Он колико ја знам више није њихов духовник, барем је тако синод одлучио.Зато и  нису у обавези да га послушају.

Мало уздарје - одговор на нападе Владике Атанасија



„Проповедај реч,

настој у добро време и у невреме,

покарај, запрети, умоли 

са сваким сношењем и учењем"

(II Тим. 4, 2).


Овај богонадахнути и богомудри савет светог апостола Павла, упућен његовом ученику Тимотеју, епископ др Атанасије (Јевтић) схватио је на себи својствен начин, као и многа друга места из богонадахнутих књига Светога Писма и делâ светих Отаца Цркве Свете Православне. Он заиста не пропушта прилику да „у време и у невреме" нападне, извређа, оклевета, облати... свакога онога ко беспоговорно не усвоји његов начин мишљења, делања и живљења у Цркви Бога Живога, ко не пристане да му се по свему усличи, да буде његова „слика и прилика", поготову ако је још и његов „брат".

Зар се то није „опет и много пута" (паки и многажди) очигледно показало у последњих неколико година, а посебно у последњих неколико месеци? Тај човек (иако пре једанаест година умировљен) добио је (од кога ли?) невероватну снагу и ревност да се, попут Дон Кихота, бори са ветрењачама које сâм гради, руши и поново саграђује. Иако је успео - уз помоћ још неке браће, монтираног процеса, неодржаног суда - да Нас осуди и лиши поверене нам Епархије рашко-призренске, да својом логосношћу од оца Симеона (Виловског) изгради демоноподобног монструма, да стрпа у затвор Предрага Суботичког који тамо чами шест месеци, то му није било довољно. Очекујући да се питање изручења о. Симеона реши на највишем државном суду Грчке, Ареопагу, владика Атанасије је половином јуна обиграо целу Свету Гору и пола Грчке достављајући обилно свима своје „доказе" о злоделима и манипулацијама Симеона Виловског. Тада се прославио својим интервјуом на Ромфеи који је пренет и на (сада) званичном сајту Епархије рашко-призренске. Будући да је на то добио адекватан одговор од о. Симеона, такође на Ромфеи, нећемо се тиме овде бавити, иако не би било без значаја и за нашу црквену јавност да се та преписка појави у интегралном виду.

Беше то показана ревност „у добро време", али не беше довољно. Врховни суд Грчке, Ареопаг, на своме заседању 6. јула ове, 2010. године, одлучи да о. Симеона не изручи правосудним органима Србије. Зашто? Видеће се из њиховог званичног саопштења које ће се ових дана појавити. Оно што се већ зна, то је тако одлучено због тога што правосудни органи Србије уз захтев за изручење о. Симеона нису доставили ни један једини доказ о кривицама које му се приписују. Зашто Београд није доставио те доказе? Очигледно зато што их није имао. Таква одлука грчког суда баца ново светло на цео случај Епархије рашко-призренске.

Но, владика Атанасије то негира и проналази „стварне" разлоге ослобађања оца Симеона. Он дословно вели: „Он је (о. Симеон) ослобођен захваљујући опет и много пута лажном сведочењу владике Артемија". То рече и остаде жив, али ни то ничим не доказа, као ни мноштво других клевета, лажи, инсинуација које је изговорио и написао на Наш рачун. А шта је све у стању тај „брат" да смисли, створи, искомбинује, тешко је набројати у једном кратком осврту. Ипак, ко има прилике, нека нађе, опет на званичном сајту Епархије рашко-призренске, његов најновији објављени богословски трактат: „Криво (=неправославно) схватање Ц р к в е  и  с п а с е њ а у теорији и пракси епископа Артемија и групе монаха, његових ученика", па ће му многе ствари постати јасне.

Немамо ни жеље ни могућности да детаљније анализирамо све шта нам је тамо прикачено и пришивено, „опет и много пута", без икаквих доказа, сем умишљених и измишљених конструкција у глави владике Атанасија. Примера ради, он пише: „Артемије тврди да он сада није више епископ својим монасима, али да им и даље јесте духовник, ‚духовни отац'. Ову тезу он развија нашироко - притом доста дрско - у својим јавним иступима, отвореним писмима и сличним текстовима", а да не наведе ни један једини пример из тог „обиља текстова" који би поткрепили ту његову тезу. Нешто слично Ареопагу.

О квалификацијама и блаћењу тих јадних монаха и монахиња који кренуше из својих манастира, у којима су провели и по двадесет и више година, не због медених колача него притиснути огромном количином „љубави" која се на њих излива од стране првог и другог администратора Епархије рашко-призренске шта уопште казати? Ко то не види? Ко то не осећа? Наравно да у тексту владике Атанасија главни и једини кривац за све те „беспоретке" у Српској Православној Цркви, па и за покретање монахâ, јесте нико други до владика Артемије. Крив је и што је „Артемије сâм, лично и искључиво, монашио" своје монахе. То ми је, ваљда, и највећи грех. Да би то „доказао", наводи пример апостола Павла, који, како и Атанасије (овде) правилно закључује, „спасење своди на Христа и зато не проповеда себе него Њега, Распетога и Васкрслога, Њега Који је Љубав и Који духовном љубављу ствара, конституише, Цркву Своју као Заједницу Љубави". Таквим описом рада светог апостола Павла као да жели да истакне и „докаже" да је Артемије, уместо Христа, Распетога и Васкрслога, ваљда прoповедао себе!?

Таквих конструкција је сијасет у ових четрнаест страница текста владике Атанасија. Па још, шта ми све не приписује иако су то ноторне лажи: „Владика Артемије је поделио своју паству..., па и своје монаштво", наравно опет (као и много пута) без икаквих доказа. Чак злурадо очекује „да види какав ће раздор и поделу Артемије створити у Сремској епархији" и пророчки додаје: „Јер он тамо неће мировати." А као доказ наводи гласине: „Јер се већ чуло да су његови приврженици купили кућу близу манастира Шишатовца", питајући се забринуто: „Којим ли новцем?"

