КРИВИЧНЕ ТУЖБЕ ПРОТИВ А. ЈЕВТИЋА И АМФИЛОХИЈА РАДОВИЋА

Епископ Артемије поднео кривичне тужбе

Тужбе поднете првенствено са циљем помоћи окривљенима

Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски г. Артемије поднео је данас Суду у Београду кривичне тужбе против Атанасија Јевтића, бившег Епископа захумско-херцеговачког, и Митрополита црногорско-приморског Амфилохија Радовића.

Против окривљеног Атанасија Јевтића поднета је кривична тужба зато што је путем медија, у тексту под насловом ”Покајанија отверзи ми двери, Жизнодавче”, изнео неистините тврдње на рачун Епископа Артемија, у стању урачунљивости, поступајући са директним умишљајем, јер је био свестан свога дела и хтео његово извршење, и био је свестан да је његово дело забрањено, чиме је извршио кривично дело клевете. Учињено кривично дело довело је до тешких последица за Преосвећеног Артемија.

Против окривљеног Митрополита Амфилохија Радовића поднета је кривична тужба зато што је путем штампе, у дневном листу ”Курир”, изнео увреде на рачун Епископа Артемија, у стању урачунљивости, поступајући са директиним умишљајем, јер је био свестан свога дела и хтео његово извршење и био је свестан да је његово дело забрањено, чиме је извршио кривично дело увреде.

Тужбе су поднете и против дневних новина ”Курир” и ”Ало”, које су преносиле изјаве претходно поменутих, јер наводи у спорним новинским текстовима представљају апсолутнe неистинe, које су срачунате искључиво на вређање и омаловажавање Епископа Артемија.

Његово Преосвештенство Епископ Артемије био је, нажалост, приморан да приступи подношењу кривичних тужби против окривљених, не толико ради заштите себе и својих права, него превасходно ради помоћи и заштите окривљених, који су већ у једном дугом временском периоду, низом јавних чињења и поступака, унижавали и срозавали узвишеност и достојанство епископског чина, као и углед Цркве Божије у очима верног народа, али и целокупне јавности, не само у Србији, него и у другим Православним земљама.

С обзиром на духовни пад, који већ личи на суноврат, толико видљив читавој јавности, овај потез представља један од последњих покушаја заустављања стрмоглавог спуштања на степенима духовне лествице.

Претходно је, почетком маја 2010, Архимандрит Симеон такође био принуђен да поднесе кривичну тужбу против окривљеног бившег Епископа херцеговачког А. Јевтића, са истим циљем и намером, еда би се стрмоглави пад некако зауставио. Јасно је, међутим, да то није имало жељеног дејства, јер је окривљени наставио да јавно дела на исти начин, не само сабирајући тако нова безакоња ”на главу своју”, него пре свега унижавајући углед и достојанство Цркве Божије и преузвишеност епископског чина.

http://www.eparhija-prizren.org

Sinod SPC smenio rektora Karlovačke bogoslovije

“Sveti arhijerejski sinod SPC smenio rektora karlovačke bogoslovije “Sv. Arsenija Sremca” protojereja stavrofora Dušana Petrovića

+++

zbog otvorene i neskrivane podrške svetosavskoj grupaciji koju predvodi ‘’raščinjeni'’ episkop raškoprizrenski Artemije. O. Dušan je, inače, školski drug Vladike Artemija. Sinod je za v.d. rektora karlovačke bogoslovije imenovao profesora Petkovića” (izvor: ekumeistički forum verujem.org)

Razlog ovakve odluke sinoda je prisustvo i govor prečasnog prote Dušana Petrovića na proslavi imendana Vladike Artemija 2. novembra 2010 godine u manastiru Šišatovac. U prilogu pogledajte video prilog i transkript besede prote Dušana Petrovića.


---------------
Транскрипт беседе протојереја-ставрофора Душана Петровића
среда, 03 новембар 2010 21:25

Ваша Преосвештенства,

Већина вас овде не зна ни ко сам ја, ни шта сам, ни откуд ја сад овде. Ја сам, по некој сили прилика, ректор карловачке Богословије, а то што сам протојереј и ставрофор, то је најмање важно. Ја сам свештеник Цркве Божије и слуга Божији. Ја сам дошао да пренесем благослов Његовог Преосвештенства Епископа Василија, да у име његово и у име своје честитам имендан нашем слављенику, Његовом Преосвештенству Господину Артемију. Тим пре што је Владика Артемије мој школски друг из разреда. Је ли вам сад јасно зашто сам овде? Сад ће вам бити лакше да разумете оно што ћу казати.

Ми смо ове године милошћу Божијом, и слава Му и хвала на тој великој милости, у мају месецу прославили 50 година откако смо завршили Богословију. То није ни мало, а није ни дуго, али неко ни не живи 50 година. Зато, христочежњиви монаси и монахиње, часни оци свештеници, драга браћо и сестре, налазимо се у манастиру исто тако мученику као што је мученик и наш слављеник и његово Косово и Метохија. И овај манастир је имао велике голготе, велика рушења и велика подизања, али увек подизања. То је опет милост Божија, велика и наклоњена светињама.

