Civilna orbitna stanica „Салют 4“:
1 – transporter za posadu „Союз“;
2 – kapak za izlazak u svemir (bočno);
3 – antena za pristajanje;
4 – jedan od tri pomerljiva solarna panela;
5 – rezerve kiseonika;
6 – kontejneri za hranu i opremu;
7 – trasteri za održavanje položaja;
8 – glavni motor „ ТДУ-35“;
9 – transponder (radar) za pristajanje;
10 – rezervoari goriva za glavn motore;
11 – uređaj „ОСТ-1“20 („orbitalni solarni teleskop“);
12 – odelo „Чибис “21 za donji deo tela;
13 – pokretna traka;
14 – paneli;
15 – glavna kontrolna tabla;
16 – prednja pregrada radnog dela;
17 – loptasti rezervoari gasa pod pritiskom;
18 – sistem TV kamera.

Težina instrumenata i opreme na stanici premašivala je 2 tone. Tu su bili: rendgenski teleskopi „Фили “ i „РТ-4“, solarni teleskop „ОСТ-1“ krimske opservatorije, različiti spektrometri [kristal-difrakcioni „ ДС-3”, za registrovanje izotopa lakih jezgara „СИЛЯ-4”, solarni „ СС-2”, infracrveni teleskop „ИТС-П“], registratori udara meteorita „ММ -1“ i neutralnih čestica „Рябина “, maseni spektrometar „Спек р“,senzor temperature površinskih slojeva atmosfere „Эми ия“, uređaji za nadgledanje površine Zemlje ( АТЭ- 140, АТЭ-500, БА-З ), telefotometar „Микрон “, kao i oprema za medicinske i tehnološke eksperimente.

20. Solarni teleskop od 250 mm, konstruisan u Krimskoj astrofizičkoj opservatoriji. Na stanici su bila i dva randgenska teleskopa, kao i brojni optički senzori montirani van stanice.
21. Mehanički uređaj („ПВК-1“) koji u donjem delu tela kosmonauta stvara negativan pritisak i na naj način priprema kardiovaskularni sistem za povratak na Zemlju. Tera krv u noge, i tako povećava neophodni srčani napor. Ne treba ga mešati sa ruskim anti-g odelom tipa „ Кентавр“!

U cilju ispitivanja dugoročnosti agregata i sistema, ka stanici „Салют 4“ je 17. novembra 1975. poslat brod „С юз 20“ bez ljudske posade22. ДОС „Салют 4“ je prestao da postoji 3. februara 1977. godine, nakon 770 dana provedenih u orbiti (92 dana su na njoj bili ljudi) i 12.444 orbite. Kažu da je za to vreme stanica prevalila preko pola milijarde kilometara.
Lansiranje sledeće stanice, ОПС „Алмаз 3“ („Салют 5“), obavljeno je 22. juna 1976. godine. Bila je to treća i poslednja vojna orbitna stanica tipa „Алмаз“, čija prava namena je godinama tako pomno skrivana iza zvaničnog programa „Салют “. Na nju je „Союзом 21“ 7. jula stigla posada u sastavu B.V. Volinov i V.M. Žalabov, koja je kao i uvek, pored vojnih imala i određene naučne zadatke23.
Iako je bilo predviđeno da ekipa ostane na stanici oko 2 meseca, 24. avgusta je nenadano javljeno da će misija biti prekinuta u roku od samo 10 časova. Tada je bilo javljeno medijima da je uzrok prekida misije iznenadna pojava kiselog dima24 u kabini, ali kasniji raporti su govorili da je verovatni uzrok bio „raspad zdravstvenog stanja“ iscrpljenog pukovnika avijacije i inženjera Žalabova. Posle duboke analize rada kosmonauta, ujedinjena medicinska komisija je zaključila da je izkazani sindrom bio posledica preopterećenja ekipe i enormnih emocionalnih naprezanja. Tom prilikom je uočena hronična neispavanost kosmonauta, narušen režim fizičkog treninga i potpuni nedostatak psihološke podrške sa Zemlje2526.

22. Ovaj dvosed tipa „Союз 7K-T/A9“ (11Ф615А9) trebalo je da poleti ka vojnoj stanici „Алмаз“ (OPS-2) kao „Союз 16“, ali je „postao“ letilica „Союз 20“, iako je prekoračio ležanje u skladištu od 2 godine.
23. Između ostalog, poneli su i jedan akvarijum s ribicama, a 17. avgusta su se javili preko TVlinka đacima u jednoj školi. Prvi put u istoriji je pokušan eksperiment sa rastom kristala u specijalnim pećima, a testiran je i sistem za pretakanje goriva koji će biti u budućnosti korišćen u letilicima-teretnjacima tipa „Пр гре “, koje će snabdevati vodom, vazduhom, hranom itd. stanicu „Солют 6“. ali i Međunarodnu stanicu (ISS).
24. Radilo se o isparenjima iz rezervoara za gorivo, u kome se kao oksidator nalazila azotnakiselina (HNO3).
25. Našao sam Nasin podatak da je misija „С юз 21“ završena pre vremena i zbog „neočekivanih i nespecifičnih interpersonalnih odnosa“ između članova posade.
26. Kada je Volinov pokušao da se odvoji od stanice i pristupi proceduri sletanja, video je da se spojnice nisu otvorile kako treba. Kada je uključio raketni motor da bi se ipak otkačio, čitav mehanizam se zaglavio, tako da se njihov brod odvojio ali je ipak ostao vezan za stanicu. Pošto su dve letilice izašle iz dometa radio-veze komandnog centra, kosmonauti su uspeli da prime samo deo procedure u slučaju ovakvih incidenata. Volinov je ponovo pokušao da se otkači, ali bez većeg uspeha. Tek kada su za 90 minuta ponovo ušli u domet zemaljske kontrole, primili su potpune instrukcije i otkačili se od stanice. Pošto su sletali pre predviđenog termina, bili van normalnog prozora za sletanje, a to je uzrokovalo vrlo nezgodno i tvrdo ateriranje.

Da bi dokazali da je stanica „Салют 5“ ipak sposobna za dalju eksploataciju, 14. oktobra 1976. na nju je poslat kosmički brod „С юз 23“, sa posadom koju su činili V.D. Zudov i V.I. Roždestvenski. Međutim, spajanje broda i stanice nije obavljeno zbog tehničkog kvara antene sistema za brodsko samonavođenje27.

Posada se vratila na Zemlju dva dana kasnije, ali je sletela u zaleđeno slano jezero Tengiz, što je bilo prvo sletanje u vodu u čitavom sovjetskom svemirskom programu. Pošto je procenjeno da nema neposredne opasnosti po posadu, spasioci su sačekali da se digne magla i stigli su tek nakon 9 sati.
Čast da lete u trećoj i poslednjoj misiji na stanicu i tako budu poslednja sovjetska strogo vojna posada, pripala je majorima vazduhoplovstva V.V. Gorbatku i J.N. Glazkovu. Njihov „С юз 24“ je lansiran 7. februara 1977., i prvi zadatak im je bio da iz stanice „С лю 5“ izbace zatrovani vazduh koji je isterao posadu „С юз 21“ i upumpaju novi. Obavivši seriju špijunskih fotografisanja i bioloških eksperimenata, dokazali su da je dalji rad OPS-3 sasvim moguć. Nakon 18 dana i 285 krugova u kosmosu, ekipa se 25. februara 1977. uspešno vratila na Zemlju. Dan kasnije, kapsula sa filmovima koje su snimale ova i prethodna posada ispaljena je sa stanice i kasnije pronađena u tundri SSSR-a.

Stanica „Салют 5“, poslednja iz serije „Алмаз“, završila je svoju svemirsku karijeru 8. avgusta 1977. godine, kada je uz pomoć poslednjeg kočionog impulsa motora zašla u guste slojeve atmosfere negde iznad planiranog područja Tihog okeana i izgorela.
Već u početnim stadijumima rada na stanicama prve generacije postalo je jasno da su njihove mogućnosti ograničene zalihama potrošnih komponenti.
Istovremeno se u dva snažna konstruktorska biroa, kojima su rukovodili Vasilij Mišin (rus. В илий П вл вич Миши ) i V.N. Čelomej 28, javila dobra ideja o gradnji stanice sa dva priključna ulaza i mogućnošću dopune motora gorivom tokom leta. Te ideje će biti realizovane na stanicama druge generacije, „Салют 6“ i „Салют 7“, igrađenim u moskovskoj filijali № 1 CKBM [ЦКБМ(Ф)], koja će ubrzo zatim biti transformisana u nezavisni konstruktorski biro Б „С лю “.
U Čelomejevom Centralnom konstruktorskom birou mašinogradnje (ЦКБМ) privođene su kraju pripreme za lansiranje stanice ОПС-4 „Алмаз 4“, (u slučaju uspešnog lansiranja 1979-80 bila bi preimenovana u „Салют 7“ ili „Салют 8“.

27. Kvar se dogodio pre nego što je letilica automatski prišla na neophodnih 100 m od stanice. Posada je bila normalno trenirana za ručno pristajanje i spajanje, ali ne i za ručno približavanje stanici.
28. Misli se na biroe ОКБ-1 (CKBEM), kojim je pre toga rukovodio Koroljev, i na ОКБ-52 (CKBM).

Posedovala je dva priključna agregata – jedan za prijem teretnih letilica sa ljudskom posadom TKS, a drugi za kačenje brodova tipa „С юз“), opremljene savršenijom opremom koja će imati duži vek trajanja i poboljšane performanse. Međutim, pooštravanje programa „Алм з“ a kasnije i njegovo potpuno otkazivanje, nije omogućilo realizaciju velikih mogućnosti ove nove letilice.

Genijalni konstruktor Čelomej je tada izašao sa predlogom da se proba sa konstrukcijom jedne teške i usavršene orbitne stanice sa ljudskom posadom OPS, koja bi takođe imala dva priključka. Najvažnija karakteristika ovog projekta bilo bi uvođenje u orbitu posade od 4-5 ljudi zajedno sa OPS u velikoj povratnoj kapsuli (VA), koja bi se nalazila na prednjem delu stanice. Dalji rad OPS bio bi obezbeđivan lansiranjem TKS29, koji bi mogli da se spoje sa stanicom preko dva spojna agregata. Za lansiranje takve OPS predlagano je projektovanje specijalne rakete-nosača koja bi bila u stanju da u nisku orbitu oko Zemlje podigne preko 35 tona. Međutim, pošto nije bilo sredstava ni za finansiranje projekta nove rakete ni za OPS, radovi na stanicama sa ljudskom posadom „Алмаз“ konačno su 1978. godine zaustavljeni. U SSSR-u su
nastavljeni radovi na samo jednom programu svemirskih orbitnih stanica sa ljudskom posadom, u čijoj realizaciji je učestvovalo preduzeće НПО „Э ергия“30, nastalo fuzijom CKBEM i konstruktorskog biroa „С лю “. To je 20. gebruara 1986. rezultiralo lansiranjem u orbitu kosmičkih stanica treće generacije „Mир“.

Uprkos zatvaranju radova na temu ljudskih posada, CKBM se u armijskom vrhu zalagao za nastavak radova na ОПС „Алмаз“, ali ovog puta u bespilotnoj varijanti. Na uštrb kompikovanih sistema vezanih za boravak kosmonauta na stanici, sada je teška stanica mogla da ponese veliki broj instrumenata za daljinsko istraživanje Zemlje, uključujući i u to vreme unikatni bočni radar visoke rezolucije. Spremna za start još od 1981. godine, automatska stanica „Алмаз“ je ležala u jednom od montažnih hangara kosmodroma Bajkonur sve do 1985. Nakon mnogih peripetija, nevezanih za sâm OPS, pokušaj da se nova stanica sa oznakom „Алмаз T“31 ipak pokrene propao je zbog otkazivanja kontrolnih uređeja na raketi-nosaču „Протон “. Bio je to 29. oktobar 1986.godine.


1. MOL (Manned Orbital Laboratory); proizvođač: „Douglas Aircraft Comp.“. Prvo i jedino probno lansiranje (maketa) bilo je 3. novembra 1966. Dužina: 12,5 m (sa „Geminijem-B“ – 16,5 m); prečnik – 3,0 m; težina – 13,6 t; zapremina pod pritiskom – 28,3-34,0 m3; slobodna zapremina – 11,3 m3; posada – 2 čoveka; predviđeno vreme leta – 30 dana; visina orbite – 240-260 km; nagib – 85-92°.
2. „Алмаз“ (11Ф71, „Салют 2, 3, 5“); proizvođač: Ц БМ. Prvi let – 3. april 1973.; posada – 2 čoveka; dužina leta sa ljudskom posadom – 48 dana; težina – 18,9 t; dužina – 11,65 m;max. prečnik – 4,15 m; raspon sol. panela – 22,8 m; zapremina pod pritiskom – oko 90 m3; slobodna zapremina – 47 m3; visina orbite – 250-350 km. Spojen je brod „С юз“, a prikazana je i mogućnost (koja je kasnije napuštena) spajanja sa transporterom Т С.
3. „Алмаз Т“ – bespilotni satelit za radarsko osmatranje vazduha, mora i zemlje.

25. jula 1987. uspešno je izvedeno lansiranje drugog „Алмазa T“, koji je dobio oznaku „Космос 1870“. Stanica teška bezmalo 20 tona izvedena je na visinu od 280 km u orbitu koja je bila za 71,92° nagnuta u odnosu na ekvator.
Odatle je pune dve godine slala slike visoke rezolucije (lako je uočavala objekte veličine do 20-25 m), koje su mogle da posluže u odbrani interesa tadašnjeg SSSR-a. Iako nije imala ljudsku posadu, na njoj je (zbog instrumenata) uz pomoć
azota održavan pritisak kao na Zemlji, a enegriju su joj obezbeđivala dva solarna panela površine od po 100 m2. Stanica je konačno kontrolisano pala 30. jula 1989.
Na kraju je 31. marta 1991. lansirana modifikovana automatska (što znači bez ljudske posade) varijanta OPS, sa znatno poboljšanim karakteristikama instrumenata i opreme32. Dobila je naziv „Алмаз 1“ (tj. „Алмаз T 3“, odnosno „Ресурс Р 3“). Stanica je radila sve do 17. oktobra 1991. godine, kada je zbog nedostatka goriva deorbitirana iznad Tihog okeana33. Podatke je slala u sovjetske baze preko mreže geostacionarnih satelita „Луч“.

