Instrumenti: SIGMA

Opservatorija „Granat“ je nosio 7 instrumenata, i svima je zadatak bio da istražuju univerzum u dijapazonu od optičkog do gama zračenja.
Glavni instrument je bio teleskop „SIGMA“, nastao saradnjom inženjera iz Centra za izučavanje kosmičkog zračenja, CESR (Toulouse) i Centra za atomsko istraživanje, CEA (Saclay). Instrument je pokrivao energetski rasopon od 30 do 1.500 keV, sa efektivnom (geometrijskom) površinom od 794 cm2, i bio je prvi instrument koji je omogućio uvid u centar galaksije. Teleskop je imao ugaonu rezoluciju od 13 ugaonih minuta. Slike su nastajale korišćenjem kodirajućih maski (apertura)7 i senzitivnog detektora.


Gama-teleskop „SIGMA“ na ispitivanju u vakuum-komori u Tuluzu, bio je najveći instrument na „Granatu“. Težak oko 1 tone, visok 3,50 m i prečnika 1,20 m. Sastojao se od kodirajuće maske, pozicionog detektora, i aktivne i pasivne zaštite od pozadinskog zračenja. U sastav su ulazili i podsistemi, kao što je brodski kompjuter, zvezdani senzori, itd.

7. Metod snimanja neba na energijama rendgenskog i gama zračenja kada reflektorski teleskop ne funkcioniše. Maska slična rešetci ukrštenih reči služi da baca senku nebeskog rendgenskog ili gama zračenja na detektor. Iz te senke kompjuter je u stanju da rekonstrruiše sliku u procesu koji se zove dekonvolucija.


Kodirajuća maska teleskopa prilikom montiranja teleskopa u Bajkonuru. Rastojanje maske od detektora bilo je 2,50 m.

ART-P

Sledeći instrument je bio teleskop ART-P (rus. Р нтг но с ий Т л с оп — ози ионно- у ст ит льный, АРТ—П), napravljen na Astrofizičkom odeljenju za visoku energiju moskovskog Instituta za kosmička istraživanja Akademije nauka (ИКИ PАН). Radni dijapazon energije teleskopa bio je od 4 do 60 keV (za slike) i 4-100 keV (za spektroskopiju). Teleskop je imao 4 identična modula („glave“) montirana na zajedničku osnovu, a svaki je sadržavao osetljivi multi-wire
proportional counter8 (MWPC) i URA kodirajuću masku9. Svaki modul je bio težak po 90 kg.

8. Ovo je zapravo složen detektor čestica jonizujućeg zračenja, unapređeni koncept Geigerovog brojača i proporcionalnog brojača. Pomoću njega moguće je odredit energiju čestica. Za pronalazak ovog uređaja 1968. godine, Georges Charpak (tada u CERN-u) dobio je 1992. Nobelovu nagradu za fiziku.

Funkcijama upravljanja teleskopom ART-P i obradu prikupljenih podataka obavljao je mikroprocesor od 64 KB. ART-P je imao poseban kanal za razmenu informacija sa francuskim teleskopom SIGMA i memorijskim sistemom „Старт“.


Četiri glave X-Ray teleskopa ART-P. Svaka od njih je imala efektivnu površinu od 600 cm2, tj. vidno polje od 1,8° × 1,8°. Tokom 8-satne ekspozicije, instrument je ukupno imao osetljivost od 1 mCrab (0,001 od zračenja Crab magline, usvojeni standard u rendgenskoj astronomiji). Najveća vremenska ekspozicija je bila 4 ms. [Četvrtaste kodirajuće maske se vide na vrhu svakog pojedimačnog modula, a dole, ispod njih, vide se MWPC.]

9. Maska je načinjena od bakarnog lima debljine 1,5 mm, i sastojala se od 4 × 4 = 16 identičnih motiva. Svaki motiv ima 43 × 41 =1.763 elementa. Površina maske je bila 344 × 328 mm, a rastojanje od otvora detektora 1.320 mm.


Jedan od žičanih detektora čestica MWPC.

ART-S

Instrumenat АРТ—С, koji je takođe napravljen u IKI RAN, predstavlja kolimovani spektrometar sa vidnim poljem od 2° × 2°. Pokrivao je energetski raspon od 3 do 100 keV. Spektrometar je imao 4 detektora bazirana na MWPC, sa efektivnom površinom od 2.400 cm2 pri 10 keV i 800 cm2 pri 100 keV.

PHEBUS

Eksperimenat PHEBUS (engl. Payload for High Energy BUrst Spectroscopy) dizajnirali su stručnjaci iz tuluškog CESR da bi uhvatili kratkotrajne pojave na visokim energijama (100 keV - 100 MeV). Sastojao se od dva nezavisna detektora – bizmutovih kristala (BGO) prečnika 78 mm i debljine 120 mm odvojenih ugljoplastičnom zaštitom. Dva kristala su tako bila podešena da su kontrolisala čitavo nebo (4π steradiana). Rezultati su zapisivani na 116 energetskih kanala.

WATCH

Počev od januara 1990. godine, četiri rendgenska monitora WATCH, konstruisana u danskom Institutu za svemirska istraživanja, obavljala su svoj posao na „Granatu“. Uz pomoć rotacionog modulacionog kolimatora. Ovi instrumenti su uspevali da lociraju snažne izvore u rasponu od 6 do 180 keV. Uzeti zajedno, uređaji su pokrivali približno 75% neba, pri čemu je vidno polje jednog monitora bio konus sa otvorom od 148°.


Rendgenski monitor WATCH u vreme kalibrisanja u IKI RAN. Kao detektori korišćene su scintilacione ploče od natrijum-jodida (NaI) i cezijum-jodida (CzI). Efektivna površina svakog detektora bila je 47 cm2.

KONUS-B

Instrumenat КОНУС-Б konstruisan je u Jofinom fizičko-tehničkom institutu iz Lenjingrada (danas Sankt Petersburga), i sadržao je 7 detektora raspoređenih oko letilice sa ciljem detekcije fotona energije između 10 keV i 8 MeV. Detektori su bili sačinjeni od natrijum-jodidskih (NaI) scintilatorskih kristala prečnika 200 mm i debelih 50 mm smeštenih iza berilijumskih (Be) otvora. Spoljne površine su bile zalivene slojem od 5 mm olova. Radni dijapazon energije bio je između 10 keV i 8 MeV.
Instrument je radio od 11. decembra 1989. do 20. februara 1990. i u tom periodu detektovano je oko 60 solarnih bljeskova10 i 19 kosmičkih gamazračnih eksplozija.

