Жеља је пак моја да оставим спомен
после себе и да учиним задужбину.

Радован Лазић (1834–1884)



Трговац из Ваљева, потиче из врло сиромашне породице која није била у могућности да га школује, тако да је већ са тринаест година отишао у Београд да учи терзијски занат. После три године постао је калфа и остао да ради у Београду. Након годину дана увидео је да су му ту могућности за зараду скромне и вратио се у Ваљево. Ступио је у ортаклук са једним имућним трговцем, а после три године заједничког рада успео је да започне самосталну трговину. Будући да је напорно и поштено радио стекао је углед у Ваљеву, али и многе непријатеље међу другим трговцима који су више неговали завист него предузетнички дух. Завидљиви појединци покушавали су да му неосновано припишу фи нансијске и политичке шпекулације.

Ипак, већина Ваљеваца је препознала његово поштење и предузетништво и указали су му поверење – терзијски еснаф га је изабрао за свог старешину; 1859. године биран је за старешину Ваљевске цркве, а 1865. за одборника Ваљевске општине. За председника Општине биран је два пута – 1867. и 1868. године. Када је 1868. год. одржана Велика народна скупштина у Топчидеру, био је на њој посланик из Ваљева.

Већ као одборник Радован Лазић се истицао великим бројем конструктивних идеја о могућностима за побољшање квалитета живота у локалној заједници, као што су уређење општинског земљишта, пошумљавање и набавка првог шмрка за гашење пожара. Кад је постао председник Ваљевске општине, увео је оно што би се модерним речником могло означити као медијација у споровима око дуговања и препуштао је члановима Општине да то воде, а он се старао да се договорено што пре изврши. Поред тога, донео је разне одлуке значајне за живот локалне заједнице, као што су: забрана беспосличарења и пијанчења током радних дана; организовање општинских јавних радова које су обављали прекршиоци претходне забране; подстицање грађана да сами воде рачуна о јавном реду и миру; садња дрвећа у свим градским улицама; изградња школске зграде о трошку Општине Ваљево у којој је отворена нижа гимназија и друге активности. Неке од његових идеја, као што је оснивање Сиротињског фонда Општине Ваљево, који би на основу добровољних прилога грађана подржавао школовање деце без родитеља, нису реализоване јер његови имућни суграђани нису исказали практичну спремност да улажу у такав фонд. Најзначајније што је учинио за Ваљево било је оснивање Ваљевске штедионице. Захваљујући честим трговачким путовањима, Радован Лазић се са институцијом штедионице срео први пут у Панчеву, 1868. год. По повратку у Ваљево сазвао је Збор и обавестио грађане о идеји оснивања штедионице. Идеја је добро прихваћена, али, с обзиром на то да је било предвиђено да основни капитал од 5.000 дуката буде формиран из еснафских каса, већина чланова еснафа није пристала да се њихов новац уложи у Штедионицу. Захваљујући великој упорности Радована Лазића, Штедионица је ипак формирана 1875. године. Додуше, њена правила су нешто измењена и њен основни капитал је износио 1.000 дуката, а сакупљен је продајом акција и деоница. Лазић је био председник Штедионице од њеног оснивања па све до своје смрти.