32. Dok je prethodna stanica nosila 1.950 kg opreme, nova stanica je imala 3.420 kg.
33. Zanimljivo je da je tada sovjetska svemirska agencija „Главкосмос “ sklopila financijski ugovor sa Amerikancima („Space Commerce Corp.“) o pravima na korišćenje prikupljenih podataka.


Automatska stanica „Алмаз 1“:
1 – antena za prenos informacija na Zemlju;
2 – dopunski rezervoar goriva za gl. motor;
3 – modifikovana varijanta ОПС „Алмаз“;
4 – solarne baterije;
5 – bočni radar;
6 – antena za prenos informacija preko relejnih satelita „Луч“.


Vojni geosinhroni sateliti „Луч“ (11Ф669). Od 1976. do 1999. lansirano је ukupno 5 ovakvih satelita. Omogućavali su komunikaciju zemaljske kontrole sa svemirskom stanicom „Мир“, orbiterom „Буран “, letilicom „С юз-ТМ“, bezbrojnim vojnim satelitima, itd. Usavršene verzije su nosile nazive „Алтаир“ i „Гели “. Imali su masu od 2,4 t, i dva solarna panela od 1,8 kW. Nosili su 3 velike i brojne male okrugle antene za prenos podataka. Radni vek im je bio oko 5 godina, a tipična orbita je bila dimenzija 35.765 × 35.803 km, sa nagibom od 3°.

I bio je to konačni kraj tajanstvenih vojnih stanica serije „Алм з“. Ruku na srce, treba potsetiti da su mnogi delovi njihove konstrukcije (a bogme i opreme) bili kasnije ugrađivani u svemirske stanice „Мир“ i ISS kao osnovni
moduli.
Radi lakšeg snalaženja u ovoj komplikovanoj priči o svemirskim stanicama saljudskom posadom „Алмаз“ (ОПС), daću jedan kratak potsetnik:

Stanice sa posadom:    Салют 2 (OПС-1); Салют 3 (OПС-2); Салют 5 (OПС-3); OПС-4
Sateliti bez posade:       Aлмаз-T; Ko м -1879; Aлмаз-1

A šta je bilo sa programom „Салют“?

Nakon poslednjeg lansiranja jedne vojne stanice sa posadom („Алмаз 3“, odn. „Салют 5“) sredinom 1976. godine, vrlo brzo je usledilo novo lansiranje.
Radilo se o prvoj stanici nove generacije, „Салюту 6“. Bila je to deveta po redu stanica iz zamašnog programa „Салют “. Lansirana 29. septembra 1977. godine raketom „Пр “ 8K82K, оznačavala je konačni završetak inženjerijske faze i prelazak na rutinski rad stanica. Nova stanica je u svojoj konstrukciji objedinjavala sva najbolja tehnička rešenja prethodnih stanica; recimo, navigacioni sistem je za određivanje orbite stanice koristio poluautomatski kompjuter „Дельта “, a za kontrolu orijentacije sistem „ Каскад“, slične onima kakvi su korišćeni na „Салюту 4“. Sistem za napajanje električnom energijom takođe je bio preuzet sa ove stanice, i sadržao je tri pomerljiva solarna panela površone 51 m2, koja su davala ukupno 4 kW struje.
Sistem za termičku regulaciju na stanici, koji je koristio sofistikovanu mrežu izolacije i radijatora, takođe je bio zasnovan na iskustvu „Салютa 4“. Nova stanica je koristila sisteme za održavanje života posade slične onima kakve je prvi put isprobao „Салют 3“, a kontrolisao je orijentaciju uz pomoć žiroskopa kakvi su bili testirani na toj stanici.


Multispektralni teleskop „БСТ-1М“ imao je ogledalo prečnika 1,5 m (!), koje je kriogenom tehnikom hlađeno na svega 4,2 K. (Sistem za hlađenje je bio težak oko 130 kg a trošio je 1,5 kW struje.) Teleskop je mogao da radi u automatskom ili ručnom režimu ali jedino kada je stanica bila na noćnoj strani Zemlje, dok je ostatak vremena bio zatvoren. Uređaj je bio
težak oko 650 kg.
Pored njega, na stanici „Салют 6“ je bio i radio-teleskop „KPT-10“ sa prečnikom ogledala od 10 m! kao i brojač udara i probojnosti meteorita „MMK-1“.

„Салют 6“ је uspešno funkcionisao 5 dugih godina i za to vreme je „ugostio“ 11 posada, uključujući i kosmonaute iz Varšavskog pakta34. Najvažniji instrument na stanici svakako je bio prvi na svetu orbitni submilimetarskiteleskop „БСТ-1М“, koji je sprovodio astromnomska osmatranja u infracrvenom, ultraljubičastom i submilimetarskom spektru. Sledeći veliki instrument bila je multispektralna kosmička kamera „МКФ-6М“, kojom su istraživani resursi Zemlje. Takva kamera je prvi put testirana na „Союзу 22, kada je na svakom snimku zahvatala površinu 165 × 220 km, a snimala je
objekte manje od 20 m. Ovaj aparat, težak preko 170 kg, snimao je u 6 spektralnih zona (dve su bile infracrvene a ostalo u vidljivoj svetlosti)35.

34. Prvi je bio Čeh Vladimír Remek, a onda su usledili kosmonauti iz Poljske, Rumunije, Mađarske, Mongolije, Kube, Vijetnama i Istočne Nemačke.

Nakon 1.764 dana i 28.024 kruga u orbiti, stanica je kontrolisano uništena 29. jula 1982. godine.


Snimak kroz prozor „Салюта 6“.

Samo kratko da kažem da je poslednja stanica iz ove serije, ukupno deseta po redu, lansirana 19. aprila 1982. Dobila je logičnu oznaku „Салют 7“ i bila je verna kopija „Салютa 6“. I pored brojnih tehničkih problema, stanica je ostala u orbiti rekordnih 3.216 dana a za tih osam i više godina posetilo ju je 27 kosmičkih brodova i 10 posada. Među njima je dvaput letela i Svetlana Savickaja, druga žena u kosmosu nakon 1963. i prva koja je ikada izašla u otvoreni kosmos (o njoj sam napisao dugačak prigodni tekst za 8. mart ove godine). Stanica je testirala pristajanje i korišćenje velikih modula, zapravo varijante teških letilica TKS, koje su bile predviđene za snabdevanje otkazanih vojnih stanica „Алмаз“, a koje su pomogle inženjerima u razvoju buduće, treće generacije (modularnih) svemirskih stanica tipa „Mир“. „Салют 7“ је radio sve do 7. februara 1991. godine.


Snimak orbitne stanice „Салют 7“ načinjen sa „Союз T-13“ 25. septembra 1985. Po konstrukciji je bila kopija prethodne stanice, „Салют 6“.


Šema stanice „Салют 7“:
1 – letilica „Союз“;
2 – stanica „Салют 7“;
3 – solarni paneli povećane površine;
4 – Т С „ м -1443“

Radi lakšeg snalaženja, i ovde ću dati jedan kratak potsetnik o ukupnom programu svemirskih stanicama „Салют “:

Stanice:                          „Салют “ (ДОС) Салют 1 (ДОС-1); ДОС-2; Koсмос 557 (ДОС-3); Салют 4 (ДОС-4);           Салют 6 (ДОС-5); Салют 7 (ДОС-6)
Stanice:                          „Алмаз“ (ОПС) Салют 2 (OПС-1); Салют 3 (OПС-2); Салют 5 (OПС-3); OПС-4
Naslednici;                       Mир (ДОС-7); Звезд (ДОС-8)
Letilice tipa ТКС;              Koсмос 1267 (TKС-2); Koсмос 1443 (TKС-3); Koсмос 1686 (TKС-4)
Letilice za snabdevanje:   С юз; Прогресс



1. Konfiguracija „Салют“ („Изделие 17K“, ДОС-7K), ЦКБЭМ, koji će kasnije biti preimenovan u „Алмаз“. Posada – 3 čoveka; masa – 18 t; dužina – 15 m; max. prečnik – 4,15 m; zapremina prostora pod pritiskom – 100 m3; raspon sol. kolektora – 11,0 m; njihova površina – 42 m2; težina naučne opreme – 1,2 t.
2. „Салют 4“ (ДОС-7K-2), НПО „Энергия“. Posada – 2 čoveka; masa – 18,9 t; dužina – 14 m; max. prečnik – 4,15 m; zapremina prostora pod pritiskom – 90 m3; raspon sol. kolektora – 16,5,0 m; njihova površina – 60 m2; snaga – 4 kW; težina naučne opreme – 2,0 t.
3. „Салют 7“. Gabariti i težina osnovnog modula su isti kao kod prethodne stanice. Posada – 2-6 ljudi. Na slici je prikazana stanica neposredno nakon lansiranja, pre montaže dopunskih sol. kolektora. Na prednjem kraju je zakačen brod sa ljudskom posadom „С юз Т“, a na agregatnom kraju automatski teretnjak „Прoгреcc “.

Prava uzivancija za pratiti

Misija „Фобос“



O autoru:
Dipl inž. Drago (Draško) I. Dragović, napisao je više naučno popularnih knjiga, te više stotina članaka za Astronomski magazin i Astronomiju, a učestvovao je i u nekoliko radio i TV emisija i intervjua. Interesuje ga pre svega astronautika i fizika, ali i sve teme savremenih tehnologija XXI veka, čiji detalji i problematika često nisu poznati široj čitalačkoj publici. Izgradio je svoj stil, lak i neformalan, često duhovit i lucidan. Uvek je spreman na saradnju sa svojim čitaocima i otvoren za sve vidove komunikacije i pomoći.

U pitanju je prvi projekat u čijem planu je bilo sletanje na jedno od malih tela Sunčevog sistema (Amerikanci su sličan projekat realizovali tek 2000. godine, spustivši sondu NEAR na asteriod Eros). Postojali su svi uslovi da ova ambiciozna sovjetska misija uspe: početkom osamdesetih izvršena je serija mekih sletanja na Veneru, a 1986. aparati „ВЕГА 1“ i „ВЕГА 2“ uspešno su istražili Halejevu kometu. Te letilice su bile predstavnici nove generacije automatskih međuplanetnih stanica kojima su pripadali i „Фобоси“.

Pitao me jedan klinac iz kraja, koji često čita AM, zašto tako često pišem o bivšim sovjetskim projektima i misijama. Pokušao sam strpljivo i edukativno da mu objasnima da je razlog prost – u pitanju je ljubav. Elem, iako postoji neraskidiva tradicionalna veza Crnogoraca i Rusije, koja se izgleda prenosi genetski, to nije primarni razlog – za tu ljubav krivac je jedan – Amerikanac.



To je ni manje ni više nego bivši direktor Nase, Daniel S. Goldin (Bušov čovek!), koji je na čelu agencije bio početkom ovog veka.

Jeste li primetili da se od jednog trenutka, istorijski relativno kratkog, kosmonautika jednostavno promenila? Kao da je pošla drugim putem. Ne samo da je očevidna uzlazna eksponencijalna linija razvoja dobila manji ugao, već je nekako opao i entuzijazam i planera i učesnika. Nije da nije bilo ideja – one su vrcale i u SAD i u SSSR–u, o čemu svedoče brojni projekti o kojima sam ponešto i sâm pisao. Raspon ideja je bio fantastičan: počev od lunarnih i marsovskih baza i ekspredicija na jonski ili magnetni pogon na druge planete i njihove satelite, do džinovskih međuplanetnih stanica i teleskopa i intergalaktičkih misija (setimo se nuklearne misije za istraživanje Sunca „Циолковскый“). Misije su bile složene i duhovite, tehnička rešenja ingeniozna i ispred svog vremena, a sonde i aparati višetonski i komplikovani.

Sve se promenilo krajem prvog milenijuma. Sovjetskog Saveza više nije bilo, kao ni inspirativne trke u kosmosu. Amerika je ostala jedina globalna sila, koja je počela sve više para da troši za širenje svojih političkih uticaja po svetu a sve manje na kosmos. Kao kruna svega, na čelo Nase je došao inkriminisani Goldin, koji je lansirao vizionarsku ideju – „faster, better, cheaper”. E ta doktrina je srozala sistem istraživanja kosmosa na čitavoj planeti: sve je počela da diktira lova. Pošto para više nije bilo – a nije je bilo za istraživanje svemira, jer je sve više poreskih dolara odlazilo u Afganistan, Kuvajt, Irak i sl. – trebalo ih je uštedeti tako što bi se proizvodili jeftini ali tehniči sofistikovani aparati. Isti trend je mogao da se posmatra i u drugim oblastima: muzici, filmu, arhitekturi, ili u našoj košarci, svetskom fudbalu i sl. – štancuju se roboti, tehnički savršeni,
ali više nema duše, igra je izgubila draž i sve manje je pravih majstora, a sve više marketinga, reklama i uloženih para.

Da li si svestan da su Zemljani još pre skoro 25 godina lansirali robota (i to ne jednog već dva, težine po 5 tona!), čiji je zadatak bio da presretnu Halejevu kometu, a da usput iskoriste Venerinu gravitaciju za ubrzavanje i usmeravanje?
To nije bilo sve. Budući da su se već nalazili u blizini Venere, roboti su izbacili po jedan leder od tone ipo, a ovi po dva balona prečnika 3,4 metra, koji su sa visine od 50 km dva dana slali podatke na Zemlju udaljenu četrdesetak miliona
kilometara? Posle 9 meseci manevrisanja, roboti su proleteli na manje od 9 hiljada km od komete (koja je letela brzinom od 290.000 km/h) i poslali na Zemlju hiljade slika u boji. U čitavom projektu učestvovalo je 13 zemalja.

Naravno, radi se o sovjetskoj misiji „ВЕГА“ [naziv je nastao spajanjem ćiriličnih slova „ВЕ“ od „Venera“ (rus. Венера) i
„ГА“ od „Halej“ (rus. Галлей)]. Ej! Koja misija, koji plan, koja realizacija! Današnja super–ambiciozna misija „New Horizons“, koja će posetiti zaleđene svetove Kajperovog pojasa, ima samo 478 kg i 7 instrumenata, a „ВЕГА“ je imala 4.920 kg i 13 instrumenata (9 na lenderima i 4 na balonima). Danas se svi busamo rezultatima marsovskih rovera „Spirit“ i „Opportunity“, koji su za 5 godina ukupno prevalili 26 km i poslali preko 125.000 slika, a zaboravljamo da smo još pre više od 40 godina lansirali dva sovjetska „Лунохода“ od kojih je prvi za samo 301 dan prevalio 10,5 km i poslao 20.000 slika, dok je drugi za 4 meseca prevalio 37 km i poslao 80.000 slika.

