Sabor SPC
Lažni potpisi na peticiji grupe monaha za odbranu vladike Artemija
Ž. J. - N. R. | 22. 04. 2010. - 00:02h | Foto: Beta | Komentara: 5

Saboru SPC poslata je još jedna peticija u odbranu vladike raško-prizrenskog Artemija i monaha Simeona Vilovskog. Peticiju za koju autori navode da iza nje stoji stotinak monaha, zapravo je potpisao manji broj monaštva Eparhije raško-prizrenske.


Na prvi pogled uočljivo je da tekst kojim se napada autoritet patrijarha i Sinoda SPC potpisuje isti autor u ime više ljudi. A među onima koji su stali u zaštitu vladike Artemija je i „manastir Braina” kod Medveđe, koji je građen bez dozvole. Na peticiji ispod koje se potpisao iguman manastira Crna Reka Nikolaj, stoje i imena osoba koje više nisu u eparhiji, ima potpisa izbačenih iskušenica koje su udaljene iz manastira zbog necrkvenog ponašanja, a šest potpisanih su iskušenici… Među potpisnicima peticije nema monaštva iz većih manastira koji KiM nisu napustili ’99. Nema nijednog potpisa iz Pećke patrijaršije, Deviča, Dečana, Budisavaca, Sokolice, a nije se potpisala ni igumanija gračanička sa većim delom sestrinstva. Na peticiji je izostao i potpis igumana Sopoćana, te potpisi manastira Tušimlje, Vračevo, ali i većine monaha iz Banjske gde je odbegli monah Simeon Vilovski bio iguman.


U SPC ocenjuju da je reč o peticiji odmetnutih monaha i da čitavu kampanju protiv SPC vode tri odmetnička manastira - Crna Reka, Sveti Arhanđeli kod Prizrena i Devina Voda. U saopštenju se navodi da je protiv većine potpisnika ranije pokrenuta kanonska odgovornost zbog nepoštovanja svoje crkve, ali i jer „aktivno rade na zbunjivanju i podbunjivanju vernog naroda u eparhiji i van nje”. Ali ima i onih, kako se navodi, poput igumana Zočišta Stefana, koji se, primera radi, „žalio na situaciju u eparhiji za vreme uprave episkopa Artemija i tražio da zbog nje pređe u Nišku eparhiju, a pošto mu patrijarh nije dao kanonski prijem, sada je i krenuo u odstupničko delovanje”.



Ova peticija je druga po redu. Poslednjih dana je na ulicama gradova nuđeno potpisivanje apela prepunog govora mržnje čiji su autori isti monasi. Istovremeno je štampana knjiga koja je takođe trebalo da bude u odbranu vladike Artemija. Ne zna se ni ko ju je platio ni štampao. Potpisani su jedino priređivači magistri na Pravnom fakultetu u Kragujevcu Zoran Čvorović i Sonja Spasojević. Rukovodstvo fakulteta ogradilo se od ove knjige. „Blicu” je rečeno da čekaju odgovor SPC posle čega će odlučiti o sudbini priređivača.


Vladika Artemije nije juče svedočio u istrazi koja se vodi protiv vlasnika GP „Rade Neimar” Predraga Subotičkog i arhimandrita Simeona Vilovskog koji se sumnjiče da su proneverili 440.000 evra eparhijskih para. Saslušanje je odloženo do odluke Apelacionog suda o zahtevu za izuzeće istražnog sudije Višeg suda. Zahtev za izuzeće podneo je branilac Vilovskog Branislav Tapušković pošto mu je sudija ranije uskratio pravo da prisustvuje saslušanju svedoka.


Izvor: Blic

U OČEKIVANJU RASPLETA U RAŠKO-PRIZRENSKOJ EPARHIJI: ARTEMIJU NUDE PREMEŠTAJ, ALI ON ODBIJA

nedelja, 25 april 2010 23:05

Episkop zvorničko-tuzlanski Vasilije Kačavenda kaže da je važno "biti trezven i pravedan u merenju svega onoga što je uradio vladika Artemije tokom svih ovih godina na Kosovu“

Stanje u Eparhiji raško-prizrenskoj i njen privremeno razvlašćeni episkop Artemije Radosavljević biće glavna tema najvišeg crkvenog zakonodavnog tela Srpske pravoslavne crkve, Svetog arhijerejskog sabora ( crkvene skupštine), čije redovno godišnje višednevno zasedanje počinje u ponedeljak 26.aprila u Beogradu.

Na saborskom razmatranju trebalo bi da bude akt Svetog arhijerejskog sinoda (crkvene vlade) "o kanonskim i drugim prestupima" episkopa raško-prizrenskog Artemija, za koji je bi zadužen da ga sačini episkop dalmatinski Fotije na osnovu nalaza sinodske komisije koja je od 10. februara ispitivala stanje i materijalno poslovanje u Eparhiji raško-prizrenskoj.

Uprkos nagađanjima da u vrhu SPC postoji apsolutna većina za pokretanje postupka radi utvrđivanja kanonske odgovornosti vladike Artemija, episkop zvorničko-tuzlanski Vasilije Kačavenda smatra da je " komplikovano to pitanje i ne može se preko kolena rešavati".

On smatra da je važno "biti trezven i pravedan u merenju svega onoga što je uradio vladika Artemije tokom svih ovih godina koliko je proveo na Kosovu, kao najodgovornije i najvažnije lice Raško-prizrenske eparhije".

- Jednostavno, mora se zaštititi i priznati sve ono dobro i valjano što stoji iza njega, jer to on nije radio u svoje privatno ime. Sve dobro što je uradio, a uradio je mnogo toga, on je činio u crkveno ime i to nikada neće propasti. Kao i sa svima nama, to će ostati zabeleženo za večnost, bez obzira šta s njim bude bilo. Naši podvizi žive, čak i onda kada se govori o našim greškama i propustima. Ne bih više govorio na tu temu, jer ćemo se njom pozabaviti ozbiljno, ali i bratski, nošeni jevanđeoskom mudrošću na sednici Svetog Arhijerejskog Sabora - smatra vladika Vasilije u izjavi za beogradske medije.

Vladici Artemiju, kako se spekuliše, trebalo bi na Saboru da navodno bude ponuđeno, od pojedinih episkopa, da prihvati premeštaj na drugu eparhiju ili da se penzioniše, a zauzvrat bi pred građanskim sudom mogao da bude obustavljen sudski proces, odnosno povučena krivična prijava Sinoda (crkvene vlade) protiv Artemijevih saradnika koji se sumnjiče za proneveru više od 300.000 evra, Predraga Subotičkog, direktora graditeljskog centra "Rade Neimar", koji je u pritvoru, i arhimandrita Simeona Vilovskog čije se izručenje traži od Grčke".