Када је увидео да многи његови корисни предлози не могу да се остваре због већ пословичне неслоге у његовој локалној заједници, Радован Лазић је 1883. године самостално основао свој Књижевни фонд. Наведени подаци илуструју како је Лазић не само одлучио да формира Фонд, већ и до детаља осмислио правила његовог функционисања. И поред тога, од свих делова Лазићевог тестамента управо је Књижевни фонд најдуже чекао на извршење. Наследници, браћа Лазић, 1907. год. су сумом од 1.200 дин. употпунили главницу Фонда до предвиђених 10.000 дин. у сребру. Прве књиге су награђене 1908. год.: Живот и рад пок. Радована Лазића професора Милана П. Зарића и Почеци словенске историје професора М. Томановића. По један примерак тих књига, у складу са тадашњим правилима, послат је Министарству просвете. Хронолошки следећи подаци о Књижевном фонду Радована Лазића налазе се тек 1924. год. у писму којим поглавар среза Ваљевског извештава Министарство просвете – Задужбинско одељење да у Ваљевској гимназији постоји Књижевни фонд Радована Лазића, трговца из Ваљева који располаже имовином од 26953 дин., да је та сума „на приплоду” код Ваљевске штедионице и да Фондом рукује директор Ваљевске гимназије са професорским саветом. Из исте године је и документ Прве реалне гимназије у Ваљеву, којим се потврђује постојање Књижевног фонда Радована Лазића, трговца из Ваљева. Документ се чува у Архиву Србије у Београду. Браћа Лазић, наследници пок. Радована, 1931. год. обавештавају Наставнички савет Ваљевске гимназије о измени правила Књижевног фонда Радована Лазића, према којима Фонд од тада може да награђује и потпомаже издавање књига на целој територији Краљевине Југославије, јер се „наша отаџбина проширила у велику Југославију”. Потврђују да се награда исплаћује у износу од 300 златних динара или по курсу швајцарског франка (1 швајцарски франак = 11 динара). Последњи документ о Књижевном фонду је обавештење које је директор Прве реалне гимназије у Ваљеву доставио Министарству просвете – Задужбинском одсеку, 7. јула 1941. год. да од 1923. год. није додељивана награда из овог Фонда, као и да је 31. децембра 1940.године, према подацима из штедне књижице код Ваљевске штедионице, буџет Фонда износио 75.696,50 дин. Даља судбина овог Фонда, као и многих других, потпуно је непозната. Извесно је да сума од 10.000 динара у сребру, која је представљала почетни капитал Фонда, није могла значајно да унапреди развој српске књижевности, али заслужује посебну пажњу и поштовање, јер је Лазић као човек скромног образовања, али обдарен интелигенцијом и одличним разумевањем тадашњих друштвених прилика и развојних потреба Србије, препознао важност улагања у културу и просвећивање. Он је схватио да укупни напредак државе и сваког појединца не почива само на стицању материјалног већ и духовног богатства. Иако Лазић није знао за појам социјални капитал, практично је успоставио основу за инвестирање управо у ту област.

Стана Милановић (1867–1891)



Рођена је у Шапцу, у породици трговца Остоје Филиповића. Удала се за Мијата Милановића, трговца из Шапца, врло млада се разболела и умрла у 25. години. Имала је једног брата, Станка Остојића, који је, очигледно, узео презиме по очевом имену и који је, као и Стана, умро веома млад. Ова „обична жена” је своју имовину завештала „на више васпитање и школовање женског подмлатка”. Пред крај живота, 14. јуна 1891. године, саставила је тестамент у којем најзначајнији део гласи: „Знајући да сваки, ко се роди, мора умрети, и желећи да моје имање после моје смрти употреби се на добротворне цељи, што је и жеља мог јединог брата Станка Остојића бив. трг. била од ког сам то имање и наследила, ја хоћу да учиним последњу наредбу о употреби тог имања мога, па призвавши потребне сведоке и писца тестамента, овде изјављујем и записујем да је моја последња воља, да после моје смрти моје имање овако употреби се као што ћу овде записати. Ја имам кућу и плац у Шапцу до Станке Остојићке, Симе Тројановића и улице, магацин у Шапцу крај Саве и земљу у Белотићу, које је мој брат купио као имање браће Глигорића, и две хиљаде дуката, које је мој брат моме мужу дао у радњу, као и четири стотине дуката, које је мој брат дао моме мужу за мираз. Све то имање, осим раније продатих земаља Јосифовићу, хоћу да до своје смрти ужива мој муж Мијат, а чим ја и мој муж Мијат умремо, хоћу да то имање употреби се на зидање једне Више Женске Школе у Шапцу, која ће имати натпис: Задужбина Станка Остојића из Шапца и његове сестре Стане, супруге Мијата Милановића, трговца из Шапца...”

