре свега у куповину кућа, али су и обилато поклањали новац сиротињи и културним установама. Међутим, брачни пар Трандафи л је искусио да богатство није нужно и гаранција среће. Једно за другим су им умрла деца, Софи ја и Коста, као и Маријина браћа. Марија је постала наследница читаве имовине породице Поповић. Породична несрећа није јој одузела енергију, већ ју је подстакла да се још више посвети збрињавању сиромашних и да тако нађе смисао живота и после велике трагедије која ју је задесила. Убрзо јој је умро и супруг, али она ни тада није посустала. Током две деценије сама је радила и увећавала богатство. Тестаментом из 1860. брачни пар Трандафил је велики део имовине оставио у добротворне сврхе. Након смрти Јована Трандафи ла, Марија се вратила у своју родну кућу „Код иконе”, где је остала до краја живота. Тела Трандафи лових покопана су у крипти Николајевске цркве у Новом Саду. Та црква је током бомбардовања 1849. потпуно уништена и Марија ју је из темеља подигла. Такође је подигла и јерменску цркву која се налазила на данашњем Булевару Михајла Пупина. Након смрти Марије Трандафил, у локалу куће „Код иконе” – данашња Змај Јовина улица број 16 – отворена је чувена апотека „Код спаситеља”, а од 1913. године ту је радила Поповићева апотека која је национализована половином 20. века. Богата удовица Марија Трандаф л завештала је за живота, 1878. године своју имовину, куће и земљу. Када је умрла, наследници њених добара постали су Матица српска и Црквена општина. Данас мало људи зна да су и куће у Змај Јовиној 8, 16 и 17, Пашићевој 1, Дунавској 16 и Милетићевој 17 биле њено власништво. На тим зградама нема обележја с именом Марије Трандафи л. Вредност завештања Марије Трандафи л процењена је на 700.000 форинти (Виденовић, 2004). Највеће завештање Марије Трандафи л је Фонд Заводи Марије Трандафи л за српску православну сирочад у Новом Саду, којима према тестаменту руководи Матица српска. У тој згради се данас налази Матица српска. Уз помоћ овог Фонда многи ђаци новосадске Српске гимназије добили су стипендију.

 Према тестаменту, градња добротворкине задужбине требало је да почне чим капитал нарасте на 300.000 форинти (Лазовић, 2006). Међутим, тек 1908. изабран је пројекат новосадског градитеља Момчила Тапавице (1872–1949), којег је својим потписом оверио тадашњи председник Матице српске Антоније-Тона Хаџић. Грађевински одбор је дозволу издао годину дана касније, када је архитекта дорадио своје планове. Тада је дошло и до промене укупних трошкова – према првобитном предрачуну износили су 397.000 круна, али су нарасли на готово пола милиона. На лицитацију за извођење грађевинских радова стигло је 35 понуда, а посао је поверен Ференцу Рајхлу за 420.600 круна (Лазовић, 2006). Палата у псеудокласицистичком стилу, на углу старог Житног трга и Хан улице у потпуности је завршена 1912. год. Њена репрезентативност често је збуњивала грађане, јер су нескривену раскош тешко могли да повежу са увреженим представама о изгледу сиротишта. Међутим, мада је заиста била намењена сиромашној деци и деци без родитеља, установа је била организована по принципу колеџа, какви су тада постојали широм Европе (Лазовић, 2006). О поштовању строгих правила реда, рада и дициплине старао се пре свега директор, чији је простран и луксузан стан био поред самог главног улаза. У приземљу и на спрату налазиле су се две сале за гимнастику и пригодне свечаности, те више великих колективних спаваћих соба с купатилима и гардеробама. На спрату су били станови васпитача и свечани салон. Постојала је и соба која је служила као карантин за болесне малишане. Након отварања Сирочадског дома уписан је мали број питомаца, убрзо је избио Први светски рат, па је зграда више година служила за смештај војника различитих армија. Кад је 1864. Матица српска из Пеште пресељена у Нови Сад, четири пута је мењала адресу, а најпознатије седиште била је спратна кућа на главном градском тргу. Та кућа је касније срушена да би била пробијена улица која излази на Булевар краљице Марије.