О поређењу Артемија и артемијеваца, њихове групе и групашења, са грчким старокалендарцима, блискости Артемија са старокалендарцем Кипријаном, „са којим је Артемије иначе одржавао својеврсне односе и то се знало у Грчкој, а знали смо и ми у Србији", било је повремено говора и у протеклом периоду. Будући да једино Артемије није ништа знао о тим „својеврсним односима", било би добро да је Атанасије и то поткрепио бар једним доказом, како би бар та небулоза, колико-толико, била уверљива.

Тврдећи, између осталог, да Артемије, који нема своје Епархије, не може имати ни своје „духовне деце", поготову у другим епископијама, њега живо интересује „шта ли Артемију исповедају његова ,духовна деца' кад и даље бунтују против црквеног реда и поретка..." Будући да то не може знати, нити му ја, као духовник, смем то открити, он закључује да „њихово недавно Отворено писмо администратору Епархије рашко-призренске, митрополиту Амфилохију, најбоље потврђује какви су плодови Артемијевог ,духовништва' над таквим монасима", јер „они немају ни слово м од монашког образа и завета".

У својој знатижељи Атанасије се и даље пита: „Шта представљају групе и групице артемијеваца?...." и самоуверено закључује: „Осим знак да Артемије већ ствара еклисиолошки раскол". Јер, он (Артемије), „уствари гази и пориче и свете каноне и Свето Предање и ствара, без љубави и зајeдништва, нове, неправославне, нецрквене, неканонске, нелитургијске теорије о некој имагинарној, виртуелној еклисиологији, па, самим тим, и о некој новој сотириологији..." Будући да ни овде не наводи никакве доказе или цитате који потврђују постојање те Наше „теорије", остаје само да се закључи да то све постоји само у глави аутора, који прави конструкције, уистину „имагинарне", против којих се онда ватрено бори, истичући себе за новог Дон Кихота.

И тако даље, и тако редом. Грех до греха, безакоње до безакоња, и владика Атанасије је насликао духовни и морални лик епископа Артемија, који поред свега што му је учињено још се усуђује да „сматра да му је учињена неправда", па се пита (иако је уверен да није), чак и да је тако, „зашто радије не поднесе неправду, Христа ради, него дели народ Божји и цепа нешивену Ризу Христову"? Да ли је и овде потребан неки коментар?

На крају, захвалан сам владици Атанасију што ме братски подсећа на дивне текстове светитеља Божјих Игњатија Богоносца, Иринеја Лионског и, посебно, светог Јована Златоуста, који саветује своју сабраћу епископе: „...Али немојте потписивати моју осуду, јер ништа не знам на себи што је достојно свргнућа". Ја, пак, будући свестан својих грехова и мана, не усуђујем се поредити себе са тим светитељима Божјим, иако бих поруку светог Златоуста могао и Ја упутити својој браћи архијерејима.

Оно што радује јесте молитва на крају текста владике Атанасија, ако је искрена, где он у своје грехе, за које моли милост од Бога, убраја и ово своје писаније.


+ АРТЕМИЈЕ,

умировљени епископ
рашко-призренски

нисам знао да Црква има и ту моћ! Ето мени је ''духовник'' Св.Петар Цетињски,али и Св.Серафим Саровски и Св.Сергеј Радоњешки...али и Св.Авакм Београдски и Св.апостоли и јеванђелисти Лука и Матеј и Св.Јован Богослов и са њим Св.апостол Павле и Митрополит Сантпетербушки и Ладошки Јован Сничев и Митрополит Св. Лука Војно-Јасеницки,па оће ли и њих да забране!?      Да им јавим,да су расколници!???

mislim da nisu bukvalno zabranili da Artemije bude duhovnik bilo kome, vec su mu zabranili da ispoveda, tako neka nebuloza...

Kad god je čopor zvaničnika protiv nekog znajte da je taj ispravan i častan.

Замисли какав би теби било ко од рођених могао да ти забрани да будеш син својих родитеље? Смешно! 
---------------------------------------------------------------------------------------------------------
Zbog Artemija ostao bez katedre

Zoran Čvorović, magistar pravnih nauka i profesor istorije prava na Pravnom fakultetu u Kragujevcu, nije 15. jula prošao reizbor za predavača saradnika na ovom fakultetu na kome predaje već 11 godina.

- Jedini razlog zbog koga nisam izabran jeste knjiga "Istina o slučaju vladike Artemija". Drugačije ne mogu da mislim jer iako je komisija, čiji su članovi redovni profesori Sima Avramović, Mirjana Stefanovski i Marko Pavlović, ocenila da se "radi o najboljem pravnom istoričaru mlađe generacije u Srbiji", ja nisam izabran - objašnjava Čvorović za "Vesti.

Kako je knjiga o Artemiju mogla da utiče na Vaš neizbor?

- Na tu knjigu, koju smo Sonja Spasojević i ja pripredili izvan radnog vremena, obrušilo se rukovodstvo Pravnog fakulteta u Kragujevcu. Intervju koji sam povodom izlaska ove knjige dao listu "Pravda" čitan je na sednici Naučno-nastavnog veća. Dan pre izlaska iz štampe, knjiga o Artemiju je iz jedne štamparije u Žiči na volšeban način došla do vladike Atanasija i mitropolita Amfilohija pre nego što smo je mi kao priređivači imali u rukama.

Šta je toliko intrigantno u njoj?

- Knjiga je kompilacija tekstova koji su branili vladiku Artemija, u njoj su i četiri teksta vladike Atanasija, intervjui vladike Irineja Bulovića crkvenoj grčkoj agenciji RONFEA. Želeli smo da se čuje i druga strana. Međutim, vladike Atanasije i Irinej Bulović uputili su pisma rektoratu Pravnog fakulteta u Kragujevcu u kojima stoji da će, ukoliko se uprava fakulteta ne ogradi od mene i koleginice Spasojević, biti diskreditovani dobri odnosi između crkve i Univerziteta.