Artemije, međutim, kako se može čuti od njegovih pristalica, nameran je da "do kraja istraje u dokazivanju da nema naznaka za njegovu kanonsku odgovornost, kao i da nije bilo ni pronevere ni zloupotrebe, već da je reč o njegovom političko-ekumenističkom odstrelu".

Ovu tezu zastupa u pismu crkvenoj skupštini i Zajednica opština Kosova i Metohije koja je u pismu Svetom arhijerejskom saboru i patrijarhu Irineju izrazila očekivanje da će Sabor vratiti vladiku Artemija na episkopski tron, jer je on „pravi garant i jedina nada opstanka Srba u južnoj pokrajini“.

- Sigurno je jedan od motiva za smenu vladike bio i njegov odnos prema ekumenizmu, kao i o dolasku pape u Srbiju, gde su stavovi našeg vladike, koje mi apsolutno podržavamo, tradicionalni i konzervativni - navodi se u pismu ove organizacije.

U međuvremenu pojedini episkopi pod naslovom "Voljenoj u Hristu braći arhijerejima..." uputili su dopis na četiri strane svim vladikama poručujući između ostalog da im u slučaju oko episkopa raško-prizrenskog Artemija " na korist bude sloga a ne razdor" i da se "na jedan tas vage stave sva akta kojima je naš brat episkop Artemije branio svoja kanonska i ustavna prava u oblasti poverene mu raško-prizrenske episkopije, a na drugi tas staviti sva akta kojima su osporavani njegovi stavovi i postupci"

Pismom se traži i objašnjenje "po kom osnovu je Sinod mimo Sabora aktivirao penzionisanog episkopa Atanasija i postavio ga za administratora Eparhije raško-prizrenske, ali i kako je episkop bački Irinej, u ime Sinoda, više puta javno izrekao konačan sud nad episkopom Artemijem".

Ovim dopisom traži se takođe da se "onemogući uvođenje prakse uzurpiranja arhijerejskih prava zagarantovanih sveštenim kanonima, već da se podrži i snaži duh slobode i bratoljublja izražen u crkvenoj sabornosti dejstvom Duha svetog što isključuje samovolju svakog pojedinca" .

''Zamenom uloga i nadležnosti unutar Crkve, odnosno odstupanjem od sabornog odlučivanja koje mora biti plod dejstva Duha svetog, stvari su toliko ispuštene da su postale predmet živog raspravljanja i povod dubokih podela, ne samo među nama arhijerejima, nego i u verujućem slovesnom stadu koje nam sve češće i opravdano ukazuje na nastali besporedak i kvarenje vere”.

Smisao ovakvog oglašavanja, prema navodima autora, ne svodi se isključivo na odbranu episkopa Artemija kao pojedinca, nego na odbranu sabornosti, kanonskog, ustavnog i bogoslužbenog poretka u SPC.

Pored ovog dopisa učesnicima Sabora biće podeljeno i privatno izdanje zbornika dokumenata " Istina o slučaju vladike Artemija" koji su priredili Zoran Čvorović i Sanja Spasojević, asistenti Univerziteta u Kragujevcu.

Očekuje se takođe da se pred svetim arhijerejskim saborom nađe i apel u Artemijevu odbranu, koji je, prema saopštenju iz manastira Crna Reka potpisalo 105 monaha, a prema rečima crnorečkog monaha Antonija, i više od 10.000 građana sa punktova iz nekoliko gradova Srbije, ali i dijaspore pošto je apel potpisivan i preko interneta.

Pristalice vladike Artemija iz redova monaštva, prema rečima crnorečkog monaha Antonije, prvi bi pozdravili njegovo "okajavanje grehova i duhovni oporavak u zatvoru, ako bi postojala Artemijeva odgovornost u koju oni nisu ni verovali, a koje kako se ispostavlja - nema".

Takođe,u potrazi za dokazima o finansijskim malverzacijama, iako građanski sud vodi istragu, prema navodima Artemijevih pristalica, pojedini emisari iz eparhije, koja je trenutno pod Atanasijevom upravom, uoči crkvene skupštine obilazili su po Srbiji podizvođače građevinskih radova na manastirima koje je na KIM gradio Predrag Subotički i "Rade neimar" u nameri da pronađu dokaze ili izdejstvuju priznanje podizvođača da su bili islaćivani na crno. Međutim, pokušaj je propao.

S druge strane, Sinod je od vladike Artemija tražio da dostavi izveštaj da li poseduje privatne bankovne račune, koliko novca na njima ima i ko je ovlašćen da tim parama raspolaže. Stručnjaci za crkveno pravo, koji zbog delikatnosti situacije hoće da ostanu anonimni, objašnjavaju da načelno episkopi ne bi trebalo da imaju privatnu imovinu, mada kanoni ne isključuju takvu mogućnost.

- Pitanje zasebne imovine episkopa regulisano je 40. apostolskim kanonom i poznato je u Crkvi od ranih vremena. To može biti imovina koju je stekao kako pre stupanja u klir, tako i tokom episkopske službe, bilo da je reč o nasledstvu bilo o zakonitim poslovima, koji su u skladu s hrišćanskim moralom. Episkop ne može da se koristi eparhijskim prihodima i crkvenom imovinom za sticanje lične imovine - izjavio je pravni istoričar Zoran Čvorović sa Pravnog fakulteta u Kragujevcu.

On napominje da „episkopi kao svaki titular prava svojine može punopravno da raspolaže svojom imovinom, a da je jedino ograničenje što ne može da je zavešta licu koje nije hrišćanin“.


Procedura glasanja
Redovno godišnje višednevno zasedanje Svetog arhijerejskog sabora pod predsedništvom patrijarha Irineja Gavrilovića počinje u ponedeljak i očekuje se učešće svih 45 episkopa iz otadžbine i rasejanja. Mada u radu mogu da učestvuju i vikarni (pomoćni) episkopi oni prilikom donošenja odluka (osim prilikom izbora novog patrijarha), prema crkvenom zakonodavstvu nemaju pravo glasa. Odluke se donose nadpolovičnom većinom glasova 36 aktivnih episkopa. Takođe, kada je reč o autonomnoj kanonskoj Ohridskoj arhiepiskopiji, u arhijerejskom saboru SPC jedino glasa arhiepiskop Jovan Vraniškovski, što je ukupno 37 vladika.

