Лука Ћеловић (1854-1929)


 „Велетрговац, рентијер, почетком XX векаједан од најбогатијих људи у Србији, водећи финансијер и једна од најутицајнијих лично-сти међу Србима пореклом из Херцеговине, изузетни национални радник и велики српски просветни добротвор."

Овај необични Требињац приморан је 1872. да напусти БиХ. У Београду га је прихватио земљак, архимандрит Нићифор Дучић, те га дао за шегрта у познатој радњи Радосављевића и Игњатијевића. Међутим, већ 1875. Лука је у Херцеговачком устанку, затим у оба српско-турска рата 1876-1878. По завршетку рата, уз по-моћ земљака Крсмановића и Параноса, започиње своју самосталну трговину. Године 1899. изабран је за председника Управног одбора Београдске задруге, основане 1882. „за узајамно помагање и штедњу". „Самоук. Ћеловић је огромним трудом од Задруге начинио један од најјачих српских новчаних завода и моћно индустријско предузеће. Председник Задруге остао је све до своје смрти 1929."

Строг и шкрт према себи, није жалио новаца за општу ствар. Кључни је финансијер и организатор српских чета слатих у Стару Србију и Македонију све до ослобођења 1912. Са др Милорадом Гођевцем, касније и младим генералом Јованом Атанацковићем, направио је средишњи комитет четничке акције. Сваке године је у опремање и обуку чета сам улагао преко 50.000 тадашњих динара!

Колико je био важан показује и чињеница да је бугарски штаб за Македонију у више наврата покушао да организује атентат на њега.

„Поседовао је цео кварт око данашњег Економског факултета у Београду: зграде у Краљевића Марка 1, Јаворској 7 и 9, Карађорђевој 65, Гаврила Принципа 16, на Андрићевом венцу 2... Пресудно је допринсо да се некадашња Савамала, простор око Железничке станице, уреди по узору на европске престонице. Направио је и велики парк поред Економског факултета, тада најлепши у Београду..."

 Основао је „Задужбину Луке Ћеловића Требињца, трговца београдског", 1926, и сву своју имовину, процењену на ондашњих 50 милиона динара, завештао Универзитету у Београду. Тиме је до дана данашњег, тачно 80 година након његове смрти, остао највећи добротвор кључне високошколске установе у Србији.

Никола П. Кики



Рођен 1841. одрастао под заштитом ујака и имењака, угледног беофадског пословног човека, млађи Кики је развио сопствене трговачке послове и далеко надмашио свог ментора. Тестаментом је као легат оставио здање у Кнез Михаиловој 50. Баштинећи то и испуњавајући његов аманет, Београдска трговачка омладина је као задужбину подигла „Болницу Николе и Евгеније Кики за сиромашне и пострадале трговце" (данашња Клиника за пластичну хирургију у Звечанској улици). Извршавајући вољу свог почившег супруга, Евгенија Кики је подигла и Дом трговачке омладине на углу Цетињске и Хиландарске.

Никола Чупић (1836-1870)



Рођен је у Шапцу као Куртовић. Пред полазак у школу узео је мајчино презиме Чупић, из поштовања према деди, великом српском јунаку Стојану Чупићу, познатом и као Змај од Ноћаја (1765-1815). По завр-шетку војне школе, у којој је био међу најбољима, почео је војничку каријеру. За владе кнеза Михаила напредовао до чина капетана прве класе. Оженио се Хермином, ћерком господара Јеврема Обреновића. Нису имали деце, na је тај брак, уз дозволу цркве, поништен. To му je веома тешко пало.

Није имао поверења у примирја са Турцима. Заговарао је наоружавање војске и спремање за рат са Турском, сопственим новцем набављао оружје. Ускоро, тражећи лека од изненадне грудобоље, доспева до града Оран, у Алжиру. Тамошња медитеранска клима није му помогла. Преминуо је у болници, З1.јануара 1870, у 34. години.

Осећајући да му је крај близу, у туђини је написао тестамент по којем је сву имовину завештао отаџбини, да је употреби за издавање „моралних и научних књига". Радило се o великом новцу (6.000 царских дуката). Његова последња воља дочекана је у Србији са искреним поштовањем. Године 1874. успостављена је „Задужбина Николе Чупића", a у управи су се нашли угледни ствараоци тог времена: Јосиф Панчић, Чедомил, Мијатовић, Мата Карамарковић, Стојан Новаковић, Милан Ћ. Милићевић... Задужбина је постојалаје 65 година. Сваке године објављиван је часопис Годишњак Чупићеве задужбине, који је временом прерастао у цењени књижевни алманах (изашло 50 бројева). Задужбина је издала 33 књиге, прву 1875, последњу 1932.

