Срби - Народ који нестаје :: Politicki ~ Geopoliticki forum

Citat

zena treba da ima pravo na izbor, bez obzira na okolnosti pod kojima je ostala trudna

Слажем се. Smile

Жене у сад, турској, саудијиској арабији, албанији,низоземској, швапској... морају да имају параво избора!!!

ЧИМЕ СЕ НЕ БАВЕ ДОКОНЕ ПАТРИОТЕ

1846. је у нашој тада modern state - Србији живело 825 000 људи а после 1903. чак 3 милиона. Каква разлика у односу на данашње изумирање нације (државе)!

да ли је толики прираштај становништва био због породиља или због тадашњег устава/устројства државе

Данашњи срБски патриоте упорно типују само на породиље

Нације не шире породиље већ „асимилаторски капацитети“, у преводу „оно“ кад неко пожели да постане Србин и изабере да живи у Србији

У јеку сталне кукњаве због демографског изумирања Срба (и тренутног ликовања због пораста у „значајном“ броју од неколико промила на ионако „огроман“ број становништва срБске у односу на црногорску „националност“ у Црној Гори (као доказ генијалне политике срБског патриотског сектора) и истовремених вапаја због обрнуте ситуације у Хрватској и на Косову а истовремене радости „тамне стране“ због „решеног“ питања српског „реметилачког фактора“) усудио бих се да, након пописа становништва у две јадранске државе Илирика, подсетим на покоју „небитну“ чињеницу и поставим једно питање.
У Хрватској је у деценији мира драстично смањен укупан број становника (са 4 437460, 2001. године на садашњих 4 290 612), почетком ратне деценије1991. тамо је живело скоро пола милиона становника више - 4 784 265). У Црној Гори је исти као пре 10 година, упркос инвестиционом буму незабележеном у историји и великој потреби за радном снагом одређених делатности које иначе тамо нема. Реч је, да подсетимо србијанске и патриоте и евроентузијасте о, судећи бар према просечној плати која је и у сиромашнијој, Црној Гори, скоро дупло већа од србијанске, две најпросперитетније од свих failed states Илирика и о две државе у којима је одлив становништва у иностранство знатно мањи него у остатку Хемског полострва. Словенија као отпочетка узорно устројена национална држава (modern state) не спада у ову групу.
Друга карактеристика свих материнскибратских држава је хидрокефалус синдром – сво становништво тежи да се нагура у један мегалополис и евентуално још један град, а знатан део територије опусти толико да не може да се прогласи ни за парк природе јер нема људи ни за ренџере. У Хрватској се развија једино Загреб, стагнирају чак и Ријека и Сплит, у Црној Гори је у свега шест од укупно двадесетиједне општине забележен пораст становништва (о овој теми у следећем наставку).
Питање гласи - нису ли ове појаве системски и конституционално (уставно) условљене с обзиром да се чак ни у малобројним бившим и јединој садашњој modern state (национално устројеним државама) Илирика не догађају, као што сам већ натукнуо на примеру Словеније. Шта ако су и београдизација, загребизација, подгорицизација, новосадизација, скупизација, приштинизација и с њима повезане депопулације читавих региона изравна и закономерна последица културалистичког, мултиетничког система?
СрБски патриоте се, као и колеге других народа, најчешће хвале историјским догађајима који су у њиховој машти толико прерађени да готово да више немају везе са „оригиналом“. Попут историјски славне ратне победе која је постала слављени пораз. С друге стране обично су слепи и глуви за „права“ цивилизацијска постигнућа свог народа, она којим би се паметан поносио. Једно од таквих заборављених значајно је за тему овог текста. Елем, 1846. је у нашој тада modern state - Србији живело 825 000 људи а после 1903. чак 3 милиона. Каква разлика у односу на данашње изумирање нације (државе)!
Питање да ли је толики прираштај становништва био због породиља или због тадашњег устава/устројства државе личи на дилему корнер или Шурјак. Али није.
Данашњи срБски патриоте упорно типују само на породиље, па решење садашње невеселе демографске ситуације виде у идеологијама које ће младе спонзоруше са сплавова експресно прешалтовати у СрБкиње из емисије „Време је за бебе“ а од Пинк/Б92/МТВ Адриа фенси, депилираног и очупаних фазонираних обрва, беземљаша Србина начинити домаћина (чега, „небитно“ је питање). На тај начин, уколико би се одмах постигао „авганистанско“-„шиптарски из доба Тите“ прираштај, Срби би се заиста регенерисали „већ“ за двестотињак година, цифре не лажу.
Влaсти и иделолози first modern state of Serbia на такве “биологизме“ нису давали пет пара. Смислили су, у сарадњи са идеолозима других слободних нација[i] само једну „неочекивану“ реченицу („...која се изненада појављује и решава све“) Сретењског устава: „роб ступањем на тло Србије постаје слободан човек“.