На седници Скупштине Матице српске 1928. год. одлучено је да се најстарија српска културна институција трајно усели у Трандафи лкин завод, чији је ентеријер морао да буде знатно измењен за потребе новог корисника. Ради проширења библиотеке зграда је с дворишне стране дограђивана после Другог светског рата. Ново крило је пројектантско решење новосадског архитекте Милана Марића. Ипак, није заборављена племенита замисао Марије Трандафи л, па је Матица од градских власти убрзо добила дозволу да на Сајлову, на задужбинском плацу од 30 јутара, подигне ново уточиште за сиромашну децу и децу без родитељског старања. Пројекат њиховог дома, економске зграде и стана за управитеља потписао је инжењер Миливој Матић, а првих 12 малишана без родитеља уселило се већ 1930. Неки аутори Марију Трандафи л сматрају највећом српском добротворком. У књизи Знаменити Срби 19. века Андре Гавриловића она је овако објашњавала разлоге своје племенитости, несебичности и широкогрудости: „Ја сам у читавом свом веку само један дан била сиромашна, а то је било кад смо 1849. при пожару новосадском бежали, те смо у Варадину граду при затвореним капијама морали гладовати, јер ни за које новце не могасмо ништа од јела набавити. Кад се сетим тог дана, онда осетим шта је глад и сиротиња – и зато ја чиним и помажем сиротињу.” Име познате, умешне и успешне жене, „Новосаткиње”, њен живот и дело, нашли су место у драми Марија Трандафи л, највећа добротворка у Срба. У време кад појам женске еманципације није ни постојао, ова необична жена је самостално радила и стварала, увећавала породично богатство и исказала велику племенитост завештавајући све што је имала за школовање и просвећивање оних према којима живот није био милосрдан. Да је Марија Трандафи л којим случајем наша савременица, сматрали бисмо је успешном пословном женом која има свест о важности друштвено одговорног пословања и кроз корпоративну филантропију исказује своју друштвену ангажованост.

Жеља је пак моја да оставим спомен
после себе и да учиним задужбину.

Радован Лазић (1834–1884)



Трговац из Ваљева, потиче из врло сиромашне породице која није била у могућности да га школује, тако да је већ са тринаест година отишао у Београд да учи терзијски занат. После три године постао је калфа и остао да ради у Београду. Након годину дана увидео је да су му ту могућности за зараду скромне и вратио се у Ваљево. Ступио је у ортаклук са једним имућним трговцем, а после три године заједничког рада успео је да започне самосталну трговину. Будући да је напорно и поштено радио стекао је углед у Ваљеву, али и многе непријатеље међу другим трговцима који су више неговали завист него предузетнички дух. Завидљиви појединци покушавали су да му неосновано припишу фи нансијске и политичке шпекулације.

Ипак, већина Ваљеваца је препознала његово поштење и предузетништво и указали су му поверење – терзијски еснаф га је изабрао за свог старешину; 1859. године биран је за старешину Ваљевске цркве, а 1865. за одборника Ваљевске општине. За председника Општине биран је два пута – 1867. и 1868. године. Када је 1868. год. одржана Велика народна скупштина у Топчидеру, био је на њој посланик из Ваљева.

Већ као одборник Радован Лазић се истицао великим бројем конструктивних идеја о могућностима за побољшање квалитета живота у локалној заједници, као што су уређење општинског земљишта, пошумљавање и набавка првог шмрка за гашење пожара. Кад је постао председник Ваљевске општине, увео је оно што би се модерним речником могло означити као медијација у споровима око дуговања и препуштао је члановима Општине да то воде, а он се старао да се договорено што пре изврши. Поред тога, донео је разне одлуке значајне за живот локалне заједнице, као што су: забрана беспосличарења и пијанчења током радних дана; организовање општинских јавних радова које су обављали прекршиоци претходне забране; подстицање грађана да сами воде рачуна о јавном реду и миру; садња дрвећа у свим градским улицама; изградња школске зграде о трошку Општине Ваљево у којој је отворена нижа гимназија и друге активности. Неке од његових идеја, као што је оснивање Сиротињског фонда Општине Ваљево, који би на основу добровољних прилога грађана подржавао школовање деце без родитеља, нису реализоване јер његови имућни суграђани нису исказали практичну спремност да улажу у такав фонд. Најзначајније што је учинио за Ваљево било је оснивање Ваљевске штедионице. Захваљујући честим трговачким путовањима, Радован Лазић се са институцијом штедионице срео први пут у Панчеву, 1868. год. По повратку у Ваљево сазвао је Збор и обавестио грађане о идеји оснивања штедионице. Идеја је добро прихваћена, али, с обзиром на то да је било предвиђено да основни капитал од 5.000 дуката буде формиран из еснафских каса, већина чланова еснафа није пристала да се њихов новац уложи у Штедионицу. Захваљујући великој упорности Радована Лазића, Штедионица је ипак формирана 1875. године. Додуше, њена правила су нешто измењена и њен основни капитал је износио 1.000 дуката, а сакупљен је продајом акција и деоница. Лазић је био председник Штедионице од њеног оснивања па све до своје смрти.