Dakle, šta hoću da kažem? Meni se čini da su tadašnje misije u kosmos bile mnogo zanimljivije i lepše, dok su danas možda tehnološki zahtevnije ali nekako gole i lišene pionirskih elemenata.
Zato bih danas i na ovom mestu hteo da ispričam priču o još jednoj slavnoj misiji, koja je obećavala mnogo, ali nažalost nije prošla slavno. Ono zbog čega se ova međuplanetna misija uklapa u već rečeno jeste što su sonde (opet dve!) lansirane pre tačno 24 godine i što su bile neverovatno zamišljene: naime, trebale su da sa lica mesta prikupe podatke o atmosferi i površinskom sastavu Marsa i njegovih kontroverznih satelita, Fobosa i Deimosa. Reč je o projektu „Фобос“ i robotskim međuplanetnim sondama „Фобос 1“ i „Фобос 2“.



INTRO

Prvi put sam pisao o sovjetskim misijama „Фобос“ još 2007. godine, kada je slavljeno 19 godina od lansiranja. Radilo se o dva praktično identična aparata serije „1Ф“, koja su trebala da izvedu seriju složenih istraživanja objekata solarnog sistema: Marsovog satelita Fobosa (daljiinski i kontaktno) – putem „brišućeg leta“ iznad njegove površine i slanjem na njegoo tlo nepokretnih i pokretnih istraživačkih sondi (ДАС1 ПрОП-ФТ2); planete Mars (sa prilazne trajektorije i sa orbite); Sunca; međuplanetnog prostranstva, kao i opsežna astrofizička istraživanja. Serija „1Ф“, razrađena u okvirima međunarodnog projekta3 „Фобос“, sastojala se od dva aparata: „Фобосa 1“ (fabričke oznake 1Ф №101) i „Фобосa 2“ (1Ф №102), kоја su se međusobno vrlo malo razlikovala po sastavu naučne opreme. Bilo je predviđeno da se oba aparata jednovremeno upotrebe u jednoj ekspediciji. Dupliranje letilica trebalo je da poveća sveukupnu pouzdanost programa i proširi broj istraživačkih zadataka same ekspedicije.

Lansiranje „Фобосa 1“ izvršeno je sa kosmodroma Bajkonur 7. jula 1988 godine a „Фобосa 2“ pet dana kasnije. Kao raketa–nosač koriščen je već proslavljeni i pouzdani četvorostepeni „Протон“ (8K82K).


U bajkonurskoj montažnoj hali vrše se poslednje pripreme za lansiranje četvorostepene konfiguracije „Протон-K Блок-Д-2“ i međuplanetne sonde „Фобос 1“. Ukupna dužina rakete – 57 m; prečnik – 4,2 m; ukupna težina – 710,7 t; cena – $70 mil. (dolari iz 1994.).

SUSRET SA FOBOSOM

POLITIČKA POZADINA PROJEKTA

Sovjeti su pokrenuli program za istraživanje Marsa 1960. godine (program „Марс“) i on je trajao do 1973. godine, davši vrlo mršave rezultate. I sa političke tačke, Marsova istraživačka flota predstavljala je veliko razočarenje i dovela je do onoga što je kasnije tadašnji predsednik Instituta za kosmička istraživanja (ИКИ) R. Sagdajev nazvao „ratom svetova“ – bitkom za buduću orijentaciju međuplanetnog programa zemlje. Istraživanje Venere i Marsa bilo je vođeno snažnom željom da se bude ispred Sjedinjenih Država, i u tome je program „Венера“ bio više nego uspešan. Segdajev je zastupao stav da Sovjetski Savez ne treba da se na svim kosmičkim poljima direktno konfrontrira sa Amerikancima– gledajući na to kao na naučno i ekonomsko gubljenje vremena i sredstava. Umesto toga, SSSR mora da se koncentriše na oblasti u kojima poseduje neosporna znanja, ekspertize, i naučne temelje (Venera), a da izbegava direktno sučeljavanje sa SAD u oblastima u kojima su Jenkiji ispred (Mars). On i njegovi istomišljenici su u to vreme nazivani „Venerijancima“, dok su oni koji su želeli da se trkaju sa Amerikom oko Marsa nazivani „Marsovcima“. Američki plan da 1975–76. pošalje velike orbitere (885 kg), zajedno sa lenderima (572 kg) („Viking“ program) samo je produbio sukob i naterao Sovjete da odluče da li će prihvatiti američki izazov ili ne. Na „Vininzima“ se radilo već više od 10 godina, NASA je redovno plaćala sve
radove (svaka misija je koštala preko $1 milijarde), i to se smatralo najvećim američkim svemirskim poduhvatom sve do slanja ljudi na Mesec.

Segdajev, potpomognut od M. Keldiša4 (takođe „Venerijanca“), pobedio je i Sovjeti nisu ni pokušali da pariraju „Vikinzima“ na Marsu, na opšte razočarenje lokalnih „Marsovaca“. Umesto toga, odlučeno je da se nauka zemlje usredsredi na Veneru – prilaz koji je odbranjen rezultatima u periodu između 1975. i 1985, o čemu sam u više navrata već pisao. Segdajev je tu odluku nazivao „pravom prekretnicom“ u sovjetskoj svemirskoj nauci – jednoj od onih u kojoj je racionalni sistem planiranja nadvladao kratkoročne političke rezone.

Kada je ubrzo potom Keldiš sišao sa vlasti u Akademiji nauka5, za podpredsednika je postavljen 80–godišnji dr Aleksandar P. Vinogradov, čovek koji je 1970–1976. vrlo uspešno vodio lunarne misije za uzimanje uzoraka tla („Луна 16, 20 i 24“) i koji se na čelu Vernadskijevog instituta6 nalazio još od 1947. godine. Njegov dolazak je utro put munjevitom i samo delimično uspešnom kontranapadu „Marsovaca“. Vinogradov je smatrao da će ono što mu je polazilo za rukom na Mesecu moći da ponovi i na Marsu, te je ubedio vojni i politički vrh da pokrene tzv. „Projekat 5М“ – donošenje uzoraka Marsa na Zemlju – i što je najvažnije, pre Amerikanaca. U periodu od 1975. do 1977. godine, tadašnji direktor i glavni konstruktor Lavočkinovog konstruktorskog biroa, Sergej S. Krjukov, pružio je sve od sebe u ovom projektu, pa je čak i napravio pojedine delove letilice. Ali rubalja je bilo sve manje a projekat je postajao sve komplikovaniji, te kada je Vinogradov umro ИКИ je uspeo da ubedi ministra za kosmos da otkaže misiju, vraćajući „Venecijance“ na vlast. Njegovo mesto na Vernadskijevom institutu preuzeo je stručnjak za Veneru, Valeri L. Barsukov (1928–92), koji je rukovodio ovom prestižnom ustanovom do svoje smrti.

Sovjetski kоsmički aparati „1Ф“ bili su teški preko 6 tona. Njih nije ka Marsu odnela raketa „Протон“ i dodatni IV stepen „Д“, već su to uradili oni sami odigravši ulogu petog stepena noseće rakete! Tu ulogu je obavila moćna nezavisнa pogonska jedinica – АДУ (rus. Aвтономнaя Двигательнaя Установкa) korišćenjem raketnog motora na tečno gorivo, i velike rezerve goriva, dovoljne za ubrzavanje kompozicije i brojne aktivne manevre tokom leta.
Šema rada raketno– kosmičkog kompleksa izgledala je ovako: prvo je svoje odrađivao trostepeni „Протон“, a zatim se od njega odvajao glavni blok i prvi put se uključivaoe motor IV stepena – blok „Д-2“ (11С824Ф).
Na taj način je glavni blok ulazio u privremenu orbitu oko Zemlje.
Zatim, otprilike za jedan sat, dolazilo je do drugog uključavanja motora bloka „Д“ (tako se radilo i do tada) sve доk ne bi potroši svo gorivo. Kada bi glavni blok dobio potrebno ubrzanje, dolazilo je do odvajanja bloka „Д“. Sada bi tek dolazilo do paljenja motora „petog“ stepena rakete, tj. samog kosmičkog aparata, koji bi ansamblu davao dodatni impuls, uvodeći sebe i aparat u heliocentričnu orbitu koja će ga odvesti ka Marsu.
Dalje, tokom leta ka planeti, uz pomoć pomenute АДУ jedinice vršene su korekcije trajektorije (makar dve) i kočenje u blizini planete (za šta je trebao vrlo snažan impuls), te uvođenje aparata u areocentričnu (marsovsku) orbitu čineći ga
konačno veštačkim satelitom
Crvene planete. Potom su sledili mnogobrojni manevri u orbiti i pripreme za naučna istraživanja i proračuni potrebni za ulazak u orbitu oko Fobosa.

Nakon serije uspeha sa misijama „Венера“ i „ВЕГА“, i skoro iscrpljenim idejama vezanim za istraživanje Venere, došlo je vreme da se razmotri povratak na Mars. ИКИ je bio mudar da odabere cilj koji neće predstavljati direktni izazov Americi, tako da je za metu odabran mali i neistraženi Marsov mesec, Fobos. Ta stena je oduvek bila na oku Rusa, verovatno još od 1896. godine, kada je S.K. Kostinski, osnivač fotografske astrometrije u Rusiji, posmatrao ovaj mesec prečnika svega 27 km sa opservatorije Pulkovo.

PRIPREME

Projekat pod rukovodstvom akademika, fizičara i doktora matematike tatarskog porekla, Roalda Zinuroviča Sagdejeva7 (1932), začet je na snažnim talasima uspešne saradnje sa zapadnim kosmičkim agencijama i naučnim institutima u okviru sovjetskog međuplanetnog projekta „ВЕГА“.
Nakon što je 1978. godine misija „Mарс 5М“ definitivno otkazana, prestiž Lavočkinovog biroa u Moskvi, vodećeg u konstruisanju i proizvodnji dotičnog „5М“, bio je na ozbiljnoj probi. Njihov glavni konstruktor S. Krjukov je smenjen a na njegovo mesto je doveden Vječeslav M. Kovtunenko.
Kovtunenko je imao bogato iskustvo u konstruisanju raketa i satelita, ali ne i u međuplanetnim istraživanjima. Zato je, suočen sa izazovom, odlučio da potraži sopstveni metod. To je rezultiralo potpuno novim dizajnerskim konceptom nazvanim „УМВЛ“8, koji je trebalo da zameni prethodnu generaciju aparata i posluži kao univerzalna osnova (tzv. „bus“) za sve buduće misije na Mesec, Veneru i Mars. [Naime, Kovtunenko je imao planove i za seriju „2Ф“, čije sonde su trebale da polete 1986. i da donesu uzorke sa Fobosa.] Konstruisanje „УМВЛ“ je započeto 1979. dodine.
Letilica je bila teška preko 6 tona, dežmekastog izgleda, a ležala je na velikim rezervoarima za gorivo i dvodelnoj kombinaciji motora sistema za kočenje i korekciju putanje. Donji deo je imao 8 rezervoara sa oko 3 tone goriva, a korišćen je za manevre korekcije trajektorije tokom leta do Marsa, kočenje zarad ulaska u orbitu planete i kasnije manevrisanje pred odbacivanje. Gornji stepen, koji preostane nakon toga, korišćen je za kontrolu položaja aparata i precizne korekcije kretanja u blizini cilja.


Ključni elementi Lavočkinove pogonske jedinice:
1 – modul sa gorivom;
2 – raketni motor РД-58 konstruktora A. Isajeva;
3 – periferni tankovi;
4 – središnji klaster tankova. Prečnik – 3,7 m; tež. praznog – 1,8 t; tež. punog – 16,9 t; potisak – 8.670 kg; vreme rada – 610 s.

U isto vreme Kovtunenko je odlučio da nastavi sa razvojem automatske stanice za posetu Veneri koju je započeo Krjukov. One su trebale da budu spremne za lansiranje tokom sledeće 3 ili 4 godine. Za to vreme, Kovtunenko se nadao da će prvi „УМВЛ“ biti spreman i da će mu poslužiti kao platforma za buduće planetne i lunarne misije, ali razvoj je tekao mnogo sporije od očekivanog. Izbor Kovtunenka za glavnog rukovodioca projekta verovatno je predstavljao grešku, jer iako je bio vrsni stručnjak, on je bio bivši partijski funkcioner, vešt političar, pre svega željan slave i priznanja. Pored toga, imao je velike probleme da uspostavi prave kontakte sa takvim „teškašima” sovjetske kosmiče industrije kao što su bili V.P. Gluško, N.A. Piljugin, M.S. Rjasanski i drugi, te mu je bilo teško da uspešno i brzo istera svoj projekat do kraja.

Na kraju, aparati projekta „Фобос“ bili su prvi „УМЛВ“ koji su poleteli, ali su to uradili 1988. godine, čitavih devet godina od započinjanja projektovanja.


Ispitivanja „Фобосa 2“ su završena! Za nekoliko minuta automatska stanica će poći na spajanje sa raketnim nosačen.

ZADACI MISIJE

Dva „Фобоса“ su imali svoje naučne ciljeve:

Tokom leta do Marsa
– izučavanje Sunca u rendgenskom („Фобос 1“), ultraljubičastom i vidljivom spektralnom dijapazonu („Фобос 1“ i „Фобос 2“);
– dobijanje trodimenzionalne stereoskopske strukture solarne hromosfere i korone;
– utvrđivanje sastava Sunčevog vetra;
– izučavanje karakteristika međuplanetnih udarnih talasa;
– lokalizacija kosmičkih gama-bljeskova.