Треба бити свестан да ова реченица данас менталном склопу насталом у систему који протежира патетично празнословље и не звучи друкчије него као још једна песничка фигура сеоских песника (оних који, по сасвим прецизној и тачној дијагнози Милована Витезовића, у Србији замењују филозофе[ii]). Али она је била намењена сасвим друкчијим од данашњих – Србима тадашњег покољења. За разлику од поданика, данашњег populusa Илирика, који је социјализован већ скоро век у империјалном систему „мултиетничности“, очеви и дедови тадашњих углавном су се управо доселили у ратом и сеобама опустошену Шумадију из земаља носиоца континуитета са Римском цивилизацијом слободних грађана - Млетачке или Дубровачке републике и Црне Горе. Друга доминантна имиграциона струја су били (искварено) латински говорећи Цинцари, Аромуни (Римљани) протерани из свог средишта града Москопоља у Албанији. И једни и други су своју самосвест управо градили на „власности“, предању о Влашком статусу (привилегијама), што није ништа друго него формално признавање статуса слободних пуноправних грађана Рима populusu Илирика који се историјски десио 3. године НЕ, (а горе поменуте државе наставиле да га поштују), као differentia speccifika у односу на поданике – рају и кметова суседних империја. То је право исходиште и суштина српске националне свести. Потискивање историјске чињенице да су Срби (дакле и Хрвати) један од настаријих конституцијских народа Европе говори колико сепаратни „националисти“ који су исходишно и пројектовани ради спречавања пропасти Аустријске империје (читај конституисања модерне државе/нације започетог српском револуцијом) измишљањем „цивилизацијских разлика“ унутар народа, звали се они Усташе или Југословени некад или данас Образ или РЕКОМ, раде у корист штете сопственог народа.
У грађанском кључу (за разлику од рајинског празнословља) ова реченица Сретењског устава је чист облигациони однос између појединца – потоњег слободног грађанина и пуноправног припадника нације и државе Србије.
а) ступање на тло Србије је добровољан чин, ерго „нико те није терао“ сам си преузео личну одговодност и изабрао баш Србију. Овај моменат добровољности у националном избору који подразумева и добровољно прихватање политичког система, а нарочито националних вредности, тешко је објаснити данашњим покољењима на примеру краљевине Србије јер се стално меша са данашњим истоименим протекторатом, али лако на примеру САД. Избором живота у САД постајеш Американац и прихваташ „american way off life“, дакле нема више каменовања неверних жена, ма колико приватно остао нпр. муслиман у верском смислу.
б) „престаје бити роб“ значи између осталог да држава гарантује статус равноправног грађанина, „као што смо сви ми“. И овде имамо проблем са празнословним контекстима, јер је појам „заједница свих слободних грађана“ у системима културалистичке индоктринације одвојен од свог синонима нације. У преводу на „амерички“ добијањем држављанства САД постајеш Американац „ко и сви“, без обзира на расу, етничко порекло или верску традицију које се „смештају“ у сферу приватног, личног. Ал ајд мајчин сине преведи ти то на српски данашњим етноцентрично индоктринираним Србима (а да те не линчују). СТУПАЊЕМ НА ТЛО СРБИЈЕ држава ти гарантује да ПОСТАЈЕШ СРБИН КО И СВИ МИ, БЕЗ ОБЗИРА НА ЕТНИЧКО и свако друго ПОРЕКЛО. А баш је тако било (и треба опет да буде)!
Данашњим Србима је незамисливо да су хиљаде и хиљаде тада жудели да постану Срби и да су желели да се асимилују у Србе толико темељно да су многи (Чеси, Словенци, Немци, Истријани ...) прихватали и православну веру у склопу националних вредности, а да на то нису били присиљавани нити тиме условљавани. Стање сасвим друкчије од данашњег императива „ко није православац тај Србин не може бити“ (па су и ефекти – депопулација нпр., дијаметрално супротни).
Има једна „цака“ за српске етноцентристе коју ћу ексклузивно да им „продам“, која „егзактно“ открива ко сигурно није „етнички Србин“. Свако коме је крсна слава – српски светац (свети Сава, свети Мрата и сл.) прихватио ју је приликом преласка у православну веру у ова времена, на конкретну препоруку православне цркве. „Старији“ Срби славе свеце из првих хришћанских времена – арханђеле, апостоле, прве мученике и сл. Слично, и други „стуб“ српског идентитета – презиме на ић, као и увођење самог сталног презимена (уместо презимена по очевом имену, како је тада било чешће), резултат је такође конкретне административне обавезујуће одлуке државе приликом пописа становништва и карактеристична је само за просторе краљевине Србије (другим речима ко зна како су се и да ли су се уопште пре тога презивали). Било је премало времена од 1912. да се поступак спроведе и у Македонији, па они остадоше на ски, иначе би и они имали „српска“ презимена, док након уједињења поступак није више спровођен, па тамошњи Срби остадоше Гузине, Борете, Калембери, Кажанегре, Денде, Парапиди, Лагатори и сл. „античка“ презимена. Објашњење „утемељености“ трећег „идентитетског стуба“ шајкаче – кроатен капе, позната је надам се