TOURNESOL

Svuda piše da je to bio francuski instrument, ali na ruskim sajtovima keže da je to bio rusko-bugarski instrument pod imenom „ одсолнух“ („Suncokret“). Sadržao je 4 proporcionalna brojača i 2 optička detektora. Brojači su u vidnom polju 6° × 6° detektovali fotone u energetskog raspona od 2 keV do 20 MeV. Optički detektori su imali vidno polje od 5°
× 5°. Osnovni zadatak instrumenta bio je potraga za gama-bljeskovima, a takođe i njihova spektralna analiza. Pokretna platforma uređaja omogućavala je da se za prilično kratko vreme glavni instrument okrene u pravcu zračenja. Ovo je zapravo bila preteča savremene opservatorije SWIFT, čiji je glani instrument navođen na gama bljeskove širokougaonim
teleskopom – monitorom bljeskova.
Nažalost, zbog tehničkih problema „Suncokret“ nikada nije radio punom snagom.

10. Iznenadne erupcije magnetne energije oslobođene na ili u blizini površine Sunca, često udružene sa erupcijom elektromagnetnog zračenja i čestica. Ultraljubičasto i rendgensko (X-Ray) zračenje solarnih bljeskova izazivaju elektromagnetne smetnje koje utiču na zbivanja u Zemljinoj atmosferi.


Zaslužni inženjeri B.S. Novikov (IKI) i V.P. Nikiforov (NPO Lavočkina) ispred „Granata“.


Završne operacije u kosmodromskoj montažnoj hali u Bajkonuru.Predstoji još samo „pakovanje“ opservtorije u poslednji stepen rakete „Proton“. Vide se sklopljeni solarni paneli, a nisko dole četiri „glave“ rendgenskog teleskopa ART-P.

Naučni rezultati misije

Tokom prve 4 godine dirigovanih posmatranja, „Granat“ je proučavao brojne galaktičke i vangalaktičke izvore rendgenskog zračenja, bacajući poseban naglasak na duboke (visokoosetljive) slike središta galaksije, i široke spektre kandidata za crne rupe i različite rendgenske nove. Nakon 1994. opservatorija je bila prebačena na režim skeniranja. Posle toga, u periodu 1997/98 opservatorija je napravila poslednju seriju pretraživanja središta galaksije.

Neki od ispunjenih zadataka:

* Više od 5 miliona sekundi dubokog snimanja regiona središta galaksije.
* Otkriće elektron-pozitronskih anihilacionih linija galaktičkog microkvazara 1E1740-294 i X-ray Nova Muscae.
* Izučavanje spektra i vremenskih promena kandidata za crne rupe.
* Tokom 8 godina izučavanja, „Granat“ je otkrio neke nove rendgenske izvore, tj. kandidate za crne rupe i neutronske
zvezde. Njihove oznake „GRS“ znače „Granat Source“. Primer su GRS 1915+105 (prvi mikrokvazar otkriven u našoj galaksiji) i GRS 1124-683.


Prikaz difuzne emisije zračenja u okolini centra naše galaksije onako kako ju je video teleskop opservatorije „Granat“.

Gledano u celini, rezultati otkrića opservatorije „Granat“ objavljeni su u više od 400 naučnih radova u različitim sovjetskim (ruskim) i stranim naučnih časopisima. U stručnoj literaturi, postoji preko 5.000 radova sa referencama koje se pozivaju na rezultate međunarodne opservatorije „Granat“.


Ekspoziciona karta posmatranja koja je teleskop „SIGMA“ sproveo tokom 4-godišnje faze 3-osnog navođenja. Crveni krug u sredini predstavlja oblast galaktičkog središta. Ekspozicija je rasla od plave do bele. (Н. Ал сандро и , отдел Астрофизики высоких энергий ИКИ РАН.)

Uticaj raspada Sovjetskog Saveza

Nakon pada SSSR-a11, čitav projekat se suočio sa dva velika problema.
Prvi je u osnovi bio geopolitički: glavni kontrolni centar u Jevpatoriji, koji je bio jedan od samo dva centra u zemlji koji je imao antenu prečnika 70 metara, pripao je Ukrajini, koja je sada postala nezavisna i nije imala ni para a ni želje da finansira stanicu.
Drugi, ne manje važan problem, bio je kako u postsovjetskoj Rusiji naći rublje za dalje finansiranje nastavka rada letilice. Budući da je Francuska svemirska agencija (fr. Centre National d'Études Spatiales, CNES) već značajno participirala u projektu (i naučno i finansijski), logično je bilo da preuzme direktno na sebe dalji rad i kontinuum operacije.

11. 26. decembra 1991. godine.


Centra za daljinsku svemirsku komunikaciju (rus. Ц нтра Дальн й Косми с ой С язи, ЦДКС) u Jevpatoriji (Krim) pratio je uzletanje, rad i prijem podataka sa satelita „Granat“. Za to je bila zadužena 70-metraska antena na slici. U Centru je vršena i brza analiza naučnih informacija prispelih sa opservatorije.

Budućnost

Govoreći 29. avgusta 2006. godine na Petom međunarodnom aeronautičkom kongresu u Moskvi, tadašnji zamenik direktora Ruske kosmičke agencije, Vitalij Davidov, obećao je da će federacija pomoći da se do 2015. isfinansira flota od tri astronomske orbitne opservatorije klase „Сп тр“, zajedno sa svemirskim letilicama „Коронас-Фотон“12 i
„ нт рг лио-Зонд“13.
Iako su Rusi već debelo kasnili – što zbog subjektivnih što zbog objektivnih razloga – planovi su postojali i svi su verovali da će biti realizovani. Sve planirane opservatorije trebalo je da isprojektuju Lavočkinovi konstruktorski biroi i Astrofizičko odeljenje za visoku energiju Instituta za kosmička istraživanja Akademije nauka. Prema redosledu lansiranja, radilo se o opservatorijama „Спектр-Р“, „Спектр-УФ“, i „Спектр-РГ“.

12. „CORONAS-Photon“ (Complex Orbital Observations Near-Earth of Activity of the Sun), ruski solarni istraživački satelit mase 1.900 kg, lansiran 30. januara 2009. trostepenom raketom „Ци лон-3“ (11K68). Bio je to treći satelit programa
„CORONAS“.
13. '' нт р–'' znači međunarodni, ''г лио–'' Sunce, i ''зонд'' znači sonda. Ova sonda na jonski pogon trebalo je da priđe Suncu više nego ijedan satelit ranije. Nakon proletanja pored Venere, perihel bi bio 42.000.000 km, nakon sledećeg manevra upola kraći, a na kraju još kraći. Orbita je trebala da bude takva da satelit istražuje polarne regione Sunca, one koji se ne vide sa Zemlje.

SPEKTR-R

Prva od njih, poznata kao projekat „РадиоАстрон“, trebalo je da bude lansirana još pre tri godine. Njen kosmički radio-teleskop, zajedno sa radio-teleskopima na Zemlji, trebalo je da formira jedan ogromni radio-interferometar.
Njime bi se u radio-opsegu proučavale daleke galaksije i kvazari, crne rupe i neutronske zvezde u našoj galaksiji, struktura i dinamika prostora neposredno pored masivnih crnih rupa, struktura međuzvezdane plazme, merila brzina pulsara i drugih galaktičkih izvora, ali i proveravali osnovni kosmološki parametri.