Na orbitama oko Marsa
– preciziranje parametara orbitnog kretanja Fobosa injegovih fizičkih svojstava;
– sondiranje površine i atmosfere Marsa u vidljivom, ultraljubičastom, infracrvenom i gama–dijapazonu;
– proučavanje Marsove magnetosfere i utvrđivanje parametara magnetnih polova;
– televizijsko snimanje površine Fobosa u visokoj rezoluciji;
– utvrđivanje hemijskog i mineraloškog i sastava Fobosove površine i njegovih fizičkih svojstava;
– utvrđivanje unutrašnje građe Fobosa, njegovih radio–fizičkih karakteristika;
– spuštanje na njegovu površinu dugotrajne autonomne stanice (ДАС – „Фобос 1, 2“) i pokretne sonde (ПрОП-ФП – „Фобос 2“).


Automatska međuplanetna stanica treće generacije „Фобос“. Let od Zemlje do Marsa trajao je oko 200 dana.

Nadalje, letilice su trebale da izvedu prvo detaljno in situ proučavanje Marsovog meseca (Fobosa) tokom nadletanja površine na vrlo maloj visini (jedva 50 metara) i lansiranjem mini–lendera. Pored toga, „Фобос 2“ je nosio i malog „skočka“, koji bi, zahvaljujući maloj gravitaciji, mogao da ispituje različite lokacije i izvrši merenja hemijskog sastava, magnetnog polja i gravitacije.

KONSTRUKCIJA

Kosmički aparati serije „1Ф“ osmišljeni su kao unifikovane platforme za obavljanje mnogobrojnih i različitih ekspedicija za istraživanje planeta i malih tela (kometa, asteroida i planetnih satelita) Sunčevog sistema. Sâm aparat je bio dizajniran tako da su njihova konstrukcija i sastav osnovnih sistema servisnog modula ostajali praktično neizmenjeni, čak i kada bi se menjao objekat proučavanja (Mesec, Mars, Venera ili neko malo telo). Razlike, vezane za promenu cilja i naučnog programa ekspedicije, ticale bi se uglavnom količine goriva i sastava istraživačke naučne opreme i aparature.
Konstrukcija aparata predviđala je montiranje, jednovremeno ili prema izboru, tehničkih uređaja za daljinsko istraživanje (radarima, teleskopima, i sl.), a takođe i istraživačkih sondi za odbacivanje (lendera, malih stanica, penetratora, i sl.). Važan projektni zadatak bila je sposobnost aparata da manevriše u neposrednoj blizini površine nebeskih tela, koja karakterišu slaba gravitaciona polja. Kosmički aparat se sastojao iz orbitnog modula i nezavisne pogonske jedinice (AДУ). Na gornjem delu orbitnog modula predviđeno je smeštanje specijalne platforme za korisni teret, koji će biti određen već prema zadacima određene međuplanetne misije. U okviru projekta „Фобос“, kao korisni teret serije „1Ф“ određene su istraživačke sonde „ДАС“ i „ПрОП-ФП“.
Na platformi je takođe bila razmeštena i naučna aparatura za ispitivanje Sunca, kao i poluusmerena antena autonomnog radio–sistema.


Raspored osnovnih instrumenata na „Фобосу“.

Oko Marsa kruže dva meseca – Fobos (Strah) i Deimos (Užas). Pošto je njihov period okretanja oko ose jednak periodu okretanju oko Marsa, oni su ka planeti okrenuti uvek istom stranom
Još je 1610. godine nemački matematičar, astronom, optičar i astrolog Johan Kepler podozrevao je da Mars ima dva
pratioca. Verovao je da ako Zemlja ima jedan mesec a Jupiter četiri, a „zna se“ da sa udaljenošću od Sunca raste broj satelita, onda je po toj logici normalno da Mars ima dva.
Fobos je 1877. godine otkrio američki astronom Asaf Hol. Fobos se kreće po ogromnoj spirali i postepeno usporava (20 metata po veku), a proračuni pokazuju da će za cirka 7.600.000 godina pasti na Mars ili se raspasti u prsten. Deimos se, s druge strane, udaljava od Marsa. 150 godine pre nego što je A. Hol utvrdio postojanje Marsovih saputnika, njihovo postojanje je predvideo Džonatan Svift u jednoj od svojih knjiga o Guliverovim putovanjima. Tamo se govori o astronomima sa letećeg ostrva Laputa, koji su otkrili dva Narsova satelita na orbitama jednakim 3 i 5 prečnika planete i sa periodom okretanja od 10 i 21,5 sati.
Danas se zna da se Fobos i Deimos nalaze na rastojanjima 1,4 i 3,5 prečnika Marsa od centra planete, a njihovi periodi iznose 7,6 i 30,3 sata. Dimenzije Fobosa su 26,8 ×
18,4 × 22,46 km. Njegova površina je bukvalno prerovana
kraterima.

Kosmički aparat „Фобос“ se konstruktivno znatno razlikоvао od svojih prethodnika – automatskih aparata projektovanih za planetna istraživanja („Венера“, „ВЕГА“ i „Марс“). Noseći elemenat konstrukcije „Фобосa“ činiо је hermetički servisni modul torusnog oblika, za koji je odozdo prikačena samostalna pogonska jedinica, a odozgo cilindrični otsek sa naučnom aparaturom u kome je održavana konstantna temperatura. Pogonsku jedinicu su činila 4 velika loptasta rezervora od aluminijuma (od njih će kasnije nastati Lavočkinov standardni dodatni stepen „Фрегат“) koja sadrže hidrazin za kontrolu položaja aparata i, nakon odbacivanja glavnog pogonskog modula, podešavanja orbite.
Na loptastim tankovima se nalazilo ukupno 28 hidrazinskih trastera (24 tipa S5.221 potiska od po 5 kg i 4 tipa S5.216 od 1 kg), dok su dodatni potisnici bili montirani na telo letilice i krajeve solarnih panela. Položaj broda je određivan pomoću troosnog kontrolnog sistema, koji je za repere koristio Sunce i zvezdu velikog sjaja, Kanopus.

Glavni pogonski motor letilice bio je РД-58, koga je po već proverenoj tradiciji od postojećih delova proizvodio biro Alekseja Isajeva. Taj novi kerozinski motor mogao je triput više puta da se uključi u kosmosu od motora prethodne
generacije sovjetskih aparata za Veneru i Mars. Garantovani životni vek АДУ bio je 460 dana. Navedena konfiguracija sa loptastim tankovima omogućavala je najmanju masu konstrukcije aparata i njen minimalni momenat inercije, od čega je zavisila sposobnost manevrisanja aparata. Zahvaljujući višestepenom principu, omogućeno je da se tokom leta odbacuju iskorišćeni elementi – odbacivanjem samostalne pogonske jedinice u određenoj fazi leta bilo je omogućeno da se „uključe u rad“ prethodno skriveni servisni i naučni uređaji u torusnom modulu, neophodni za približavanje
Fobosu i sprovođenje programa njegovog istraživanja.
Za manevar ulaska u Marsovu orbitu korišćen je АДУ modul konstruisan baš za tu namenu, čiji je potisak mogao da varira između 986 kg i 1.886 kg, i koji je odbacivan nakon kočionog manevra. Koristio je kao gorivo organsko jedinjenje amin a kao oksidator azotnu kiselinu. Za stvaranje pritiska u rezervoarima, „Фобоси“ su koristili helijum pod pritiskom koji je čuvan u aluminijumskim tankovima.

ELEKTRONIKA I KOMUNIKACIJA

„Фобоси“ su imali po tri identična procesora u računaru koji su kontrolisala njihov rad, sa memorijom od po 30 MB. Komunikacija i slanje telemetrije sa oba aparata odvijalo se brzinom od 4 KBita u sekundi posredstvom glavne parabolične antene koja se pomerala u dve ose. Prenos informacija sa dugotrajne stanice ДАС trebalo je da se odvija direktno sa Zemljom pri frekvenciji od 1.672 GHz i pri brzini od 4–20 bita u sekundi. „Skočko“, ili kako su ga Rusi nazvali „Шар“ („Lopta“), trebalo je da svoje rezultate prvo šalje na „Fobos 2“, a ovaj bi ih prvo pojačavao pojačavao a onda relejno odašiljao ka Zemlji.


Stanica za praćenje sovjetskih međuplanetnih stanica u Jevpatoriji na Krimu, preko koje su se obavljale skoro sve komunikacione sesije tokom misije. Nazivali su je „Južnom stanicom“ (АДУ-1000), а činulo ju je osam paraboličnih duraluminijumskih tanjira prečnika po 16 metara. U sistemu koji se nazivao „Плутон“ nalazile su se tri ovakve prijemne antene. Do 1966. i antene u Goldstonu (SAD), bile su to najjače takve antene na svetu, koje su mogle da uhvate signal sa daljine od 300 miliona kilometara.

INSTRUMENTI

Plan misije je bio da se u okviru projekta lansiraju dva, skoro identična aparata. Ukupna startna težina svakog od njih iznosila je 6.220 kg. Od toga je 3.600 kg otpadalo na samostalnu pogonsku jedinicu, koja se odvajala nakon manevara pri formiranju prilazne orbite. Težina aparata koji je ulazio u Masovu orbitu nakon odbacivanja motora iznosila je oko 2.600 kg. Ukupna težina naučnih instrumenata bila je oko 500 kg. U njihovoj izradi je učestvovalo 14 zemalja iz celog sveta i Evropska svemirska agencija.

Zbog velikog broja instrumenata (na „Фобосу 2“ ih je bilo 25) i njihove težine nije bilo moguće sve ih montirati na jednu letilicu. Novina je bila da su instrumenti na aparatima bili podeljeni na planetni, plazmeni i solarni kompleks.


Samo neki od instrumenata na „Фобосу“. Ukupno ih je bilo 25:

1 – ТЕРЕК – solarni teleskop–koronograf (SSSR, ČSSR) (samo #1);
2 – ИПХР – solarni fotometar;
3 – ЕСТЕР – kompleks merača naelektrisanih čestica plazme (Mađarska);
4 – РФ- 15 – rendgenski fotometar (SSSR, ČSSR);
5 – АПВ Ф – analizator talasa plazme (Poljska, SSSR, ČSSR, ESA);
6 – МАГМА – magnetometar u blizini Marsa (Austrija, SSSR);
7 – ГС-14 – spektrometar γ–zračenja (SSSR);
8 – ФГММ – magnetometar (Istočna Nemačka, SSSR);
9 – КРФМ-ИСМ („Teрмоскан“)– infracrveni skenirajući radiometar–spektrometar (SSSR, Francuska)(samo #2);
10 – ЛИМА-Д – laserski maseni–spektrometrijski analizator (Austrija, Bugarska,Istočna Nemačka, SSSR);
11 – АЕГ-Ф – merač energije jona i elektrona (Mađarska);
12 – ТАУ-С – spektrometar protona i α–čestica (Austrija, Mađarska);
13 – СОВИКОМС – spektrometar za merenje mase, energije i naboja (Austrija; Mađarska, SSSR, Zapadna Nemačka);
14 – ЛИЛАС – spektrometar γ–bljeskova (SSSR, Francuska);
15 – АСПЕРА –automatski skenirajući energomaseni plazmeni spektrometar (SSSR, Finska, Švedska); 16 – ВГС – spektrometar γ–bljeskova (SSSR, Francuska).

Zadatak instrumenata planetnog kompleksa (bilo ih je 10) bio je da istraži Fobos, kao i površinu i atmosferu Marsa. Ti uređaji su bili tako postavljeni na aparatima da su njihovi senzori uvek bili orijentisani u antisolarnom pravcu. Da bi moglo da usmeravaju instrumente ka Fobosu ili Marsu aparati su tokom balističkog kretanja po orbiti oko Marsa morali neprestano da menjaju svoj položaj i orijentaciju.
Uz pomoć plazmenog kompleksa (činilo ga je 8 instrumenata) vršena su ispitivanja magnetnog polja i plazmenog okruženja Marsa, parametri međuplanetne sredine i solarni i kosmički zraci. Solarni kompleks (6 instrumenata) imao je za cilj zračenje Sunca i solarnu aktivnost, a takođe i tajanstvene galaktičke γ–bljeskove. Istraživanje Fobosa trebalo je da bude izvedeno i uz pomoć jedinstvenih sletnih stanica. Jedna od njih – dugotrajna autonomna stanica, ДАС – nalazila
se na obe jedinice i sadržavala je pribor za eksperimente iz nebeske mehanike, istraživanja rigolita, dobijanje TV slika mesta sletanja u visokoj rezoluciji, itd.
Druga sletna stanica (ПрОП-ФП) imala je lukavo smišljenu mogućnost da se u skokovima kreće po površini i proučava tlo Fobosa sa više lokacija.


Šema misije „Фобос“ u blizini Marsovog satelita. Tokom preleta na maloj visini vršiće se serija složenih merenja i snimanja, a potom će se izdbaciti sonde. Ovde je prikazan „Фобос 2“, koji je trebalo da uz pomoć malih eksplozivnih punjenja odbaci dve sletne sonde.


Oba kosmička aparata su nosila po jednu malu površinsku stanicu na solarni pogon nazvanu ДАС, koje su nosile po dve panoramske stereo TV crno-bele kamere, blok „Сейсмика“ za proučavanje unutrašnje strukture strukture Fobosa i utvrđivanje njegove mase, sistem „Либрация“9 za proučavanje unutrašnjeg rasporeda masa u Fobosu, sistem „Альфа“ za ispitivanje sastava elemenata u površini Fobosa merenjem raspršivanja α–čestica, penetrator „Разрез“ za istraživanje vertikalnog preseka površinskih slojeva Fobosa i termosenzori za metenje temperature. Svim naučnim eksperimentina rukovodio je Institut za kosmička istraživanja Akademije nauka (ИКИ АН СССР). Levo je ДАС sklopljenih panela i spreman za lansiranje.


Automatska samohodna mini–stanica ПрОП-ФП. Nakon sletanja, ona je trebalo da izbaci „brkove“ za orijentaciju i pomoću njih da se postavi u radni položaj i započne fiziko– mehanička istraživanja tla. Nosio je 4 uređaja – penetrometar, merač ubrzanja, rendgenski spektrometar i magnetometar. Informacije bi se preko releja u orbiti slale na Zemlju. Svaki od radnih ciklusa – a njih je planiraono oko 10 – završilo bi se 20–metarskim skokom aparata uz pomoć opruga. Smirivši se, „skočko“ bi bio spreman za nov ciklus. Životni vek mu je bio nekoliko meseci. Bio је težak оkо 40 kg, ali pošto je gravitacija na Fobosu preko 2.000 puta manja nego na Zemlji, on bi tamo imao manje od 2 grama!