Оно време кад смо садашњи Владика Артемије и ја ишли у Богословију и студирали, онда су била ружна, тужна и гвоздена времена, где је безбожни режим владао у овој несрећној земљи Србији, бившој Југославији, и био је подвиг рећи да си богослов и студент теологије. Бојим се да се ништа није много променило ни сад, али у некој другој форми, у неком другом облику. Онда смо захваљујући Владики Артемију, ондашњем младом јерођакону Артемију, одлазили код оца Јустина и тамо га упознали, и ево, слава Богу, ми смо упознали светитеља. А онда смо сви хтели да будемо калуђери, сви ћемо бити калуђери, међутим очигледно Бог је одабрао себи оне најбоље и најодважније. Ми смо били слаби и нисмо могли, а хтели смо. Но, Промисао Божија је уредила другачије, свако је отишао на своју страну. На факултету смо били заједно. И тамо је било великих искушења, али, хвала Богу, све се завршило како треба. Онда нас је живот распршио на све стране, тек онда после факултета. Али смо доласком Владике Артемија у Црну Реку били врло поносни на њега, јер смо знали да је дошао у манастир у коме је био катанац на вратима, где је велики светитељ Петар Коришки чамио сам у оној пећини, а он је тамо створио кандила живе вере, младе монахе, и ако се не варам, тридесетак их је било.

После тога, кад је постао епископ, онда је изнедрио и излетели су као голубови из његовог окриља, под његовим васпитањем, под његовом духовном контролом близу три стотине – две стотине и неколико - монаха. Питам ја вас – ко је то у православном свету, не у Српској Правосавној Цркви, ми смо беда и јад, ко је у православном свету један епископ могао да изнедри толико монаха за релативно кратко време? Тога нема. Нема, нема, будите сигурни. Кад епископ изнедри две стотине и неколико монаха из свог окриља, под својим васпитањем, под својом контролом духовном, онда је то, господо моја, подвиг. То треба ценити. То треба поштовати. И томе се треба поклонити.

Е сад, пошто наш народ каже да ђаво никад не спава, а очигледно не спава, будан је, он је преко неких својих, није важно којих, позавидео, а завидети је велики грех, то је јако велики грех, и онда је почео да чачка и да тражи где, на ком месту да боцне да би повредио праведника, и боцкао, боцкао док није пронашао – тобож. И онда су наишла велика искушења, а искушења наилазе на праведнике, искушења до данашњег дана. Али, на срећу, овај ваш Владика који седи овде поред мене, мој школски друг и васпитаван од Светитеља Оца Јустина Поповића, који зна да трпи до краја и који зна да све то што се ради је кратког даха и кратког века, а да Бог побеђује, да побеђује онај који је победио смрт, сатану, који је победио зло. Према томе, кад он данас слави свога патрона, Светога Великомученика Артемија, који је страдао за своју веру одважно и храбро у време оних силних гоњења, као да данас нема гоњења – има и данас, али на мало перфиднији начин него у оно време – он у једном изузетном положају и прилици слави га, али увек у нади да ће милост Божија бити њему наклоњена и да ће оне који не раде како треба смутити као оне на Вавилонској кули, па ће почети да муцају и да штуцају и неће разумети једни друге. А који претрпи до краја, спашће се.

Ми увек тако радимо, тако смо и радили. Ми смо тако васпитани. Наше генерације нису знале за страх. Ми нисмо имали ни социјално ни пензионо, морали смо да идемо у војску као и други без икакве школске спреме и ичега, и ћутали смо, све смо издржали и остали смо на ногама. Огромна искушења смо имали од безбожника па до појединих у Цркви. И све је то прошло и ми смо изашли, хвала Богу, светлог образа, добро наши лични греси, ту се можемо јако похвалити, ту смо ненадмашни, ал` свеједно, кајемо се и ваљда нас Бог остави да поживимо мало дуже да бисмо се покајали, али ово друго – не. То све пролази и проћиће.

Ваш Владика и мој школски друг и мој брат у Христу је јунак и борац чистог образа, сигурно чистог образа, и он свој крст који су му натоварили на леђа достојно носи и нека му Бог помогне да га узнесе достојно тамо докле треба да га узнесе. И њега очекује само венац славе, а остали нека размисле шта и како раде. Поштујемо ми сваког, нисмо ми недисциплиновани. Ми смо таква генерација која је знала реда и поретка, не као данашња. Ми поштујемо све као што и он поштује, али није добро, није добро ни за Цркву, ни за све остало. Нећемо сад о томе, али чињеница је ово да су увек они који су се борили за истину, за правду, за светост, за Еванђеље, али зна се како за Еванђеље, да су страдали, те, према томе, немојте се ничем чудити.

Владика Артемије и данас своју славу слави достојанствено, на најбољи могући начин, хришћански, и нека Свети Великомученик Артемије, који је његов био патрон све време откако га је Отац Јустин и замонашио, буде и надаље, нек се моли Богу, нек му да снаге и моћи да све то издржи. Ми се придружујемо тим молитвама, а верујем и сви ви, и будите сигурни све ће се то завршити како треба, славићемо име Божије опет заједно и кроз Свету Литургију и кроз живот, да бисмо доказали и показали да нисмо онакви као што неки мисле, него да смо они који су, не прави – далеко смо ми од правих, али да се трудимо и да хоћемо да будемо они прави. Дај Боже да то буде тако.

Честитајући Његовом Преосвештенству Владики Артемију, мом возљубљеном школском другу, ја му желим од Бога здравља, желим му да издржи сва искушења, да му Бог да снаге и моћи да још дуго поживи славећи име Божије на најлепши могући начин – честитошћу, поштењем, љубављу према Цркви, жртвом, непоколебљивошћу. Ми смо генерација која није научила да савија кичму, страдали смо али никад нисмо савијали кичму. Ваше генерације мало су лабаве, као да су оперисане, али тад се није оперисала кичма, па нисмо ни могли, дакле такво је то време било.

Са срећом, Ваше Преосвештенство, и драги мој брате, много година живео и да се још виђамо у миру, здрављу и добром расположењу. Дај Боже.