Prema projektu, ovaj satelit mase 3.300 kg trebalo je da bude lansiran raketom „З нит-2“ u visokoekscentričnu orbitu dimenzija 330.000 × 600 km. Trebalo je da opservatorija funkcioniše najmanje 5 godina. „Spektr-R“ je trebalo da bude uključen i u praćenje solarnog vetra, jer su u budućnosti Rusi planirali lansiranje nekoliko mikrosatelita na solarni
vetar, koji bi mogli da odu 3-4 miliona kilometara daleko od Zemlje i obaveštavaju nas o dolasku magnetnih bura.


Hipotetička orbita opservatorije „Spektr-R“. Period je oko 9,5 dana, što će teleskopu davati puno vremena da bez smetnji čestica Zemljinog radijacionog pojasa obavlja izučavanje dalekih objekata.


Na ovoj slici i ovoj ispod uočljiv je veliki tanjir antene. Prečnik je oko 12 metara.

SPEKTR-UF

Sledeća vanatmosferska astronomska opservatorija iz ove trijade trebalo je da bude međunarodna orbitna ultraljubičasta opservatorija „Спектр-УФ“ (СУФ). Iako su Rusi još odavno planirali njeno lansiranje za ovu godinu, od toga neće biti ništa.

Predviđeno je da ova astrofizička laboratorija radi u spektru talasnih dužina od 0,11-0,70 mikrometara, čime bi pomogla proučavanju fizikohemijskih svojstava planetnih atmosfera i kometa, fizike atmosfere toplih zvezda (plavih džinova) i hromosferne aktivnosti hladnih zvezda, svojstava čestica prašine zvezdanog i cirkumzvezdanog materijala, prirode aktivnog galaktičkog jezgra, oblaka međugalaktičkih oblaka i gravitacionih sočiva. Takođe bi pokušala da da doprinos kosmološkom modelu odnosa lakih hemijskih elemenata i njihovih izotopa.

Trebalo je da se u sastavi naučne opreme teleskopa nalaze i sledeći instrumenti: tri spektrometra velike rezolucije HIRDES,
spektropolarimetar, kontrolna jedinica naučnih podataka, sistem za memorisanje, itd.

Svi naučnici su ubeđeni da je svetskoj astronomiji neophodan baš jedna takva opservatorija. Pre ili kasnije sa radom će prestati Hablov teleskop (HST) vredan 7 milijardi evra, koji ima najveću i najskuplju opremu za snimanje u ultraljubičastom spektru. Međutim, 50% radnog vremena teleskopa izgubljeno je zbog blizine Zemlje. Ni Evropljani a ni
Amerikanci nemaju u planu da u sledećoj deceniji lansiraju bilo kakav novi veliki UV teleskop.

Imajući u vidu da je kompleks „Spektr-UF“ trebalo da nosi savremenije uređaje i da je trebalo da deluje sa mnogo veće udaljenosti od Zemlje nego HST – nalazio bi se u Lagranžovoj libracionoj tački L2 (1,5 mil. km od Zemlje i 148,5 mil. km od Sunca) – nova opservatorija je naučnoj zajednici trebalo da obezbedi do sada neviđene spektralne podatke o
udaljenim kosmičkim izvorima.

Projekat opservatorije „Spektr-UF“ začet je još početkom devedesetih a start eksploatacije bio je planiran za 1997. godinu, ali zbog ekonomskih problema države projekat je storniran. S jedne strane, odlaganje je vrlo negativno uticalo na naučni prodor Rusije, ali s druge strane, omogućilo je naučnicima da znato usavrže i olakšaju konstrukciju budućih aparata. Kosmičku letilicu „Spektr-UF“ trebalo je da čini višenamenski servisni modul „Navigator“ (rus. Базо ый Модуль „На игатор“), razvijen u Lavočkinovim biroima, pogonski sistem, i UV-teleskop „Т-170М“ prečnika ogledala od 170 cm kao korisni teret.


Servisni modul „Navigator“ prilikom testiranja na vibracije u montažnoj hali. Ovaj modul je 3 puta lakši od prvobitno planirane platforme „Spektr“. To i neka poboljšanja koja su umanjila masu teleskopa dovela su do toga da je za lansiranje bilo moguće upotrebiti raketu srednje nosivosti. [Prethodno je opservatoriju trebalo da ponese teška i skupa raketa „Proton“.]

Planirano je bilo da uzletna masa kompleksa bude oko 2.500 kg, a da će njeno lansiranje biti obavljeno uz pomoć rakete-nosača „Союз-2“ (14А14) i gornjeg stepena „Фр гат-СБ“. Očekivalo se da će aktivni rok opservatorije biti oko 5 godina.

Servisni modul, inače planiran za čitavu seriju letilica različitih namena – od daljinskog istraživanja Zemlje i astrofozike, do istraživanja Meseca i planeta Sunčevog sistema – sadržavao je sve potrebne sisteme za kontrolu letilice: pogonski sistem, elektroniku i sisteme elektronapajanja, radiokompleks, kompleks za kontrolu leta, sistem radijatora za održavanje termo-režima, itd.
Konstruktivno, modul s se sastojao od osmougaone prizme, unutar koje su na termostabilnim saćastim panelima bili svi servisni instrumenti, a spolja i sa strane nalazio se agregati propulzivnog sistema, solarni paneli i komunikacione antene.

Planiralo se da donji deo modula preko adaptera bude prilagođen montaži na gornji stepen „Fregat“ (i njegove modifikacije), a vrh – za montažu kompleksa naučne opreme različite namene, a u ovom slučaju – za instaliranje UV-teleskopa.


Međunarodna opservatorija „Спектр-УФ“ (rus. ультрафиол то о - ultraljubičasto).




UV-teleskop „T-170M“. Faza montiranja sekundarnog ogledala u iževskom Centru za nauku i tehnologiju „Vashod“. Prečnik glavnog ogledala: 170 cm; žižina daljina: 1.700cm; vidno polje: 30 arc min.

Procenjivalo se da bi troškovi proizvodnje i lansiranja kompleksa „Spektr-UF“ debelo premašili 100 miliona (tadašnjih) evra; polovina te sume išla bi iz fonda federalnog kosmičkog programa ustanovljenog2006-2015. Očekivano je da bi nešto sredstava stiglo i iz Nemačke, koja jeveć tada sa Rusima radila na projektu spektrografa visoke rezolucije.

Projektu je trebalo da se pridruži i ESA, a Španija, Izrael, Italija i Južnoafrička Republika nudili su svoje resurse. Za projekat je bila aktivno zainteresovana i Kina, koja je bila spremna da ponudi noseću raketu i da postavi opservatoriju u orbitu. Za svoj doprinos, a to je oko 20% troškova projekta, Kinezi su tražili adekvatnu protivuslugu u vremenu eksploatisanja opservatorije.