MISIJA „ФОБОС 1“

Nakon više godina truda i savlađivanja bezbrojnih problema, „Фобос 1“ je dovezen na rampu 200 kazahstanskog kosmodroma Bajkonur 3. jula 1988. godine. Posle dugih priprema i četiri neprospavane noći, osoblje je konačno 7. jula startovao raketno-kosmički „voz”: raketu-nosač „Протон-К“ (8К82К) – dodatni raketni stepen „Д–2“ (11С824Ф №2Л) – kosmički brod „Фобос 1“. Bilo je tačno 23 časa 38 minuta i 4,325 sekunde po lokalnom vremenu, a razlika u
odnosu na predviđeni termin merila se delovima sekunde. U skladu sa novom politikom zemlje, finalnim operacijama oko sastavljanja rakete i njenom lansiranju prisustvovala je i američka vojna delegacija, u kojoj se nalazio i član „Apollo 11“ misije, Michael Collins. Samo za tu priliku „Протон-К“ je bio oblepljen šarenim reklamama i amblemima zapadnih kompanija10.
Prva tri stepena rakete su uredno obavila svoj posao, zatim je prvi put uključen motor četvrtog stepena „Д“, i uskoro su on i kosmički aparat ušli u privremenu orbitu oko Zemlje.


Letilica serije „1Ф“ u Lavočkinovom muzeju u Himkiju. U sredini s leve strane, ovo plavo četvrtasto što se vidi, jesu spakovani solarni paneli lendera koji je letilica trebalo da izbaci prilikom nadletanja Fobosa. Nažalost, od toga nije bilo ništa.

Ubrzo potom motor dodatnog stepena startovao je drugi put, i nakon što je potrošio svo gorivo, isključen je i odbačen. Zatim je proradio motor samostalne pogonske jedinice AДУ, koji je, dostigavši precizno proračunatu brzinu, isključen. Kosmički aparat „Фобос 1“ se konačno našao na planiranoj heliocentričnoj orbiti koja ga je vodila ka Marsu. Svi su u kontrolnom centru odahnuli, mеđutim vremena za slavlje nije bilo jer se za nedelju dana spremalo lansiranje nove rakete i novog broda.
Otvorili su se paneli solarnih baterija, podigle se antene i nosači senzora naučnih uređaja. Moskovski centar za održavanje veze započeo je „priču“ sa letilicom putem radio–veze, proveravajući kako su radili mehanizmi za otvaranje elemenata konstrukcije i sprovodeći trajektorijska merenja. Ovde bih za trenutak prekinuo priču o„Фобосу 1“ (vratiću se na nju kasnije!), a objasnio bih kako je zamišljeno da obe misije ovog neverovatnog programa rade. [U tome će mi pomoći navodi iz knjige Jurija Markova „Курс на Марс“ (1989.)]

PLANIRANI TOK MISIJE

Bez obzira koliko precizno rade sistemi rakete, dodatnog stepena i sâmog broda, male greške u putanji su uvek neizbežne. Njih je potrebno što pre kompenzovati, ali za to postoje optimalni momenti. Ako bi se kasnilo sa korekcijom trajektorije, motori bi morali da stvore veći impuls, a to znači i veću potrošnju dragocenog goriva. Ne valja ni požuriti, jer je neophodno „uhvatiti“ pravu trajektoriju kretanja koja vodi ka cilju. Zbog svega toga, već u prvim danima leta sprovode su intenzivna merenja parmetara trajektorije.

Podaci o tome kada, kuda i koliko je potrebno „okrenuti“ brod, šalju se sa Zemlje na aparat, a БУК11 „komanduje“ brodu da se orijentiše ka svetionicima (zvezdama), rasutim pod tačno određenim uglovima, uključi motor, i kada postigne potreban priraštaj brzine, isključi pogonsku jedinicu. Tek tada je započinjao spokojni let do Marsa.

Let na relaciji Zemlja–Mars trebalo je da traje oko 200 dana, tj. skoro sedam meseci. Tokom tog putovanja naučni uređaji bi sve vreme vršili istraživanja Sunca i kosmičkog prostranstva. Nekoliko dana pre susreta sa planetom „Фобос 2“ je izvršio još jednu bitnu i planiranu korekciju putanje. Nažalost, „Фобос 1“ nikada nije stigao do te tačke.

Plan je bio da, došavši do planete, roborizovani kosmički aparati uz pomoć svojih samostalnih pogonskih jedinica izvrše snažno kočenje i uđu u jako izdužene eliptične orbite oko Marsa, koje bi ležale iznad ekvatora planete. Pericentar (najbliža tačka na Marsovoj orbiti u odnosu na centar planete) bi iznosio oko 4.200 km, a apocentar (najdalja tačka) – 84.000 km.

„Osvojivši“ prvu eliptičnu orbitu, sovjetski plan je bio da njihove letilice pređu na drugu – sa pericentrom od 9.800 km. Da napomenem da pericentar skoro kružne Fobosove odbite iznosi 9.400 km12 (to je skoro 6.000 km iznad Marsove površine). Na eliptičnim orbitama „Фобоси“ bi proveli cirka 20 dana, i za to vreme obavili ne samo neophodna balistička merenja već bi istraživali i Mars i njegovo neposredno okruženje. No sve te orbite su ipak bile privremene, ili kako bi balističari rekli, prelazne, jer bi glavna zbivanja tek predstojala.
Po komandama sa Zemlje, stanica bi uz pomoć dva uključenja АДУ prelazila na kružnu ekvatorsku „osmatračku orbitu“, visine 6.270 km iznad Marsa13. To bi je približilo na samo 350 km iznad orbite Fobosa i omogućavalo randevu sa njim svakih 6 dana. Posle ulaska u osmatračku orbitu samostalna pogonska jedinica bi bila odbačena a sve dalje nade bi se polagale u preciznost sistema za orijentaciju i stabilizaciju.

Na osmatračkoj orbiti osnovna pažnja bi bila usmerena ka Fobosu, ali ni Mars ne bi bio zapostavljan.
Ovde je trebao intenzivno da radi tzv. VSK (rus. ВСК) – videospektrometrijski kompleks „Фрегат“14. Blagodareći njemu dobile bi se slike Fobosa visokog kvaliteta, sa Marsom u pozadini. Ovo poslednje je jako bitno za rešavanje navigacionih zadataka misije. Samo jako precizna analiza paramatara orbite Fobosa omogućila bi precizno približavanje ovom majušnom nebeskom telu. Na osmatračkoj orbiti kosmički aparat bi se nalazio oko 3 nedelje, posle čega bi bio preveden na prvu sinhronizovanu orbitu sa Fobosom. Budući da u to vreme nisu postojale tačne informacije o orbitama Marsovih
satelita, svaka stanica bi ponaosob sprovela navigaciona preciziranja parametara svog kretanja u odnosu na Fobos, a zatim, analizirajući na osnovu televizijskih snimaka formu i detalje reljefa, započela „biranje“ rejona približavanja i sletanja.

Za to vreme veliki računari na Zemlji, završivši obradu prikupljenih informacija, pripremili bi komandu koju treba preneti na brod: preći na drugu sinhronu orbitu sa Fobosom. Nakon toga, prema programu leta, događaji su trebali da teku sledećim redosledom.
Prilikom spuštanja, dospevši na visinu ispod 35 km od površine, kosmorobot u potpunosti preuzima upravljanje na sebe. Taj posao prihvata БУК, a pomagaće mu radio–tehnički uređaji zaduženi za približavanje cilju. Jedan za drugim, predajući jedan drugom poslove kao štafetu, uključuju se radiovisinomeri (radari) velikih i srednjih visina i „doppler“, rendgenski visinomer15 malih visina.
Kada se aparat spusti na par desetina metara od površine Fobosa, započeće jedna od najinteresantnijih umetničkih „tačaka“ programa „Фобос“. U jednom trenutku preleta iznad same površine meseca, kosmorobot će usporiti (na
samo 2–5 m/s – ne mnogo brže od običnog pešaka) i započeti daljinsko istraživanje hemijskog i fizičkog sastava tla. Planirano je da to bude kulminacija, glavni događaj zbog koga je ekspedicija i planirana.

U trajanju od dvadesetak minuta izvršila bi se složena ispitivanja, uključujući televizijsko snimanje, radio-sondiranje unutrašnje strukture Fobosa i lasersko i jonsko ozračavanje njegove površine i ispitivanje isparene materije. Na kraju
ove faze, sa broda su trebale da budu otkačene istraživačke sonde. Za to vreme, neusmerena antena bi pratila Zemlju i u realnom vremenu konstantno prenosila kontrolnom centru prikupljene podatke.
Zatim, takođe u automatskom režimu, kosmički brod bi se udaljio od Fobosa i otišao na zadatu orbitu oko Marsa radi produženja ispunjavanja naučnih zadataka ekspedicije. U njih je spadalo i dobijanje prvih snimaka (u tom trenutku sa Zemlje) nevidljive strane Sunca u različitim dijapazonima talasnih dužina. Ti podaci bi ljudima omogućili blagovremeno upozorenje na agresivne procese koji se dešavaju na našoj zvezdi, kao što je, naprimer, rađanje solarnih protuberanci.


Spustivči se na samo 50–ak metara visine, robot je trebalo da pre odbacivanja svojih mini– istraživačkih sondi izvede seriju naučnih ispitivanja Fobosa. Recimo, lepo se vidi crveni laserski impuls velike snage koji pogađa površinu od svega 1 mm2 i dovodi do isparavanja materijala, na osnovu čega mas–spektrometar vrši analizu ruda. Nakon svega, aparat bi odleteo nazad u Marsovu orbitu.

Daljinsko ispitivanje površine Marsa i njegove atmosfere u vidljivom, ultraljubičastom, infracrvenom i gama frekventnom dijapazonu sa orbite trebalo je da traje oko dve godine i trebalo je da predstavlja produžetak istraživanja koja su sedamdesetih godina započeli sovjetski i američki kosmički aparati, ali istovremeno to je trebalo da predstavlja i početak nove etape istraživanja. Ovog puta, najvažniji zadatak je bio da se na Marsu uoče eventualni vlažni regioni (moguća pogodna mesta za proučavanje znakova života), koji bi u budućnosti poslužila kao potencijalne lokacije za sletanja
brodova sa ljudskom posadom16.

Zanimljivo je da je u slučaju uspeha prve letilice misije postojao plan da druga sonda bude poslata ka drugom Marsovom satelitu – Dejmosu, međutim zbog dinamike leta takve misije takva ideja se ispostavila nemogućom.

EKSPERIMENTI DALJINSKOM METODOM

Prvo u seriji aktivnog daljinskog sondiranja površine Marsovog satelita trebalo je da započne odmah po spuštanju sa sinhrone orbite. Prvi put u istoriji planetnih eksperimenata predloženo je da se u proučavanju elementnog i izotopskog sastava tla jednog nebeskog tela upotrebi laser i jonski mlazevi.

U eksperimentu „ЛИМА“17 laserski zrak energije oko jednog džula18, fokusiran na površinu od samo 1 mm2 i „ispaljen“ u vrlo kratkom intervalu (10–8 sec), izazvao bi snažno isparavanje i jonizaciju materijala. Deo stvorenih jona bi bio „uhvaćen“ i u super–osetljivi analizator na kosmičkom aparatu. Potom bi se na osnovu vremena leta čestica od površine do senzora utvrđivala njihova masa.

Kao sondažni elementi u eksperimentu „ДИОН“19 planirani su joni kriptona, ubrzani do energije od 2–3 KeV (kiloelektronvolti), ispaljivani iz specijalno konstruisanog jonskog „topa“. Prilikom udara o površinu, oni bi izazivali pojavu
sekundarnih jona, koje na brodu registruje maseni spektrometar. Uređaji beleže i one sekundarne jone koje izazivaju prirodni mlazevi jona – solarni vetar.

Jasno je da su eksperimenti „ЛИМА“ i „ДИОН“ spadali u red onih egzotičnih. No u planetološkom programu, ugrađenom u projekat „Фобос“, Sovjeti i partneri su našli mesta i za tradicionalne istraživačke metode. Pre svega, to se odnosilo na televizijsko snimanje površine, za koje su se naučnici nadali da će biti u boji. Na slikama su trebali da budu vidljivi detalji veličine svega nekoliko santimetara. Fotografije i spektrogrami su davali mogućnost za pravljenje dragocene precizne karte Marsovog prirodnog satelita.

Pokretno ogledalo je omogućavalo okretanje objektiva ne samo ka Fobosu, već i ka Marsu i najsjajnijim zvezdama. To je bilo neobično važno za rešavanje brojnih navigacionih zadataka. Konkretno, TV aparatura je trebalo da pomogne sistemu upravljanja da optimalno koriguje trajektoriju kosmičkog aparata radi susreta sa Fobosom.

Među tradicionalne, ili da kažem, „obične“ metode, spadala je i infracrvena i gama-spektroskopija. Prva je trebalo da omogući studiranje termofizičkih i reflektujućih svojstava površine i mineraloškog sastava, dok je druga predviđala analizu osnovnih elemenata kore – gvožđa, silicijuma, aluminijuma, kalcijuma, magnezijuma i dr., kao i prirodnih radioaktivnih elemenata – urana, torijuma, i sl.; njihovi uzejamni odnosi sadrže validne informacije o toplotnoj istoriji nebeskog tela.


Eksperimenti za lasersko i jonsko sondiranje Marsovog meseca trebali su da predstavljaju kulminaciju misije. Eksperimenat „ЛИМА“ (levo) planiran je za izučavanje elementnog sastava tla Fobosa uz pomoć laserskog zraka. Izotopski sastav rigolita trebalo je da ispituje i eksperimenat „ДИОН“ uz pomoć ubrzanih kriptonskih jona.


Šema prilaznog leta kosmičkog aparata Fobosu. Izabran je takav trenutak da je solarna osvetljenost idealna, kao i orijentacija antene ka Zemlji.