Smatrate da je to bio nagoveštaj da nećete proći reizbor?

- Pre raspisivanja konkursa stvorena je atmosfera duhovnog linča prema meni, profesoru Marku Pavloviću i koleginici Sonji Spasojević.
Profesor Pavlović i ja smo 26. aprila u "Politici", a ja i 30. maja u "Pravdi" ukazali na niz nezakonitosti na Pravnom fakultetu u Kragujevcu. I ukidanje pravno-istorijske katedre koju smo činili Pavlović i ja bio je nagoveštaj da neću proći reizbor. Posle ukidanja te katedre, naši predmeti su pripojeni Katedri za javno pravo koju profesor Pavlović i ja bojkotujemo od početka, jedino smo držali predavanja.

Da li vam je uručena odluka, kakvo je obrazloženje?

- Odluka mi nije uručena, očekujem da mi je daju posle odmora, do 16. avgusta. Imam pravo žalbe Senatu Univerziteta u Kragujevcu. Radni odnos mi nije raskinut. Prema Međunarodnoj konvenciji o pravu na rad, zbog neopravdanih razloga među kojima su i politički i verski stavovi, radni odnos ne može biti prekinut.
Inače, Nastavno naučno veće se podelilo. Njih 14 je bilo za moj izbor, a desetoro je bilo protiv. Prema poslednjoj promeni Statuta, za izbor saradnika potrebna je većina, odnosno 50 plus 1 od ukupnog broja članova Veća. Znači, za moj izbor je moralo glasati 16 njih.

Kakav ishod očekujete?

- Kao pravnik verujem u institucije sistema. Očekujem pozitivnu odluku Senata Univerziteta jer će se pokazati da je od početka vođen pravi progon protiv mene i da sam nezakonito ostao bez posla. U suprotnom , zaštitu svojih prava moraću da potražim na sudu.
 
Vladike krše kanone

- Kanoni zabranjuju javnu delatnost vladika. Oni su vrlo jasni. Jedan od kanona Vaseljenskog sabora predviđa kao težak prekršaj članstvo u javnim organizacijama i bavljenje javnim poslovima. Taj član krše mnogi, pa i vladika Porfirije u RRA agenciji. Nažalost, kod nas su stvari drugačije postavljene po ovom pitanju.

www.vesti-online.com

Писмо администратора Фејсбук групе "Истина је само једна - владика Артемије" еп. Атанасију       Штампај        Е-пошта
Thursday, 22 July 2010

Преосвећеном, својевољно немоћи ради умировљеном Епископу

Захумско-херцеговачком  господину Атанасију Јевтићу

И свјетлост свијетли у тами,

и тама је не обузе.

(Јн. 1,5)

Преосвећени,

Пошто смо прозвани у Вашем скорашњем излагању, ред је да Вам на то и одговоримо. Нећемо се «подизати» на Ваш цењени ниво, нити било коме из вашег окружења залепити епитете које сте Ви нама. Ипак, ми смо само обични људи, мирјани, верници, а не великодостојници као што сте Ви то. Власт је власт а част је част.

Као верна чеда СПЦ ми, администратори (Фејсбук) групе „Истина је само једна -Владика Артемије“, не можемо, а да Вам са тугом у срцима (због вашег лошег схватања нашег рада) не упутимо одговор. У нади да ћете исправно разумети оно што смо ми (администратори) једнодушно (у једномислију) себи поставили за циљ. То је само сведочење истине и жеља да што више душа српских чује истину у овом медијском мраку. Вођени речима Св. Јустина Ћелиског „Отворите ма који дневни лист и уверићете се да је то Jеванђеље сатане“, ми смо пожелели да технолошки напредак који нам је од Бога дарован, Богу и користимо проповедајући истину и само истину, а истина је Христос.

Једном смо се огласили у медијима да ова група која постоји више од две године није култ личности него група подршке епископу Артемију. У она времена када су се ломиле кости оцу Симеону Виловском, и када народ није знао истину, ми смо решили да направимо групу и тако покажемо да медаља има увек две стране. Као што сте и сами чули на друштвеној мрежи Фејсбук постоји више група, када се сабере цео је Синод и Сабор овде. Постоје групе и о Вама, Преосвећени, где Вас Ваша браћа са сајта «Поуке.орг» називају спасиоцем Косова, оца Симеона из манастира Рукумије блате свакодневно. Они су, све у свему, познати у својим  наступима, безуспешно се трудећи да вас имитирају. Ипак сте Ви један једини непоновљив епископ. Историја ће Вас, сигурни смо, упамтити. Али, како ће Вас упамтити, то се не зна, јер како сте сејали, тако ћете жњети.

Кроз историју многи угодници Божији су страдали због вечних идеала (истине и правде), истине и правде Христове.

Када кажемо: Истина је само једна - Максим Исповедник, или: Истина је само једна-Марко Ефески, исто је као да смо рекли Истина је само једна - Исус Христос. Разлика је само у томе што употребљавајући имена Светих Отаца Цркве православне ми јасно алудирамо на време у којем су они исповедали Истину и КО се  држао истине (ко се није одрекао Христа).

На тај начин народ се чувао од лажних учења док она не потпадну под анатему. Данас у СПЦ сведоци смо многих лажних и душепогубних учења. И док СПЦ не нађе начина да се са њима избори, ми, верни народ, морамо Истину оградити од лажи. Ми морамо јасно говорити ко се то држи истине Христове, и ко је стожер око кога се треба окупљати верни народ као око самог Христа.

То је засигурно онај који је страдањем потврдио своју веру у Христа и није Га се одрекао. То је владика Артемије.

