Са овим режимом одосмо у пакао.

После Косова и Војводине, одузимаће и вашу децу!         
Пише: Владимир Димитријевић   
   
(1. део)

Под претњом се налази независност породице, право родитеља да одређују приоритете васпитања и устројства породичног живота, традиционални односи деце и родитеља, засновани на послушању млађих старијима. Родитељи не само да се фактички одстрањују од заштите права своје деце, него постају објекат непрестаног надзора од стране „надлежних“ органа.

Године 1968, Херберт Маркузе, славни „еротски револуционар“, поручио је париским студентима: “Патологију треба прогласити за норму, а норму за патологију – и тако ћемо срушити буржоаско друштво“. То, што ће тако бити срушено СВАКО, а не само буржоаско друштво, Маркузеа се није тицало. Као и многи интелектуалци, од јакобинског хушкача Мараа наовамо, он се представљао као „пријатељ народа“, то јест као онај који, боље од самог народа, зна шта су његови интереси. Уосталом, сваки тоталитаризам је такав: ако нећеш да се утопиш у утопијску заједницу, ми ћемо те утопити, макар с каменом о врату.

А тоталитаризам, као што је доказао руски философ Иван Иљин, не зависи од облика, него од ОБИМА власти. Он је присутан свуда где држава хоће да непрестано надзире приватни живот својих грађана. Једна од најсрамнијих епизода из историје тоталитарних режима је повест о Павлику Морозову, дечаку који је потказао своје родитеље као непријатеље совјетског режима. Родитељи су послати у ГУЛАГ, а мали Павлик је ушао у све уџбенике Стаљиновог доба као пример „совјетског патриотизма“.
 
НАТО-измећари на власти у Србији, скупа са НВО делатницима сорошевског порекла, у последње време се показују као евро-стахановци, ударнички спремни да ураде чак и оно што се не тражи, да би нас што пре поевроунијатили. Одричу се Косова и одвајају Војводину, доносе „pro-gay“ законе, спремају се да легализују проституцију и да одузимају децу родитељима који их шљицну по стражњици (такав закон, који и најблаже телесно опомињање проглашава кривичним делом, постоји у само 18 земаља света, али НАТО-ударници желе да покажу како су „напреднији“ од „напредних“).
 
Значи, удариће на породицу, обрачунаваће се са основним верским слободама и традиционалним моралним законима.
 
Волите ли брзу вожњу?
 
That’ s not all, folks, то јест: „Децо, волите ли брзу вожњу?“ (што рече teenage – ђаво у првом делу филма „Ми нисмо анђели“). Куда ће нас одвести брза вожња с Мефистом прерушеним у возача на линији Београд – Брисел? Прошетајмо мало по свету, тек да знамо шта нас чека. Европски суд за људска права наредио је 2009. године Италији да уклони распећа из свих државних школа на основу тужбе једне грађанке ове земље, која је истакла да та распећа сметају њеној деци, коју она васпитава атеистички. Грађанка је пореклом из Финске. Против одлуке Суда дигли су глас и Ватикан и премијер Берлускони и италијанска јавност, али… Али стразбуршки необољшевици се не дају: једна грађанка јача је од целе католичке Италије.
 
Да ли је то све?
 
Није, наравно. У Шкотској је изведена представа у којој је Христос представљен као „транссексуалац“ (политички некоректно, рећи ћу: Боже, опрости!)
 
Пољски суд је наложио свештенику који је абортус упоредио са холокаустом да се извини и плати казну. И то није обичан свештеник, него главни уредник највећег католичког недељника „Gosc Nedzielny“, Марек Ганцирчик; а и казна није била мала: 11.000 долара. Свештеник је у једном од бројева свог часописа, октобра 2007, критиковао одлуку Европског суда за људска права. Наиме, тај суд је наложио држави Пољској да исплати 25.000 евра жени која је 2000. године родила „нежељено“ дете (девојчица је, у време писања чланка, била седмогодишње здраво дете), зато што су лекари својевремено одбили да над њом обаве абортус, јер порођајем здравље мајке не би било угрожено. (То је, по пољском закону, било легално.)
 
Или, скори случај из Велике Британије. Двадесетшестогодишња Кари Вултортон извршила је самоубиство сазнавши да не може да има децу. Хитна помоћ је стигла на време и могла је да је врати у живот, али то нису урадили, па је Кери умрла. Разлог? Године 2005, власти „гордог Албиона“ усвојиле су „Акт о психичкој правној урачунљивости“, који право пацијента да умре по својој жељи ставља изнад лекарске обавезе да спасу нечији живот. Кери Вултертон је, у стању суицидног помрачења свести, оставила поруку да је не реанимирају. Плашећи се да их не похапсе (због кршења „права самоубице“), лекари су је послушали.
 