Koliko znam, teleskop je već davno prošao vibro-mehanička i termovakuumska ispitivanja. NPO Lavočkina već je praktično završio servisnimodul „Navigator“, i još jedino što se čeka to je malo para i dobre volje. Izgledalo je kao najverovatnije da će ovaj višenamenski servisni modul najpre poleteti kao platforma geosracionarnog hidrometeorološkog satelita „Электро-Л“.

SPEKTR-RG

Drugog novembra 2007. Ruska akademija nauka je odobrila izmenjeni projekat astrofizičke opservatorije „Спектр-РГ“ (СРГ), poslednje orbitne opservatorije iz programa „Сп тр“.

Po planovima, ova opservatorija je trebalo da istražuje Vaseljenu u rendgenskom i gama-zračnom rasponu zračenja. Ova misija je trebalo da prvi put u istoriji da uvid neba u opsegu X zračenja energije od 2 do 20keV, što bi nam omogućilo posmatranje populacije od nekoliko stotina hiljada supermasivnih crnih rupa. Pored glavnih zadataka, učestvovala bi
i u otkrivanju novih galaktičkih jata, i ispitivanju prirode tamne materije i
tamne energije.

„SRG će nam prvi put dati pun pogled na čitavo nebo rekordnom osetljivošću i energetskim opsegom. To će nam otkriti oko 3 miliona novih jezgara aktivnih galaksija i do 100 hiljada novih galaktičkih jata, tako da možemo reći da će opservatorija otkriti sva velika galaktička jata u svemiru. Osmatranja takvog kvaliteta i obima može rešiti najambicioznije
izazove savremene kosmologije,“ izjavljivao je tada Mihail Pavlinski (rus. Михаил Ни ола и а линс ий), zamenik direktora Instituta za kosmička istraživanja (IKI RAN). Bilo je planirano da prva faza osmatranja neba potraje 4 godine, a da se u drugoj fazi, dugoj 3-6 godina, pažnja posveti vangalaktičkim izvorima.

U decembru 2002. godine, na Savetovanju o pitanjima kosmosa odobrena je skraćena verzija projekta“Spektr-RG“, baziranog na platformama „Jamal“ („Ямал“) ili „Fobos-grunt“ („Фобос-грунт“), koji bi bio lansiran raketom „Sojuz“ i dopunskim stepenom „Fregat“. U sastavu korisnog tereta nalazili bi se uređaji: JET-X (istočnonemački teleskop), MART-LIME (talijansko-ruski rendgenski teleskop), EUVITA (Extreme UltraViolet Imaging Telescope Array, britansko-nemački teleskop), TAUVEX (Tel Aviv University Ultraviolet EXplorer, izraelski teleskop od 20 cm), MOXE (MOnitoring X-ray Experiment, američki Xteleskop), SPIN-X1/2 i SPIN14. Letilica je bila osmišljena u saradnji sa inostranim naučnim korporacijama, te su mnogi naučni instrumenti i oprema bili proizvedeni u inostranstvu.

14. Većina ovih (i nekih drugih) instrunemata trebalo bi da se nađe na internacionalnoj astrofizičkoj opservatoriji visokih energija „Spectrum-Roentgen-Gamma“ (SRG), pod pokroviteljstvom moskovskog IKI. Opservatorija je trebalo da bude lansirana „Sojuzom“ decembra 1999. godine, ali se sada govori o 2012. godini.

Ali, krajem 2002. predloženo je da SRG bude lansiran ne posle 2008. godine, - odmah nakon aktiviranja „Spektra-R“ (2006) i „Spektra-UF“ (2007) – ali prema ruskoj šemi lansiranja iz 2005. godine, napravljenoj prema svemirskom programu do 2015, ova opservatorija nije bila u planu pre 2012. To je značilo da letni kompleks naučnih instrumenata,
proizveden sredinom devedesetih godina za staru verziju SRG, ne bi ni mogao da se ugradi u verziju za 2012. jer su svi garantni rokovi instrumenata i opreme bili probijeni.
Stoga su u budući kompleks naučnih instrumenata opservatorije ušli sledeći aparati: nemački rendgenski teleskop „eROSITA“15, evropski širokougaoni rendgenski monitor „Lobster“, skup teleskopa sa kodirajućim maskama „ART-XC“, detektor gama-bljeskova GRMB (engl. Gamma-Ray Burst Monitor), širokougaoni monitor snažnih rendgenskih izvora „SPIN-X“ i brodski kompjuter „BIUS“.




Pre 5 meseci predstavnici Nemačkogsvemirskog centra (DLR) i Ruske svemirske agencije („Roskosmos“) na čelu sa Putinom, tokom Salona avijacije i aeronautike (MAKS) u Moskvi potpisali su detaljan ugovor u vezi teleskopa „eROSITA“. Međutim, izgleda da će Rusi, umesto sva tri već navedene opservatorije, objediniti ih u jednu – „Spectrum-Roendgen-Gamma“ (SRG). Taj satelit će biti stacioniran u L2 tački sistema Zemlja-Sunce. Tu se još od jula 2009. nalaze evropski svemirski teleskopi „Herschel“ i „Planck“. Druga slika prikazuje model jednog ot sedan modula ogledala instrumenta.

Rendgenski teleskop „eROSITA“ (engl. extended ROentgen Survey with an Imaging Telescope Array), pretraživaće nebo na srednjim energijama rendgenskog zračenja (od 0,2 do 10 keV) sa do sada neviđenom rezolucijom. Za njegovo konstruisanje zasluženi su naučnici sa Max Planckovog Instituta za fiziku i vazemaljsku fiziku iz Getingena. Prečnik jednog od 7 teleskopa je 35 cm. CCD kamere, koje će vršiti snimanje, već su oprobane u misijama rendgenskih opservatorija „XMM-Newton“ (ESA) i „ABRAXIS“ (Nemačka) i rade već 10 godina. Da bi pravilno radile, biće hlađene pasivnim hlađenjem na optimalnu temperaturu od -60° C.


Rendgenski monitor „Jastog“ će moći skoro čitavo nebo da pregleda za 96 minura.

Širokougaoni rendgenski monitor „Lobster“ („Jastog“)16, kao i drugi slični monitori, „gledaće u nebo sve vreme“. Instrument se sastoji od 6 „jastogovih očiju“ – identičnih modula sa sopstvenom optikom, koji zajedno daju široko vidno polje (22,5° × 162°) i daju mogućnost stvaranja rendgenske slike u rasponu 0,1-3,5 keV.
Nauni zadatak „Lobstera“ obuhvataće praktično čitavu astronomiju – od rendgenskog zračenja kometa do zvezda i kvazara, od običnih rendgenskih dvojnih do promenljivih zvezda, od malih energetskih fluktuacija zvezda do katastrofičnih zbivanja, kao što je rađanje supernovih i tajanstvenih gama-bljeskova.