Када је увидео да многи његови корисни предлози не могу да се остваре због већ пословичне неслоге у његовој локалној заједници, Радован Лазић је 1883. године самостално основао свој Књижевни фонд. Наведени подаци илуструју како је Лазић не само одлучио да формира Фонд, већ и до детаља осмислио правила његовог функционисања. И поред тога, од свих делова Лазићевог тестамента управо је Књижевни фонд најдуже чекао на извршење. Наследници, браћа Лазић, 1907. год. су сумом од 1.200 дин. употпунили главницу Фонда до предвиђених 10.000 дин. у сребру. Прве књиге су награђене 1908. год.: Живот и рад пок. Радована Лазића професора Милана П. Зарића и Почеци словенске историје професора М. Томановића. По један примерак тих књига, у складу са тадашњим правилима, послат је Министарству просвете. Хронолошки следећи подаци о Књижевном фонду Радована Лазића налазе се тек 1924. год. у писму којим поглавар среза Ваљевског извештава Министарство просвете – Задужбинско одељење да у Ваљевској гимназији постоји Књижевни фонд Радована Лазића, трговца из Ваљева који располаже имовином од 26953 дин., да је та сума „на приплоду” код Ваљевске штедионице и да Фондом рукује директор Ваљевске гимназије са професорским саветом. Из исте године је и документ Прве реалне гимназије у Ваљеву, којим се потврђује постојање Књижевног фонда Радована Лазића, трговца из Ваљева. Документ се чува у Архиву Србије у Београду. Браћа Лазић, наследници пок. Радована, 1931. год. обавештавају Наставнички савет Ваљевске гимназије о измени правила Књижевног фонда Радована Лазића, према којима Фонд од тада може да награђује и потпомаже издавање књига на целој територији Краљевине Југославије, јер се „наша отаџбина проширила у велику Југославију”. Потврђују да се награда исплаћује у износу од 300 златних динара или по курсу швајцарског франка (1 швајцарски франак = 11 динара). Последњи документ о Књижевном фонду је обавештење које је директор Прве реалне гимназије у Ваљеву доставио Министарству просвете – Задужбинском одсеку, 7. јула 1941. год. да од 1923. год. није додељивана награда из овог Фонда, као и да је 31. децембра 1940.године, према подацима из штедне књижице код Ваљевске штедионице, буџет Фонда износио 75.696,50 дин. Даља судбина овог Фонда, као и многих других, потпуно је непозната. Извесно је да сума од 10.000 динара у сребру, која је представљала почетни капитал Фонда, није могла значајно да унапреди развој српске књижевности, али заслужује посебну пажњу и поштовање, јер је Лазић као човек скромног образовања, али обдарен интелигенцијом и одличним разумевањем тадашњих друштвених прилика и развојних потреба Србије, препознао важност улагања у културу и просвећивање. Он је схватио да укупни напредак државе и сваког појединца не почива само на стицању материјалног већ и духовног богатства. Иако Лазић није знао за појам социјални капитал, практично је успоставио основу за инвестирање управо у ту област.

Стана Милановић (1867–1891)



Рођена је у Шапцу, у породици трговца Остоје Филиповића. Удала се за Мијата Милановића, трговца из Шапца, врло млада се разболела и умрла у 25. години. Имала је једног брата, Станка Остојића, који је, очигледно, узео презиме по очевом имену и који је, као и Стана, умро веома млад. Ова „обична жена” је своју имовину завештала „на више васпитање и школовање женског подмлатка”. Пред крај живота, 14. јуна 1891. године, саставила је тестамент у којем најзначајнији део гласи: „Знајући да сваки, ко се роди, мора умрети, и желећи да моје имање после моје смрти употреби се на добротворне цељи, што је и жеља мог јединог брата Станка Остојића бив. трг. била од ког сам то имање и наследила, ја хоћу да учиним последњу наредбу о употреби тог имања мога, па призвавши потребне сведоке и писца тестамента, овде изјављујем и записујем да је моја последња воља, да после моје смрти моје имање овако употреби се као што ћу овде записати. Ја имам кућу и плац у Шапцу до Станке Остојићке, Симе Тројановића и улице, магацин у Шапцу крај Саве и земљу у Белотићу, које је мој брат купио као имање браће Глигорића, и две хиљаде дуката, које је мој брат моме мужу дао у радњу, као и четири стотине дуката, које је мој брат дао моме мужу за мираз. Све то имање, осим раније продатих земаља Јосифовићу, хоћу да до своје смрти ужива мој муж Мијат, а чим ја и мој муж Мијат умремо, хоћу да то имање употреби се на зидање једне Више Женске Школе у Шапцу, која ће имати натпис: Задужбина Станка Остојића из Шапца и његове сестре Стане, супруге Мијата Милановића, трговца из Шапца...”