Епископ Артемије духовни узраст показује тиме што никада није апеловао на нас мирјане, његове поштоваоце, да напишемо било шта. Он вероватно и не зна да ми постојимо. Дакле, није умесно да њему «пришивате» оно што други чине. Веома је  је дискутабилан духовни узраст епископа који тражи да га СА Сабор умирови „због немоћи“, а онда постане путујућа инквизиција и сејач раздора, неслоге и  бунила у Цркви и још назива хришћане «секташима». У многим речима не бива без греха, али ко задржава усне своје разуман је (Приче 10, 9).

Кажете да је епископ Артемије развио култ личности у народу. Ми вам кажемо јесте, то је тачно, али не своје личности (јер је то својствено папистима и протестантима), већ личности Богочовека Христа коме тежи свака верујућа душа православна! Праведници који су у овоме свету живели на великој раздаљини и нису се виђали ни познавали, у рају се одмах познају и заволе се као најближи рођаци. И као кроз стакло виде један другога и много се воле, и не би хтели ни за минут да се раздвоје и удаље један од другога.

Зато се не треба чудити што верни народ трчи на кошницу да се насиса меда.

Много је духовника попут владике Артемија, али изгледа да вас боли то што је он једини међу епископима који је попут тих духовника - угодника Божјих. Народ је и гладан и жедан духовних поука и душекорисних речи, и то је оно што привлачи народ једном духовнику и авви. Јер човек не живи само од јела и пића већ му је потребна духовна храна

Много нам је жао што од вас то нисмо могли чути осим страшних и тешких речи изговорених, не само за Вашега брата у Христу владику Артемија, него за све те монахе којима недате мира и прогоните их горе од демона, па смо и ми мирјани стигли на ред. А од Вас смо могли да научимо и оно чему су нас из незнања учили и наши родитељи. Ми се, Преосвећени, не усуђујемо ни да прочитамо ваше философске елаборате о епископу Артемију, који су у последње време све чешћи и све конфузнији, како по Вас самога тако и по околину. Није народу пријатно да чита све те тешке речи које сте у стању да напишете. Заборавили сте свога духовног оца аву Јустина који каже:

«Зато, зато што језик, који ти је дат да хвалиш Бога и да браћу са њим тешиш, ти си претворио у оруђе демонске псовке, служиш ђавола својим језиком. И мислиш на неко добро, мислиш да ће Господ благословити тебе, твоје прљаве гадости, грехе, твој гној? Не!»

Нисмо ми философи попут вас јер сматрамо да не треба философирати много, јер се сва философија овога света налази у једној књижици а то је Јеванђеље; »Љуби ближњега свога као самога себе». Ми љубимо владику Артемија јер смо од њега и његових књига и беседа чули увек угодне речи, смирење и како видимо данас и трпљење. Слава Богу за све! А Вас, Преосвећени, молимо понизно, да оно што народ чини из свога сопственог нагона, не кривите владику Артемија, јер ми се јавно ограђујемо да он или његово окружење има било какве везе са нама. Ми прихватамо да нама пришивате све епитете «секташи, пведозилоти, парасинагогисти...» јер „Блажено је трпети зло, а чинити зло је – више него грешно; јер онај ко трпи је наследник Христов, а ко га чини је – санаследник ђаволу.»
(Св. Нил Синајски)

А исто Вас тако молимо да њега оставите на миру. Уместо свакодневних атака на епископа Артемија, кога народ воли на Вашу жалост све више, било би лепо да се прво измирите сами са собом, а онда са братом својим, те да пођете са њим до Светог Јустина и тамо се одрекнете митрополита Зизјуласа. Тако ћете можда избацити из себе демона хуле којим сте опседнути на нашу велику тугу и жалост. И убудуће ако имате нешто нама да кажете обратите се на нашу адресу. Не мешајте владику Артемија, јер он са нашим деловањем нема никакве везе

Администратори групе са друштвене мреже Фејсбук

Истина је само једна-владика Артемије

ПАПА У СРБИЈИ?






Недавно су медији пренели изјаву Његове Светости Патријарха Српског г. Иринеја да су Римокатоличка и Православна Црква ”једна другој најближе”!

Ова изјава изазива, нажалост, мноштво питања, недоумица, сумњи, чуђења, неверица, протеста, неслагања...

Чиме су то Римокатоличка1 и Православна Црква ”једна другој најближе”, природно се намеће питање? Шта их то зближава? И шта чини да су најближе!?

Где се базира та тврдња? На чему се заснива то ”учење”? На ком Предању? На ком Еванђељу? На одлукама којих Сабора!? На учењу којих Отаца?

Можда светог Григорија Паламе? Или светог Марка Ефеског? Или Генадија Схоларија, Фотија Великог Патријарха Цариградског, Доситеја Патријарха Јерусалимског, Филотеја Кокиноса Патријарха Цариградског, Николе Кавасиле, Јосифа Калотета, Симеона Солунског, Никодима Светогорца, Јована Кронштатског, Нектарија Пентапољског, Јустина Ћелијског...

Није овде место за навођење бескрајне литературе настале као резултат изобличавања латинских заблуда и јереси, од којих велики број дела насталих у средњем веку носи назив ”Против Латина”.

Али се могу, само као пример, навести неколико Сабора који су осудили Папизам као јерес - Сабор 879. у Цариграду (од многих се сматра за Осми Васељенски Сабор), Сабор 1170. у Цариграду, Сабор 1450. у Цариграду (последњи Сабор у храму Свете Софије), Сабор 1722. у Цариграду, Сабор 1838. у Цариграду, Патријарси Цариграда, Александрије, Антиохије и Јерусалима 1848 (”... зато и Једна, Света, Католичанска и Апостолска Црква, следећи стопама светих Отаца.... објављује поново данас саборно.... да је јерес (Папизам) и да су његови припадници јеретици.... Такође, сабрања на којима се они окупљају су јеретичка и свако духовно заједничарење Православних.... са њима је антиканонско...”) - између многих других.