Убрзо по састављању тестамента, 19. августа 1891. год., Стана је преминула. Према подацима из тадашње локалне штампе, цело имање које је Стана завештала као задужбину процењено је на 100000 дин. (Шашић, 1998). На основу тестамента формиран је Фонд Стане Милановић. Фонд је мировао неколико година, тако да од изградње школе није било ништа. Занимљиво је да је у Шапцу, као значајном привредном и културном центру Србије у XИX веку, 1894. год. уз одобрење Министарства просвете остоврена Виша женска школа, али је она због фи насијских потешкоћа радила само
годину дана. Међутим, на захтев многобројних Шапчана, Министарство просвете Краљевине Србије одлучило је да од школске 1904/05. год. у овом граду почне са радом Виша женска школа. Према договору са Министарством, Општина је била дужна да обезбеди одговарајући простор, па је донета одлука да се Милановића кућа у Улици краља Александра преуреди и оспособи за школске потребе (Шашић, 1998). На годишњицу смрти Стане Милановић, 19. августа 1905, свечано су отворене нове просторије, а на чеоној фасади је откривена мермерна плоча са натписом: Српска краљевска Виша женска школа. Задужбина Станка Остојића и његове сестре Стане, супруге Мијата Милановића из Шапца. Иако су просторије биле неодговарајуће, школа је ту радила до Првог светског рата. У току рата велики део имовине из Фонда Стане Милановић је уништен – срушени су магацин на Сави и кућа у Улици краља Александра у којој је била Виша женска школа. Предратна готовинска средства су и даље чувана у тадашњим готовинским заводима. Бригу о имовини преузели су старатељски органи. Земљу у мачванском селу Белотићу Управа Фонда је дала под закуп Степану Смиљанићу, по цени од 45.500 дин. годишње закупнине. Фонд је ипак успео да уз помоћ суда очува готовину која је 1923. године износила 86.632 динара, са 188.924 дин. од бонова ратне одштете  Локални лист Шабачки гласник од 18. октобра 1925. указао је на све неповољније стање Фонда. Тадашња управа Фонда и општинска власт нису показивале нарочиту посвећеност остваривању последње жеље Стане Милановић, односно нису обновиле иницијативу за зидање Више женске школе у Шапцу. У међувремену, у Шапцу је 1925. почела са радом Подрињска учитељска школа. За релативно кратко време број ученика се значајно повећао, а највише их је било из ширег шабачког подручја. Када је 1929. донет Закон о учитељским школама који је, поред осталог, предвиђао и обавезу успостављања интерната при свакој учитељској школи у року од пет година, управа Подрињске учитељске школе је дописом упућеним Фонду Стане Милановић, 22. новембра 1932. године, покренула иницијативу да се за изградњу интерната искористе средства из Фонда: „... Наша школа нема интерната, а време законом предвиђено је на измаку... то ми је част замолити Управу Фонда да новцем (којим располаже) подигне интернат за ову школу, пошто је за то и намењен”10. После три дана Управи Фонда се обратио и председник шабачке општине: „Да би се успело да Учитељска школа остане и даље у Шапцу... потребно је наћи могућности да се оствари интернат уз школу.

По значају и намени Задужбина Стане Милановић превазилази своју материјалну вредност. Стана Милановић је кратко и повучено живела, далеко од важних друштвених догађаја. Да ли је због суочавања са озбиљном болешћу била зрелија и промишљенија од својих суграђана/ки или је на неки други начин схватила важност образовања жена – остаће вечна тајна. Важно је да је исказала племениту намеру да допринесе просвећивању женске деце у свом родном граду. Колико је то било важно говори чињеница да су се у време њеног живота још увек могле на прсте избројати жене у Србији које су имале формално више образовање. Илустрације ради, кад је 1863. год. основана Виша женска школа, тадашњи министар просвете је за директорку школе поставио деветнаестогодишњу Катарину Ђорђевић, касније Миловук, која је на Универзитету у Одеси стекла диплому наставнице и тада била једина високообразована жена у Србији (Божиновић, 1996). Иако је тадашња малобројна српска интелигенција готово у целини инсистирала на школовању женске деце, отпори том школовању били су јаки и различитог порекла. Преовлађујуће мишљење, чак и у ширим градским слојевима, било је да девојкама школа није потребна, јер неће бити ни трговци, ни попови. Школовање женске деце први су прихватили српски чиновници и богати трговци који су своје кћерке слали у иностране институте, доводили им приватне учитеље из Аустроугарске или ангажовали професоре гимназија и Велике школе. Последња воља Стане Милановић, нажалост, није у потпуности испоштована. Ипак, чак и то делимично испуњење намере исказане у тестаменту, остварено изградњом Интерната Подрињске учитељске школе, значајно је за образовање жена у Србији, јер су кориснице Интерната већином биле сиромашне ученице из разних места у Подрињу.