Saboru prethodi Sveta arhijerejska liturgija u Sabornoj crkvi u Beogradu i priziv Svetog duha u pridvornoj kapeli, dok je početak plenarne sednice planiran za popodne u Patrijaršijskom dvoru u Beogradu.


Preborojavanje glasačkog tela
Kako se može čuti u upućenim crkvenim krugovima, Artemijevi protivnici uvereni su da imaju nadpolovičnu većinu od 19 glasova u Saboru. Jer, kako pojašnjavaju, vladike Amfilohije Radović je prilikom izbora za patrijatrha osvojio 25 glasova i Irinej Bulović 23, a njih dvojica su i članovi ovog sinodskog saziva koji traži ispitivanje Artemijeve kanonske odgovornosti. S druge strane Artemijeve pristalice uzdaju se u vladike tradicionaliste, pre svega u banjalučkog Jefrema (osvojio 22 glasa), ali i u zvorničko-tuzlanskog Vasilija, banatskog Nikanora, valjevskog Milutina, itd.


Kanonizacija arhimandrita Justina?
Pred crkvenom skupštinom trebalo bi da se nađe i izbor novog episkopa Eparhije niške i u tom smislu pominje se ime vikarnog vladike Jovana Purića iz Crne Gore. Pored izveštaja o finansijskom poslovanju, problemima i aktivnostima eparhija SPC u otadžbini i rasejanju od prošlogodišnjeg do ovogodišnjeg Sabora, očekuje se da crkvena skupština pokrene i temu arondacije (deobe) velikih eparhija u otadžbini i dijaspori, kako ni jedna, prema objašnjenjima u episkopatu, radi efikasnog funkcionisanja ne bi trebalo da ima više od 300.000 vernika na svojoj teritoriji, a ta podela dovela bi i do izbora novih episkopa

Nagoveštava se takođe mogućnost da srpske vladike započnu debatu o uvođenja u red svetitelja arhimandrita Justina Popovića, čija je večna kuća u manastiru Ćelije kod Valjeva.

Imovina mora biti javna
U slučaju da episkop poseduje privatnu imovinu, uključujući i račune u bankama, neophodno je da ta imovina bude javna i da se zna šta je crkveno, a šta episkopovo privatno vlasništvo.


Izvor Vesti, Frankvurt
http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/48000/Artemije-prvi-na-udaru

Da se ne zaboravi :

"...1. Jednoga dana dođe Isus rano izjutra ponovo u hram, i narod sav dođe k Njemu; i On sede i poučavaše ih.

2. A pismoznanci i fariseji dovedoše Mu ženu jednu uhvaćenu u preljubi, i postavivši je u sredinu rekoše Mu: "Učitelju, ova je žena upravo uhvaćena u činu preljube. A Mojsije nam u zakonu zapovedi da takve kamenujemo. Ali šta Ti kažeš?"

3. A oni rekoše ovo da Ga iskušaju, ne bi li pronašli štogod da ga optuže. A Isus se sagnu i pisaše prstom po zemlji, kao da ih ne čuje.

4. A kad ovi nastaviše da ga pitaju, On se uspravi i reče im: "Koji je među vama bez greha neka prvi baci kamen na nju."

5. I saže se opet dole i pisaše po zemlji. A oni koji to čuše, postiđeni od svoje savesti iziđoše napolje, jedan za drugim, počev od starešina pa do poslednjeg; i ostade Isus sam, samo žena ona stajaše još tu.

6. A kad se Isus uspravi i ne vide nikoga osim žene one, reče joj: "ženo, gde su oni, tvoji tužitelji? Zar te niko ne osudi?" Ona Mu reče: "Niko, o Gospode." A Isus joj reče:"Onda te ni Ja ne osuđujem. Ne greši više odsada, idi u miru." (Pogl. 36, 1-6)..." !

dobra ideja da se problem što bezbolnije reši.

nije sustina u tome nego u ovome:


jel treba dalje objasnjenje?

SPC za rešavanje problema u saborskom duhu
Većina vladika neće da razmatra peticiju podrške Artemiju
Ekipa „Blica” | 27. 04. 2010. - 00:02h | Foto: Z. Raš | Komentara: 0

Većinski stav vladika Srpske crkve je da se svi problemi rešavaju u saborskom duhu, a ne na ulici i putem peticija, moglo se juče čuti u Patrijaršiji, prvog dana zasedanja Sabora SPC. Po svemu sudeći, većina vladika je svesna kanonske odgovornosti episkopa raško-prizrenskog Artemija. Gotovo sigurno najbliži saradnik vladike Artemija Simeon Vilovski biće raščinjen.
 
Prvi put posle tri godine Saborom predsedava patrijarh

Peticija kojom se vladika Artemije proglašava jedinim ispravnim pravoslavcem, a napada autoritet Sinoda, nije predata Saboru. Ovaj apel nuđen je na potpisivanje nekoliko nedelja po svim većim gradovima i putem interneta i prikupljena su 14.643 potpisa. Sabor SPC je doneo odluku da se peticija ne razmatra. U skladu sa molbom Crkve da se zasedanje Sabora odvija u miru, policija nije dozvolila da tokom zasedanja uđe u Patrijaršiju grupa koja je skupljala potpise. U Patrijaršiji za „Blic” kažu da vladike smatraju da je prikupljanje potpisa po ulicama „necrkven čin”.


- Sabor neće uzimati u razmatranje peticiju jer u Crkvi ne postoji praksa da se peticijama i uličnim delovanjem vrši pritisak. Vladike će rasuđivati saborno i na njih niko ne treba da vrši bilo kakav pritisak - kažu u Patrijaršiji.



Na samom početku prolećnog zasedanja Sabora, počev od zajedničke liturgije koju je služio patrijarh Irinej, a potom i tokom pauze do poslepodnevnog dela zasedanja, bilo je jasno da poglavar SPC i Sinod uživaju podršku Sabora.
Juče u 16 časova počelo je zasedanje utvrđivanjem dnevnog reda, a do poslednjeg trenutka je bilo neizvesno koja će po redu tačka biti slučaj Raško-prizrenske eparhije. Od toga zavisi i kojim će tokom teći prolećno zasedanje Sabora, a time da li će na dnevnom redu uopšte biti i više godina odlagane podele eparhija. Namera je da se veće eparhije usitne kako bi se njima adekvatnije upravljalo. U javnosti je pominjana podela Beogradsko-karlovačke eparhije.
Vladike će dobiti i izveštaj Sinoda o stanju u Raško-prizrenskoj eparhiji.