Убрзо по састављању тестамента, 19. августа 1891. год., Стана је преминула. Према подацима из тадашње локалне штампе, цело имање које је Стана завештала као задужбину процењено је на 100000 дин. (Шашић, 1998). На основу тестамента формиран је Фонд Стане Милановић. Фонд је мировао неколико година, тако да од изградње школе није било ништа. Занимљиво је да је у Шапцу, као значајном привредном и културном центру Србије у XИX веку, 1894. год. уз одобрење Министарства просвете остоврена Виша женска школа, али је она због фи насијских потешкоћа радила само
годину дана. Међутим, на захтев многобројних Шапчана, Министарство просвете Краљевине Србије одлучило је да од школске 1904/05. год. у овом граду почне са радом Виша женска школа. Према договору са Министарством, Општина је била дужна да обезбеди одговарајући простор, па је донета одлука да се Милановића кућа у Улици краља Александра преуреди и оспособи за школске потребе (Шашић, 1998). На годишњицу смрти Стане Милановић, 19. августа 1905, свечано су отворене нове просторије, а на чеоној фасади је откривена мермерна плоча са натписом: Српска краљевска Виша женска школа. Задужбина Станка Остојића и његове сестре Стане, супруге Мијата Милановића из Шапца. Иако су просторије биле неодговарајуће, школа је ту радила до Првог светског рата. У току рата велики део имовине из Фонда Стане Милановић је уништен – срушени су магацин на Сави и кућа у Улици краља Александра у којој је била Виша женска школа. Предратна готовинска средства су и даље чувана у тадашњим готовинским заводима. Бригу о имовини преузели су старатељски органи. Земљу у мачванском селу Белотићу Управа Фонда је дала под закуп Степану Смиљанићу, по цени од 45.500 дин. годишње закупнине. Фонд је ипак успео да уз помоћ суда очува готовину која је 1923. године износила 86.632 динара, са 188.924 дин. од бонова ратне одштете  Локални лист Шабачки гласник од 18. октобра 1925. указао је на све неповољније стање Фонда. Тадашња управа Фонда и општинска власт нису показивале нарочиту посвећеност остваривању последње жеље Стане Милановић, односно нису обновиле иницијативу за зидање Више женске школе у Шапцу. У међувремену, у Шапцу је 1925. почела са радом Подрињска учитељска школа. За релативно кратко време број ученика се значајно повећао, а највише их је било из ширег шабачког подручја. Када је 1929. донет Закон о учитељским школама који је, поред осталог, предвиђао и обавезу успостављања интерната при свакој учитељској школи у року од пет година, управа Подрињске учитељске школе је дописом упућеним Фонду Стане Милановић, 22. новембра 1932. године, покренула иницијативу да се за изградњу интерната искористе средства из Фонда: „... Наша школа нема интерната, а време законом предвиђено је на измаку... то ми је част замолити Управу Фонда да новцем (којим располаже) подигне интернат за ову школу, пошто је за то и намењен”10. После три дана Управи Фонда се обратио и председник шабачке општине: „Да би се успело да Учитељска школа остане и даље у Шапцу... потребно је наћи могућности да се оствари интернат уз школу.