Lepa tema...

Tnx na trudu!
Digested - za neupucene. : ) Korisno...

Ideja o obnovi zadužbinarstva počinje da se realizuje, ali se još ne zna da li će dati očekivane rezultate

Srbija čeka dobročinitelje

Pod kapom Ministarstva za dijasporu, Kongresa srpskog ujedinjenja i američke zadužbine „Studenica“ krajem decembra održana je osnivačka skupština Saveta za obnovu zadužbinarstva. Osnivači nisu baš sigurni da će se njihovoj akciji pridružiti nova srpska bogataška elita.

Zadužbinarstvo se u Srbiju, posle 60 i više godina, makar i deklarativno - vraća na velika vrata, bez obzira na to što njeni pokretači i osnivači još ne znaju način kako da na dobročinstvo privole nove srpske bogataše... Odnosno, nisu baš sigurni da će se njihovoj akciji pridružiti nova srpska bogataška elita.
Naime, pre nekoliko dana, pod kapom Ministarstva za dijasporu, Kongresa srpskog ujedinjenja i američke zadužbine „Studenica“ održana je osnivačka skupština Saveta za obnovu zadužbinarstva u Srbiji. U Savet su izabrane mnoge ugledne javne ličnosti: dr Aleksandar Jugović, prof. dr Branko Kovačević, prof. dr Bogoljub Milosavljević, mr Mirjana Jovanović-Tomić, akademik Miroslav Pantić, profesori doktori Radoš Bigović i Radoš LJušić, Srbobran Branković, Žarko Trebješanin, Zorica Tomić, mr Vesna Fogt, advokat Srđan Sikimić, gospođa Svetlana Velmar-Janković, gospodin Majkl Đorđević, američka zadužbina „Studenica“ i gospođa Olga Danilović iz KSU iz Austrije. Svi oni, ljudi od ugleda i imidža u Srbiji trebalo bi da budu ona pokretačka inicijalna kapisla da se ova, izuzetna moralna i humana akcija ponovo zavrti u svesti bogatih Srba.

Na osnivačkoj skupštini izabrana je i Uprava koju čine predsednik prof. dr Bogoljub Milosavljević, potpredsednik advokat Srđan Sikimić i sekretar docent Aleksandar Jugović. Na samom svečanom činu ponovnog oživljavanja zadužbinarstva u Srbiji, jedan od osnivača i pokretača za povratak dobročinstva u Srbiju, gospođa Olga Danilović okupljene je pozdravila sledećom porukom:

- Ideja se rodila u maju ove godine, da vratimo u Srbiju instituciju zadužbinarstva i sada, kada smo udarili njene temelje, pred nama stoje dva konkretna cilja: prvi, da posle 60 godina, radimo na zaštiti postojećih zadužbina koje je zub vremena ozbiljno narušio i da ovu ideju ponovo vratimo u našu zemlju! Drugi, u ovom trenutku možda i još bitniji zadatak je moralno edukovanje Srbije, vraćanje društvenog ugleda onima koji daju, a za uzvrat ništa ne dobijaju. Ciljevi su nam vrlo ambiciozni i za to nam je preko potrebna pomoć medija i kompletne srpske javnosti.

O tome šta će biti prevashodni zadatak Uprave u promovisanju i povratku zadužbinarstva među Srbe, njen sekretar docent Aleksandar Jugović kaže:

- Prvi je zadatak da se donese Zakon o zadužbinarstvu u Srbiji i time obezbedi pravna sigurnost zadužbinara. Zatim, mora se rešiti problem oduzete imovine, kao i adekvatna zaštita postojećih zadužbina. Moramo poraditi i na podizanju moralnog, ali i društvenog ugleda ljudi koji ostavljaju svoju imovinu kao zadužbinu srpskom narodu.

Srpsku javnost naravno najviše zanima hoće li imati uspeha u akciji usađivanja ideje dobročinstva među nove bogataše.