 

Tamošnjem vladiki Artemiju, koji je do ovog Sabora privremeno razrešen administrativnog upravljanja Eparhijom, zamera se što nije izvršio nijednu odluku Sabora, a mešao se u poslove drugih eparhija. Vladici se stavlja na teret i što se u Eparhiji raško-prizrenskoj ponašao kao da je njegovo privatno vlasništvo. Vladike juče nisu želele konkretnije da iznose stav o stanju u ovoj eparhiji. Od episkopa se, ipak, moglo čuti da se mora priznati da do sada nijedan episkop SPC nije odbijao odluke Sabora kao što je reč o vladici raško-prizrenskom. U krugovima bliskim Crkvi juče je navođeno da vladika Artemije nema podršku Sabora.


Ovo zasedanje Sabora je prvo posle gotovo tri godine kojim predsedava patrijarh.
 
Proglašenje Ave Justina Popovića za sveca
Na Saboru jedna od tačaka dnevnog reda trebalo bi da bude proglašenje Ave Justina svetim. Ava Justin Popović (1894-1979) je već od naroda proglašen svetiteljem. Bio je profesor Bogoslovskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, a jedan je i od osnivača srpskog filozofskog društva. Osim žitija, sabrana dela Justina Popovića imaju 33 toma. Govorio je tečno grčki, ruski, nemački i engleski jezik i bavio se prevođenjem.

Izvor: Blic

Oko 135.000 zaposlenih ide na posao bez zarada
Radnici bez plate ničija briga
Aleksandar Rodić | 25. 04. 2010. - 00:02h | Foto: Z. Raš | Komentara: 48

Već osam meseci Srba Stošić iz Vranja nije primio ni dinar u firmi u kojoj je proveo čitav radni vek. Porodica živi od ženine penzije koja iznosi 20.000, a s tim parama treba izdržavati sina gimnazijalca i studenta u Beogradu. Zbog takve situacije Stošići kažu da se nisu odrekli samo hleba, mleka i lekova, a koliko dugo će moći da priušte i ovo, ne znaju.
 

Srbina supruga nam kaže da im je život nikad teži. Rođake na selu nemaju, pa ne mogu da računaju ni na džak krompira, lekovi su skupi, ona zbog bolesnog deteta ne može da traži povremene poslove, a život i na jugu košta dosta. Ne pamti kada su poslednji put izašli u grad ne bi li prošetali i popili sok, a životu dostojnom radničke porodice više se ni ne nadaju.


Čak 135.000 radničkih porodica se nalazi u ovoj situaciji. Iako su zaposleni, platu ne primaju. Njihove porodice gladuju, a vlast koja ih je često sumnjivim privatizacijama dovela do prosjačkog štapa tvrdi da muka svakog petnaestog radnika nije njihova briga. „Blicu nedelje“ je rečeno u Ministarstvu finansija i Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja da za probleme ovih porodica nisu nadležni. Prava adresa je, tvrde, Ministarstvo za rad i socijalnu politiku u kojem već dve nedelje ne možemo dobiti odgovore koji se tiču potresne i sramotne statistike. Istina, ministar Rasim Ljajić ume da izađe u javnost s podacima od kojih se diže kosa na glavi, ali kada na red dođu konkretni planovi za spasavanje davljenika, oni se ili čuvaju od očiju javnosti, ili ih, što je verovatnije, nema.



Ono čega ima, i to na pretek, jesu prazni stomaci. Ljuban Žigmund iz ekonomskog tima Saveza sindikata navodi i da ova agonija traje godinama, kao i da se stanje popravljalo sve do prošle godine, kada su kola opet krenula nizbrdo.
– Od 2004. broj onih koji rade a ne primaju zaradu je krenuo da se smanjuje, da bi u 2009. opet zabeležio porast, čime je još 30.000 zaposlenih ostalo bez plate. U ovu situaciju smo dospeli pre svega zahvaljujući lošim privatizacijama jer ta preduzeća ne rade kako treba, a u mnogim slučajevima situacija je gora nego dok je gazdovala država – kaže Žigmund.


Da su generatori ove bede neodgovorni i nesposobni vlasnici kojima je isti takav državni aparat poverio sudbine desetina hiljada radničkih porodica, svedoče i podaci Inspekcije za rad. Njihova kontrola je pokazala da se radnicima plate najduže ne isplaćuju u preduzećima koja se nalaze u postupku restrukturiranja, procesu privatizacije ili je u njima sprovedena loša privatizacija.


Oni tvrde da njihovi inspektori i te kako imaju posla. Inspekcija je prošle godine podnela 3.000 zahteva za pokretanje prekršajnog postupka, međutim, nakon podnošenja prekršajne prijave kada njihove nadležnosti prestaju, probleme stvara neefikasna država.


– Naši inspektori na terenu svakodnevno kontrolišu poslodavce, ali shodno Zakonu o radu mi možemo podneti samo prekršajnu prijavu. Onda se javljaju problemi jer su računi nekih od tih poslodavaca u blokadi, prekršajni postupci predugo traju, izriču se kazne ispod minimalnog iznosa, a često predmeti zastarevaju, što dovodi do obustave prekršajnog postupka – kaže Radovan Ristanović, direktor Inspektorata za rad.


Svi ovi podaci ne čude Zorana Stojiljkovića, sociologa i profesora Fakulteta političkih nauka. I on odgovorne za ovakvu situaciju nalazi među nadležnima i upozorava:


– Govori se o brojnim akcijama, međutim, realan rezultat se ne vidi. Na ulici među prosjacima danas viđate obrazovane ljude koji su do sada nekako i preživljavali. Radnici koji plate ne primaju danas ne mogu računati ni na pomoć okruženja, jer zaokupljeni svojim brigama postajemo sve ravnodušniji. U to da je situacija gotovo gora nego ranije, možete se uveriti tek kada izađete iz Beograda i zađete u unutrašnjost – kaže Stojiljković.
 
Najteže tekstilcima
Radnika koji plate ne primaju najviše ima u tekstilnoj industriji. Sledi metaloprerada, hemijska industrija, naročito mala i srednja preduzeća privatizovana aukcijama, prate ih građevinarstvo, drvna industrija… Zaključno s martom ove godine kod privatizacija putem tendera, na 108 privatizovanih preduzeća raskinuta su 24 kupoprodajna ugovora, dok je kod aukcijskih prodaja na 1.644 privatizovana preduzeća raskinuto 505 ugovora.