Православна свест и самосвест Цркве, међутим, сведоче дијахронијски сасвим супротно - да Римокатоличка и Православна Црква нису ”две међусобно најближе цркве”! И много више од тога - да је Црква само Једна, и то Православна Католичанска Црква, те да самим тим не могу постојати две цркве (!), а поготово не више цркава (као што подразумева изјава Његове Светости Патријарха Иринеја да су римокатоличка и Православна Црква две најближе цркве, што значи да има и других цркава које нису толико блиске нама...!).

Шта је то, уосталом, што нас зближава са папистима? Шта је то што нас везује са њима? Која су нам то заједничка Предања?

Да ли учење о задовољењу божанске правде (сагласно којем Христово страдање и жртва на Крсту има за циљ да задовољи божанску правду, тј. гнев, због првородног греха Адамовог!) изложено од Анселма Кантерберијског и прихваћено од стране паписта као званично учење и догма?

Да ли учење о чистилишту, или учење о индулгенцијама? Шта заједничко имају ове заблуде са Православним предањем?

Да ли учење о папском Примату? Да ли догма о папској непогрешивости? Како се ови папистички догмати и историјски фалсификати на којима се заснивају могу повезати са Православном свешћу и самосвешћу Цркве?

Да ли савремена папистичка Мариолатрија, учење о безгрешном зачећу Богородице Дјеве и други догмати које паписти данас ”изналазе”?

Да ли анатемисано Filioque и додатак свештеном Символу Вере? Довољно је погледати само Орос Трећег Васељенског Сабора о Вери (7. канон), којим Сабор забрањује било какву измену или додатак у Никео-Цариградском Символу Вере, претњом свргнућа и одлучења, што је потврђено и од стране осталих Васељенских Сабора!




Да ли учење о тварној благодати и створеним божанским енергијама? Али, управо ових дана сведоци смо скандала који израњају по целоме свету у вези неморалног живота папистичких клирика, и злостављања чак и деце од стране истих! И као да то није довољно, него је сам Ватикан, на челу управо са данашњим Папом Бенедиктом 16. предузимао енергичне мере да се поменути скандали заташкају, а инкриминисане клирике остављао на дужности да и даље врше исти ”посао”. Али, како би и живели чистим и честитим животом, намеће се закључак, када су непричасни божанске благодати!?

Колико би нам простора било потребно када бисмо почели говорити о небројеним злочинима Ватикана и паписта? У најсвежијем сећању су страшна зверства папистичког клира над Православним Србима током Другог Светског рата; а о потоцима проливене крви током прохујалих векова којима је узрок Ватикан непотребно је овом приликом шире говорити.




Ватикан је, уосталом, држава, са свим атрибутима државности, а Папа је и световни поглавар(!), док многобројни папистички прелати заузимају високе државне функције у Ватикану, што је директно супротно канонском предању Цркве.

Ноторна је, такође, чињеница да је Ватикан преко своје дипломатије одиграо пресудну улогу у довођењу Хитлера на власт 1933. године и превладавању нацистичке идеологије у Немачкој, те да је нацистичка врхушка била састављена од римокатолика.

Свима су, такође, још увек у свежем сећању борбени покличи претходног Папе који је 90-их година позивао западне моћнике да бомбардују Србе! Као и хитња Ватикана да одмах призна новопроглашену државу Хрватску.

У том смислу и схватање данашње дипломатске ”игре” Ватикана са признавањем/непризнавањем Косова и Метохије - као благонаклоност према Србији, представља апсолутну заблуду.

Једна од најболнијих, међутим, рана које се Цркви наносе данас јесте деловање Уније, тог тројанског коња којим Ватикан врши груби прозелитизам на рачун Православних. Уосталом, барем Срби имају трагично и болно искуство са насилним покатоличавањем и превођењем у римокатоличку веру како током периода Другог светског рата, тако и током више деценија комунистичког режима, а нарочито након стварања државе Хрватске 1991. године! Да ли је то еванђелски начин проповедања и ширења вере? И да ли Православна Католичанска Црква, као ”најближа” папистима, врши или треба да врши на такав начин ширење Истине Христове?

Папа, уосталом, не пропушта прилику да нагласи да је Римокатоличка црква једина Црква (сагласно и Символу Вере - ”верујем у Једну.... Цркву”), и да само она поседује пуноћу истине и благодати, док остале цркве имају само делиће истине; сагласно томе је и његов позив свима да се врате у Цркву (тј. Римокатоличку), па сходно томе и Православнима.

Подсећање на остале разлике између Римокатолика и Православних, на многобројне њихове заблуде, које стварају, за сада, огромну провалију, понор у односу Римокатолика према Православној Католичанској Цркви, излазе из оквира овога текста.




На крају, остаје пред нама питање - шта је то што чини да су Римокатоличка и Православна Црква ”једна другој најближе”?

Шта је то што нас спаја? Која су нам то заједничка учења и Предања? Шта нас то толико зближава? Шта...?

Дугујете тај одговор Цркви, Ваша Светости! Црква то очекује од Вас, јер је наведена изјава, као и неке друге, сличне, Ваша Светости, изазвала велику смутњу и пометњу.

1. Потребно је напоменути да појам ”Римокатоличка црква” користимо у сасвим условном значењу, с обзиром да се у овом случају уопште не ради о Цркви, него заправо, у правом смислу речи, о једној ”религиозној заједници”. Такође, уместо појма ”римокатолици” много тачнија одредница за њих је ”паписти”, с обзиром на улогу и значај који Папа има у њиховој религиозној заједници, која би се исправно могла окарактерисати као ”Папизам”.

Саопштење за јавност поводом текста објављеног на Званичној интернет презентацији Епархије рашко-призренске под насловом „И поред апела владике Артемија настављају се антицрквене активности одбеглих монаха“.


 www.mancr.org

 

На Званичној интернет презентацији Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске, 22. јула текуће године постављен је текст под насловом „И поред апела владике Артемија настављају се антицрквене активности одбеглих монаха“. С обзиром да сам у поменутом тексту прозван дужан сам да, истине ради, дам свој коментар на текст.