У тој истој Великој Британији усвојен је нови правилник за наставнике који им налаже, чак и ако предају у приватним хришћанским школама, да морају најпохвалније да говоре о исламу и хомосексуализму. Мултикулти култ!
 
У негда римокатоличкој Шпанији, Врховни суд је наредио да деца која одбијају да иду на часове грађанског васпитања, јер се на истима пропагира хомосексуализам (родитељи су им практикујући римокатолици), морају да похађају дате часове, без обзира на верско убеђење.
 
У вртићима Литваније пропаганда хомосексуализма спроводи се у складу с пројектом „Gender Loops“ у оквиру међународног програма „Gender Mainstreaming“. Литванским предшколцима се предлаже да анализирају бајку у којој се два принца заљубљују један у другог, венчавају се и постају краљ и краљ. Тражи се да се деци објасни „схватање важности сексуалне разноликости људи“. Само у Виљнусу је новом методу обучено преко 200 васпитача у вртићима.
 
У Украјини се, за 2010, планира увођење у школе факултативног курса „Толерантност“. Циљ – васпитање деце у духу толеранције према хомосексуалцима и људима другачије боје коже. Али, најважније је одузимање деце у оквиру тзв. „јувенилног система права“: казните дете, оно вас пријави социјалним радницима – и ви у затвор, а дете у интернат или на усвајање. А ви га, рецимо, казните тако што му не дате да 24 сата игра видео игрице, или га спречите да излази у град до три по поноћи.
 
Чија ће бити наша деца?
 
„Ви мислите – бунца маларија?“, рекао би Мајаковски у „Облаку у панталонама“. Било је то, било – али не у Одеси, као у поеми Мајаковског, него, рецимо, у Француској, где је од 2000. године наовамо родитељима одузето два милиона деце, чега се ужасава чак и председник Саркози, али каже да ту ништа не може учинити.
 
Или, рецимо, било је то, било, у Израелу, где сваке године родитељима држава одузме 2000 дечака и девојчица. Марина Сомодкина, посланик у Кнесету, говори како социјалне службе децу највише одузимају Јеврејима – репатријантима из Русије, при чему се „одузимање деце спроводи на основу потпуно наопаког схватања дечје добробити“. Резултат је да социјалне службе отимају децу из нормативних породица, које им се обраћају у тренутку потешкоћа, не очекујући да могу да остану без детета.
 
Како ће тек у „political corectness“ евро-НАТО Србији одузимати децу „националистима“ и „антиевроинтегративцима“! А? Шта мислите? „Неће ваљда“, говоре Срби већ две деценије, а они хоће, хоће, хоће! И те како хоће!
 
Руски публициста, Иван Леонов, јасно указује на опасност тзв. „јувенилног права“: „Под претњом се налази независност породице, право родитеља да одређују приоритете васпитања и устројства породичног живота, традиционални односи деце и родитеља, засновани на послушању млађих старијима. Родитељи не само да се фактички одстрањују од заштите права своје деце, него постају објекат непрестаног надзора од стране „надлежних“ органа.
 
На тај начин, социјалне службе, локалне самоуправе и невладине организације ће у суштини надзирати родитеље и њихово вршење родитељских дужности, а деца ће, у суштини, моћи да дижу тужбе против родитеља“.
 
Шта то, по Леонову, даље значи? То је „изградња технологије одузимања било ког детета из породице под изговором заштите његових интереса. Притом породица уопште не мора да буде асоцијална или таква да било чиме угрожава дете. Таква судбина може снаћи било коју породицу“. Евро-Срби, спремајте се: прво су вам одузели земљу од Вардара до Триглава; онда су вас протерали из Славоније, Барање, западног Срема, из Лике, са Кордуна, Баније и Книнске Крајине; отели су вам Дрвар и Горажде, прогнали вас из Мостара и Травника; на Косово идете с пасошем, а сад вам и Војводину претварају у иностранство.
 
После свега, хоће и децу да вам узму.
 
Владика Николај Велимировић је, у песми „Небеска Литургија“, пророковао да ће у Србији доћи на власт они „којих би се марва застидела / и вепрови дивљи посрамили“.
Они ће поробити Србе тако да неће смети „децу своју својом звати / ни слободно мислит’ ни дисати“. Чини ли вам се да се то пророчанство испуњава?
Живи били, па видели!
 
А одакле им идеје?
 