Manje od minimalca
Uz 135.000 radnika koji platu ne primaju, čak 138.000 radnika prima platu manju od 15.000 dinara, koliko iznosi zakonski zagarantovana minimalna zarada. Sindikati upozoravaju i da se beleže slučajevi u kojima se radnicima isplati minimalac, pa gazda kasnije traži nazad deo zarade.


 

Božo Drašković, naučni saradnik Instituta ekonomskih nauka
Oduzeti imovinu onima koji ne plaćaju radnike

 

Neretko do kriza u firmama dolazi usled pohlepe samih gazda, vlasnika preduzeća. Pohlepa se manifestuje u tome što gazde imaju veliki broj firmi, imovinu, džipove, vile, stanove i račune u bankama u zemlji i inostranstvu, ali im na pamet ne pada da prodaju deo svoje imovine ili povuku svoju ušteđevinu kako bi regulisali obaveze prema zaposlenima, kaže Božo Drašković, naučni saradnik na Institutu ekonomskih nauka i predavač na Univerzitetu Singidunum.

 

Ali ti isti vlasnici često traže pomoć od države.
– Pomoć traže od države, a ne žele da se odreknu dela svog bogatstva. Kapitalista, čija je aktivnost usmerena, po svojoj suštini poslovanja, na sticanje profita, ukoliko nešto može da dobije besplatno, to će i uraditi. Kada mu je radna snaga besplatna, a besplatna je kada joj ne plati zaradu, uvećava svoj profit i svoje blagostanje, na račun onih kojima nije platio. Ne treba očekivati da će većina novih gazda biti altruisti. Zato je neophodna je intervencija države i to tako što će strogim propisima i stvarnim postupcima zaštititi radnike, a gazdama ukoliko ne izmiruju svoje obaveze oduzeti imovinu.
 

Država s druge strane revnosno naplaćuje svoje dugove.
– Ovde ima slučajeva preduzeća ne samo javnih, već i privatnih, kojima se gleda kroz prste. Postoji takođe u ovoj oblasti i diskreciona politika pojedinih nadležnih ministarstava, kojom se odlažu ili opraštaju dugovi. U suštini, pritisnuta problemima nedovoljnih prihoda, država se ipak ponaša kao strog poverilac, a izbegavanje plaćanja poreza ili poreske utaje predstavljaju i krivično delo. U slučaju neplaćenih zarada, poverioci su radnici, a državu je očito baš briga za te poverioce. Uostalom, odnos države prema celom problemu najbolje pokazuje nedavni slučaj koji je dospeo u javnost, o tome kako su se dva državna sekretara prepisivala s inicijativom da se uspore ili obustave sudske naplate potraživanja radnika za neisplaćene zarade.
 

Zbog čega radnici ćute?
– Radnici ćute jer protesti ne daju rezultata. Vlast se najčešće ponaša po sistemu baš me briga ili tamo gurnu nekog retko odgovornog ministra za socijalna pitanja da jurca po Srbiji, da stišava bune a da on zapravo nema nikakvu moć. Drugi razlog zašto radnici ćute je u podvojenosti i usitnjenosti sindikata tako da najmoćniji sindikati u delu javnog sektora žive u iluziji da njih neće stići sudbina industrije u Rakovici, Kruševcu, Nišu... Treći uzrok je svakako u tome što na političkoj sceni u Srbiji ne postoji nijedna politička partija koja ozbiljno zastupa interese radnika. To svakako neće beskonačno trajati. Kada se okončaju rasprodaje društvene i državne imovine, društveni problemi će se na javnoj sceni otvoriti sa svom političkom i socijalnom oštrinom.


 

Izvor: Blic

pa kad sledeći put citiraš bibliju izostavi delove koji ti nisu po volji.

ОТВОРЕНО ПИСМО ВЕРНОГ НАРОДА СТАРОГ РАСА И РАШКЕ ОБЛАСТИ

- Поводом текста „Епископи Максим, Атанасије и Теодосије служили Свету Литургију у манастиру Сопоћани“ -

        У  тексту  ”ЕПИСКОПИ МАКСИМ, АТАНАСИЈЕ И ТЕОДОСИЈЕ СЛУЖИЛИ СВЕТУ ЛИТУРГИЈУ У МАНАСТИРУ СОПОЋАНИ”, који је објављен 25. априла 2010. године у 18:53 на званичном сајту епархије рашкопризренске (администраторском сајту), пропраћен звучним записом ”БЕСЕДА ЕПИСКОПА АТАНАСИЈА” и сликама за време литургије и после ње, изнето је више неистина на које ћемо указати ( http://www.eparhija-prizren.com/sr/vesti/episkopi-maksim-atanasije-i-teodosije-sluzili-svetu-liturgiju-u-manastiru-sopocani).
Као прво, каже се да су учествовали верници из новопазарског краја, посебно доста деце која су се причестила. Све укупно било је петнаест - максимум двадесет и верника и деце, што се може видети и на фотографијама које су они сами објавили. Међутим, шта је суштина подвале? - неколико фотографија  испред манастира где је неканонски администратор окружен децом. Када прочитате текст и погледате фотографије нормално поверујете у веродостојност  текста и помислите: види, стварно, колико деце из новопазарског краја. Али, ништа неће бити тајно што неће бити јавно. Деца са којом неканонски администратор стоји испред  манастира Сопоћани нису из Новог Пазара (Старог Раса), већ екскурзија из Александровца  и обилазили су манастире Старог Раса и околине. Верни народ Старог Раса није био у Сопоћанима, јер је бојкотовао неканонског администратора и његове сателите, али је промислом Божијим неколико православних  верника имало прилику да упозна  децу из Александровца, па чак се и слика са њима, тако да су препознали децу на поменутим фотографијама.

Ето, браћо и сестре, у лажи су кратке ноге. Незнамо ко је писао текст, нити ћемо да улазимо у то, али објављен је на званичном сајту који представља неканонског администратора и издајнике свог духовног оца.

Што се тиче протојереја и њихових унапређења, незнамо да ли на њих вреди  и трошити речи. Можемо само прокоментарисати: када су издали свог духовног оца шта ми обични мирјани да очекујемо од њих.