По значају и намени Задужбина Стане Милановић превазилази своју материјалну вредност. Стана Милановић је кратко и повучено живела, далеко од важних друштвених догађаја. Да ли је због суочавања са озбиљном болешћу била зрелија и промишљенија од својих суграђана/ки или је на неки други начин схватила важност образовања жена – остаће вечна тајна. Важно је да је исказала племениту намеру да допринесе просвећивању женске деце у свом родном граду. Колико је то било важно говори чињеница да су се у време њеног живота још увек могле на прсте избројати жене у Србији које су имале формално више образовање. Илустрације ради, кад је 1863. год. основана Виша женска школа, тадашњи министар просвете је за директорку школе поставио деветнаестогодишњу Катарину Ђорђевић, касније Миловук, која је на Универзитету у Одеси стекла диплому наставнице и тада била једина високообразована жена у Србији (Божиновић, 1996). Иако је тадашња малобројна српска интелигенција готово у целини инсистирала на школовању женске деце, отпори том школовању били су јаки и различитог порекла. Преовлађујуће мишљење, чак и у ширим градским слојевима, било је да девојкама школа није потребна, јер неће бити ни трговци, ни попови. Школовање женске деце први су прихватили српски чиновници и богати трговци који су своје кћерке слали у иностране институте, доводили им приватне учитеље из Аустроугарске или ангажовали професоре гимназија и Велике школе. Последња воља Стане Милановић, нажалост, није у потпуности испоштована. Ипак, чак и то делимично испуњење намере исказане у тестаменту, остварено изградњом Интерната Подрињске учитељске школе, значајно је за образовање жена у Србији, јер су кориснице Интерната већином биле сиромашне ученице из разних места у Подрињу.

Lepa tema...

Tnx na trudu!
Digested - za neupucene. : ) Korisno...

Ideja o obnovi zadužbinarstva počinje da se realizuje, ali se još ne zna da li će dati očekivane rezultate

Srbija čeka dobročinitelje

Pod kapom Ministarstva za dijasporu, Kongresa srpskog ujedinjenja i američke zadužbine „Studenica“ krajem decembra održana je osnivačka skupština Saveta za obnovu zadužbinarstva. Osnivači nisu baš sigurni da će se njihovoj akciji pridružiti nova srpska bogataška elita.

Zadužbinarstvo se u Srbiju, posle 60 i više godina, makar i deklarativno - vraća na velika vrata, bez obzira na to što njeni pokretači i osnivači još ne znaju način kako da na dobročinstvo privole nove srpske bogataše... Odnosno, nisu baš sigurni da će se njihovoj akciji pridružiti nova srpska bogataška elita.
Naime, pre nekoliko dana, pod kapom Ministarstva za dijasporu, Kongresa srpskog ujedinjenja i američke zadužbine „Studenica“ održana je osnivačka skupština Saveta za obnovu zadužbinarstva u Srbiji. U Savet su izabrane mnoge ugledne javne ličnosti: dr Aleksandar Jugović, prof. dr Branko Kovačević, prof. dr Bogoljub Milosavljević, mr Mirjana Jovanović-Tomić, akademik Miroslav Pantić, profesori doktori Radoš Bigović i Radoš LJušić, Srbobran Branković, Žarko Trebješanin, Zorica Tomić, mr Vesna Fogt, advokat Srđan Sikimić, gospođa Svetlana Velmar-Janković, gospodin Majkl Đorđević, američka zadužbina „Studenica“ i gospođa Olga Danilović iz KSU iz Austrije. Svi oni, ljudi od ugleda i imidža u Srbiji trebalo bi da budu ona pokretačka inicijalna kapisla da se ova, izuzetna moralna i humana akcija ponovo zavrti u svesti bogatih Srba.

Na osnivačkoj skupštini izabrana je i Uprava koju čine predsednik prof. dr Bogoljub Milosavljević, potpredsednik advokat Srđan Sikimić i sekretar docent Aleksandar Jugović. Na samom svečanom činu ponovnog oživljavanja zadužbinarstva u Srbiji, jedan od osnivača i pokretača za povratak dobročinstva u Srbiju, gospođa Olga Danilović okupljene je pozdravila sledećom porukom:

- Ideja se rodila u maju ove godine, da vratimo u Srbiju instituciju zadužbinarstva i sada, kada smo udarili njene temelje, pred nama stoje dva konkretna cilja: prvi, da posle 60 godina, radimo na zaštiti postojećih zadužbina koje je zub vremena ozbiljno narušio i da ovu ideju ponovo vratimo u našu zemlju! Drugi, u ovom trenutku možda i još bitniji zadatak je moralno edukovanje Srbije, vraćanje društvenog ugleda onima koji daju, a za uzvrat ništa ne dobijaju. Ciljevi su nam vrlo ambiciozni i za to nam je preko potrebna pomoć medija i kompletne srpske javnosti.

O tome šta će biti prevashodni zadatak Uprave u promovisanju i povratku zadužbinarstva među Srbe, njen sekretar docent Aleksandar Jugović kaže:

- Prvi je zadatak da se donese Zakon o zadužbinarstvu u Srbiji i time obezbedi pravna sigurnost zadužbinara. Zatim, mora se rešiti problem oduzete imovine, kao i adekvatna zaštita postojećih zadužbina. Moramo poraditi i na podizanju moralnog, ali i društvenog ugleda ljudi koji ostavljaju svoju imovinu kao zadužbinu srpskom narodu.