На самом почетку аутор текста наводи „да група одбеглих монаха из манастира Црна Река “наставља са антицрквеном интернет активношћу“ преко свог „сајта у егзилу“, користећи незаконито грб СПЦ и име Епархије рашко-призренске“. Као главни и одговорни уредник поменутог сајта тврдим да се не ради о „никаквој антицрквеној активности“ него о настојању да се не ћути пред лажима које се пласирају са свих страна укључујући и поменути званични епархијски сајт. Говорити истину није антицрквена делатност него дужност свих православних хришћана особито монаха. Ћутати пред лажима знак је пристајања на њих. Зато не можемо ћутати ма колико се наше излагање истине називало „антицрквеном делатношћу“. Онима који би да нас казнама ућуткају говоримо „Богу се треба покоравати више него људима“ (Д Ап. 5, 29).

Што се тиче коришћења грба СПЦ, он се налази на нашем сајту управо због тога што хоћемо да покажемо да смо верна чеда СПЦ и да смо тиме поносни. При томе није прекршен ниједан канон или члан Устава СПЦ.

Благослов за сајт нисмо тражили од свог духовника – Владике Артемија јер је управо он главна жртва невиђене неправде. То не мора да значи да смо постали непослушни свом духовнику. Човеку кога безаконо и крвнички туку лажима и клеветама са свих страна не треба постављати питање – Да ли нам је дозвољено да те бранимо? Зар није разумније притећи му истог тренутка у помоћ, тим пре ако је тај човек твој отац. Сајт www.mancr.org ће стога бранити истину без обзира на све претње.

Тачна је тврдња да је агенција, самовољно, без мог знања, променила шифре сајта пред одлазак због тога што није желела да се сајт препушта новој управи под новим Епископом. Питам аутора текста: Шта је у томе моја кривица?

Надаље се помиње и уплата Десанке Крстић за регистрацију сајта од 5. маја 2010. год. у износу од 130 еура и контакт са рашчињеним свештеником Драганом Сарачевићем из Аустралије, уз оптужбу да „црноречани имају активну везу и финансијску подршку од, раколничке, бивше СПЦ парохије у Торонту која је пришла грчким старокалендарцима“. Чињеница је да је Десанка Крстић уплатила новац за сајт али је чињеница и то да ми у том тренутку нисмо имали информацију којој Цркви она припада.

У мору контаката које остварујемо преко и – меила, са људима које никада нисмо видели, признаће аутор текста, тешко је пророковати ко је расколник и каква ће нам осећања пренети у писму.

Ако је истина да су поменуте особе прешле грчким старокалендарцима онда ја јавно молим и Десанку и Драгана да се врате у крило Српске Православне Цркве.

Молим и аутора текста да не превиди чињеницу да је за обнову цркава из „мартовског погрома“ СПЦ примила од јеретика (католика, протестаната, англиканаца...) много више од 130 еура и да то није сматрано преступом, као и чињеницу да многи Епископи СПЦ имају активну везу са јеретицима, чак се и заједно моле, противно канонима, па и то није нико осудио. У овом тренутку је изгледа најбитније да се објави Цркви то да су црноречани примили 130 еура од расколника, да су примили писмо од њих и да су због тога непријатељи Цркве. Ко има уши да чује нека чује и нека схвати сву безочност и слепило појединих људи из Цркве.

Што се тиче контаката са Архимандритом Симеоном и монахом Антонијем, драго ми је да могу да кажем, пред лицем свеколике српске јавности, да су они релативно чести. Са оцем Симеоном сарађивао сам у Грачаници краће време. Сарађујем и сад а сарађиваћу и убудуће јер знам да страда на правди Бога и да мој духовни отац има поверења у њега. Отац Антоније је мој сабрат и братски контакт са њим постоји и постојаће без обзира на последице. Сарадња са њима није ради стварања расколничке секте у СПЦ него ради објаве и одбране истине која је озбиљно нападнута.

Нека би дао Бог да и мене изазивачи немира у Цркви казне као и њих јер ми је савест чиста. Сваку такву казну у овом тренутку сматрао бих за благослов Божији. У томе би свакако ауторима оваквих удбашких памфлета помогла моја целокупна електронска пошта коју могу добровољно доставити на увид аутору да би имао што више аргумената за осуду.

Јавност би требала да зна и то да све што је објављено у удбашком памфлету Епархије рашко-призренске, плод је прислушкивања телефона и лоповског упада на меил а не „читања информација које су остале у компјутеру“.

Колико су оптужбе и судови таквих људи исправни и колико могу помоћи да се једнодушност у Цркви врати нека свако просуди.

У сваком случају, сајт црноречког братства у егзилу ће и даље благовестити истину. Ако би он заћутао камење црноречко би проговорило. Амин.

 

 

23. 07. 2010. год.                                                               Јеромонах Наум (Мирковић)

ЈАВНИ АПЕЛ МОНАШТВА РАШКОПРИЗРЕНСКЕ ЕПАРХИЈЕ

Ми, долепотписани свештеномонаси, јерођакони, монаси, монахиње, искушеници и искушенице манастира богоспасаване Епархије рашкопризренске осећамо потребу да се поново и јавно обратимо свеукупној српској јавности, како Његовој Светости, Патријарху Иринеју и тренутном Администратору Епархије рашкопризренске, Митрополиту Амфилохију, тако и свим Оцима Архијерејима СПЦ, све до оног последњег верника наше Свете Цркве, у које нека бисмо и ми, као последњи, били убројани.

Са радошћу смо примили вест да је Врховни суд Републике Грчке – Ареопаг, пустио на слободу о. Симеона Виловског, увидевши да за пласиране и монтиране оптужбе против њега нема никаквих доказа. У нашој јавности се то покушало тенденциозно, а нетачно, објаснити на разне начине, од тога да је пуштен уз кауцију, да је пуштен на основу лажног сведочења Еп. Артемија, преко тога да је, скандалозно потирући сваку веру у неовисност судског система у Грчкој (па је таква изјава дотурена и потурена и Његовој Светости, Патријарху) ''вероватно у питању нека интервенција''.