Но, само декларативно обећање слободе сигурно није привукло толике робове. Држава је тада плански насељавала становништво и бесплатно делила земљу на опустошеним територијама онима који је обрађују. Уочљиво је да је стање необично слично и сада, ободне територије уз границе остале су готово без становништва, али држава ради дијаметрално супротно. Док нашим парама стимулишу мултинационалне компаније са по 10 000 евра по новом радном месту мизерних надница, властима не пада на памет да, у време нпр. незајажљиве глади платежног огромног руског тржишта за нашим квалитетним воћем и поврћем чије конзумирање је тамо статусни симбол, сличну стимулацију понуди власницима пољопривредних земљишта уз границе, бар док их, притиснути порезима на имовину и за необрађено земљиште у најави, не продају мултинационалним компанијама за бедне паре. (идеју о кредитним стимулацијама за куповину монтажних кућа, једне од ретких заиста успешних индустрија и квалитетних „брендова“ у Србији, попут оних за куповину ФИАТ Пунта тек откада је италијански боље да не помињем). Зар није очигледно да је ово системског карактера барем онолико колико је било „транспарентно“ (како се данас каже) поступање совјетских власти кад су “отворено комунистички“ прогласиле темељито укидање приватног власништва (повезано са одумирањем државе), читај сваке личне независноти – све до забране „политички неподобне“ козе као „сиротињске мајке“? С козом наиме, ни најсиромашнија породица не може да умре од глади, дакле самоодржива је, што је права позадина идеолошке измишљотине да коза уништава траву.
Има једна реч у српском језику која повезује слободу, власништво, тј. имање и управљање, власт. То је власност. Неки и име Власи повезују са овим појмом (или обрнуто), што је сасвим у складу са помињаним исходиштем из 3. века НЕ. Да обрнемо ствар, не можеш бити слободан ако ниси независтан и самоодржив. А одржавати можеш само ако имаш шта и чиме. Империјални системи се заснивају на подаништву, тј. неодрживости и зависности становништва, грађански обрнуто на независности, само-сталности. Стуб демократије је приватно власништво, исто оно чега се данашњи populus разним мерама (пре свега порезима и пренадуваним харачима попут инфостана) планетарно сили да се лиши.
Данас се отворено протежирају наднационалне тзв. postmodern states[iii], што је еуфемизам за оно што се некада звало колонијална метропола, против modern states, које сами присталице ових првих дефинишу као традиционалне националне демократске државе, а већина држава циљано постају failed states, што је опет не-баш-еуфемизам за колонијалне периферије и протекторате. Није стога нека мудрост открити да је свака држава која није национално устројена сигурно пројектована конститутивно да постане, ако већ није, failed states, попут Србије Коштунициног устава (по хиљадити пут оно о српском „владајућем“ народу и некаквим осталим грађанима Србије као два ентитета) или остале „мултиетничке“ (појам супротан од нације, нација укида „мултиетничност“) земље Илирика.
Какве ово везе има са демографијом да се наслутити аналогијом са описаним демографским бумом краљевине Србије. Нације не шире породиље већ „асимилаторски капацитети“[iv], у преводу „оно“ кад неко пожели да постане Србин и изабере да живи у Србији. Каква утопија! Да ли?!
У једној емисији „Вече са Иваном Ивановићем“ исти је испричао и овај виц: „У Србији има 2000 азиланата који овде желе да остану. БОЖЕ КОЛИКО БУДАЛА ИМА НА ОВОМЕ СВЕТУ.“ Анализирајмо ко је будала.