Михаило Пупин (1854-1935).



Светски славан научник, рођен је у Идвору у Банату, од 1879. у САД. Дипломирао на Колумбија универзитету у Њујорку 1883, докторирао у Берлину 1889. вратио се на Колумбија колеџ и преузео катедру за математику. Председник Академије наука државе Њујорк, изабран члан Националне академије САД.

За све то време остао је велики родољуб. Током Првог светског рата у Америци је организовао добровољце и прикупљао помоћ намењену Србији и Црној Гори. Уочи пробоја Солунског фронта заложио је своју имовину и њоме гарантовао исплату оружја за Српску војску. Његовом заслугом је после рата северни део Баната додељен Краљевини Срба. Хрвата и Словенаца, a не Румунији. На мировној кон-ференцији у Паризу 1919 бранио је државу у којој се нашао и његов Идвор.

Године 1914. створио „Фонд Пијаде Алексић Пупин", у спомен својој мајци. Сваке године одатле су награђивани ученици који су се истицали у књижевности, историји и „гусларству са песмама које је прикупио Вук Стефановић Караџић" (како је прецизирао сам Михаило у оснивачком акту своје задужбине). Други фонд основао је 1926. и назвао га својим именом. Наменио га је за помоћ црквено-школској општини у родном Идвору. Српском привредном друштву „Привредник" и ђацима из Војводине који су учили пољопривредне школе.

Године 1932. основао је и задужбину при Народно-историјско-уметничком музеју у Београду, приложивши милион динара, a управу поверивши Српској кра-љевској академији. Њени фондови коришћени су за куповину српских уметничких дела и издавање публикација из српских старина.Тим средствима помогнуто је издавање дела Владимира Р. Петковића, више књига из археологије, монографија o манастиру Дечани. финансирана су археолошка истраживања 1936.

После Другог светског рата, и Пупинови фондови доживели су судбину осталих српских задужбина.

Никола Спасић (1838-1916)



Његов деда Стојан стигао јсу Београд око 1807. са Косова. Отац Спаса беше већ познати београдски трговац. Никола напушта Лицеј, учи воскарски и лицитарски занат, ради код стрица у бакалници на Сави, затим у једној кожарској радњи. Самостални посао је почео са својих 200 и позајмљених 500 дуката. (Била je to једина позајмица у његовом животу.) Кожарску радњу је отворио у Васиној улици 1865. под фирмом „Никола С. Спасић". Убрзо додаје и трговину платном и прерађевинама од коже.

Посетио Хамбург и Антверпен, али се не упушта у велике подухвате са иностранством. Дуго је своју робу продавао само за готовину, никада се ни са ким није судио. Живео је скромно, уживао углед богатог, честитог и мудрог човека. Породичну кућу саградио је у Кнез Михаиловој улици 33 (и данас једна од најлепших зграда у Београду). Женио се два пута, али није имао порода.

У Српско-турском рату 1876. учествовао је као редов коњаник, a у наредном је постао војни лиферант. Крајем XIX века српска влада није могла да добије зајам од иностраних банака. Тада је Спасић откупио део српског дуга, што је била једна од првих донација за привредни развој Србије. Био је председник Берзе, председник Прометне банке, члан управног одбора Народне банке.

Када је почетком XX века основано Друштво дечјих склоништа, Спасић је у дворишту Палилулске основне школе подигао једно такво склониште и оставио годишњу новчану помоћ. Помагао је и завичај својих предака. Прво црквено звоно које је из Србије отишло на југ, у Призрен, он је платио. Слао је и другде звона, новац, црквене књиге и утвари. Помагао је организацију српских четника у Јужној Србији. Доживео је Први балкански рат и дочекао ослобођење од Турака. У Београду је закупио зграду Управе монопола и ту организовао помоћну болницу. Обилазио је рањенике, опорављене испраћао са малом свотом новца. По окончању рата, сав болнички инвентар и медицински материјал је поклонио Српском црвеном крсту.