16. Oči jastoga su različite od očiju skoro svih životinja. Umesto da koriste sočiva za fokusiranje svetlosti na osetljive ćelije, uski konisni kanalići presvučeni kristalima reflektuju svetlost na ćelije retine. Isti taj princip koriste i za fokusiranje x-zrakova kod teleskopa.



„ART-X“

Ruski astronomski rendgenski teleskop-koncentrator, „ART-X“ (engl. Astronomical Roentgen Telescope – X-ray Concentrator), u kome će biti primenjena napredna Kumahovljeva polikapilarna neutronska optika, omogućiće proučavanje kosmosa u energetskom rasponu od 10-30 keV, čime će da se raširi dijapazon čitave opservatorije.
Brodski kompjuter BIUS napraviće IKI i obavljaće zadatke interfejsa između naučnih instrumenata i platforme kosmičkog aparata. Za slanje naredbi satelitu planira se izgradnja evropskog brodskog radio-sistema. Čitavu letilicu razradiće, konstruisaće, testiraće i povezaće, a ko drugi do inženjeri iz Lavočkina, a rukovodilac projekta je akademik Rašid Sjunjajev (rus. Рашид Али и Сюня ).

Do sada, bilo je planirano da opesrvatoriju u svemir ponese raketa „Sojuz“, ili sa raketodroma Bajkonur (verzija „Sojuz-FG“) ili iz baze Kuru, iz Francuske Gijane (verzija „Sojuz-ST“). Ako bi to bilo iz Bjkonura, orbita bi bila visoka 600 km i nagnuta manje od 30° (u zavismosti od mase opservatorije), a pri lansiranju iz Kurua – na visinu od 600 km i sa
nagibom manjim od 5°.

U slučaju lansiranja sa Bajkonura, praćenje letilice bi mogla da obavlja i zemaljska stanica u Južnoj Africi, o čemu već postoji dogovor dve strane.

Ako lansiranje bude iz Kurua, praćenje bi obavljali Francuzi, a možda i Italijani sa svoje zemaljske stanice u Malindiju (Kenija). Međutim, ubrzo je Rusima postalo jasno da neće imati novaca za svoje planove, pogotovu što se iskomplikovalo stanje oko grandiozne međuplanetne misije „Gobos-grunt“, o čemu sam onomad već naširoko pisao. Zato su 18. avgusta 2009. godine Nemci sa predsednikom Putinom potpisali sporazum o „okvirnoj kooperaciji oko astrofizičkog astrofizičkog projekta „Spectrum-Roentged-Gamma“.

Misija bi trebalo da bude lansirana 2012. godine raketom „Sojuz“ i dodatnim stepenom „Fregat“ iz baze u Bajkonuru. Već opisani instrumenti, „eROSITA“ i „ART-X“, istraživaće dubine kosmosa do energija od 11 keV. To će biti dovoljno za detekciju oko 100.000 galaktičkih jata i otkrivanje strukture univerzuma u velikim razmerama. Očekuje se da će biti otkrivene sve crne rupe u obližnjim galaksijama (oko 3 miliona) i nova aktivna galaktička jezgra (AGN).


Nova verzija međunarodne orbitne rendgenske opservatorije „Spectrum-XG“ (XG = X-ray-Gamma, ili RG = Roentgen-Gamma).

I tako dalje ... Kao što se iz prethodnog vidi, Rusi ozbiljno misle da se ponovo vrate u kosmos. Ako se tome dodaju neke međupanetne misije, sprovedene solo ili u kooperaciji sa drugim zemljama (Mesec, Mars, Venera, Merkur, pa čak i neki Jupiterovi meseci), jasno je da će u sledećoj deceniji biti još novosti o ruskim svemirskim istraživanjima.

Na slici dole dat je površni (nepreveden) prikaz budućih misija u kosmosu. Tome treba dodati još makar duplo više planiranih orbitnih misija oko Zemlje. Videćemo da li će Rusi imati para i interesa da se upuste u ovako nešto.

Automatske međuplanetne stanice za istraživanje Marsa, Venere i Meseca



O autoru:
Dipl inž. Drago (Draško) I. Dragović, napisao je više naučno popularnih knjiga, te više stotina članaka za Astronomski magazin i Astronomiju, a učestvovao je i u nekoliko radio i TV emisija i intervjua. Interesuje ga pre svega astronautika i fizika, ali i sve teme savremenih tehnologija XXI veka, čiji detalji i problematika često nisu poznati široj čitalačkoj publici. Izgradio je svoj stil, lak i neformalan, često duhovit i lucidan. Uvek je spreman na saradnju sa svojim čitaocima i otvoren za sve vidove komunikacije i pomoći.

Niko mlađi od 45 godina ne seća se vremena kada su svake godine put Marsa, Venere i Meseca lansirane na desetine kosmičkih letilica. Tada je to bilo čudo nauke i tehnike i svi mi smo bili ubeđeni da će ljudi, ako nastave tim tempom, vrlo brzo naseliti ne samo obližnje planete već i Sunčev sistem. Ni sanjali nismo da će nam pola veka kasnije sve te misije izgledati kao čista naučna fantastika, a najbliže planete dalje nego ikad.

Slavni sovjetski inženjer i konstruktor, Sergej Pavlovič Koroljev (1907-1966), nastavljač učenja velikog Konstantina E. Ciolkovskog, tražio je načina da njegovu ideju o čovekovom osvajanju kosmičkog prostranstva pretoči u stvarnost, počevši od Meseca i najbližih planeta Sunčevog sistema. Proučavanje kosmičkog prostranstva uz pomoć robotizovanih letilica pribavilo bi Sovjetima, ali i čitavom čovečanstvu, daleko preciznije podatke o fizičkim osobinama međuplanetnog kosmosa, kao i Marsa i Venere. Smatralo se da će upoznavanje tih karakteristika biti krucijalno za razvoj međuplanetnih
brodova sa ljudskom posadom. Stoga se na konstrukciju i sisteme automatizovanih aparata gledalo kao na pototipove budućih brodova sa ljudskim posadama.

Ali pre svega, perspektiva izgradnje višestepenog nosača kosmičkih letilica na osnovama rakete „R-7“1 otvarala je nove mogućnosti za proučavanje Meseca i nama najbližih planeta Sunčevog sistema – Venere i Marsa.

Na osnovu projekatnih ideja S.P. Koroljeva i M.V. Keljdiša i diskusije na Savetu glavnih konstruktora o problemima sa kojima su se tokom rada suočavali, predlozi su konačno upućeni vladi. Projekti su podržani, i uredbom od 10. oktobra 1959. godine „O razvoju istraživanja kosmičkog prostranstva“ započeti su radovi na kosmičkoj raketi za letove ka drugim planetama (Marsu i Veneri). Tom prilikom je utvrđen međuministarski naučno-tehniki savet, kome je predsedavao M.V. Keljdiš2, a takođe je utvrđen i krajnji rok za završetak idejnih projekata aparata za letove na Mars i Veneru – februar 1960. godine. Kasnije će ti aparati dobiti naziv „automatske međuplanetne stanice“ (AMS).