На дан Светог свештеномученика Артемона Лаодикијског

Лета господњег 2010

Верни народ Старог Раса и Рашке области одан у Господу Својем  епископу  Артемију и верном му монаштву

http://borbazaveru.info/content/view/2299/1/

Разговор Сава Јањић - Бљерим Шаља


Недавно је објављен разговор који је Сава Јањић из манастира Високи Дечани почетком 2006. године водио са шефом шиптарског Преговарачког тима Бљеримом Шаљом (http://www.eparhija-prizren.info/novo/2010/04/boraczanezavisnokosovo/). На наведеној адреси налази се аудио-запис и транскрипт читавог разговора.
Разговор је, наравно, вођен без благослова па чак и знања, надлежног Архијереја Епископа Артемија. Но, то није ништа необично за главног актера овога разговора С. Јањића, као ни за његовог претпостављеног Т. Шибалића, који су се одавно одметнули од свога Епископа и раде насупрот њему.
Разговор који је СЈ водио са Бљеримом Шаљом је вишеслојан и вишезначан, и вероватно ће бити предмет разних анализа, тумачења, обрада… Уз то, не треба губити из вида да је то само један каменчић, или чак зрно песка, у мору потеза, акција и наступа које је СЈ спроводио самостално (самостално у односу на Епископа Артемија, али свакако то не значи и ”потпуно самостално”; не може, ипак, бити сумње да деловање СЈ није било апсолутно ”самостално” и самосвојно, али није тема овога рада да истражује са ким је СЈ планирао, договарао и усклађивао своје деловање, када већ са својим хијерархијски надређеним и одговорним Епископом сигурно није; то ће бити предмет неких других студија, а и подаци о томе постоје, и нису непознати) током година свога боравка на Косову и Метохији (у срцу Метохије у манастиру Високи Дечани), а када би се стекао потпунији увид у рад и делатност СЈ током претходних 10-ак година, изненађење и запрепашћење карактером, па и резултатима, његовог деловања, било би сигурно неупоредиво веће.
 
У прилогу доносимо анализу из пера архимандрита Симеона, која не претендује ни изблиза да буде исцрпна и свеобухватна, нити да објасни вишеслојни ”проблем С. Јањић” са свих страна, јер његово деловање на Косову и Метохији у крилу СПЦ траје већ годинама, систематско је, организовано и промишљено (да ли и дириговано?), и за исцрпнију анализу било би потребно много више простора, и коришћење, вероватно, и других материјала.



САВА ЈАЊИЋ - БЉЕРИМ ШАЉА

Врло је занимљиво погледати разговор који је Сава Јањић почетком 2006. године у манастиру Дечани водио са Бљеримом Шаљом, тадашњим шефом шиптарског преговарачког тима на Преговорима који су вођени у Бечу под председништвом Мартија Ахтисарија.
Видно је да је С. Јањић имао врло интензивне контакте и разговоре са шиптарским званичницима, било да су неки од њих долазили у манастир Високи Дечани, било да су се сусрети обављали на другом месту. Тако су у манастир Дечани осим Бљерима Шаље долазили и Ветон Сурои, Илбер Хиса, министар културе Астрит Хараћија, председник општине Дечани, а састанци су обављани и са тадашњим „премијером” Бајрамом Косумијем итд.
С. Јањић је био кључна личност за контакте не само Шиптарима, него и са представницима међународне заједнице, оличеним како у организацијама стационираним на Косову и Метохији (Кфор, Унмик, итд), тако и у разноврсним делегацијама најразличитијег састава које су посећивале КиМ.
Веома је значајно запазити да се С. Јањић у току разговора чак два пута пожалио Бљериму Шаљи на чињеницу да је „Владика Артемије и даље епархијски Архијереј“! Они, очигледно, делују као завереници, један од њихових заједничких интереса је и уклањање Епископа Артемија са трона Епархије рашко-призренске! То је догађај који би, свакако, одговарао и једнима и другима, тј. и Шиптарима и.......... (?).
Ко је тај у чије име говори Сава Јањић и чије он то интересе заступа, али врло опрезно и обазриво, може се то видети и у разговору са Бљеримом Шаљом? Он не жели да пред Бљеримом открије све карте, премда су се они састали као завереници, тако и Бљерим наступа – „за нас је важно да одржавамо ове контакте, ја ћу Вам дати бројеве и све, и ви ћете мени дати бројеве, бићу Вам на располагању 24 сата“; „Ви имате врло комплексну улогу и компликовану ситуацију“; „за нас је важно да завршимо посао, а не да имамо неке медије или новинаре“; „није ми важна помпа, имам такву улогу, мој задатак је да завршим ствари, а не...“; „не само ја, већина нас, схваћамо деликатност ситуације, ми ћемо увек бити искрени према Вама, јер то је стварна искрена жеља“; „код нас ћете увек куцати на отворена врата, кажем, увек ћете моћи звати ил' мене ил' Ветона (Суроија) или било кога од нас…“; „ми треба увек да рачунамо, да сте Ви у деликатнијој позицији него ми, тако да увек, шта вам треба само извол'те, позовите мене, позовите Ветона, од сада ћете сигурно имати директне везе и са премијером…“; „моја је идеја да он именује једнога човека, не сам,  који ће да..., има и других врло важних послова, који ће бити 24 часа у вези са Српском Православном Црквом“; „тако да ће сигурно бити један човек у влади који ће бити 24 часа са вама, у почетку знам да је деликатно да га примите, или да он уђе негде“;
А тако наступа и С. Јањић – „у сваком случају, ми смо спремни… овако сад, на жалост још није време, да ми отворено уђемо у разговор са косовском делегацијом, у јавни разговор“; „врло је битно да одржавамо те контакте и да на неки начин незванично одржавамо тај контакт, док не дође време за… конкретно, званичне, јавне… да кажем састанке“; „морамо ту бити врло опрезни, Ви знате осетљивост ситуације“.