Uz pomoć specijalnog radarskog kompleksa bio je takođe planiran i eksperimenat istraživanja reljefa Fobosa, njegove unutrašnje strukture i elektrofizičkih karakteristika tla metodom impulsnog radio–sondiranja.
Očekivalo se da će se zahvaljujući daljinskim metodama prikupiti bogati video–podaci o pejzažu Fobosa, osvetljenom idealno postavljenim Suncem tokom preleta. No kosmički objekti, posebno oni malo poznati kao što su Marsovi sateliti, zahtevali su bliži kontakt. Projekat „Фобос“ je predviđao i tu mogućnost.

EKSPERIMENTI KONTAKTNOM METODOM

Obavivši opisane laserske i jonske zadatke i započevši udaljavanje od meseca, kosmički aparat, koji bi se u tom trenutku nalazio na samo nekoliko desetaka metara od površine, uz pomoć manipulatora bi iz svojih „njedara“ izvlačio ДАС (dugotrajnu autonomnu stanicu) i oslobađao ga svog stiska. Ubrzo potom odbacio bi i sondu ПрОП-ФП (аutomatsku samohodnu mini–stanicu), iz milošte nazvanu „Lopta“. U letu, autonomna stanica – sonda bi počela radi stabilnosti da se vrti, poput čigre, i spušta ka površini.

Prvi kontakt sa tlom Fobosa uspostavili bi kontaktni senzori lendera. Sledila bi komanda: „usidri se“, i odmah zatim eksplozija pirotehničkih patrona. Pošto je na Fobosu gravitacija tako mala da sonda teži svega koji gram, neophodno je
da se fizički zakači za površinu i zauzme pravilan položaj – sa sletnim dnom na dole. Iz specijalnog spremišta izleteo bi i zario se u rigolit harpun–penetrator. U meku i rastresitu prašinu mogao je da prodre najviše 10 metara, dok u stenu ne više od pola metra.

Penetrator je mehanički vezan za sondu elastičnim kablom, koji bi se zategao i tako pritisnuo ДАС о površinu Fobosa. Vodilo se računa i o tome da bi sletanje moglo da izazove oblak prašine, pa je predviđeno da se elementi solarnih baterija otvore nešto kasnije, sa „zadrškom“. Osnovna platforma sa instrumentima uzdigla bi se 80 cm nad površinom, raširila tri lepezaste solarne baterije, i prema signalima optičkih senzora upravila ih ka Suncu. U tom položaju paneli bi radili oko dva meseca, a zatim bi se ponovilo usmeravanje panela. To je neophodno pre svega zbog toga bi se stanici obezbedi dovoljno energije, a kao drugo, potrebno je precizno usmeriti prijemne i predajne radio–antene ka Zemlji. Čitav ДАС bi se pomerao zajedno sa solarnim panelima.

Planirano je da se svakog dana (on na Fobosu traje 7 sati i 40 minuta) održava 30–minutni kontakt sa Zemljom. Tokom tih seansi bi se ili slale telemetrijske informacije ili vršila precizna merenja rastojanja između ДАС–a i dalekih zemaljskih prijemno–predajnih antena.

Za upravljanje svim instrumentima predviđen je mikroprocesorski blok. U njegove brojne funkcije takođe je spadala i prethodna obrada prikupljenih naučnih informacija pre njihovog slanja na Zemlju (brzinom ne manjom od 32
KB/s).

U prvim radnim časovima na Fobosu planirano je da se pomoću televizijskog uređaja utvrde razlike u mikrostrukturi tla i detalji površine, te tako odredi hemijski sastav i fizičke karakteristike tla na mestu sletanja. U zadatke sletne stanice ulazila su i duhovita istraživanja iz oblasti nebeske mehanike. Osnovna „alatka“ u realizaciji tog dela programa20 trebalo je da
bude radio–predajnik, čije signale bi hvatali veliki i unapređeni zemaljski 70– metarski radio–teleskopi u Jevpatoriji (Krim) i Usurijsku (Sibir), kao i 64– metarska antena kraj Moskve21. Rezultat bi bio vrlo precizan položaj Fobosa u koordinatnom sistemu vezanom za Zemlju, ali i u odnosu na kvazare – najudaljenije radio–izvore u vasioni, što je bilo važno za precizno izračunavanje astronomske jedinice22, proračunavanje viševekovnih promena u orbiti Fobosa, itd. Senzor za tačnu orijentaciju ka Suncu pružao bi informacije o vibriranju Marsovog satelita – njegovom kolebanju u odnosu na zajednički centar masa.

U okviru sva tri kontrolna centra u SSSR–u (Krim, Sibir, Moskva) nalazili su se računari M–220 i ES–1045 korišćeni u svim dotadašnjim sovjetskim misijama na Mars i Veneru, ali unapređenih novim softverom, što je omogućavalo automatsko navigaciono proračunavanje i procesiranje telemetrije i naučnih podataka. Za ovu misiju, vodeći sovjetski naučni centri, ЦНИИ-5023, Institut za primenjenu matematiku Akademije nauka i ЦНИИМаш, razvili su potpuno nove metode i softvere za proračinavanje trajetorija.


Dugotrajna automatska stanica ДАС zа ispitivanje Fobosa nalazila se na obe letilice. U preseku se vidi mali harpun zariven u tlo, koji je i seizmički senzor. Ispod panela upravljenih ka Suncu nalazio se set naučnih instrumenata težak 7 kg. Oni su trebali da rade makar nekoliko meseci do godinu dana. Trebalo je da to bude prvo sletanje na neko malo telo Sunčevog sistema – Amerikanci su to izveli tek 2000. godine mekim sletanjem na asteroid Eros.
Pošto je ДАС sa prvog „Фобосa“ bio izgubljen, nikog nije bilo da uhvati seizmičke talase koje je trebalo da napravi ДАС sa drugog „Фобосa“, što je i bio cilj seizmičara da bi utvrdili tajanstveni unutrašnji sastav ovog meseca. Nažalost, i druga sonda je ubrzo zauvek izgubljena.

Druga sonda koju je prilikom brišućeg leta iznad Fobosa trebalo da izbaci kosmički aparat nosio je ime „Lopta“. Ona je trebala da prilikom ateriranja ispusti četiri „brka“ za orijentaciju. Uz njihovu pomoć sonda bi zauzela radni položaj i započela fizičko–mehanička ispitivanja tla. Dobijene informacije slala bi preko aparata koji je ostao da kruži u orbiti oko Mersa na Zemlju. Svaki radni ciklus – a planirano je da ih bude ukupno oko 10 – trebalo je da se završi 20– metarskim skokom izvedenim pomoću uređaja za odbacivanje. Umirivši se posle skoka, sonda–skakavac bi ponovo bila spremna za rad.


ПрОП-ФП, automatska samohodna mini–stanica. Zbog svog oblika i tehnike kretanja Sovjeti su je nazivali i „Шар“ – „Lopta“.


Оvako je trebalo da izgleda srž misije „Фобос“ – lansiranje jedne od dve istraživačke sonde. Ovakav jedinstveni uređaj u istoriji istraživanja svemira nosio je samo „Фобос 2“.

„ФОБОС 1“ – drugi deo

Našu priču o ovoj, u ono vreme vrhunskoj međuplanetnoj letilici, prekinuli smo nekoliko sati posle uspešnog lansiranja. Da vidimo šta je bilo dalje. Sve je teklo po planu i posle pripremnih operacija u orbiti oko Zemlje kompozicija se uspešno otisnula ka Marsu. Devet dana po lansiranju, 16. jula, impulsom motora stepena „Д“ od 8,9 m/s izvršena je prva korekcija
trajektorije. Kako je tada izgledalo, letilica je trebalo da stigne do Fobosa 7. aprila 1989. godine.

Sredinom avgusta ruski inženjeri su bili u velikom poslu, jer su vršene pripreme za prebacivanje upravljanjem „Фобосима“ sa komandnog centra ОКИК–16 (bivši НИП-16, Centar za daljinsko održavanje veze iz Jevpatorije) na Centar za kontrolu kosmičkih letova ЦНИИМаша u podmoskovskom Kaliningradu24. U cilju priprema za prekid komunikacija, računaru na aparatu poslat je veliki set komandi, čime je trebalo da se obezbedi njegovo normalno
funkcionisanje tokom prekida. Međutim, jedna mala greška na relaciji čovek– kompjuter izazvala je takvu seriju događaja da je nedugo potom došlo do „smrti“ letilice. Evo kako se to dogodilo.

Rukovodioci misije su 25. avgusta vršili planove za redovnu seansu veze sa „Фобосом 1“. Тim naučnika zadužen za gama–spektrometar obratio im se sa molbom da uključe njihov instrument 30. avgusta u trajanju od 10 sati, i da posle toga dobijene informacije proslede na Zemlju. Bio je to trivijalan, rutinski zadatak, te se zaduženi inženjer–operator latio posla sastavljanja dotičnog programa dugog 20–30 strana. Elektronski računari svemirskog centra u Moskvi25 su u to vreme opsluživali mnoge kosmičke letilice i satelite, i razumeli su „jezik“ različitih kodova26. Potrebno im je bilo jedino reći u kom kodu treba da rade. Operator je, unoseći adresu jedne od naredbi brodskog programsko– vremenskog sistema, pogrešio u samo jednom jedinom slovu. Njegov neposredni načelnik, proveravajući program, nije uočio greščicu27. Na kraju krajeva, program, pre nego što se pošalje na brod, morao je da bude proveren na matematičkim modelima koji su se nalazili u komandnom centru, ili testiran na simulatoru, „Фобосу-Т“ (tehničkoj maketi), koji se nalazio „uparen“ u
kontrolno–istraživačkoj hali zavoda. Nažalost, želeći da ubrzaju proceduru, rukovodioci su naredili učitavanje programa onakvog kako je bio napisan.

To je dovelo dalje do čitavog lanca dramatičnih konsekvenci. U seansi radio– veze obavljenoj 29. avgusta program je poslat računaru „Фобоса 1“. Bez onog jednog znaka, bezazlena komanda za uključivanje naučnoh instrumenta pretvorila se ne u „abrakadabru“, već u „komandu–ubicu“, koja je isključila trastere sistema za orijentaciju i stabilizaciju28.

Tako je spokojno leteći, „ništa ne sluteći“, kosmički aparat odjednom ostao bez „ruku“ i „nogu“. On je sigurno „video“ da Sunce više „beži“ sa njegovih solarnih panela (uglavnom zbog pritiska solarnog vetra), ali nije mogao da se spasi jer je bio lišen odgovarajuće komande. Brodske baterije–akumulatori, ne dobijajući enegriju od panela, počeli su da se prazne i radio–prijemnici i senzori su uskoro počeli da otkazuju. Ništa ne podozrevajući, rukovodioci programa su u noći sa 1. na 2. septembar pristupili seansi uspostavljanja veze, ali povratni signal nije stizao. Pokušali su ujutro sve ponovo, ali rezultat je bio isti ... muk.

Napon u akumulatorima već je bio toliko slab da aparat nije reagovao čak ni na snažne radio–signale slate sa Zemlje.
Čitav sledeći mesec protekao je u očajničkim pokušajima da se uspostavi veza. Ceo kolektiv je tragediju „svog“ broda doživeo kao ličnu dramu. Rukovodilac projekta, akademik R.Z. Sagdajev je u intervjuu „Moskovskim novostima“ tada izjavio: „U celini gledano, ovo je prvi ozbiljni krah u našem istraživanju dalekog kosmosa u poslednjih petnaest godina, nakon neuspeha u programu istraživanja Marsa 1973. godine29.“ Na kraju je dodao: „Moguće je da baš taj dugi period bez incidenta i doveo do samozadovoljstva. Nadajmo se da će nam ovaj slučaj poslužiti kao surova lekcija iz koje ćemo izvući pravilne zaključke30.“

3. novembra je zvanično objavljeno da su svi dalji pokušaji uspostavljanja kontakta sa aparatom prekinuti. Prema planu leta, „Фобос 1“ je trebalo da uđe u orbitu Marsa 23. januara 1989. godine. I dan–danas leti po heliocentričnoj orbiti.

Ipak, tokom 52 dana leta, „Фобос 1“ je uspeo da obavi neke od eksperimenata iz svog naučnog programa vezane za međuplanetno prostranstvo, Sunce i njegovu aktivnost, kao i registrovanje solarnih i galaktičkih gama bljeskova31.

Ovde je prilika da kažem da su Sovjeti čitavih mesec dana po gubitku signala pokušavali da makar teleskopima vide gde je njihov aparat. Kao i zimus sa „Грунтом“, tražili su međunarodnu pomoć. Dok su za „Грунтом“ tragali španski i australski teleskopi, za „Фобосом 1“ tragali su danski 1,5–metarski, škotski 3,6–metarski uređaji, kao i veliki čileanski teleskop opservatorije La Silla. Nažalost, čak ni pored desetominutnih ekspozicija teleskopi nisu uspeli da detektuju letilicu, iako su bili „naoštreni“ da uoče udaljene zvezde magnitude25.


„Фобос 1“ (1Ф №101). Ukupno je napravljeno 15 prototipova ovih letilica koje su učestvovale u rigoroznim testiranjima na Zemlji. Kritični su bili termička i vakuumska testiranja obavljana krajem 1986. u centru NIIKIMMaš kraj Zagorska. Prvi put su zapadni analitičari videli prototip letilice na Pariskom aeronautičkom salonu 1987. godine, kao jedan od dokaza „Glasnosti“.

„ФОБОС 2“

Druga letilica iz programa „Фобос“ (1Ф №102) poletela je sa „desne“ rampe vojnog (u to vreme) kompleksa 200 u Bajkonuru 12. jula 1988. godine, u 23 sata 1 minut i 43,183 sekunde po lokalnom vremenu, samo 5 dana posle „Фобоса 1“. Nakon uspešnog rada prva tri stepena „Протона“ i ulaska u privremenu orbitu, blok „Д“ (11С824Ф № 1Л) је izveo kosmički aparat u višu orbitu a odatle na trajektoriju ka Marsu. Uspešna korekcija orbite usledila je 21. jula povećavanjem brzine letilice za 9,3 m/s. Kao i u slučaju njegovog nesrećnog prethodnika, i „Фобос 2“ je trebalo da stigne do Marsa krajem januara 1989. godine, dok je prilaz Fobosu bio zakazan za 13.jun 1989. Kao i obično, tokom leta su sprovođeni različiti naučni eksperimenti. Pomoću uređaja sa letilice praćeni su galaktički γ–bljeskovi i složene aktivnosti Sunčeve atmosfere. Sve pripreme za randevu sa Marsovim mesecom početkom aprila 1989. bile su uredno dovršene.