Četvorostepena raketanosač 8K78 „Молния“ (raketa „Р-7“ + „Блок И“ + „Блок Л“ sa korisnim teretom.

1. Misli se na porodicu raketa nastalih od famozne R-7 „Semjorke“, prve balističke nuklearne interkontinentalne rakete na svetu. U tu porodicu spadaju svi divovi sovjetskog svemirskog voznog parka: „Vastok“, „Vashod“ i „Sojuz“, zajedno sa svim njihovim derivatima „Sojuz-U“, „Sojuz-FG“ i „Sojuz-2“.
2. Potpredsednici su bili S.P. Koroljev, A.A. Blagonravov i K.D. Bušujev, a članovi su bili V.P. Gluško, M.S. Rjazanski, M.K. Jangel, V.P. Barmin i dr. – sve sami inženjerski i konstruktorski bardovi, akademici i heroji SSSR-a.

Uredbom vlade od 4. juna 1960. „O planu osvajanja kosmičkog prostranstva“ predviđena je izgradnja četvorostepene rakete-nosača za letove na Mars i Veneru, koja bi prema planu poletela ka Marsu u avgustu 1960. a za let ka Veneri sačekala bi optimalni astronomski rok.
Radovi na izgradnji automatskih aparata započeti su u odeljenju № 9 M.K. Tihonravova3 (sektor G.Ju. Maksimova) proračunima trajetorija letova ka Marsu i Veneri. Tokom decembra 1959. i januara 1960. dovršeni su preliminarni radovi i proračuni osnovnih potsistema stanica: sistema termoregulacije i orijentacije, radio-sistema, sistema upravljanja, telemetrije, televizijskih sistema, naučnih instrumenata za proučavanje međuplanetnog prostranstva, kosmičkog zračenja, magnetnih polja, korpuskularnih čestica, teških atomskih jezgara, proučavanja atmosfera i površina planeta, kao i osobenih znakova života na njima. 28. februara 1960. Koroljev je utvrdio konačni raspored svih radova, tempo objave radnih projekata, proizvodnje, eksperimentalnih radova, kompleksnih električnih testiranja, dovršetka tehničkih pozicija i lansiranja automatskih međuplanetnih stanica za istraživanje planete Mars. Prve takve letilice dobile su oznaku 1M.
Po tom planu, bilo je predviđeno sledeće: da se do sredine marta prikupi projektna dokumentacija, predaju tehnički zadaci srodnim organizacijama, a svi prikupljeni podaci konstruktorskim odeljenjima; da se u aprilu dovrše svi radni projekti i eksperimenti; da se do kraja juna dovrše prvi modeli za statička i termička testiranja; a da se do sredine avgusta aparati (stanice) pošalju na poligon НИИП-54 radi priprema za lansiranje, koje bi trebalo da bude obavljeno
početkom oktobra 1960. godine (u skladu sa optimalnim astronomskim terminom za lansiranje).

Specijalno radi lansiranja navedenih stanica, na bazi rakete 8K71 („R-7“) bila je razrađena, proizvedena i testirana nova četvorostepena raketa-nosač srednje klase, 8К78. U svojstvu III stepena (blok „И“) iskorišćen je (sa doradama) II stepen rakete „R-9“ (8K75) sa četvorokomornim motorom „RO-9“ (8D715) kolektiva КБХА iz Voronježa (glavnog konstruktora S.A. Kosberga), dok je na IV stepenu – bloku „Л“5, razrađenom u Koroljevljevom birou ОКB 1, bio montiran prvi motor na tečno gorivo zatvorenog tipa S1.5400 (11D33), razrađen takođe u ОКB-1.

3. Odeljenje je pripadalo Koroljevljevim konstruktorskim biroima ОКB-1. U Tihonravljevom sektoru su radile dve grupe projektanata, koje su razrađivale različite varijante brodova na Mars. Jednom grupom je rukovodio Gleb J. Maksimov, a drugom Konstantin P. Feoktistov, kasnije i sam kosmonaut.
4. Radi se o vojnom naučno-istraživačkom probnom poligonu № 5, koji je nakon 12. aprila 1961. (let Gagarina) nazvan kosmodrom Bajkonur. Danas se vodi kao prvi i najveći kosmodrom na svetu (6.720 km2).


Glavni konstruktor S.P. Koroljev, čije prezime Rusi izgovaraju kao Karaljov. Na grudima mu se vide odlikovanja dvostrukog heroja zemlje. Sve do smrti je njegov identitet sakrivan, i zato je u štampu navođen samo kao „šef konstruktora“. Desno je predsednik Akademije nauka SSSR-a M.V. Keljdiš.


„Блок Л“. Bio je to IV (dodatni) stepen rakete „Молния“ (8K78). Imao je prečnik od 2,56 m, dužinu 2,84 m, i težinu pri lansiranju od 4.750 kg. Koristio je motor 11D33 potiska 68 kN, a sagorevao je kerozin (kao gorivo) i tečni kiseonik (kao oksidator).

5. Prvi sovjetski (a i svetski) raketni stepen koji je mogao da se upali u beztežinskom stanju. Prvi put je uspešno poleteo 12. februara 1961. – „Venera 1“. Napravljeno je preko 300 blokova „Л“, а poslednji let je bio 30. sept. 2010. (satelit za rano upozoravanje „Око“).

Bio je to prvi sovjetski raketni motor sa dvokomponentnim tečnim gorivom zatvorenog tipa (odn. sa predsagorevanjem6) koji je stvarao veći specifični impuls (338,5 sec) od bilo kojeg motora u to vreme u svetu.
Razrada prilikom izrade ovog motora tekla je ovako: prvo je bila napravljena pneumohidraulička šema motora koja će osigurati njegovo pouzdano uključivanje u uslovima vakuuma i dužeg boravka u bestežinskom stanju; zatim је urađen gasni generator, koji će uz pomoć sagorevanja male količine kerozina pretvarati tečni kiseonik u gas temperature 350-400°C; potom je osmišljena termo-pumpa sa centralnom turbinom; ideja hlađenja komore za sagorevanje sa visokim stepenom širenja gasa u izduvniku, za šta je korišćen oksidator temperture 300-350°C i kerozin; zatim specijalna pirotehnička armatura; barutni starter, dizne za upravljanje, itd. Većina agregata radila je na temperaturama od oko 700°C7.
Komore za sagorevanje motora na tečno gorivo bie pravljene su od titanijumskih legura, što je zahtevalo osvajanje potpuno novih tehnoloških procesa lemljenja, varenja, itd. Od maja do decembra 1961. proizvedena su ukupno 83 motora koja su prošla testiranja paljenja. Motor S1.5400 (11D33) proizveden je u Zavodu eksperimentalne mašinogradnje (ЦКБЭМ8), i sve do prošle godine bio je eksploatisan u sastavu kosmičkih raketa-nosača tipa „Molnija“. 6