Амин. Боже дај.

http://www.novinar.de/2010/12/13/sinod-spc-smenio-rektora-karlovacke-bogoslovije.html

Subotički pušten iz pritvora
AUTOR: J. T.
Beograd - Viši sud u Beogradu juče je ukinuo pritvor Predragu Subotičkom, direktoru preduzeća „Rade Neimar“, koji je zajedno sa raščinjenim arhimandritom Simeonom (Vilovskim) optužen da je protivpravno prisvojio oko 350.000 evra iz Fonda za obnovu manastira Eparhije raško-prizrenske. Suđenje će biti nastavljeno 9. marta 2011.

Zbog promene člana sudskog veća, suđenje Subotičkom juče je formalno počelo ispočetka. Subotički je ostao pri svojoj odbrani - negira krivicu, a za optužnicu tvrdi da je „lažna i sramna“. On kaže da objekti, za koje se u optužnici navodi da nisu izgrađeni, postoje i da u njima monasi žive već godinu dana. Subotički je naglasio da mu „nije omogućeno da vidi dokaze koji ga terete“, prenosi Beta.

- Deset meseci ne mogu da provere da li ti objekti postoje. Prema prošloj odluci Suda, donetoj pre dva meseca, trebalo je da se obavi veštačenje, ali nisu mogli da obezbede sredstva. Zavod za veštačenje je za odlazak na KiM tražio 11.000 evra, a pitanje je da li tamo može i da ode, izjavio je za Danas branilac Subotičkog, advokat Branislav Tapušković.

Pred Višim sudom juče je svedočio blagajnik ERP Milivoje Marković, koji je izjavio da je, po nalogu tadašnjeg episkopa raško-prizrenskog Artemija, Subotičkom isplatio 240.000 od 400.000 evra za obnovu manastira iz Fonda za obnovu. On nije mogao da precizira zbog čeka na nekim od 18 priznanica za isplatu nije naveden nalogodavac, ali je objasnio da je sve knjižio u jednoj knjizi. Tapušković kaže da „od suđenja Subotičkom zavisi i sudbina Vilovskog, a da je ceo slučaj bio potreban iz nekih drugih razloga, jer je glavna ‘meta’ vladika Artemije“.

http://www.danas.rs/danasrs/hronika/suboticki_pusten_iz_pritvora.3.html?news_id=206405

за Оце,манастир Љуљци...

-----------------------------------
А  Р  Т  Е  М  И  Ј  Е

ПО МИЛОСТИ БОЖИЈОЈ ПРАВОСЛАВНИ ЕПИСКОП
ЕПАРХИЈЕ РАШКО-ПРИЗРЕНСКЕ И КОСОВСКО-МЕТОХИЈСКЕ
У ЕГЗИЛУ

СВЕМУ СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И СВИМА ВЕРНИМ
СИНОВИМА И КЋЕРИМА ДУХОВНИМ
БЛАГОДАТ, РАДОСТ И МИР УЗ СВЕРАДОСНИ ПОЗДРАВ

МИР БОЖЈИ! ХРИСТОС СЕ РОДИ!

„Отац благоизволи, Логос тело постаде,
и Дјева роди Бога оваплоћеног.
Звезда објављује, мудраци се клањају,
пастири се чуде, и твар сва се радује“!

Радост је, браћо и сестре, и драга децо, знак Божића, знак Празника Рођења Богомладенца Христа у Витлејему јудејском. Радост беше присутна и оне прве ноћи пре више од две хиљаде година када Бог посла Сина Свога да походи оне које сеђаху у тами и сенци смртној. С оне стране Јордана, у Галилеји незнабожачкој јави се Светлост небеска и обасја васцели свет. Роди се сунце Правде Христос Бог наш од Пречисте Дјеве Богородице. Роди се Син Божји тајно у пећини, али га небо свима објави, пославши звезду као громогласна уста. Та звезда, чудесна звезда витлејемска, приведе Му мудраце источне који му се први са вером поклонише и Богородици даре принесоше.
Гледајући сва та необична збивања духовним очима, црквени песник се обраћа Богомладенцу питањем: „Шта да Ти принесемо, Христе, Теби који си се нас ради на земљи јавио као човек? Јер свака твар, Тобом саздана, благодарност Ти приноси: Анђели – песму; небо – звезду; мудраци – дарове; пастири – дивљење; земља – пећину; пустиња – јасле; а ми – Матер Дјеву“. Кличући на крају: „Превечни Боже, помилуј нас“!

И ми данас, децо Наша духовна, у ову рожденственску ноћ, обасјани том исконском светлошћу богопознања, сабрали смо се овде у овој љуљачкој пустињи, око овог маленога храма, око скромних наложених бадњака, далеко од велеградске буке и метежа, далеко од велелепних храмова и прекрасних немањићских задужбина, да у миру и чистоти срца свога дочекамо и сретнемо Новорођенога. Данас су овде пригодне речи слепог игумана Стефана из Његошевог „Горског вијенца“, који се присећа где је све свечано дочекивао и прослављао Божић, почевши од Витлејема, преко Атонске Горе па до светога Кијева, да би на крају, у ломној Гори Црној, закључио: „Ал’ је ова слава одвојила, са простотом и са веселошћу“.