Но, како било, док се у Србији уз повике на једну страну: Држ'те лопова! обављао сасвим други посао (уклањање са епископске катедре Епископа Артемија), уз непримерено упадање у просторије Епархије рашкопризренске, обијање брава и пробијање врата, распиривање немира, подела и раздора, запаљивих говора, беседа и клевета, грчки Врховни суд је мудро и мирно донео своју, верујемо, не сумњајући у непристрасност и неутралност грчког судства, поштену и правичну одлуку.

У међувремену је велики део монаштва рашкопризренске епархије, не могући се помирити са неправедним одлукама, поготово оне, да им се владика Артемије декретом одузме и изузме, отме као духовни отац, одлучио на тешко и болно напуштање своје епархије, својих манастира. Они преостали, од којих многи хтедоше да иду још месецима раније, остадоше, многи притиснути претњама и страхом, са болом у души, молећи се, чекајући и ишчекивајући повратак вољеног пастира.

Све то време, избегло монаштво је са разних страна, а поготово од Епископа бившег захумско-херцеговачког Атанасија, било ''човекољубиво'' и ''пастирски'' чашћено разним именима и епитетима: ''парасинагога Артемијева, Артемити, псевдозилоти, зурлоти, дрвени адвокати, епигони, расколници, цркворушитељи“, (и многим другим, непобројаним и небројивим). Ми смо се, пак, трудили, по сили својих моћи да испунимо Господњу заповест и да се молимо за оне што нас вређају и гоне и да благосиљамо оне што нас куну (ср. Мт, 5:44), јер нам је истинска жеља била и остала да будемо синови Оца Небескога и верна чада Светосавске нам Мајке Цркве, из које, очигледно, покушавају да нас прогнају и истерају, пласирајући приче о наводном ''расколу'' и ''расколницима'', са нама чудним, а Еванђељу и Цркви противним тоном прижељкивања истог.

А раскола није било и нема га (а ако Бог да, неће га ни бити) не само на делу, него ни у примисли, никога од нас, јер нас је тако учио наш Авва, а он учио, и научио од свога Авве, затворника, ангела и благовесника Ћелијског.

У светлу ових најновијих дешавања, пуштања, услед непостојања доказа, на слободу о. Симеона Виловског, као и позива Њ. Преосвештенства, оца нашег, Епископа Артемија, да се вратимо у своје матичне манастире пострига и покајања, смирено, но искрено и одговорно изјављујемо да смо спремни то истог часа прихватити и вратити се на распето Косово и Метохију и у Рашку област, да чувамо, Светим Тајнама и Светим Врлинама, постом и молитвом, бивствовањем и остајањем, светиње које су нам поверене, како нас је и чему нас је, годинама, а неке и деценијама учио Преосвећени владика Артемије. На све то у потпуности смо спремни уколико Пастири наше Свете Цркве смогну храбрости и снаге да, пажљиво и одговорно преиспитавши одлуку о смени и прогону епископа Артемија, (као последицу неоснованих оптужби на његов рачун), икономијски преиначе исту, како би нама омогућили миран повратак, у циљу потпуног поштовања молбе САСинода као и нашег духовног оца да се вратимо у ЕРП, следујући, како и у позиву пише, ''духу Светих Отаца и Подвижника'', који су пожртвовано свагда истрајавали на тешком путу одбране истине и правде Божије, не пристајући на супротно.

Да оваквим захтевом не правимо преседан и не тражимо ништа страно, непримерено и противно САСабору и саборности наше Цркве говоре нам и речи светог Јустина Ћелијског, којег Оци Архијереји ове године једногласно уврстише у диптихе светих, потврђујући тако његову аутентичност и богонадахнуст његовог богословља: „Све пак ово (мисли на синтагму "човекољубивије неке одлуке", као што каже, на пример, пети канон Св. Првог Васељенског Сабора) говорили су, и тако поступали, свети Епископи Цркве Божје не што нису веровали у непогрешивост Цркве Христа Богочовека, напротив, у питањима вере и догмата они су свагда били неотступни и непопустљиви чувари светог Апостолског Предања и, силом Духа Светога, непогрешиви тумачи његови.

Међутим, Свети Оци су тако поступали што су као Епископи и Пастири Цркве Христове знали да се ради црквене користи, - а то може да буде само спасење људи у Цркви, у Христу - може преиспитати и "икономијски" преиначити чак и правилно донета ранија одлука, а камоли одлуке које су дале повода или и изазвале веће немире и нереде него ред који су у почетку хтеле да заведу. То су управо Свети Оци и називали црквеном икономијом (εκκλησιαστική οικονομία), а исту називали "одличним и премудрим средством" (Св. Кирил Александријски, Писмо 72) и "леком" за болна места и ране на црквеном организму.“ Једино ће нам на овај начин бити омогућен повратак који неће бити противан нашој савести.

У том смислу синовски и коленопреклоно позивамо Његову Светост, Патријарха Иринеја, Високопреосвећене и Преосвећене саборске оце Архијереје да, после ових најновијих дешавања, и све очигледније и видљивије намештености процеса против Владике Артемија, у што скоријем року, сазивањем ванредног Архијерејског Сабора, исправе велику неправду свргавања Епископа рашикопризренског са његовог досадашњег вишедеценијског трона. Знамо да ни Његова Светост, нити многобројни Оци Архијереји нису деловали из злонамерности или пакости, већ на основу лажи, клевета и инсинуација, потеклих првенствено од Епископа бившег захумско-херцеговачког Атанасија (који се ни ових дана у томе не зауставља, него, међу многобројним клеветама, тврди, авај, уз гомилу многих других клевета, како наше монаштво купује у Срему куће од, ваљда, опљачканог сиротињског новца), и управе манастира Високи Дечани (викарног Епископа Теодосија и протосинђела Саве Јањића), главних виновника ове умишљене и измишљене, лажне и лажиране, а ничим поткрепљене, кампање, која дубоко потреса нашу Цркву, претећи да уколико се не залечи правдом и правицом на Телу Цркве остане као незарасла рана.