Године 1915. створио је једну задужбину и предао је Инвалидском фонду „Свети Ћорђе" . Преминуо је на Крфу 28. новембра 1916. Тело му је пренето 1923. у Београд и сахрањено у цркви-задужбини на Топчидерском гробљу.

Тестаментом је завештао да се купи највеће звоно за храм Светог Саве на Врачару када он буде завршен. Велики новац оставио за три болнице, један дом за изнемогле грађане. За живота је одликован „Таковским крстом" IV степена и Орденом светог Саве III степена.

Процењује се да је његова имовина, која је остављена српском народу, вредела колико и Нобелова фондација (више стотина акција разних банака и акционарских друштава, три велике у Кнез-Михаиловој улици, у бр. 19, 33 и 47, са 36 дућана, 46 великих и мањих станова, две канцеларије...). После Првог светског рата, 4. децембра 1922, Задужбина је отпочела свој правни живот. Према жељи Николе Спасиће изграђене су Градска или Општинска болница у Београду (у народу по-знатија као Спасићева болница), болнице у Куманову и Крупњу, Дом за изнемогле и сироте грађане у Књажевцу.

После двадесет година успешног рада, Задужбина је дочекала Други светски рат. После је нестала.

Јован Јовановић



Смедеревац по рођењу, као гимназијалац издржавао се служећи по бољим београдским кућама и подучавајући слабије ђаке. Уписао је 1866. године правне науке. Међутим, изгубивши рођену сестру и девојку, напушта права и као државни питомац одлази у Беч на студије медицине. По повратку, мучен успоменама, одлази из Београда у Власотинце, радећи тамо као лекар до краја живота. У рату је служио као санитетски поручник. Умро је на лечењу у Карловим Варима, 1909, a сахрањен на београдском Новом гробљу, уз велике државне почасти.

Тестаментом је 1908. одредио оснивање „Јованијанума", задужбине која ће „да служи напретку науке и уметности". To je подразумевало да се средства задужбине троше за школовање лекара и правника, штампање научних дела и награђивање вредних академских расправа. Задужбина је требало још и да издржава „болесне и сироте девојке", што је и чинила све до Другог светског рата. Године 1946. преименована је у „Фонд за науку" и тако нестала.

Фонд „Милутин Лацковић"

После смрти сина јединца Милутина, гимназијалца, Владимир и Милева Лацковић су 1911. основали „Фонд за одевање сиромашних ђака нижих разреда гимназије и Реалке у Београду" и назвали га његовим именом. Познати београдски судија и власник угледне адвокатске канцеларије, поштован и имућан човек, Владимир је за оснивачки улог фонда обезбедио 2.000 златних динара и имање на којем су биле три стамбене зграде на углу данашњих Теразија и Сремске улице. За једног од управника фонда био је одређен Слободан Јовановић, професор Београдског универзитета. Фонд је заживео 1914. указом краља Петра Карађорђевића. Домаћинско руковођење фондом омогућило је да се преброде два светска рата и бројне економске кризе. Функционисао је кратко и након Другог светског рата, a онда и он нестао.

Љубомир М. Михаиловић (1874–1957)



Дипломата, основао је 1922. год. при Српској академији наука Фонд за награђивање дела лепе књижевности. ГлавницаФонда износила је 86.000 дин, а интерес се сваке године користио за давање „Награде за лепу књижевност”. Из овог Фонда, награђена су, између осталих, следећа књижевна
дела: Приповетке Иве Андрића, Сеобе Милоша Црњанског, Црвене магле Драгише Васића,
Трајан Анђелка Крстића, као и дела Вељка Петровића, Григорија Божовића, Милана
Кашанина и Владимира Велмар-Јанковића (Батаковић, 2004). Листа награђених дела
говори да је одбор који је управљао Фондом умео да процени праве уметничке
вредности.