И ми би се могли запитати: откуд данас овде оволики свет сабран из свих крајева наше отаџбине? Шта нас је покренуло на толики пут, по овом снегу и леду? Која је то звезда која нас је водила и поред многих храмова проводила, да би нас овде довела? Одговори на сва та, и многа друга питања, јасна су за свакога од нас ко се ноћас овде нашао. Љута нас је невоља нагнала, с једне стране, јер је по многим местима, па и по храмовима, поред бљештаве физичке светлости, полијелеја и рефлектора, завладала духовна тама, уместо духовне радости завладала је апатија; уместо еванђелске Истине - јерес екуменизма, уместо духовне топлине - сибирска хладноћа од које се душа људска мрзне и леди. А душа људска је гладна и жедна Бога Живога, и као жедна кошута хита бистрим планинским изворима. У божићним порукама и беседама већине наших Архијереја, нажалост, нема ни једног помена о духовној пошасти и свејереси екуменизма која је поодавно на широка врата ушетала у нашу Светосавску Цркву. Како би, уосталом, они и могли да о томе говоре и да осуде нешто са чим су се поистоветили?

Тражиће и ове године Праведни заручник Јосиф са Дјевом Маријом „погодно место“ за преноћиште. Колико ли ће они, међутим, саборних православних храмова проћи, у којима неће бити добро дошли, јер ће у њима бити само вербализам љубави и екуменистичка „истина“. На крају ће се зауставити опет, после 2010. година, у некој пећини, у неким јаслама. Сиротињске јасле некога храма, попут овога нашега овде у Љуљацима, без позлаћених полијелеја, можда и без украса, без златотканих одежди и дијамантима украшених митри, без бучних оркестара и заносних мелодија, биће за Небеског Госта место мира и покоја.

Зауставиће се свети путници и заноћити у неким јаслама, у којима ће наићи на душе сродне витлејемским пастирима, у којима ће заједно са духовном припремом, са покајањем и очекивањем Емануила, бити удружени и исповедање Једне недељиве и не подељене Цркве, ради које се и оваплотио „Великаго Совјета Ангел“. „Црква“, пак, екумениста, са два или многим плућним крилима, и оних који је прихватају и заједно са њом путешествују, нема никакав додир са Његовом Црквом, са Његовом Љубављу, са Његовом Истином. Јер, Екуменизам сачињава пророковану „церков лукавнујушчих“, која нема ништа заједничко са Црквом Символа Вере у коме православно исповедамо веру само „у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву“. У тој вери и у тој Цркви живели су и спасавали се сви наши Свети Преци, од Светога Саве и пре Светога Саве, па све до Светог Владике Николаја и Преподобног Јустина Ћелијског. Ту веру и ту Цркву они нам оставише у аманет да је чувамо и сачувамо, и да је као једину сигурну лађу спасења оставимо нашим потомцима, нашој деци и омладини.

Обасјани том истинском Светлошћу духовном, као некада пастири у ноћи витлејемској, ми смо се после многих страдања и прогона окупили овде да у радости духовној дочекамо и прославимо први наш Божић у егзилу. Сва страдања и невоље кроз које смо пролазили пуних десет година на Косову и Метохији, и ова кроз која сада пролазимо као изгнаници са Косова и Метохије, нису и не могу да помуте радост празника Божића.

Ми знамо и памтимо да је Господ Исус Христос, иако Син Божји, на земљи био највећи страдалник. Он је прогоњен од Витлејемске пећине, од једнога злога цара Ирода, па до Голготе на којој је распет за време другога Ирода. Зато је Господ касније и проповедао и говорио да су „блажени прогнани правде ради, јер је њихово царство небеско“. Празнујући дан Његовог рођења, ми се радујемо што је и нас прибројао у те блажене, јер нас је удостојио и даровао нам не само да Га верујемо, него и да страдамо за Њега. Рођење Богомладенца Христа уноси радост у сваки дом, у сваку душу Богу предану, а нарочито у чисте и безазлене душе невине деце.

Ми хришћани, верујемо и знамо: Долазак Христа Спаситеља у свет у корену је изменио људски живот и саму нашу природу. Ми више нисмо робови греху, но слободне слуге Божије. Ми се не плашимо бурних стихија овога света, јер имамо тихо пристаниште у Царству Христовом. Ми Више нисмо сами у овом свету, јер је „С нама Бог“, Који нам у свакој невољи и свакој муци пружа руку помоћи. И ми ноћас чујемо глас небеског весника који нам говори: „Не бојте се, јер гле, јављам вам велику радост... Јер вам се данас роди Спас Христос Господ“ (Лк. 2, 10-11). Те речи су оне прве благословене ноћи упућене витлејемским пастирима, а преко њих – целом роду људском, свим народима и племенима и свакој души људској.

На Божић, „Бог се јави у телу“, и са Њим се јави све што је божанско, свето и савршено, „сва пуноћа Божанства телесно“. Све је то дато и предато нама људима, дато свакоме од нас, дато Цркви Христовој да у њој и кроз њу сваки од нас стекне вечну Истину, вечну Правду, вечну Љубав, вечно Добро, вечни Живот. Отуда ми, православни хришћани, не престајемо радосно клицати и славити Господа Христа, кроз безброј молитава, и песама, и уздаха, еда би Он и нас благодаћу својом родио и препородио, учинивши нас својим правим следбеницима, како бисмо живели Његовим Божанским заповестима, Његовим светим врлинама, да у овом животу „ходимо као што је Он ходио“ (I Јн. 2, 6), да идемо трагом Његовим и да живимо у Његовом Богочовечанском телу – Цркви Православној, коју је Он основао на земљи, као „стуб и тврђаву Истине“ (Тим. I 3, 15).