Levo je prvi snimak Fobosa koji je 1976. načinio američki aparat „Viking 1“ (na vrhu se vidi krater Stikney, prečnika 10 km). Desno je slika Fobosa sa „Фобоса 2“, sa Marsom u pozadini.

„Фобос 2“ je ušao u orbitu oko Marsa 21. januara 1989. godine. Iako je sâm ulazak u orbitu protekao bez greške, kontrolori su tokom leta konstatovali ozbiljan problem na brodskom sistemu za kontrolu leta. Naime, jedan od tri procesora sistema za kontrolu leta prestao je da radi a još jedan je pokazivao znake „zamora“32. Iako je trostruku backup bio predviđen da bi se predupredila mogućnost kvarova, za pravilno funkcionisanje sistema bila su potrebna makar dva „zdrava“ procesora.

Orbitni manevri za ulazak u kvazisinhronu orbitu sa Fobosom započeti su 12. februara. Dostizanje najbliže tačke bilo je planirano za 7. april, i tada je aparat trebalo da se spusti na ispod 50 metara od površine meseca. Tokom čitavog
marta, sve provere naučnih uređaja i senzora pokazivale su normalan rad svih instrumenata.


Šema leta na relaciji Zemlja–Mars i orbita oko Marsa „Фобоса 2“.

1 – Zemljina orbita;
2 – orbita Marsa;
3 – orbita Fobosa;
4 – kvazisatelitska orbita;
5 – kružna orbita;
6 – izdužena eliptična orbita.
29. januara u pericentru doletne hiperbole (visina – oko 500 km iznad površine Marsa)
započet je manevar kočenja i ulazak u jako izduženu eliptičnu (prvu privremenu) orbitu, sa
periodom od 3 dana. Orbita se nalazila iznad Marsovog ekvatora.

Dok se letilica približavala Fobosu, kontrolori su iskoristili njene instrumente za proučavanje Marsa i njegove „tanke“ atmosfere33. Tom prilikom napravljena je termalna mapa Marsa, proučavana atmosfera, a izvršeno je i fotografisanje tla u vidljivom i infracrvenom dijapazonu. 21. februara „Фобос 2“ je televizijskim putem snimio prve fotografije Fobosa nalazivši se na udaljenosti od 860 km34. Još slika u automatskom režimu načinjeno je 28. februara sa udaljenosti od 320 km, a onda i 25. marta sa svega 191 kilometara. Dva dana kasnije, 27. marta, letilica je imala plan da izvede još jednu seriju TV slikanja Fobosa, što je zahtevalo menjanje orijentacije aparata radi navođenja vidnog polja videospektrometrijskog kompleksa na Fobos, ali i okretanje glavne komunikacione antene na suprotnu stranu od Zemlje. U tom trenutku, rastojanje Zemlje i kosmorobota iznosilo je oko 400 miliona kilometara. Međutim, mimo svih očekivanja, nakon okončanja fotografske sesije računar kosmičkog aparata nije uspostavio očekivani kontakt sa Zemljom. Evo kako je izgledala poslednja slika poslata na Zemlju:



Tačan momenat havarije nije bilo moguće utvrditi. Stvar je bila u tome što je konstrukcija „Фобоса 2“ bila takva da nije omogućavala jednovremeno snimanje i održavanje veze sa Zemljom. Pred početak TV snimanja kosmički aparat je radijom dobio poslednje instrukcije, a zatim, okrenuvši svoju antenu od Zemlje, započeo da se bavi „svojim poslom“, nakon čega je trebalo da uspostavi vezu i pošalje rezultate. Između dve seanse veze obično je prolazilo nekoliko časova, tokom kojih od Zemljinog ambasadora nisu stizale nikakve vesti. Međutim, 27. marta, tokom tog prekida, nešto se dogodilo sa „Фобосом 2“.

Nekih četiri sata kasnije stigao je slabi i nerazumljivi kratki signal, koji je ukazivao da se brod nekontrolisano „tumba“. Kasnije analize su ukazivale na to da je „Фобос 2“ najverovatnije odjednom i istovremeno ostao bez oba kanala brodskog računara i, kao posledicu, izgubio orijentaciju, ali šta je to što je uzrokovalo iznenadno „iskakanje“ računara i nekontrolisano okretanje zauvek je ostala misterija.

Prema procenama, nekontrolisano okretanje je 8. ili 10. aprila 1989. godine dovelo do pada temperature na brodu na oko 0 stepeni Celzijusa. Već 13. ili 14. aprila temperatura je toliko pala da se kosmički aparat zaledio, čineći upotrebu
bilo kojeg sistema nemogućom. Suočeni sa takvom dijagnozom, očajni kontrolori misije „Фобос 2“ su odlučili da 14. aprila misiju proglase nenadano okončanom.

Opet je ljudska greška u kontroli leta dovela do katastrofe, ali detalji nisu odmah objavljeni u javnosti. Tek nakon Hladnog rata moglo je da se pročita da je za sve bio „kriv“ sistem za kontolu položaja letilice. Drugi su navodili da je zakazao brodski predajnik, a treći da je u pitanju glavni računar. Danas većina analitičara preferira treći scenatio, budući da su procesori od ranije prijavljivali otkaze i probleme tokom rada.

Ovde treba napomenuti da su se tada (a i kasnije) u štampi pojavili izveštaji da je tri dana ranije zvezdani senzor u svoje vidno polje fiksirao „nepoznati objekat značajnih razmera“. Po mišljenji nekolicine naučnika, to je mogao da bude deo koji se otkačio (odvalio se?) od kosmičkog aparata, što je i izazvalo havariju. Naravno, bilo je i drugačijih tumačenja. Naprimer, da se radilo o malom delu termoizolacije aparata, koji je slučajno proleteo baš ispred objektiva. Ili da je to АДУ koji se odvojio od „Фобоса 2“ 18. februara. Ili da se radi o delu nekog ranijeg zemaljskog aparat koji je ostao u orbiti oko Marsa.

Međutim, glasna je bila i grupa koja je „tvrdila“ da je u pitanju neidentifikovani leteći objekat (zaboravljajući verovatno da to znači to, a ne „neidentifikovana nezemaljska kosmička letilica“). Nedugo potom pojavili su se i drugi snimci koje su napravile kamere „Фобоса 2“ i na kojima se nalaze brojne neobičnosti i na čija tumačenja su potrošene tone hartije i bezbrojni radni časovi mnogih analitičara.


U sovjetskim novinama „Известия“ 17. aprila 1989. je objavljena ova originalna slika koju je napravio uređaj VSK [vidi fusnotu 14] i na kojoj se stvarno nešto vidi naspram Fobosa.

ODJECI KVAROVA

U duhu Gorbačovljeve „Perestrojke i Glasnosti“, sovjetske super–ambiciozni projekat „Фобос“ predstavljao je nastavak otvaranja sovjetskog svemirskog programa prema svetu. Međutim, sa propašću oba aparata, projekat je postao i simbol nasleđenih kontradikcija između stagnirajuće prirode sovjetskog sistema i trapavih pokušaja da ga nekako reformišu. Staromodni reprezenti sovjetske svemirske industruje bili su odlučni da u „svom dvorištu“ zadrže sve sistemske probleme koji bi mogli da isplivaju posle ovog dvostrukog neuspeha.
Kao i uvek, državno rukovodstvo je nameravalo da stranim partnerima, kao i široj javnosti prikaže pozitivnu sliku o poduhvatu, dok bi za probleme okrivili spoljnje faktore, kao što su meteoroidi, solarno zračenje, pa čak i NLO.

Međutim, sovjetski naučnici, koji su učestvovali u misiji, zalagali su se za iskrenu i javnu istragu fijaska, a da prave tehničke probleme treba konstatovati, priznati i ispraviti. I sovjetski i zapadni istražitelji su izveli različite proračune verovatnoće sudara „Фобоса 2“ sa komadom stene koji bi dospeo u orbitu prilikom nekog drevnog udara meteorita o Mars i zaključili da su šanse za to izuzetno male.

Oni koji su verovali u unutrašnje uzroke slagali su se u tome da su koreni „Фобосовe“ propasti posejani još tokom samog starta projekta. Prema podacima Instituta za kosmička istraživanja (ИКИ), projekat takvih razmera zahtevao је najmanje 6-7 godina priprema. Zauzvrat, „Фобоси“ su lansirani posle svega tri ipo godine. Kao rezultat, letilice su mučili tehnički defekati i platile su od male izdržljivosti vitalnih komponenti. Moguće je da bi takvi problemi bili izbegnuti da su inženjeri i tehničari raspolagali sa viže vremena i resursa.

Sredinom maja 1989. godine zvaničnici projekta i njihovi međunarodni partneri razmatrali su u moskovskom Institutu za kosmička istraživanja rezultate misije. Roald S Kremnjov, glavni projektant u Lavočkinu i vodeći naučnik programu „Фобос“, neuspešno se trudio da navede čitav spisak sila odgovornih za „iznenadni“ gubitak druge letilice. Prema sećanjima stranih partnera, njegovi argumenti su kod zvaničnika iz IKI–ja izazvali glasne podsmehe. Sigurno je da su neki naučnici želeli da pobedi istina, ali ostaje pitanje da li su takve poluistine mogle da očuvaju reputaciju sovjetskog svemirskog programa u očima međunarodne zajednice.

NAUČNI REZULTATI MISIJE

Mada mnogi promatrači u SSSR–u i inostranstvu najčešće projekat „Фобос“ opisuju kao neuspešan, takva procena je relativna. Učesnici u projektu su uvek tvrdili da je u poređenju sa svim prethodnim pokušajima Sovjeta da stignu na Crvenu planetu „Фобос“ predstavlja njihovu najuspešniju misiju na Mars. Takav stav će kasnije dodatno biti osnažen propašću sledeće misije – „Maрс- 96“.

O naučnim rezultatima prvog „Фобосa“ već sam pisao, i oni su bili takvi kakvi su, obzirom na kratkoću njegovog bitisanja u aktivnom stanju. Međutim, podaci koje je prikupio drugi „Фобос“ bili su kvalitetniji i pomogli su u potvrdi hipoteze da je u prošlosti potencijalna voda na Marsu „oduvana“ solarnim vetrom, čiju aktivnost nije imao ko da osujeti budući da planeta ne poseduje magnetno polje. Takođe, fotografisani su neki delovi Fobosa koji nikada ranije nisu viđeni. Instrumenat „Термоскан“35 nа „Фобосу 2“ omogućio je komparativno proučavanje Marsove površine u termičkom i vidljivom spektru. Napravljen je u veliki broj panoramskih slika Marsove površine u rezoluciji do 1,8 metara, neophodnih za sastavljanje topografskih, geoloških i morfometričkih karata.




Šema optičkog bloka TV kanala i spektrometra „Термоскан“. U njegovom sastavu su se nalazile 2 širokougaone i 1 uskougaona kamera, spektrometar i uređaj za pamćenje slike. Ulogu prijemnika zračenjau TV kamerama i spektrometru korišćene su CDD–matrice.

1 – širokougaoni TV objektivi;
2 – uskougaoni TV objektiv;
3 – objektiv spektrometra;
4 – difrakciona rešetka;
5 – CCD matrica;
6 – ogledalo-poklopac;
7 – radijator.


Delovi termičkih slika površine Marsa, dobijenih uz pomoć termokamere „Термоскан“.

Ipak, najznačajniji su bili rezultati pribavljeniuz pomoć solarnog rendgenskog teleskopa–koronografa „ТЕРЕК“36, koji je bio uključen već 23. jula, samo 11 dana po lansiranju. Naučnici su uspeli da istovremeno osmatraju do tada najmanje proučeni sloj solarne atmosfere – hromosferu, koronu i prelazni sloj. Dobijene su jedinstvene informacije o strukturi i dinamici tih slojeva. Na fotografijama, dobijenim pomoću sistema za registrovanje, jasno su se videle složene strukture plazme u solarnoj atmosferi. Novi podaci su pomogli razumevanju dinamike (od nekoliko minuta do nekoliko meseci)
različitih struktura u atmosferi Sunca pri temperaturama od nekoliko hiljada do desetak miliona stepeni.

Sve to je bilo jako značajno za pojašnjenje mehanizama oslobađanja energije Sunca pri različitim procesima, kao i mnogo drugog. Takve informacije nije bilo moguće dobiti sa Zemlje. Iako je izvedeno samo 14 od 50 planiranih seansi, letilica je uspela da napravi više od 140 visokokvalitetnih rendgenskih snimaka Sunca.

Sve u svemu, na misiju „Фобос“ možemo da gledamo i kao naučni temelj za naredne ruske misije na Crvenu planetu – „Марс-96“ i sledeći projekat, koja je usledio 23 godine kasnije, a koji je trebalo da predstavlja povratak na Marsov
satelit, „Фобос-грунт“.

Jedno je sigurno – Mars je predstavljao rozarijum za sovjetske svemirske pokušaje osvajanja ove planete. Propast dva „Фобосa“ i ekonomska kriza koja je počela da drma SSSR sahranili su sovjetske ambicije vezane za Mars. Jest’ da je bilo još pokušaja da se stigne na Crvenu planetu sa misijom „Марс–94“, baziranom na konstrukciji „Фобоса“, ali na kraju „Mарс-94“ je poleteo sa dvogodišnjim zakašnjenjem (te je zato preimenovan u „Марс–96“), međutim nije uspeo da ode dalje od Zemljine orbite37.

Neuspesi dva „Фобоса“, „Марс–96“ i američkog „Mars Observera“ doveli su do toga da čitavih 20 godina nije bilo uspešne misije na Mars, sve do Nasinog „Mars Pathfindera“ 1997. godine.


Jedna od poslednjih fotografija poslata sa „Фобоса 2“. Jedni su smatrali da je u pitanju samo greška u optici kamere, dok je drugima bio dovoljan oblik i da im „sve bude jasno“.