6. Najkomplikovaniji sistem raketnih motora, kod koga jedna komponenta goriva sagoreva u pretkomori, te ti gasovi pokreću pumpe i turbine motora. Zatim se taj vreli gas upumpava u glavnu komoru za sagorevanje, zajedno sa ostatkom goriva, i tu dolazi do punog sagorevanja. I glavni motori šatlova SSME su bili ovog tipa.
7. Za rad elemenata na tim temperaturama trebalo je osmisliti i nove tehnike zavarivanja i nitnovanja, nove tehnologije kaljenja i obrade, ali i potpuno nove materijale i alate. Ne treba zaboraviti da su Sovjeti u to vreme bili prvaci u tome u svetu, i da se jednostavno nije imalo od koga „prepisati zadatak“.
8. Prvobitno, to je bio Koroljevljev konstruktorski biro OKB-1, a danas je to raketno-kosmičko preduzeće RKK „Energija“. Zajedno sa FGUP „NPO Mašinogradnjom“ (ЦКБМ) iz Reutova (u njihovom sastavu je Lavočkinov biro) jedini su u Rusiji (i SSSR-u) koji su pravili sve: i rakete, i satelite, i međuplanetne stanice, i orbitne stanice i njihove module, i vojni program
balističkih i krstarećih raketa.

Prvi raketni motor na tečno gorivo „zatvorenog“ tipa na svetu. Težina marševskog motora S1.5400 bila je oko 153 kg, a pritisak u komori za sagoravenje kerozina T-1 i tečnog kiseonika 53,5 bara. Potisak motora je bio oko 7 tona. Projektovao ga je inž. Mihail Meljnikov za 8-10 meseci. Na slici se vide kardanski zglobovi kojima se mlaznica mogla pomerati za 3° i tako upravljati raketom.

Prilikom razrade dodatnog stepena, tj. bloka „Л“, polazilo se od toga da uključivanje njegovog pogonskog sistema mora da usledi tek posle sat ipo leta na parkirnoj orbiti oko Zemlje, a ne neposredno nakon prestanka rada III stepena. Zato je na njega bilo potrebno postaviti sistem stabilizacije i orijentacije i blok za obezbeđivanje pokretanja motora u bestežinskom stanju.
Na taj način, u sastavu IV stepena su se nalazili blok „Л“, sistem za stabilizaciju i orijentaciju (СОИС), odbacivi raketni motor9 (БОЗ) sa dva toroidna tanka za gorivo prečnika 60 cm, kućište na vrhu rakete (po forni identično onom za brodove „Vastok“), kao i dva trastera na čvrsto gorivo radi smanjivanja osnih naprezanja. Na ovom bloku su se nalazili i sistemi za upravljanje blokovima „И“ i „Л“, proizvedenim u Piljuginovom institutu НИИ-885. Blok „Л“ se satojao od otseka sa gorivom, jednokomornog motora sa kardanskim sistemom, i nosećeg rešetkastog otseka. Zbog toga što je tokom leta blok duže vreme izložen solarnom zračenju, tankovi s gorivom su imali specijalnu izolaciju. Radi upravljanja raketom, specijalni uređaji omogućavali su otklon motora do 3° po bočnim osama. Za upravljanje po vertikalnoj osi raketa je imala dva mlaznika potiska po 10 kg koji su mogli da se okrenu pod uglom od 45°, a koji su koristili gasove iz gasnog generatora i koji su korišćeni za stvaranje pritiska u rezervoarima sa gorivom i oksidatorom. Kašnjenja u radovima i problemi sa testiranjem bloka doveli su do toga da su rezultati ispitivanja prikupljeni tek početkom oktobra 1960. godine. Povoljni rezultati bili su zeleno svetlo za početak konkretne izrade raketno-kosmičkog kompleksa za polazak automatske međuplanetne stanice 1M ka Marsu.

9. Taj motor malog potiska služio je za rad u uslovima mikrogravitacije s ciljem da potera gorivo iz glavnog rezervoara radi sagorevanja u glavnom motoru S1.5400. Ova iskustva su iskorišćena i na raketi „Saturn V“.


S.S. Krjukov i J.P. Koljakov – neposredni rukovodioci projektnih radova na prvoj raketinosaču. U to vreme, njihova imena i predmet rada smatrani su vrhunskom državnom tajnom.

10. То је bio telemetrijski sistem „Pluton“, koji su Sovjeti izgradili na poluostrvu Krim.

Osobeni uslovi međuplanetnih letova robotizovanih stanica ka Marsu i Veneri, i sprovođenje istraživanja prilikom preleta na maloj visini od planete a posebno obezbeđivanje sletanja modula na njihovu površinu, zahtevalo je od inženjera osmišljavanje potpuno novih složenih sistema kao i specijalne elemente konstrukcije. Pre svega su bili izgrađeni zemaljski radio-sistemi za održavanje veze10 (do 300 miliona kilometara), sistemi upravljanja sa preciznom solarno-zvezdanom oriijentacijom i sistemi za sletanje na površinu Marsa i Venere. Radi obezbeđivanja neophodne preciznosti u orijentaciji (do
nekoliko ugaonih minuta) predloženo je da se svi optički senzori, žiroskopi i pogonska jedinica postave na jednu krutu ploču, pričvršćenu za hermetički korpus orbitnog modula.

Imajući u vidu složenost sistema i konstrukcije, kao i dugačak rok do početka misije (1-2 godine), planiran je široki obim eksperimentalnih provera. Program je predviđao proveru termičkog režima stanice i ispitivanje sistema termoregulacije, proveru izdržljivosti na statička i dinamička opterećenja, složena električna ispitivanja sistema, kao i kontrolu mehanizma za otvaranje solarnih panela i antena.

Mnogo pažnje bilo je poklonjeno ispitivanjima vezanim za osobenosti leta i ispunjavanje postavljenih zadataka. To se, u prvom redu, odnosilo na sisteme sletanja na površinu planete.
Atmosfere Marsa i Venere potpuno se razlikuju od Zemljine, i testiranja padobrana za spuštanje na njih morala su da se sprovode u sredinama nedostupnim tadašnjim avionima. U tom cilju, u OKB-1 su proizveli eksperimentalni raketni kompleks „R11A-MV“11, koji je maketu sletne kapsule odneo na visinu od 50 km. U seriji lansiranja raketa „R11A-MV“ bili su isprobani trokaskadni (dve kočione kupole) padobranski sistemi za spuštanje kroz gustu atmosferu Venere, i dvokaskadni sistem – za razređenu atmosferu Marsa.