Сав смисао Божића, децо наша духовна, изражен је у програмској песми Анђела над пећином Витлејемском: „Слава Богу на висини, и на земљи мир, међу људима добра воља“ (Лк. 2, 14). Увек и свуда на прво место долази прослављање Бога на висини, не неког и било каквог „бога“ и идола, којих је данас препун свет, него оног Бога, који је тако заволео свет да је и Сина Свога Јединородног дао за спасење света. Прослављање Бога био је и остао једини узрок и услов мира на земљи, толико потребног свим људима и свима народима. А то двоје – доводи до добре воље међу људима, која опет омогућава и мир на земљи и прослављање Бога. Све је богомудро међусобно повезано и проткано. Зато је Божић непресушни извор неисцрпне вечне радости за свако људско биће, за сваког човека. Зато се ми хришћани радосно и весело поздрављамо о Божићу, и после Божића – до Богојављења, чудесним сверадосним поздравом: „Христос се роди“, и отпоздрављамо са „ваистину се Христос роди“. Кроз тај поздрав и отпоздрав ми вршимо мисију Ангела, весника и гласника Божјих, који доноси добру и благу вест људима.

У тој духовној радости, Ми желимо да и Вама, браћо и сестре, честитамо и срећну наступајућу 2011. годину, са вером и надом да нам она буде благословена, да донесе више мира, слободе и правде међу људе на земљи. Са таквим молитвеним жељама, призивајући благослов Божји на све Вас, Ми вас још једном поздрављамо поздравом вечног мира и радости

МИР БОЖЈИ! ХРИСТОС СЕ РОДИ!
СРЕЋНА НОВА 2011. ГОДИНА!

Ваш молитвеник пред Витлејемским Богомладенцем

+Епископ АРТЕМИЈЕ

О БОЖИЋУ
2010. г.

http://www.eparhija-prizren.org/sr/episkop/4-besede/121-episkop-artemije-bozicna-poslanica.html

Катакомбне Литургије 14-1-2011         
недеља, 16 јануар 2011 21:32

На дан када Света Црква слави Обрезање Христово и великог угодника Божијег Светог Василија Великог, Свете Литургије су, у скромном катакомбном амбијенту, служене и у Новом Пазару, Житковцу и Штрпцу.
 У Новом Пазару је Свету Литургију служио Јеромонах Висарион (Шуловић) уз саслужење Јерођакона Павла (Дрековића). У Житковцу је Литургију служио Јеромонах Евтимије (Милентијевић). Овде је братија после Литургије угостила двадесетак чланова студентског удружења „Уједињена Србија“ из Београда. У Штрпцу је Литургију служио Јеромонах Наум (Мирковић) уз саслужење Јерођакона Прохора (Ацковића).

У скромним условима свештенослужећи и живећи, далеко од својих манастира у којима им је приступ онемогућен, монашке заједнице на поменутим местима настављају своју мисију уз благослов свог Пастира и духовног оца – Владике Артемија. Духовне прилике при којима се та мисија врши сличне су приликама из апостолског времена. И данас, као у апостолско времe, мали је број оних који желе да иду уским путем, људским душама и данас влада саможивост, индиферентност и „страх јудејски“. У таквим условима остаје само подсећање на речи Господње: „Не бој се, мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам даде царство“ (Лк. 12, 32) и молитва Господу да укрепи верне слуге Своје при налету свих искушења у наступајућој години.
     
http://www.eparhija-prizren.org/sr/bogosluzenja/katakombe/146-katakombne-liturgije-14-1-2011.html
-------------------
Прогон и претње у Епархији рашко-призренској

Од монаха смештених у приватним домовима на неколико места у Епархији и других извора на адресу информативне службе Епархије рашко-призренске у егзилу у задње време стижу алармантне вести које таксативно доносимо у наредним редовима:
 
 Монаси смештени у Житковцу (север Косова):
Пре пар дана комшијa нам је узнемирено пренео да морамо брзо да напустимо кућу јер ће у супротном бити спаљена. Од кога је добио поруку није смео да каже.

Монаси смештени у Штрпцу (Метохија):
Верници нас обавештавају да смо под сталном присмотром. Верници се због тога плаше да дођу код нас. Некима се и отворено прети: „Пази шта радиш. Остаћеш без посла. Знаш да је Теодосије утицајан и да много може код власти“.

Монаси смештени у Новом Пазару:
Локални свештеници су обилазили домове верника који су присуствовали Литургији и претили им искључењем из Цркве. Вероучитељима су претили отказом ако се буду приклонили нама.

Монах Кипријан:
Нелегална управа манастира Црне Реке на челу са оцем Јованом, поднела је кривичну пријаву против мене и Јерођакона Мартинијана, наводећи лажне оптужбе о нашем насилном обијању улазних врата црноречког конака приликом недавног повратка монаштва у Епархију.

Народни покрет – „Отаџбина“ објављује:
У среду вече 5.1.2011. уочи Бадње вечери јаке снаге КПС, уз подршку МУП-а Србије у цивилу, упале су у кућу председника покрета, извршили претрес и однели комплетну документацију, мобилни, фото апарат и српска обележја! Све предато шиптарском тужиоцу! Игор је успео да им утекне. Напад је намештаљка шиптарских попова, који су измислили да им је покрет претио. Чланови покрета су на опрезу. Живела слободна Србија.

Очигледно је да после неуспелих црквено-казнених мера, безакона епархијска управа има само још једно оружје а то је примена силе. Како само лицемерно звучи Теодосијева поука у недавно објављеној Божићној посланици када се имају на уму горње алармантне вести: „Мудри као змије, а безазлени као голубови, чувајте јединство које нам је поверено у Христу, као извор и личног и заједничког спасења. Подвизавајте се мудро, да вам човекољубље увек буде мерило богољубља“.