Највећи фонд после Првог светског рата био је Краљев фонд – Фонд краља Александра I Карађорђевића, основан на дан његовог венчања са краљицом Маријом, 8. јуна 1922. год. (Батаковић, 2004). Фонд је основан са циљем да се награде личности које су се својим радом нарочито истицале на пољу моралног и здравственог подизања и просвећивања народа. У писму о оснивању Фонда, упућеном Николи Пашићу, председнику Министарског савета, краљ Александар је као циљеве Фонда означио „тројаку акцију: на моралном, општекултуралном плану и грађанско-васпитном напретку народном, а под тим бих подразумевао: помагање просвете на свим пољима науке, књижевности, уметности, школства, а понајпре практично просвећивање широких слојева, оснивање интерната на првом месту за женску децу итд., затим стицање врлине, породичног морала, честитости, самопрегоревања, трезвености, штедње, савесног вршења дужности, љубави према ближњима, слоге и трпељивости и, разуме се, стална брига за народно здравље” . Краљ Александар је за наведене циљеве одмах приложио милион динара и обавезао се да сваке године даје по 300.000дин. Организацију посла пренео је на Краљевску канцеларију. Управа Краљевског фонда успостављена је 2. новембра 1922. год.

Међу првим акцијама било је оснивање домаћичких школа и подизање Студентског дома на ободу парка код Вуковог споменика, који је добио име Краљица Марија. Краљев фонд је у следећој деценији био највећи појединачни фонд у држави који је редовно помагао истакнуте просветне и културне прегаоце, удовице и ратну сирочад, заслужне у здравственом просвећивању и хуманитарном раду, као и примерне ученике и студенте изабране по врло строгим критеријумима.

Ја сам у читавом свом веку
само један дан била сиромашна…
Кад се сетим тог дана
онда осетим шта је глад и сиротиња
- и зато ја чиним и помажем сиротињу.


Марија Трандафи (1811/1816–1883)



Рођена је у угледној ћурчијској породици Поповић. Постоји недоумица око тога које је године дошла на свет. Према различитимизворима наводи се да је рођена од 1811. до 1816. Зна се да је била писмена и са„особитим разумевањем” читала књиге на немачком језику. Као врло млада осталаје без родитеља и постала штићеница рођака – породице богатог трговца Хаџи Кирија Николића из Осијека, тадашњег Осека. Према трговачкој фи лозофи ји брак је добар посао, па су рођаци Марију већ са 16 година удали за свог деловођу Јована Трандафила, старијег више од 20 година од ње. Трандафи ли су били посрбљена породица грчког порекла. Захваљујући миразу који је Марија донела у брак почели успешни трговачки послови Трандафилових. Поред значајног капитала за развијање трговине крзном, Јован Трандафи л је овом женидбом стекао право за насељавање у Новом Саду и статус слободног грађанина вароши. Тада је купио кућу у Главној улици у коју се уселио са супругом. Веома брзо је успешном трговином удвостручио свој капитал. Зарађени новац брачни пар је паметно улагао, пре свега у куповину кућа, али су и обилато поклањали новац сиротињи и културним установама. Међутим, брачни пар Трандафи л је искусио да богатство није нужно и гаранција среће. Једно за другим су им умрла деца, Софи ја и Коста, као и Маријина браћа. Марија је постала наследница читаве имовине породице Поповић. Породична несрећа није јој одузела енергију, већ ју је подстакла да се још више посвети збрињавању сиромашних и да тако нађе смисао живота и после велике трагедије која ју је задесила. Убрзо јој је умро и супруг, али она ни тада није посустала. Током две деценије сама је радила и увећавала богатство. Тестаментом из 1860. брачни пар Трандафил је велики део имовине оставио у добротворне сврхе. Након смрти Јована Трандафи ла, Марија се вратила у своју родну кућу „Код иконе”, где је остала до краја живота. Тела Трандафи лових покопана су у крипти Николајевске цркве у Новом Саду. Та црква је током бомбардовања 1849. потпуно уништена и Марија ју је из темеља подигла. Такође је подигла и јерменску цркву која се налазила на данашњем Булевару Михајла Пупина. Након смрти Марије Трандафил, у локалу куће „Код иконе” – данашња Змај Јовина улица број 16 – отворена је чувена апотека „Код спаситеља”, а од 1913. године ту је радила Поповићева апотека која је национализована половином 20. века. Богата удовица Марија Трандаф л завештала је за живота, 1878. године своју имовину, куће и земљу. Када је умрла, наследници њених добара постали су Матица српска и Црквена општина. Данас мало људи зна да су и куће у Змај Јовиној 8, 16 и 17, Пашићевој 1, Дунавској 16 и Милетићевој 17 биле њено власништво. На тим зградама нема обележја с именом Марије Трандафи л. Вредност завештања Марије Трандафи л процењена је на 700.000 форинти (Виденовић, 2004). Највеће завештање Марије Трандафи л је Фонд Заводи Марије Трандафи л за српску православну сирочад у Новом Саду, којима према тестаменту руководи Матица српска. У тој згради се данас налази Матица српска. Уз помоћ овог Фонда многи ђаци новосадске Српске гимназије добили су стипендију.