Француски револуционари су, во времја оно, били врло јасни: Луј Антоан де Сен Жист, чувени букач и идеолог гиљотине, говорио је: Деца припадају држави, и препоручивао да држава одузима децу од родитеља чим малишани напуне пет година. А члан француског револуционарног комитета за јавну безбедност, Бертран Берер, тврдио је: Деца припадају заједничкој породици, држави, пре но што припадају појединачним породицама.
 
Џон Дјуи, отац савременог америчког школства, кога је Лењинов комесар просвете, Луначарски, звао да створи револуционарни совјетски образовни систем, говорио је да је најбољи начин да се спречи утицај родитељске религије и погледа на свет то да се деца држе што дуже у школи: од 7:30 до 15:30 да буде настава, од 15:30 до 18:00 спорт, а остало домаћи задаци. Кад родитељи буду имали пола сата дневно за децу, то ће их спречити да лоше утичу на најмлађе. А Адолф Хитлер? Да га чујемо, 6. новембра 1933, изјавио је: Немачке школе од првог разреда до универзитета брзо су нацификоване… Кад опозиционар каже: Нећу прећи на вашу страну, ја спокојно одговарам: Твоја деца нам већ припадају… Ко си ти? Ти ћеш проћи. Твоји потомци су, пак, у новом табору. За кратко време они неће знати ни за шта друго осим ове заједнице. А 1. маја 1937, Фирер додаје: Нови Рајх ником неће дати омладину и пружиће младима сопствено школовање и сопствено васпитање.
 
Глобалисти су, очито, само наставили стару причу свих тоталитараца, оно што је Џорџ Орвел назвао паролом: Слобода је ропство. Под изговором приче о дечијим правима, постиже се следеће: Рушење родитељског ауторитета;
Држава одређује шта је у интересу детета;
Сва деца морају бити под надзором државе;
Родитељима се ограничавају права на васпитање;
Држава се меша у васпитање;
Родитељи који се не слажу биће гоњени;
Родитељи ће бити гоњени због злостављања детета, чак и ако га пљесну по задњици;
Деца ће бити васпитавана против верских и националних убеђења својих родитеља.
 
Велика борка за дечија права, Хилари Клинтон, својевремено је објавила књигу Треба ти цело село или Друге лекције којима нас деца уче. Наслов књиге потиче од одричне изреке Треба ти цело село да одгајиш дете. Наравно Африканци су мислили на морал села (то јест, завичајну обичајност и солидарност комшија у борби за одгајање доброг човека), а не на уплитање државе у породицу. Хилари Клинтон у виду има глобалистички тоталитарни систем који ће децу одузети родитељима. То јест, мислила је на глобално село.
 
Чувени Кристофер Лаш, аутор књиге Побуна елита и издаја демократије, поводом ове књиге запазио је: Хилари Клинтон не верује да родитељи треба да усмеравају животе своје деце; она сматра да деца и родитељи морају имати једнака права пред законом, и бори се против начела родитељског ауторитета у било ком облику.
 
Она врло јасно каже да деца морају да одлучују о томе да ли ће да роде (ванбрачно дете, наравно) или ће да абортирају, да ли ће да иду у школу или неће, да ли ће да имају пластичне операције, лече се од полних болести, итд. Она је, по мишљењу Керол Бејкер, лобисти за права породице из Арканзаса (где је Бил Клинтон био гувернер), захтевала да се при школама отварају гинеколошке амбуланте и да деца обавезно иду у вртиће од треће године.
 
Дакле, од Сен Жиста, преко Хитлера, до Хилари Клинтон, циљ је да држава отме децу и покуша да их преобликује у складу са својим захтевима.
 
(2. део)
 
Чим је Европски суд за људска права устао против Крста Христовог у Италији, и чим је премијер Берлускони рекао да се Италија неће повиновати, Патријарх Руске православне Цркве Кирило подржао је Берлусконија. У писму, послатом крајем новембра 2009, Патријарх је изразио забринутост због одлуке овог суда, истичући да хришћанско наслеђе Италије и других земаља Европе не сме да постане предмет који ће разматрати европске правне установе.
 
Хришћански религиозни симболи, присутни у европском јавном простору, то је део општеевропског идентитета, без којег се не може замислити ни прошлост, ни садашњост, ни будућност овог континента. Не сме се, под изговором обезбеђивања секуларног карактера државе, успостављати антирелигиозна идеологија, која нарушава мир у друштву, дискриминишући Хришћане као религиозну већину Европе. Истичући своју подршку Влади Италије, Патријарх Кирил је истакао да европска демократија не сме да подстиче христијанофобију, постајући слична богоборачким режимима прошлости. У јануару 2010. Уставни суд Рима је истакао да, кад су хришћански симболи у питању, италијанско право је изнад правног система Савета Европе. Одлука Суда у Стразбуру не може приморати државу Италију да симбол крста уклони из школа и судова.
 