Справом се питамо: Где је у насиљу и претњама голубиња безазленост? Где човекољубље? Где богољубље? Могу ли православни епископи и свештеници да прете онима који не желе да имају заједницу са њима? Зашто то раде? Где је слобода која краси човека? Да ли је Господ претио онима који нису прихватали Његово Јеванђеље? Да ли је наметао своју власт и Истину?

Одговори леже у чињеници да безакоње не зна за слободу човека и да у крајњем случају не преза ни од примене силе да своје безакоње спроведе до краја и да га прогласи једином истином. Глас истине, глас савести увек пече безаконика и зато безглаво јуриша на њега.

У сваком случају и ова последња мера – примена силе, неће нас уплашити и поколебати на путу Истине, поручују прогањани монаси. Чега би се и плашили они којима је Христос живот а смрт добитак? (Уп. Фил. 1, 21)
http://www.eparhija-prizren.org/sr/saopstenja/28-2011/135-progon-i-pretnje-u-eparhiji-rasko-prizrenskoj.html

Писмо Митрополита Пирејског Епископу Артемију         

РЕПУБЛИКА ГРЧКА
МИТРОПОЛИЈА ПИРЕЈСКА
Бр. Прот. 115
Пиреј 31-1-2011



Преосвећени, Многопоштовани и Љубљени Брате,
Са неизрецивим болом, горчином и патњом примио сам и прочитао дописе које сте ми послали, како онај упућен Светом Архијерејском Синоду СПЦ, тако и други упућен свим Православним Јерарсима широм васељене, који заједно са својим стадима сачињавају Једну, Свету, Католичанску, Апостолску, Недељиву, Неизмењену Цркву Христову, и такође веома пажљиво прочитах Одлуку Шестог Кривичног Одсека Врховног Суда Републике Грчке (Арео Пага) под бр. 1410/2010, и са великом смерношћу и побожношћу хитам да Вам поручим следеће:

1. Непоколебиво верујем и са смирењем јавно објављујем, имајући 20-годишње искуство бављењем Црквеним Правом као Црквено-судски истражитељ и Секретар Великог Црквеног Суда Грчке Цркве, да је Ваше Цењено Преосвештенство, сагласно Божаственим и Свештеним Канонима Светих Седам Васељенских Сабора, као и Помесних које су они потврдили (25, 74. и 75. Светих Апостола, 6. Другог Васељенског Сабора, 9. и 17. Четвртог Васељенског Сабора, 12, 87. и 96. Картагенског Сабора и 1. Кирила Александријског), као и сагласно Еванђелском Божанском Закону, Канонски Епископ Најсветије Епископије рашко-призренске и косовско-метохијске, и поред постојања против Вас донетих Одлука, од стране Светог Архијерејског Синода као и од стране Светог Архијерејског Сабора, без Канонске оптужнице и прилагања стварних чињеница, Канонских истражних радњи и испитивања оптужнице, Канонског суђења и Одбране, и могућности правних лекова, и то:
а) Одлуке Светог Архијерејског Синода од 11-2-2010 о Вашем привременом удаљавању са Ваше богомчуване Епархије
б) Одлуке Светог Архијерејског Сабора од 2-5-2010 о наметању Вам казне коначног уклањања са Ваше Канонске службе
в) Одлуке Светог Архијерејског Синода од 18-9-2010 о наметању Вам казне неограничене забране свештенодејства
г) Одлуке Светог Архијерејског Сабора од 18-11-2010 о наметању Вам казне рашчињења са високог Архијерејског Достојанства и Вашег враћања у ред монаха,
с обзиром да ове Одлуке флагрантно крше сваки појам Канонског Права и Канонског процесног поретка, и да у канонском смислу немају валидност, са непосредном последицом да су поменуте Одлуке неважеће, неосноване и непостојеће, и да непоправљиво и грубо повређују Канонску веродостојност наведених Управних и Судских органа најсветије Светосавске Српске Цркве, као и Канонско Начело адекватних казни, које важи у Аутокефалним Православним Црквама.

2. Као што је несумњиво потврђено снагом Одлуке Шестог Одсека Врховног Суда Републике Грчке (Арео Пага) под бр. 1410/2010, која се односи на одбацивање Налога за хапшење, издатог од стране Истражног Судије Вишег Суда Србије под бр. Ki.Br 1181/01, и изручењe Високопреподобног Архимандрита Симеона (Виловског), Вашег Архијерејског Заменика, који је такође антиканонски рашчињен и одлучен, Светосавска Српска Црква и Српскa Државa, будући потчињене наредбама демонског Америчко-ционистичког фактора, који угрожава колевку Православног Српског Народа на Косову и Метохији, и ради на Исламизацији Европе кроз слабљење њених Хришћанских темеља и њене особености, ради постизањa, по његовом мишљењу, лакшег прихватања од њега очекиваног „Месије славе“, који се препознаје у лицу најсрамнијег Антихриста, и који ју је предао у окрвављене руке Шиптара исламиста, који у 21. веку у Европи промовишу лажљиву слику света Теократског Ислама, који контрадикторно проповеда да је, са једне стране Исус Христос истински Месија и Логос Божији који је оваплоћен од Бога и Приснодјеве Марије, али који изопачује и поништава Његово спаситељско дело – кроз Крст неизрециву кенозу и кроз Васкрсење славно саваскрсење људске личности, са мамцем учешћа у Евро-атлантским интеграцијама и под претњом „контролисаних“ Међународних Судова, исконструисалe су против њега, и следствено томе против Вас, злобну и опаку оптужбу тобожње злоупотребе службеног положаја и крађе и проневере суме од 27.640.125 динара тј. 349.857 евра, те се испоставља да је већ поменуто кривично гоњење и оптужба исценирано са циљем „да би се погоршао положај траженога (о. Симеонa Виловског) због његових верских и националних убеђења, на такав начин и у толикој мери да у случају изручења поднесе флагрантно кршење свога права на праведно суђење у држави која га тражи (Србији)“, као што наведена Одлука Арео Пага у свом образложењу на 8. страни износи. Уза све то и пуштање из притвора прошлог децембра, због недостатка доказа, од стране српских органа г-на Предрага Суботичког, грађевинског предузимача, оптуженог као тобожњег саучесника Високопреподобног Архимандрита г. Симеона Виловског у тобожњој злоупотреби и проневери већ наведене суме, још јасније потврђује подмукли и злочиначки план Ваших гонитеља, по налогу антихристовских сила, против Вашег Цењеног Преосвештенства и Вашег Високопреподобног Архијерејског Заменика.