 Према тестаменту, градња добротворкине задужбине требало је да почне чим капитал нарасте на 300.000 форинти (Лазовић, 2006). Међутим, тек 1908. изабран је пројекат новосадског градитеља Момчила Тапавице (1872–1949), којег је својим потписом оверио тадашњи председник Матице српске Антоније-Тона Хаџић. Грађевински одбор је дозволу издао годину дана касније, када је архитекта дорадио своје планове. Тада је дошло и до промене укупних трошкова – према првобитном предрачуну износили су 397.000 круна, али су нарасли на готово пола милиона. На лицитацију за извођење грађевинских радова стигло је 35 понуда, а посао је поверен Ференцу Рајхлу за 420.600 круна (Лазовић, 2006). Палата у псеудокласицистичком стилу, на углу старог Житног трга и Хан улице у потпуности је завршена 1912. год. Њена репрезентативност често је збуњивала грађане, јер су нескривену раскош тешко могли да повежу са увреженим представама о изгледу сиротишта. Међутим, мада је заиста била намењена сиромашној деци и деци без родитеља, установа је била организована по принципу колеџа, какви су тада постојали широм Европе (Лазовић, 2006). О поштовању строгих правила реда, рада и дициплине старао се пре свега директор, чији је простран и луксузан стан био поред самог главног улаза. У приземљу и на спрату налазиле су се две сале за гимнастику и пригодне свечаности, те више великих колективних спаваћих соба с купатилима и гардеробама. На спрату су били станови васпитача и свечани салон. Постојала је и соба која је служила као карантин за болесне малишане. Након отварања Сирочадског дома уписан је мали број питомаца, убрзо је избио Први светски рат, па је зграда више година служила за смештај војника различитих армија. Кад је 1864. Матица српска из Пеште пресељена у Нови Сад, четири пута је мењала адресу, а најпознатије седиште била је спратна кућа на главном градском тргу. Та кућа је касније срушена да би била пробијена улица која излази на Булевар краљице Марије.

На седници Скупштине Матице српске 1928. год. одлучено је да се најстарија српска културна институција трајно усели у Трандафи лкин завод, чији је ентеријер морао да буде знатно измењен за потребе новог корисника. Ради проширења библиотеке зграда је с дворишне стране дограђивана после Другог светског рата. Ново крило је пројектантско решење новосадског архитекте Милана Марића. Ипак, није заборављена племенита замисао Марије Трандафи л, па је Матица од градских власти убрзо добила дозволу да на Сајлову, на задужбинском плацу од 30 јутара, подигне ново уточиште за сиромашну децу и децу без родитељског старања. Пројекат њиховог дома, економске зграде и стана за управитеља потписао је инжењер Миливој Матић, а првих 12 малишана без родитеља уселило се већ 1930. Неки аутори Марију Трандафи л сматрају највећом српском добротворком. У књизи Знаменити Срби 19. века Андре Гавриловића она је овако објашњавала разлоге своје племенитости, несебичности и широкогрудости: „Ја сам у читавом свом веку само један дан била сиромашна, а то је било кад смо 1849. при пожару новосадском бежали, те смо у Варадину граду при затвореним капијама морали гладовати, јер ни за које новце не могасмо ништа од јела набавити. Кад се сетим тог дана, онда осетим шта је глад и сиротиња – и зато ја чиним и помажем сиротињу.” Име познате, умешне и успешне жене, „Новосаткиње”, њен живот и дело, нашли су место у драми Марија Трандафи л, највећа добротворка у Срба. У време кад појам женске еманципације није ни постојао, ова необична жена је самостално радила и стварала, увећавала породично богатство и исказала велику племенитост завештавајући све што је имала за школовање и просвећивање оних према којима живот није био милосрдан. Да је Марија Трандафи л којим случајем наша савременица, сматрали бисмо је успешном пословном женом која има свест о важности друштвено одговорног пословања и кроз корпоративну филантропију исказује своју друштвену ангажованост.