Srpsku javnost naravno najviše zanima hoće li imati uspeha u akciji usađivanja ideje dobročinstva među nove bogataše.

-  Verujem da i dalje kod nas postoje ljudi koji će podržati nešto što je bilo duboko usađeno u bit našeg mentaliteta, ali je za to potrebno promeniti i društveni sistem vrednosti, a to se ne može uraditi i bez podrške državno-političkog vrha zemlje - dodaje Jugović.

Jedan od onih koji svoje prisustvo u Savetu za obnovu zadužbinarstva upravo vidi kroz angažovanje na privlačenju novih bogataša u zadužbinarstvo u Srbiji je dr Srbobran Branković, direktor „Medija Galupa“.

- Ja nameravam da u Savetu pokrenem akciju lobiranja među našim najbogatijim ljudima za ideju zadužbinarstva, kao čina dobročinstva i milosrđa prema svom narodu i na kraju i prema svojim porodicama. Jer, ako pođemo od one poznate teze, da se prve generacije bogate, druge hoće političku moć, onda u sve to valja i ugraditi ideju zadužbinarstva, ne kao čina nekakvog iskupljenja, već dobročinstva prema svom narodu. Naravno, u tome mora da nam pomogne i država, jer je i to u njenom direktnom interesu - kaže Branković.
Mada je još Dušanov zakonik spominjao zadužbinarstvo, pravno je ova institucija uređena tek krajem 19. veka. Zadužbinu osniva fizičko ili pravno lice izjavom svoje volje kao dobrotvornu ustanovu. One su autonomne ustanove kojima upravljaju ugledni građani u koje osnivač ima poverenja. U Vukovom rječniku piše: „Najveća je zadužbina načiniti manastir ili crkvu, kao što su srpski carevi i kraljevi gradili, potom je zadužbina načiniti ćupriju na kakoj vodi ili preko bare, kaldrmu po rđavu putu, vodu dovesti i načiniti blizu puta, usaditi ili nakalemiti voćku blizu puta, gladnog nahraniti, žednog napojiti, golog odjesti...“.

- Ktitori - zadužbinari navodili su kao osnovni motiv za svoje dobrotvorno delo večan pomen i iskupljenje duše - kaže dr Radoš LJušić, profesor na katedri za istoriju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

Zadužbinarstvo u Kneževini i Kraljevini Srbiji počinje tek od sredine 19. veka. Prvi fond s početnim kapitalom od 250 dukata osnovali su vojvoda Toma Vučić Perišić i Ilija Milosavljević Kolarac 1857. godine, kao Fond za pominjanje onih koji su izginuli za Otadžbinu (1804-1815).

- Dve ličnosti su posebno obeležile srpsko zadužbinarstvo - Miša Anastasijević i Sima Milosavljević Kolarac. Miša Anastasijević je pored velike pijace podigao velelepnu palatu, potajno se nadajući da će u njoj živeti novi srpski knez, muž najmlađe ćerke Sare, a kada je shvatio da je sve uzalud, odlučio je da zgradu ustupi „otečestvu“ za prosvetne potrebe (1863). U Kapetan Mišinom zdanju nekada su bile Gimnazija, Velika škola i Ministarstvo prosvete, a danas je Rektorat Univerziteta u Beogradu! Ugledajući se na njega, slično je uradio i Ilija Kolarac sa čuvenom zadužbinom Zgradom Kolarčevog univerziteta - priča dr LJušić.

Mnogo je sličnih primera iz novije srpske istorije. A, danas, prema rečima, dr Radovana Bigovića, profesora Bogoslovskog fakulteta, živimo u vremenu trijumfa egoizma i neverovatne strasti za posedovanjem!
- Za ljude je postalo važnije imati (primati, dobijati, posedovati, sticati) nego biti (postojati, živeti) - kaže dr Bigović.

Hoće li novi srpski bogataši ipak napustiti geslo „imati“ zarad „biti“ ostaje da se vidi... Duh savremenih bogataša širom sveta, pa i kod nas je nezasit moći i posedovanja. On nema vremena za postojanje, za život, pa tako ni za zadužbinarstvo (dobročinstvo).

.Autor:
Predrag Jeremić


(cini mi se da  je ovaj tekst iz 2008. godine, a da li je bilo nekih nekih pomaka, ne znam...)