3. Горко и болно изненађење доживели смо као чланови Најсветије Православне Католичанске Цркве, због уочене, и свакодневно појачаване, трагичне путање Светосавске Српске Цркве, према којој смо се у прошлости сви односили са дубоким поштовањем и поверењем, јер је у злокобним годинама и смртоносним временима, Устројитељ Цркве и Њен Промислитељ Господ Наш Исус Христос послао свога ангела, Вашега ментора и васпитача, дубокоумног теолога и непатвореног хероја, васељенско светило Тросунчаног Божанства, међу Светима преподобног и Богоносног Јустина Поповића, чијим су списима смртно рањени „угојени“ беси синкретистичког Екуменизма, Папизма и антихристовског Просветитељства. Сагледавање догађаја изазива у свима нама ране и бол.

Као људи у немогућности смо да схватимо како је могуће да потомци преподобног Оца нашег Јустина и Ваша духовна сабраћа учествују у безаконим заједничким молитвама и скупљањима са непокајаним и непреумљеним злославним и јеретичким Папистичким кољачима, џелатима и погубитељима свога Народа, који су током фашистичке окупације њихове отаџбине искасапили, преко Римокатоличких Хрватских Усташа, 800.000 Српских Новомученика, и недавно прогласили за „светог“ духовног и моралног подстрекача злочиначког геноцида, Римокатоличког Кардинала Загребачког Алојзија Степинца.

Присуство познатих Архијереја са блаженопочившим Патријархом г-ном Павлом на лажној и непостојећој „литургији“ јеретичких Паписта у Загребу, ради проглашења за „светитеља“ поменутог суровог злочинца, који се налази у Паклу у друштву са демонима, не може се оправдати разлозима пристојности или екуменистичког надахнућа и диригованог заборава, већ само разлозима претходно наведеним.

Уз то, пре неколико дана, 27-1-2011, позив и молитва у капели светога Јована Богослова на Богословском Факултету у Београду, Надбискупа Станислава Хочевара и папског Нунција Орландо Антонинија, уз присуство Сватјејшег Патријарха Иринеја, недвосмислено и јасно показују и потврђују истините разлоге Вашег антиканонског прогона и безаконе осуде, јер се urbi et orbi показујете као продужени глас преподобног Јустина (Поповића) и, коначно, једини његов истински ученик.

4. С правом призивате светог Златоуста и његово страдање и сведочанство, јер се показујете 'и нравом причастник и престолом намјесник' Светих Отаца и Исповедника.

Целивајући Вашу најцењенију десницу и просећи моћне братске молитве Вашег Преосвештенства, остајем Ваш у Христу брат.

Митрополит Пирејски
+ Серафим

http://www.eparhija-prizren.org/sr/clanci/25-strani/182-pismo-mitropilita-pirejskog-episkopu-artemiju.html
-------------------------------------------------
oригинал на јелинском : http://aktines.blogspot.com/2011/02/e.html

Агенција Ромфеа 15. фебруара 2011. пренела је у целини писмо које је Његово Преосвештенство Епископ Рашко-призренски Артемије упутио Митрополиту Пирејском Серафиму.
У наставку доносимо превод писма.
--------------------------
АРТЕМИЈЕ
ПО МИЛОСТИ БОЖИЈОЈ ПРАВОСЛАВНИ
ЕПИСКОП РАШКОПРИЗРЕНСКИ
У ЕГЗИЛУ
Ебр. 03

08.02.2011. године



Његовом Високопреосвештенству
Митрополиту Пирејском Г-ну,
Господину    СЕРАФИМУ
П И Р Е Ј А - Г Р Ч К А

Ваше Високопреосвештенство,
Драги ми у Христу брате,

Неизмерно смо Вам захвални за Ваше преобилно љубави и разумевања писмо од 31. 01. 2011. године, којим сте богонадахнутим речима утешили и обрадовали моју душу, која се по допуштењу Божјем, ево пуну годину дана, налази у прогонству, невољама и страдањима многим.
Посебно Нас радује да сте Наше дописе схватили правилно и својим тумачењима у духу светих Канона Православне Цркве охрабрили и подржали како Нас лично, тако и Наше монаштво и благоверни народ који је уз Нас, да истрајемо на путу борбе и страдања за истиниту и праву Веру, коју нам оставише свети и богоносни Оци наши, да у њој живимо и да се њоме спасавамо, чувајући себе и своје словесно стадо од многобројних саблазни нашега времена и посебно од опаке свејереси Екуменизма, која је, нажалост, пустила дубоке корене у свим помесним Црквама Православним. И заиста, ова свејерес је подстицана – као што сте сасвим исправно констатовали и храбро исповедили – од стране демонског Америчко-ционистичког фактора и његових испостава, масонских ложа у свим државама...