-  Verujem da i dalje kod nas postoje ljudi koji će podržati nešto što je bilo duboko usađeno u bit našeg mentaliteta, ali je za to potrebno promeniti i društveni sistem vrednosti, a to se ne može uraditi i bez podrške državno-političkog vrha zemlje - dodaje Jugović.

Jedan od onih koji svoje prisustvo u Savetu za obnovu zadužbinarstva upravo vidi kroz angažovanje na privlačenju novih bogataša u zadužbinarstvo u Srbiji je dr Srbobran Branković, direktor „Medija Galupa“.

- Ja nameravam da u Savetu pokrenem akciju lobiranja među našim najbogatijim ljudima za ideju zadužbinarstva, kao čina dobročinstva i milosrđa prema svom narodu i na kraju i prema svojim porodicama. Jer, ako pođemo od one poznate teze, da se prve generacije bogate, druge hoće političku moć, onda u sve to valja i ugraditi ideju zadužbinarstva, ne kao čina nekakvog iskupljenja, već dobročinstva prema svom narodu. Naravno, u tome mora da nam pomogne i država, jer je i to u njenom direktnom interesu - kaže Branković.
Mada je još Dušanov zakonik spominjao zadužbinarstvo, pravno je ova institucija uređena tek krajem 19. veka. Zadužbinu osniva fizičko ili pravno lice izjavom svoje volje kao dobrotvornu ustanovu. One su autonomne ustanove kojima upravljaju ugledni građani u koje osnivač ima poverenja. U Vukovom rječniku piše: „Najveća je zadužbina načiniti manastir ili crkvu, kao što su srpski carevi i kraljevi gradili, potom je zadužbina načiniti ćupriju na kakoj vodi ili preko bare, kaldrmu po rđavu putu, vodu dovesti i načiniti blizu puta, usaditi ili nakalemiti voćku blizu puta, gladnog nahraniti, žednog napojiti, golog odjesti...“.

- Ktitori - zadužbinari navodili su kao osnovni motiv za svoje dobrotvorno delo večan pomen i iskupljenje duše - kaže dr Radoš LJušić, profesor na katedri za istoriju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

Zadužbinarstvo u Kneževini i Kraljevini Srbiji počinje tek od sredine 19. veka. Prvi fond s početnim kapitalom od 250 dukata osnovali su vojvoda Toma Vučić Perišić i Ilija Milosavljević Kolarac 1857. godine, kao Fond za pominjanje onih koji su izginuli za Otadžbinu (1804-1815).

- Dve ličnosti su posebno obeležile srpsko zadužbinarstvo - Miša Anastasijević i Sima Milosavljević Kolarac. Miša Anastasijević je pored velike pijace podigao velelepnu palatu, potajno se nadajući da će u njoj živeti novi srpski knez, muž najmlađe ćerke Sare, a kada je shvatio da je sve uzalud, odlučio je da zgradu ustupi „otečestvu“ za prosvetne potrebe (1863). U Kapetan Mišinom zdanju nekada su bile Gimnazija, Velika škola i Ministarstvo prosvete, a danas je Rektorat Univerziteta u Beogradu! Ugledajući se na njega, slično je uradio i Ilija Kolarac sa čuvenom zadužbinom Zgradom Kolarčevog univerziteta - priča dr LJušić.

Mnogo je sličnih primera iz novije srpske istorije. A, danas, prema rečima, dr Radovana Bigovića, profesora Bogoslovskog fakulteta, živimo u vremenu trijumfa egoizma i neverovatne strasti za posedovanjem!
- Za ljude je postalo važnije imati (primati, dobijati, posedovati, sticati) nego biti (postojati, živeti) - kaže dr Bigović.

Hoće li novi srpski bogataši ipak napustiti geslo „imati“ zarad „biti“ ostaje da se vidi... Duh savremenih bogataša širom sveta, pa i kod nas je nezasit moći i posedovanja. On nema vremena za postojanje, za život, pa tako ni za zadužbinarstvo (dobročinstvo).

.Autor:
Predrag Jeremić


(cini mi se da  je ovaj tekst iz 2008. godine, a da li je bilo nekih nekih pomaka, ne znam...)