1. ДАС (Долговременная Автономная Станция) – dugotrajna autonomna stanica koja se nalazila na obe letilice, a sadržala je instrumente za eksperimente iz nebeske mehanike, ispitivanje rigolita, slanje TV slika sa površine, itd. Trebalo je da stanice rade nekoliko meseci.
2. ПрОП-ФП (Прибор Оценки Проходимости-Фобос Поверхность) – аutomatska samohodna mini–stanica „Фобоса 2“ u obliku lopte težine 42 kg. Trebalo je da bude izbačena na površinu 5. aprila 1989, ali je nedelju dana pre toga izgubljen svaki kontakt sa stanicom. Imao je nogice u obliku elektromehaničkih oprugi koje bi mu omogućavale da jedno vreme skakuće po površini i ispituje tlo sa nekoliko različitih lokacija.
3. Povedeni uspehom prethodne mega–misije „ВЕГА 1 i 2“, Sovjeti su u realizaciju ovog programa uključili 14 zemalja, ukjučujući Francusku, Mađarsku, Irsku, Poljsku, Bugarsku, Čekoskovačku, Zap. Nemačku i SAD (koji su svojom mrežom za praćenje Deep Space Network neprestano direktno pratili letove obe sonde i primali i prosleđivali telemetriju).
4. Nesumljivi genije, u to vreme predsednik Akademije nauka, višestruki heroj rada, jedna od ključnih figura sovjetskog kosmičkog programa. U naučnim krugovima Koroljev je u SSSR–u smatran „glavnim konstruktorom“ a Keldiš „glavnim teoretičarem“. Sa Koroljevim i Tihonravovim predložio je Politbirou slanje prvog satelita u orbitu oko Zemlje. Poslednji naučni posao bio je posvećen šatlu „Буран“. Jedan krater na Mesecu i jedna mala planeta (2186 Keldysh) nose danas njegovo ime.
5. Posle 14 godina predsednikovanja. Zamenio ga je dr Anatoli P. Aleksandrov (1903–94), atomski fizičar i direktor Kurčatovljevog instituta, još za života treći čovek sa najviše odlikovanja u zemlji. Jedan od otaca sovjetske nuklearne bombe i direktno zaslužan za razvoj nuklearnih brodova i podmornica u SSSR–u. Razvio je novi tip reaktora, koji su korišćeni i u Černobilu.
6. Moskovski institut za geohemiju i analitičku hemiju (ГЕОХИ АН СССР), bio je, a i danas je, jako bitan za kosmička istraživanja drugih nebeskih tela (kosmohemiju, planetologiju i meteoritiku) kao i proizvodnju preciznih naučnih uređaja i instrumenata.
7. Radio u Sibirskom odelenju Akademije SSSR–a Kurčatovljevog Instituta za atomsku energiju, a od 1973. do 1988. kao diredtor Instituta za kosmička istraživanja Akademije nauka, ИКИ РАН. Radio na prvom računaru u zemlji i na matematičkim problemima razvoja nuklearnog oružja. Naučni savetnik tadašnjeg predsednika SSSR–a, M. Gorbačova. Član mnogih akademija nauka (SAD, Švedska, itd.). Od 1990. Danas živi u SAD i radi na univezritetu u Merilendu (kosmička fizika i problemi upravljanja termonukleranon sintezom). Bio je oženjen unukom D. Ajzenhauera, bivšeg predsednika SAD.
8. Skraćenica do унифицированный „Марс“, „Венера“, „Луна“, tј. „sjedinjeni ’Mars’, ’Venera’, ’Luna’“, što će reći da su bili spojeni neki osnovni konstruktivni elementi letilica ove tri serije.
9. Skoro identičan uređaj nalazio se i na nedavno lansiranom (i propalom) rođaku „Фобос- грунту“. Cilj je bio da se mere ugaona kolebanja u kretanju Fobosa, čime bi se utvrdile inercione karakteristike satelita i modelovanje njegovog unutrađnjeg sastava, te bi se tako (u okviru eksperimenta nebeske mehanike) precizirale efemeride Fobosa. „Либрация“ se sastojala od dva senzora: stelarnog (ЗД) i solarnog (СД), čije ose su činile jedinstven koordinatni sistem. ЗД senzor je trebalo da skuplja podatke o ugaonim kolebanjima noću i danju pri niskim uglovima Sunca na d horizontom, a СД senzor danju pri visokim uglovima Sunca nad horizontom.
10. Uopšte, čitavo lansiranje je bilo neobično za zapadne promatrače. Recimo, da bi prikrili vojnu namenu čitavog lansirnog kompleksa, svo osoblje je umesto uniforni nosilo „civilke“, što je bilo smešno obzirom da se na Zapadu već sve znalo i čitava zemlja je (pa tako i Bajkonur) bezbroj puta skenirana špijunskim avionima i satelitima.
11. Бортовой Управляющий Комплекс (БУК) –brodski kompleks za upravljanje, čije jezgro je činio usavršeni brodski računar, vezan za mnogobrojne senzore i izvršne organe. Jedinstveni kompleks je predstavljao novinu, jer je do tada na brodovima postojalo nekoliko sistema: jedan za upravljanje, drugi za orijentaciju, treći za opštu automatiku, itd. БУК je „brinuo“ o elektronapajanju, upravljanju motorima, astronavigaciji, dijagnostici, telemetriji, i sl.
12. To je skoro 6.000 km od Marsove površine, te je Fobos najbliži mesec svom domaćinu (primaru) u solarnom sistemu. Toliko je blizu da se okreće oko Marsa brže nego što ovaj rotira oko svoje ose, tako da izgleda kao da izlazi na zapadu, putuje po nebu oko 4 sata i 15 minuta (jako brzo!), i onda zalazi na istoku. Sve ovo se događa dvaput dnevno! Zbog te
blizine on polako ali sigurno usporava i u bliskoj budućnosti (za desetak mil. god. ili manje) će se rasparti i pasti na Mars ili stvoriti prsten krhotina oko njega.
13. Ekvatorski poluprečnik Marsa je 3.396 km.
14. Predviđen je za dva različita zadatka: da sakuplja navigacione informacije, neophodne za utvrđivanje uzejamnog položaja mađuplanetne stanice i Marsovog satelita, i dobijanje podataka o Marsu. Na osnovu dobijenih podataka sa stanice „Фобоса 2“, prognozirani položaj Fobosa je utvrđen 10 puta preciznije, što je omogućilo uspešnu korekciju orbite stanice i njeno dovođenje na rastojanje od 200 km od Marsovog meseca.
15. Uređaj koji radi na principu slanja i prijema impulsa γ–zračenja. Rezultati se saopštavaju БУК–u, gde računar meri tačnu visinu. Uređaj za „Фобосе“ pod šifrom „Орион“ u nanometarskom dijapazonu napravili su inženjeri Lenjingradskog politehničkog instituta pod rukovodstvom prof. E.I. Jurjeviča.
16. Elem, to je i bio jedan od glavnih razloga zbog koga Sovjeti nisu želeli da slete na Fobos – želja da se što bolje ispita sâm Mars. Zato se u projektu pristupilo kompromisu: i ispitivanje Sunca, Marsa i kosmičkog prostora, i slanje sondi na Fobos.
17. U rađanju ovog uređaja (рус. лазерный масс-спектрометрический анализатор, „ЛИМА-Д“), teškog 81,5 kg učestvovali u instituti iz Austrije, Bugarske, Akademija SSSR–a, Čekoslovačke, Finske i obe tadačnje Nemačke. Isti ovakav uređaj će 20 godine kasnije poneti i „Фобос-грунт“. Dubina istraživanja: 2–3 mm.
18. 1 J (džul) = 6,242 × 1018 eV (elektronvolti). Za upoređenje, energija fotona u vidljivom spektru iznosi od 1,6 do 3,4 eV, a za nuklearno cepanje atoma urana–235 treba oko 200.000 KeV.
19. Uređaj za analizu mase sekundarnih jona (rus. Mace-анализатор вторичных ионов, „ДИОН“) napravili su stručnjaci iz Francuske, SSSR–a, Austrije i Finske. Težina mu je bila 23,9 kg. I ovaj uređaj, samo poboljšan, nalazio se na „Фобос-грунту“. Zvao se „МАНАГА“, a proizveo ga je Beloruski Institut za kosmička istraživanja.
20. Zbog malih dimenzija Fobosa, na njegovo kretanje deluju mnoge negravitacione sile, među kojima su i nepravilnosti u rasporedu mase u njegovoj unutrašnjosti.
21. Mislim da bi u tome učestvovale i Nasine velike antene u Kaliforniji, Španiji i Australiji. Ovom metodom je merena udaljenost Zemlja–Marsov satelit sa greškom od samo 5 metara!
22. Dakle, A.J. je jedinica rastojanja, jednaka srednjem rastojanju Zemlje od Sunca – 149,6 miliona km.
23. Centralni naučno–istraživački institut Ministarstva odbrane.
24. Centar za kontrolu letova (ЦУП) iz koga su nekada upravljane sve međuplanetne stanice, sve orbitne stanice, kao i lansiranja raketa „Энергия“, let šatla „Буран“ itd, a danas se kontrolišu svi „Союзи“ i teretni „Прогресси“ koji lete na ISS, ruski moduli „Заря“ i „Звезда“, ali i američki moduli „Destiny“ i „Unity“. Danas se odatle upravlja i naučnim aparatima
„Ресурс-ДК1“ i „Электро-Л“, kao i letilicama za retranslaciju informacija „Луч-5А“.
25. Prvi domaći elektronski računari („matematičke mašine“) pojavili su se u SSSR–u 1953. Napravio ih je ing Bašir Iskandarovič Ramejev i zvali su se „Урал-1“. Bili su to „lampaši“ brzine 100 operacija u sekundi. Serijski ih je napravljeno oko 700 kom. Računari prvog pokolenja („Стрела“) pojavili su se 1958., imali su 6.200 „lampi“, bili su 20x brži, a ploče su
imale površinu od 300 m2.
26. Međunarodni naziv za različite sisteme znakova i pravila njihove upotrebe koji se koristi za slanje poruka, tj. informacija (Vujaklijin rečnik).
27. Greška je bila stvarno banalna i ljudska, jer je umesto jednog „–“ napisano „+“. Pošto program nije prošao obaveznu proveru u računarima na Zemlji i kontrolnom aparatu, niko nije uočio grešku dok nije bilo kasno.
28. Da objasnim ovo: ergo, softverska instrukcija za isključivanje brodskih trastera za kontrolu položaja, u normalnim slučajevima fatalna operacija, bila je deo planirane rutine tokom testiranja aparata na Zemlji. Ta rutina je trebalo da bude uklonjena pre lansiranja. Međutim, softver je bio kodiran u PROM-u, a brisanje kodova za testiranje zahtevalo je skidanje i
zamenu čitavog računara. Zbog „cajtnota” vezanog za lansiranje, inženjeri su rešili da ostave komandnu sekvecu, smatrajući da (pošto je reed-only) nikada neće biti startovana. Međutim, greška u samo jednom karakteru u poslatom programu dovela je do izvršenja ove fatalne naredbe, koja će dovesti do gubitka čitave letilice.
29. Misli se na misije programa „M–73“ – dva orbitera („Марс 4“ i „Марс 5“) težine 3.444 kg, i dva lendera („Марс 6“ i „Марс 7“) težine 3.260 kg.
30. Dobra rečenica, ali dogačaji od pre pola godine sa „Фобос-грунтом“ pokazuju da je stvar daleko akutnija.
31. Oba „Фобоса“ su registrovala oko 300 gama–bljeskova –više od 50 izvora se nalazilo u dubinama kosmosa, dok su ostali poticali sa Sunca.
32. Zapravo, kvar je konstatovan još 1. novembra 1988. Tada je otkazao i jedan od dva predajnika u santimetarskom dijapazonu talasnih dužina i letilica je nastavila rad sa samo jednim predajnikom.
33. Utvrđeno je da Mars svake sekunde gubi oko 2 kg atmosfere, što je ekvivalentno isčezavanju sa površine planete sloja vode debljine 1–2 metra tokom 4,5 milijardi godina, tj. tokom celokupne istorije Marsa.
34. Prve TV snimke Marsovog meseca načinili su američki aparatri „Mariner 9“ i dva „Vikinga“.
35. Dvokanalni mehanički skenirajući optički radiometar (težak 28 kg), koji su napravili Francuzi i Sovjeti, predstavljao je kosmičku verziju običnog „toplovizora“. Njime je 25. marta 1989. prvi put izmerena temperatura Fobosove senke na Marsu. Spektralna osetljivost je bila u opsegu od 8,0 do 13,0 mikrona, a rezolucija 1,8 × 1,8 km/pixelu sa orbite visoke 6.000 km.Uređaj je bio hlađen tečnim azotom (–193°C). Prvi put je pokazao naučnicima istu regiju slikanu i u vidljivom i u infracrvenom spektru. Kameru je napravio ФГУП „РНИИ КП“, Ruski naučno–istraživački institut za kosmičke instrumente.
36. TEРЕК (ТЕлескоп РЕнтгеновский Космический), prvi je autonomni eksperiment za monitoring solarnih aktivnosti na svetu. Teleskop težine 36 kg napravio je Lebedevljev institut za fiziku pod rukovodstvom I.A. Žitnika. U teleskopu je prvi put upotrebljena kombinacija višeslojnih rendgenskih ogledala Ø30 mm i visokoosetljivih prijemnika. U eksperimentu je dobijeno oko 150 slika Sunca u spektralnim opsezima 175 i 304 Å i sa ugaonom rezolucijom 10–15’’. Detektori: 256 × 144 piksela. Оvakav teleskop je postojao i na „Фобосу 1“, ali zbog preranog ispadanja iz stroja nije uspeo da izvrši kontinuirana istraživanja. Registrovano je samo da je instrumenat bio u funkciji i da je probno ispitao jednu protuberancu, dokazavši dobar koncept i performanse uređaja.
37. Ipak, veliki deo instrumenata koje su napravili evropski partneri (sistem kamera, spektrometri, itd.) poleteo je ka Marsu 2003. na prvom evropskom brodu ka ovoj planeti, „Mars_Expressu“.

  uzivanje za citanje, najveca hvala!
Eh, bas su Rusi imali peh da i m propadnu te misije, steta ; ali tako su se stekle sve okolnosti, sta da se radi.

Da se upisem 

Lightsoft, хвала на текстовима. 

Премда је Ресурс-ДК пре свега цивилни сателит за осматрање Земље дефинитивно је коришћен и у војне сврхе. Закачена је умањена слика америчке војне базе Рамштајн у Немачкој (у средини).
Оригинална резолуција је око 1м.