Пре десетак година једна од бизарних идеја Вука Драшковића прошла је потпуно неопажено. Он је наиме предлагао да Србија да држављанство свим заинтересованим имигрантима без икаквог условљавања, не само онима декларисаним као Срби. Мислио је првенствено на становништво са екс СФРЈ територије, међутим тамо нема „вишка“ ни за „сопствене“ потребе. Предлог да сада крајње непривлачна држава старачког становништва индоктринираног „екстремним идеологијама“[v]због којих је у латентном или отвореном грађанском и „међуетничком“ сукобу и опустелих територија проба да на овај начин обнови становништво чини се на први поглед рационалним. Међутим, предложити да нација земље која има у изобиљу најзначајније стратешке сировине због којих ће се у овом миленијуму водити ратови – пијаће воде, обрадиве земље, благородне климе и стратешких пловних водотокова, прихвати туђинско становиштво без икаквог условљавања, крајње је будаласт. Човечанство је пуно Ивановићевих „будала“ рођених у безводним каменим пустињама Авганистана или Курдистана, леденим Сибира или пешчаним Арабије или маларичним мемљивим прашумама Африке, којима пејсаж Србије личи на „џенет“ на овом свету у ком би радо живели. Ко прошета Атином само пар улица од туристичке Плаке схватиће да су они већ пред Србијом и да ће ускоро крочити у Србију била она Драшковићевски без или поново са асимилаторским капацитетом. Размислимо шта ће се десити ако навале на овако устројену Србију. Да ствар буде занимљивија, становништво државе којој уз Нигерију предвиђају највећи демографски бум је – православно[vi] (као уосталом и половина Курда из релативног суседства који су баш из тог разлога већ преплавили Грчку).
У мултикултуралној и мултиетничкој Србији каква је конституцијски данас ове новопридошлице би након добијања држављанства спадале у оне Коштуницине „остале грађане Србије“, будући неуклопиви као ни „другосрбијанци“, тј. већ сада „већа“ половина становништва, у ригидан принудни идентитет срБског етноса који оличава већ легендарна дефиниција извесног мр. Бориса Миросављева „„Српска национална свест је свест о српској парадигми и зато се, у пуном смислу, Србима могу сматрати само они који имају ту свест ... Најважнија одредница српске парадигме је православна вера и њеним губљењем делови српског становништва су увек прелазили у несрпске или противсрпске етничке заједнице или нације“ (мада, шта ако навале православни Етиопљани и Курди? Били би Срби у скоро пуном смислу?!) .
Међутим, с обзиром да право на етничке мањинске савете имају само „етничке групе“ које су овде аутохтоне, а нација као заједница свих грађана начелно није предвиђена, њихов статус би мало „висио“. Они би статусно и идентитески били „нико и ништа“, тј. „рупа у (Коштуницином) Уставу“. Диван предуслов за интифаду.
Уставна конституција Србије утиче и на селекцију имиграната. Наиме, као failed states, у склопу политике „Европа нема алтернативе“ дужна је да спроводи директиве наднационалне владе „меке империје“ postmodern state of United Europe, а јасно је да је, слично Грчкој у случају Албанаца, баш Србија предвиђена као брана навали имиграната у ЕУ са „ове банде“. Елем, биће(мо) преплављена(и) на све спремним очајницима које ће(мо) морати да заустави(мо) и збрињава(мо), који су овде на пропутовању и немају никакав сентимент према Србији и Србима, дапаче.
Сасвим друкчија слика била би у хипотетичком случају нове српске револуције (трећег српског устанка?), тј. ре-конституције Србије као modern state. Нација као концепт базира се на приватном власништву. Нација је колективни власник земље, припадници нације су практично акционари. Није лоше бити деоничар земље са таквим ресурсима, многе Ивановићеве „будале“ би то пожелеле. Власник куће је онај који одређује и кућни ред, што (прихватање националних вредности које свакако не смеју бити „Мирослављевски“ ригидне да потпуно униште „асимилаторске капацитете“) омогућава између осталог и селекцију имиграната сукладно нашим вредностима.
С друге стране јавно располагање и одлучивање свих грађана/нације у заједничком интересу о базичним ресурсима (то је „оно“ кад није Кока Кола власник пијаће воде а мултинационалне компаније или „међународна заједница“ преводница на Ђердапу) је тачка консенсуса и спајања стремљења „поштених“ левичара и њихове социјалне правде и „поштених“ десничара и њихове идеје правог националног суверенитета (не оног лажног којег секцира Владимир Милутиновић као Националистичку идеологију) и само-сталности. И једни и други би се лако сложили нпр. да је боље нелихварски кредитирати сопствене грађане него поклањати новац пореских обвезника (нас) мултинационалним компанијама да би лакше израбљивали нашу радну снагу само док је јефтина (Борис Тадић је на изборима добио гласове између осталог и експлицитним обећањем током кампање да ће италијанске фирме преселити из Румуније јер је наша радна снага јефтинија). Србију су путописци 19. века и без fisibility студија препознавали као „рај за сиромашне“. Где се изгубио?

http://branali.blogspot.com/2011/07/blog-post.html