Погледајмо, на кратко, које су то идеје које С. Јањић заступа.
1) Српске институције које су везане за Београд (осим СПЦ), паралелне су институције (то су годинама, од свога доласка 1999. године, тврдили и представници међународне заједнице)
2) Срби треба да учествују у шиптарским институцијама (то је био непрекидни позив Србима од стране међународне заједнице, која је годинама вршила велики притисак, и на Владу у Београду и на српске представнике на КиМ, да Срби морају учествовати у институцијама; у том циљу међународна заједница је годинама примењавала разне методе како би Србе приволела, тј. приморала да постану део шиптарских институција; Срби су, међутим, врло брзо након доласка међународне заједнице на КиМ престали да излазе на шиптарске изборе и да учествују у шиптарским институцијама; то је био званични став Владе из Београда и СПЦ)
3) Прихвата независност Косова, не противи се томе - премда на један одмерен и релативно опрезан начин то изражава (независност Косова је био заправо пројекат међународне заједнице, тј. Вашингтона пре свега, и Брисела; они су здушно радили на реализацији тога пројекта, заступали идеју неопходности остварења независности Косова, уложили огромне ресурсе у остварење независности Косова – финансијске, људске, војне, стручне – годинама интензивно преко разних форума и организација пласирали и радили на примени тога пројекта; довели огроман војни и политички апарат на Косово у лику Кфора и Унмика; у том циљу је оформљена Контакт група која је редовно и истрајно радила на остварењу независности, на томе је интензивно радила Међународна Кризна Група, тиме су се интензивно бавили министри ЕУ на својим седницама у Бриселу, затим многобројни амерички институти и тинк-танкови, итд; Сава Ј. је на терену, у редовима Српске Цркве, такође интензивно радио на пласирању идеје независности Косова, тј. на стварању климе неопходности таквога исхода и некротизовању свести која се томе противи; он се није устезао да говори и против Шиптара, али је зато о међународној заједници говорио увек у позитивном смислу; њих је увек представљао као доброжелатеље и доброчинитеље Србима, а њихове очигледне, према Србима лоше и негативне ставове и деловање, објашњавао страхом који странци, тј. Запад, имају од Шиптара – они се плаше Шиптара, тако је говорио, и зато морају тако да раде, иначе они то не желе, они желе нама да помогну, итд; можда ће звучати невероватно, али такви ставови и објашњења С. Јањића, у круговима у којима се он кретао и у којима је деловао, наилазили су на пуно уважавање, на потпуно прихватање, чак су и усвајани, а затим даље ширени као највећа „мудрост“; ево неколико мисли о независности Косова, које је С. Јањић изрекао пред Бљеримом Шаљом: „ја да сам Албанац, исто бих тако желео“; „независност сама по себи не значи ништа“; „многи кажу – статус, статус... за мене то уопште није суштинско, мени је важније каквог ће квалитета бити то друштво, како ће се живети у том друштву, јер ево сада смо ми званично у Србији – Црној Гори, мислим, ништа ми од тога немамо овде, и друго, на неки начин, исто сутрадан, не знам ни ја, да је званично ово Србија, на неки начин, ми и даље живимо у овој средини у којој живимо, са људима са којима живимо, и према томе морамо да решавамо проблеме који постоје, и сама та чињеница што ће бити ово званично једна застава и једна химна не мења ништа“)
4) Неопходно је да Косово и Србија уђу у Европску унију
5) За српски народ на КиМ користи увек термин „српска заједница“; то је термин који су, такође, својим доласком увели међународни представници; они никада нису говорили о српском народу на КиМ, него само о српској заједници; термин „српска заједница“ упућивао је, заправо, да се ради о српској мањини; то је даље подразумевало да је Косово одвојено од Србије, да није део Србије, јер Срби не могу у својој држави бити мањина, они су у својој држави конститутивни народ; Срби могу бити мањина само у другој држави
6) О српском народу на Косову и Метохији говори увек у трећем лицу, као о неком страном ентитету, коме он не припада, не идентификује се са њим, није део њега; то је за њега страно тело, као што су то и Албанци. О односу Срба и Шиптара говори са стране, као посматрач и модератор, а не као непосредни учесник и припадник једног од та два народа
7) Он се налази у позицији да мора да објашњава српским званичницима (црквеним великодостојницима и државним чиниоцима) каква је ситуација на Косову и Метохији, и шта би требало предузимати; због тога се и налази у веома деликатној ситуацији, јер треба да пласира идеје које су на штету Срба, и које се многима неће допасти, а да то ипак не буде упадљиво, да не буде оптужен да заступа анти-српске ставове, да га неко не прозре, да не схвати његову праву „мисију“; ево како он то износи пред Бљерима Шаљу: „покушавамо у Београду да покажемо, тамо, и Владикама и политичким представницима, да једноставно мора да се успостави дијалог са албанском заједницом, и да је… то је… међутим видите сад, ми смо у врло деликатној ситуацији ми имамо у држави, е сад, државни и политички тим, они Косово гледају са даљине од 500-600 км, мислим већина њих нису уопште били овде већ годинама, они не разумеју много проблеме народа овде, и тако даље, они то више гледају са неког формално-политичког, међународно-правног статуса, и тако даље, исто тако многи епископи нису никад били овде, мислим нису били одавно, или дођу само у кратку посету, дакле ми овде знамо каква је ситуација“; „ми не можемо, да  кажем без сарадње и подршке Синода било шта да радимо, опет њима све морамо да објашњавамо“; „желимо да градимо једно друштво без обзира на статус, међутим тај наш став, он је, разумљив и схватљив Вама.... међутим неки, посебно горе у Београду, сматрају да ми тиме прејудицирамо статус, да ми тиме трчимо унапред, да ми не смемо то да радимо.... али је једна непријатна ситуација, ја знам колику су само они прашину били дигли, они су на седници посебно помињали што је Ветон долазио у манастир Дечане, па шта што је долазио у манастир Високи Дечани, па што...“; „више је чланова косовског преговарачког тима било у Дечанима, од почетка него српског“;
И даље, види се да је за С. Јањића највећи проблем Београд, тј. Влада у Београду, којој је тада на челу био Премијер Војислав Коштуница; ставови које је Влада у Београду заступала очигледно су у великој мери реметили задатке на којима је радио С. Јањић, и сигурно продужавали рокове који су били планирани за реализацију задатака: „ми имамо проблем у Београду, и ја се страшно љутим, и то је нажалост много лоше, када они говоре, где су цркве да су ту границе државе.... то су такви једни људи да… да… једноставно не знамо шта да радимо због тога“!; када Бљерим Шаља, током разговора, информише С. Јањића да ће од сада имати директне везе са Премијером Косова, Сава Ј. га алармантно упозорава: „морамо ту бити врло опрезни, Ви знате осетљивост ситуације, ја лично немам никакве предасуде према њему, али проблем је што је у Београду огромна тензија дигнута …“; када Бљерим Ш. поново наглашава да ће С. Јањић 24 часа имати директну везу са шиптарском Владом, он опет упозорава: „мало само у Београду да се разбије та, јер они су дигли…“; очевидно је да је велики проблем Београд, и још већи Епископ Артемије, кога треба уклонити, како би задаци могли неометано и у зацртаним роковима да се извршавају: „наша је ситуација деликатна, и ми не можемо..., с једне стране опет због ове спефичне ситуације у црквеним односима, јер Владика Артемије је и даље Епархијски Архијереј“