Утешно је, ипак, што у свим Православним народима постоје храбри борци који ревнују за очување чисте и неокаљане Вере Православне, како међу Архијерејима (попут Вашег Високопреосвештенства), тако и међу клиром, монаштвом и верним народом (особито, већина свештених манастира у Православној васељени има чврсте предањске Православне ставове), што Нас уверава да су истините речи Господње изговорене пред Његово славно Вазнесење: „И ево, Ја сам с вама до свршетка века“ (Мт. 28, 20), као и да Цркву његову „ни врата ада неће надвладати“ (Мт. 16, 18).

На крају, желећи Вашем Високопреосвештенству срећан почетак Поста – Свете Четрдесетнице, проси Ваш свети архијерејски благослов и молитве, остајући у љубави Христовој, Ваш брат и саслужитељ

+АРТЕМИЈЕ
Епископ рашко-призренски
и косовско-метохијски
у Егзилу

-----------------
http://www.romfea.gr/index.php?option=com_content&view=article&id=7285:o-oo-&catid=26:2009-12-18-08-38-40
http://www.eparhija-prizren.org/sr/episkop/26-tekstovi/205-pismo-episkopa-artemija-mitropolitu-pirejskom.html

АПЕЛ ЗА ПОМОЋ
ЕПАРХИЈИ РАШКО-ПРИЗРЕНСКОЈ
У ЕГЗИЛУ

У условимa прогона у којима живи и ради, у непрекидним нападима, претњама, клеветањима, ружењима, којима су свакодневно изложени, како Епископ Артемије тако и његово верно монаштво, Епархија рашко-призренска у егзилу покушава да у тешким спољашњим околностима постепено васпостави основнe поставке свога деловања.

Удар екумениста, у лицу Патријарха Иринеја и (ротирајућих) чланова Синода, као и њихових истомишљеника, био је немилосрдан. Тако је почело у првој половини фебруара 2010 (да не идемо овом приликом даље у прошлост), тако се наставило током читаве године, још суровије и бруталније окончана је 2010. година.

Нема више никакве сумње да је анти-папизам и анти-екуменизам у Српској Цркви мета најжешћег прогона од стране фило-папистичких и екуменистичких Епископа.

Као што нема никакве сумње да је овако брутално протеривање Епископа рашко-призренског са своје катедре, као и монаха његових духовних чада из својих манастира, одлучујуће детерминисанo чињеницом (поред постојања још неких других момената) да је Епископ Артемије један од првих потписника Исповедања Вере против Екуменизма, објављеног 2009. године.

Позната је чињеница да је Цариградски Патријарх Вартоломеј убрзо након објављивања Исповедања Вере против Екуменизма тражио од Архиепископа Атинског да покажњава и разрачуна се са потписницима Исповедања Вере у Грчкој Цркви. Али, услед снажног отпора једног дела Јерархије Грчке Цркве тај прогон је спречен.

Нема, такође, никакве сумње да је тај захтев стигао и до Србије. Тиме се само може објаснити и схватити позадина бесомучног прогона и неконтролисаног изливања гнева од стране јеретичких Епископа екумениста. Толико мржње, толико клевета, толико ненависти, толико неистина, и што је још важније – лакоћа и опуштеност са којом је све то чињено, не могу се сусрести ни у световној сфери, у сфери политике и профаних односа.

И сасвим је сигурно да главни мотиви прогона нису политичке природе; политички разлози су ипак у другом плану. Оно што је могло да покрене на толику беспризорност поменуте Епископе превасходно су разлози црквено-теолошке природе, тј. верска убеђења Епископа Артемија и оних који га следе.

Постојање политичких разлога стицајем околности се поклопило са овим основним мотивом и покретачем прогона – верским убеђењима, тј. неодступним и доследним ставом према савременој јереси Екуменизма и њених носилаца, пре свега у епископском чину, као и према неразумном и ничим оправданом настојању на зближавању са Ватиканом и римским Понтифексом.

Јер свака јерес има своје носиоце – углавном су то бивали, нажалост, Епископи - тако да и данашња (све)јерес Екуменизма има своје протагонисте и носиоце, који се више и не крију, него „откривене главе” проповедају јеретичка учења, покушавајући да то наметну и црквеној пуноћи.

Све то довело је до бруталног прогона који је Патријарх Иринеј започео одмах након постављења на своју нову дужност, када није оклевао да на основу лажних оптужби, лажних кривичних пријава и монтираних процеса, уз свесрдну помоћ и подршку световних власти и њених органа, организује и лишавање слободе оних који су им сметали.

Епархија рашко-призренска у егзилу мора наставити своју мисију, коју је и до сада вршила, мора, пре свега, истрајавати на сведочењу и очувању истините Вере од сваког кварења и новачења, које спроводе и намећу јеретички Епископи екуменисти.

То се мора (и пре свега) чинити и у данашњим условима бруталног гоњења и непрекидних претњи даљим казнама, прогонима, лишавањима слободе.

У том смислу Епархија рашко-призренска у егзилу апелује на верна чеда Православне Цркве, пре свега Православне Србе у отаџбини и расејању, да, према својој моћи и љубави за очување Истините Вере, својим прилозима допринесу и помогну васпостављању стабилнијег функционисања Епархије рашко-призренске у егзилу, у даљем вршењу своје мисије, у условима када је Права Вера угрожена и подвргнута разним новачењима од стране носилаца савремене (све)јереси екуменизма
http://www.eparhija-prizren.org/images/stories/pdf/za_eur.pdf
http://www.eparhija-prizren.org/images/stories/pdf/za_usd.pdf

http://www.eparhija-prizren.org/sr/2011-02-11-18-06-34.html