Повратком Епископа Артемија, Свештеноначалије наше Свете Цркве би само отворило двери онога што од нас захтева, тј. да се вратимо у наше манастире, а пре свега би свима, а посебно светским моћницима, показало, да заиста у христоводећој црквеној политици наше Светосавске Цркве није дошло ни до каквог умекшавања и промене става и курса према Косову и Метохији, како већ најави Питер Фејт, а како би то они здушно желели, и како, славодобитно, на својим ''совјетима'' најављују), већ да сви, удруженим и једномисленим снагама и даље, Светом Тројицом вођени, Оцем крепљени, Христом сабрани, а Светодуховски љубећи један другога, не само чувамо то свето, распето косовско парче неба на земљи, него да и у вечности сви будемо причасници неприступне тајне Живота Вечнога.

Овом апелу избеглог монаштва придружујемо се и ми, остало монаштво манастира Рашкопризренске епархије, које и даље у својим манастирима пребива, очекујући повратак наше браће и сестара у своје манастире наше богоспасаване Епархије, али пре свега хотећи и смирено и коленопреклоно молећи Његову Светост и Оце Архијереје да учине све да нам се врати, на своју катедру и у своју Епархију, недужно прогнани отац, Епископ Артемије.

СПИСАК МОНАШТВА-ПОТПИСНИКА АПЕЛА (78 браће и сестара из 16 манастира)

Манастир Црна Река

1. протосинђел Николај Николић

2. јеромонах Наум Мирковић

3. јеромонах Дамаскин Вацић

4. јеромонах Висарион Шуловић

5. јеромонах Иринеј Ристић

6. монах Антоније Маринковић

7. монах Климент Недељковић

8. монах Рафаило Пејчић

9. монах Кипријан Кељевић

10. монах Јоасаф Лојић

11. монах Харитон Влаић

11. искушеник Јован Банков

12. искушеник Дејан Стојановић

13. искушеник Дејан Матијашевић

14. искушеник Драган Младеновић

15. искушеник Александар Стопа

16. искушеник Јован Ердељан

17. искушеник Александар Козулин

18. искушеник Јован Банков

19. искушеник Марко Трајковић

Манастир Бањска

1. јеромонах Агапит Бичанин

2. јеромонах Пимен Дејановић

3. монах Леонтије Кантар

Манастир Сопоћани

1. јеромонах Доситеј Вукосављевић

2. јеромонах Максим Новаковић

3. монах Пајсије Марковић

4. искушеник Оливер Ђурђев

5. искушеник Дејан Макић

Манастир Свети Архангели

1. јеромонах Бенедикт Прерадовић

2. јеромонах Ксенофонт Томашевић

3. јеромонах Јован Милојевић

4. јерођакон Прохор Ацковић

5. монах Мелхиседек Миљковић

6. монах Владимир Милић

Манастир Девине Воде

1. јеромонах Роман Папић

2. јерођакон Павле Дрековић

3. искушеник Бобан Весић

4. искушеник Александар Мартиновић

Манастир Богородица Браинска

1. протосинђел Варнава Димитријевић

2. јеромонах Јован Узелац

3. искушеник Славко Мирковић

Манастир Дубоки Поток

1. јерођакон Јаков Купрешак

2. монах Платон Бабић

3. искушеник Миле Василић

Манастир Зочиште

1. Протосинђел Стефан Миленковић

2. Јерођакон Мартинијан

3. Монах Дионисије Сујић

Манастир Сочаница

1. јеромонах Евтимије Милентијевић

Манастир Светог Јована – Велика Хоча

1. Протосинђел Мирон Косаћ

2. Синђел Алексеј

3. Монах Давид

4. Искушеник Ђорђе

Манастир Драганац

1. Јеромонах Кирило Ђурковић

2. Јеромонах Игњатије

3. Искушеник Ђорђе Талић

Манастир Ђурђеви Ступови

1. монах Козма Арсеновић

Манастир Грачаница

1. монахиња Филотеја Микулек

2. монахиња Пелагија Станић

3. монахиња Јована Јеремић

4. монахиња Варвара Станкић

5. монахиња Марта Лисинац

6. монахиња Јерусалима Филиповић

7. искушеница Митра Андрејевић

8. искушеница Ирена Симић

9. искушеница Биљана Чанади

10. искушеница Зорица Ивановић

11. искушеница Радојка Јанковић

12. искушеница Мирослава Савковић

Манастир Св. Петке – Улије

1. Настојатељица монахиња Злата

Манастир Гориоч

1. монахиња Антуса Маринковић

2. монахиња Олимпијада Маринковић

Манастир Кончул

1. монахиња Сара Мосур

2. монахиња Митродора Јовичић

3. монахиња Варвара Тишма

4. монахиња Исидора Рајковић

5. монахиња Домна Здравковић

6. монахиња Марија Гегић

7. искушеница Маријана Ђурић

8. искушеница Мирјана Мартиновић

Питајте свештеника

У недјељу 25. јуна 2010. године гост емисије „Питајте свештеника“ био је Протојереј - ставрофор Момчило Кривокапић   Архијерејски намјесник Бококоторски.

http://www.svetigora.com/emisije

од 00:34:00 Лик отворено признаје да је Гришка сарадник Преса и да га користи за клевете!!! Јадно и бедно какве свешетенике има Ристо!Али то је је ''проклета'' Црна (и) Гора и проклети тамошњи срПи (ови остали зелени и црни,ме не интересују) Иначе,''човек'' је конфузан,као да је је јео бунике....

''ora et labora''
-----------------------
а од ПРОФЕСОРА ''Богословије'' сазнајем да: треба да се затварају врата храмова!!!! Оно,као радно време од....значи храмови нису ''дисконти''