Пре но што се Уставни суд бавио овим питањем, италијански Сенат је такође водио расправу о стразбуршким необољшевицима, маскираним у судије. Сенатор Стефан Чеканти, професор Уставног права, истакао је да је симбол крста чврсто повезан са италијанском државом.
 
Италијанска Влада је одбила решење Суда у Стразбуру, позивајући се на седми члан Устава Италије и тзв. Латеранске споразуме с Ватиканом.
 
Патријарх Кирил се у борби за моралне вредности друштва, истакао, наравно, и у Русији. Када је, 2009. године, кроз покушај да се у процесу ратификације Европске социјалне повеље, у руске школе уведе обавезно сексуално васпитање, руска јавност (од родитеља, преко наставника, до националних НВО) реаговала је оштро. Истичући да је, на основу препорука Савета Европе (тачка 2, члан 11 Повеље), у Шведској, Словенији, Румунији, Молдавији, Литванији и на Кипру инсистирано на масовном увођењу сексуалног васпитања у школе, Руси су се обратили свом Патријарху истичући да обавезно сексуално васпитање противуречи традицијама породичног васпитања, нарочито традицијама православне породице, у којој се велика пажња обраћа васпитању деце у вери и чистоти; менталитету народа Русије, Уставу РФ и руском законодавству. Уношење сексуалног васпитања негативно ће утицати на морално и етичко понашање омладине, подривајући тек започету демографску политику подстицања рађања, то јест, развраћена деца тешко да ће градити јаке породице. Такође, чуо се одлучан глас против тзв. система јувенилног права, чији је циљ разарање породице.
 
Патријарх Кирил је чуо глас свог народа и 8. јула 2009. срео се са представницима врха владајуће партије Јединствена Русија, Вјачеславом Володином и Андрејем Исајевим, и изложио им ставове руских људи. Био је државни празник Дан породице, љубави и верности, и Володин и Исајев су обећали Патријарху Кирилу да ће се супротставити таквом тумачењу европске социјалне повеље који би значио уношење сексуалног васпитања и система јувенилног права. Андреј Исајев је тим поводом изјавио: С разумевањем смо примили забринутост Патријарха у вези са ратификацијом Европске социјалне повеље, и истакао да је ратификација повеље не захтева никакве промене већ постојећег руског законодавства, па ни увођење сексуалног образовања.
 
Право на приватност
 
Патријарх Кирил се истакао и у одбрани права на приватност руских грађана. Опуномоћенику Руске федерације за људска права, В. П. Лукину, упутио је 28. јула 2009. писмо у коме у стаје у одбрану грађана који, због разлога савести, не желе да се укључе у системе електронских докумената и база података, што их баца на маргине друштва. Патријарх Кирило је истакао да је углавном реч о православнима, који се брину да би употреба нових технологија могла да води тоталној идеолошкој и другој контроли над личношћу.
 
Такав развој може да буде вероватан, јер већ сада техничке могућности допуштају праћење личних контаката, кретања и куповина помоћу платних картица. Подаци о човеку који се тако саберу могу се смештати у јединствену базу. Имајући у виду несавршенство правне основе и коришћених технологија, њихову рањивост за криминално деловање, посвудашње крађе информација, што ствара реалну претњу не само за живот и безбедност појединих грађана, него и за државу у целини, сва преимућства датих технологија, укључујући лакоћу коришћења и економичност, могу бити тренутно прецртана због непрецизности административног персонала. У вези с тим, извесни грађани би желели да се користе алтернативним системом скупљања података (без личних идентификационих бројева, као и уређаја који би дозвољавали идентификацију човека без његовог знања на јавним местима, приликом куповине, итд). Такође, одречну реакцију изазивају документи који имају одређене симболе, чија целисходност и намена изазивају сумњу.
 
Дакле, борба за човека и породицу је свагда корисна. Примери из Италије и Русије то јасно показују.

У Шкотској је изведена представа у којој је Христос представљен као „транссексуалац“

„Ви мислите – бунца маларија?“, рекао би Мајаковски у „Облаку у панталонама“. Било је то, било – али не у Одеси, као у поеми Мајаковског, него, рецимо, у Француској, где је од 2000. године наовамо родитељима одузето два милиона деце, чега се ужасава чак и председник Саркози, али каже да ту ништа не може учинити.