8 ) Намера С. Јањића је да утиче на формирање идеологије, тј. званичног става који ће Српска Црква имати према Косову и Метохији; у том смислу потребно је да „објасни“ Синоду каква је ситуација на КиМ и шта треба радити, какву политику заступати; поводом, у то време, предстојећег одласка делегације Синода за Америку, чија је тема била Косово и Метохија, а један од чланова делегације био је Т. Шибалић, С. Јањић јасно исказује да он модерира и програмира ставове који ће бити заступани (он сам није био члан делегације): „са' ће он (Т. Шибалић) бити члан те делегације, званичне, која иде у Америку, која неће да прича, не знам ни ја, о окупацији, о белој Ал Каиди, и тако даље, мислим, хоћемо да причамо о озбиљним стварима... циљ делегације није да иде тамо и да говори, не знам ни ја, о статусу, него да говори о томе, на неки начин, да смо отворени за дијалог“; „спремамо и ту верску конференцију (то је била верска конференција коју је Синод организовао у Пећкој Патријаршији 2006. године).... и желимо са Исламском и Римокатоличком заједницом да упутимо сигнал, да овде живимо, да морамо заједно да опстанемо, и да градимо једно друштво без обзира на статус“; „сад је  био тај састанак са Елиамепом, имали смо прво у Атини, па они су имали састанак са косовском делегацијом, па сада смо имали опет у Београду, па сада су они ишли у, овај, Беч, и они отприлике сада на основу оног што су чули од једне и од друге стране, са' ће они да направе овако нови предлог“
9) Неопходно је да српска Влада упути званично извињење Шиптарима за злочине које су Срби над њима починили; ова идеја у потпуности извире из концепта који Запад већ дуго примењује према српском народу – Срби су чинили злочине, они су злочиначки народ, и зато се морају извињавати, признајући на тај начин да су чинили злочине; симптоматично је, наравно, да С. Јањић не говори о небројеним, континуираним и стравичним злочинима које Шиптари чине према Србима, не годинама, него деценијама, па и вековима већ; С. Јањић потпуно окреће ситуацију и ствара непостојећу, „виртуелну“ стварност, са циљем да права стварност буде прикривена и заборављена; С. Јањић је иначе, неколико пута протеклих година, у разним приликама, упутио извињење Шиптарима у име Српске Цркве и српског народа; ево његових речи упућених Бљериму Шаљи: „ја се надам да ће доћи време, да неко из Београда, званичник, представник Владе, ипак је то влада радила, дакле, наравно није то била ова влада, али неки представник владе мора да каже неко извињење, без обзира шта се после рата на Косову дешавало“; „ми смо са наше стране, и ја сам то хтео да кажем летос, и увек ћу да кажем с моје стране, ја сам то видео, мене нико не може убедити да то није тачно, ја сам видео, знам кроз шта су прошли, то је ужас један био, то је фашизам један био, грозота једна“; „Ваш народ то не може да заборави“
10) Будућност Српске Православне Цркве на Косову и Метохији; о будућности СПЦ на Косову и Метохији већ су прошле године српској јавности пласирани планови који у том домену постоје у Вашингтону; одређени су и рокови када ће се десити промена, тј. стварање Косовске Православне Цркве и самим тим нестајање Српске Православне Цркве – планирано је да се то обави 2012. године; и то је један од важних чинилаца који су утицали на овако брутално и журно уклањање Епископа Артемија са трона Епископа рашко-призренског – време неумитно пролази, рокови се ближе, а велика препрека у лику Архијереја СПЦ и даље столује на Косову и Метохији; та препрека је неопходно морала бити што пре уклоњена, зато се није бирао начин када је то недавно, у првој половини фебруара 2010, обављено, и зато је тај начин био толико бруталан; међутим, тај план је сигурно старији од 2009. године, када је одлучено да га Срђа Трифковић презентује српској јавности; С. Јањић је још 2006. године говорио о томе Бљериму Шаљи, наговештавајући да тај план постоји и да иде ка својој реализацији: „ово је црква овде Православна на Косову, не можемо је пренети нигде, јесте припада званично Српској Православној Цркви, ал' то не значи да она не припада Косову“ – Бљерим није у позицији да му све до танчина буде унапред испричано, он ће неке ствари сазнати када за то дође време, али довољно му је рећи да ће СПЦ у будућности бити везана за Косово као независну државу и да ће имати карактер Косовске Цркве; биће Православна Црква, али неће бити Српска Црква; да би то још мало поткрепио изнео је познати, веома ауторитативан, српски аргумент, против кога се, свакако, треба борити: „Ми имамо проблем у Београду, и ја се страшно љутим, и то је нажалост много лоше, када они говоре, где су цркве да су ту границе државе.... то су такви једни људи да… да… једноставно не знамо шта да радимо због тога“; српске цркве на Косову и Метохији јесу српске тапије на Косову, и оне су сведочанство српског карактера Косова и Метохије, као и присуства Срба и њиховог стваралачког потенцијала, који је на КиМ достизао своје врхунце; потребно је зато потрти карактер српских светиња на КиМ, као и избрисати постојање Српске Цркве на КиМ; тиме ће пут глобализацији у Србији бити утрт и врата широм отворена; задатак на коме С. Јањић ради није тешко сагледати, као ни то чији би он могао бити посленик
11) Идентитет С. Јањића - током разговора са Бљеримом Ш, С. Јањић је изрекао врло карактеристичну реченицу о свом пореклу: „моја мајка је Хрватица а тата Србин, ја сам српски православни...“; није дорекао С. Јањић шта је он, али је јасно из његове изјаве шта није – сигурно није Србин, не осећа себе Србином; он за себе сматра да је нешто друго, „српски“ му је само придев; а именица коју је изоставио – која би била?

Разговор који је С. Јањић водио са Б. Шаљом почетком 2006. године носи у себи много порука и веома је слојевит. У претходним тачкама истакнути су неки аспекти.
Оно што је посебно занимљиво и актуелно јесте чињеница да план за уклањање Епископа Артемија треба лоцирати даље у прошлост (свакако не после 2004. године), као и да је то већ покушавано више пута, али све до недавно није дало жељени резултат. То је задатак на коме је интензивно, већ годинама, радио С. Јањић, сигурно користећи све могуће начине и средства како би се тај циљ постигао.


 Архим. Симеон

http://www.mancr.org/2009-03-17-15-07-24/novosti-razne/108-2010-04-21-22-16-59.html