Za pripreme AMS i rakete-nosača za lansiranje, iskorišćeni su postojeći tehnički i lansirni kompleksi rakete „R-7“. U objektima za montažu tehničkog kompleksa izođene su složene provere i ispitivanja stanice, a u objektima lansirnog kompleksa konačne provere. Naročito teška su bila električna testiranja AMS, jer je bilo nemoguće na poligonu sprovesti sve isprogramirane radnje stanice, počev od odvajanja od rakete-nosača pa do fotografisanja i prenosa slika na Zemlju. Objekti koji su bili zaduženi za radio-proveru i njihovi sistemi (u to vreme najsloženiji mogući) nisu mogli puno da pomognu AMS: često su iz stroja ispadali predajnici, prijemnici, računarska oprema, itd. Ipak, do kraja septembra 1960. godine prošlo se kroz sve procedure leta do planete, ali rad sa foto-televizijskom opremom (FTU) doveo je do ozbiljne havarije u unutrašnjosti stanice, za čiju popravku su bila potrebna dva dana.

Idealni termin za lansiranje, tzv.„lansirni prozor“ (20-25 septembar 1960.) davno je prošao i približavao se datum kritične rezerve, posle kojeg je bilo neophodno smanjiti težinu korisnog tereta ukoliko se želelo uvođenje stanice u zadatu trajektoriju. Zato je rešeno da se FTU skine12, ali zbog nedostatka vremena nisu izvršene nepohodne provere hermetičnosti u barokomori. Za konačno dovršenje stanice, oformljena je posebna komisija stručnjaka. 8. oktobra 1960. godine, potpuno oformljen raketno-kosmički kompleks postavljen je konačno na lansirnu rampu. Start prvog raketno-kosmičkog sistema sa AMS za istraživanje Marsa bio je planiran za 10. oktobar. I i II stepen rakete 8K78 „Molnija“ odradili su normalno svoj posao, ali je prilikom rada III stepena (blok „И“) zbog banalnog kvara na žirohorizontu došlo do prevremenog isključenja motora i havarije13. Drugo lansiranje AMS ka Marsu izvedeno je već 14. oktobra 1960. godine. Ni ta stanica14, kao ni ona prva, nije dospela do Marsa, ovog puta zbog neuključivanja motora III stepena (nezatvaranje razdelnog ventila dovelo je do zaleđivanja kerozina u cevima za dovod).

11. Raketa je napravljena na osnovu balističke rakete „R-11“ (8A61), na Zapadu poznatije kao „Skad A“. Bila je to prva balistička raketa koja je mogla da bide lansirana i iz podmornica.


Prenos rakete „Molnija“ ka rampi. Vide se motori prva dva stepena – četiri bočna bustera i centralnog stepena – koji su bazirani na balističkoj raketi „R-7“, ali pojačana zbog težih gornjih stepeni.

12. TV sistem je bio težak čitava 32 kg. Takav sistem je već okrišćen na „Luni 3“ za slikanje Meseca. Zbog uštede u težini skinuti su i UV spektrograf i IR spektrometar.
13. Automatska neđuplanetna stanica je nosila radni naziv „Maрс 1960A“ („Корабль-4“, „Марс 1M“ № 1) Na visini od 120 km (300. sekunda leta) III stepen je doživeo kvar, i zajedno sa IV stepenom izgoreo u atmosferi, nakon komande o samouništenju (324. sekunda leta). Bila je teška oko 640 kg.
14. Ova stanica je nazvana „Maрс 1960Б“ („Корабль-5“, „Марс 1M“ № 2) i bila je identična prvoj. Otkaz je nastupio u 290-oj sekundi leta i sudbina joj je bila kao i prve letilice.


Postavljanje četvorostepene rakete-nosača sa AMS 1M na lansirno postolje 10. oktobra 1960. Proizvođač rakete: ГНП РКЦ „ЦСКБ-Прогресс“ iz Samare. Dužina – 43,44 m; prečnik – 10,3 m; poletna težina – 305 tona.

Početkom septembra 1960. godine S.P. Koroljev je zajedno sa stručnjacima koji su bili prisutni na poligonu u Bajkonuru pristupio analizama već razrađene stanice 1M i analizama planova za automatsku stanicu za let ka planeti Veneri.
Astronomski rok za lansiranje bio je između 15. januara i 15. februara 1961. godine. Razrada projekta AMS za let na Veneru sprovođena je tokom druge polovine 1960. prema planu koji je Koroljev utvrdio još 8. maja iste godine. Do kraja septembra 1960. bio je završen radni projekat stanice 1V.
Međutim, svima je bilo jasno da za slanje sletnu kapsulu u vidu „televizijske cevi“ na površinu Venere jednostavno nema dovoljno vremena. Zbog toga je usvojeno rešenje o izradi AMS za let na Veneru na osnovama projektnih parametara stanice 1M. Prvog januara 1961. godine stanica, koja je dobila oznaku 1VA, za razliku od prethodno razrađivanje stanice 1V za sletanje na Veneru, poslata je na lansirni poligon. Prvo lansiranje u istoriji ka planeti Veneri izvedeno je 4. februara 1961. godine15. III stepen rakete „Molnija“ odradio je svoje savršeno, ali pumpa za tečni kiseonik IV stepena zakazala je i
motor se ugasio posle samo 0,8 sekundi rada. Letilica je pala u Sibir 26. februara 1961. godine.
Sledeće lansiranje AMS 1VA usledilo je ekspresno – već 12. februara. Ovog puta, svi sistemi rakete-nosača radili su normalno. Na parkirnu orbitu je izašla AMS sa dodatnim stepenom, blokom „Л“, obišla Zemlju i nad Ekvatorijalnom Afrikom prvi put u istoriji startovala ka Veneri. Ta stanica je dobila ime „Venera 1“.

15. Radni naziv ove stanice bio je „Venera 1VA № 1“ (na Zapadu poznat kao „Sputnjik 7“). Da bi prikrili probleme sa lansiranjem, Sovjeti su objavili da je čitava letilica, zajedno sa IV stepenom, predstavljala zapravo probu „Teškog Satelita“ (rus. „Тяжелый Спутник“), koji treba da posluži kao platforma za lansiranje budućih misija. To je rezultiralo time da je dodatni (IV) stepen počeo da se gleda kao odvojena letilica, sa koje su sonde „lansirane“ u sledećih nekoliko misija.


„Venera 1“ (1VA № 2) lansirana je u dve faze. Prva se sastojala u postavljanju 7-tonskog „Sputnjika 8“ na parkirnu orbitu dimenzija 229 х 282 km. Za to je poslužila raketa „Molnija“. Potom je AMS lansirana ka Veneri pomoću motora 11D33 dodatnog (IV) stepena. Sa leve strane se uočava žičana (bakarna) parabolična antena prečnika preko 2 metra za slanje podataka sa Venere na Zemlju. Na poleđinama solarnim panelima nalaze se krstaste poluusmerene kvadripolne antene za rutinsku telemetriju. Neusmerena antena se vidi desno, na kraju 2,4-metarskog štapa, i služila je za komuikaciju u blizini Zemlje.

U samom početku leta (posle odvajanja od platforme), zbog narušavanja rada sistema za temoregulaciju, došlo je do izvesnih smetnji u funkcionisanju sistema za orijentaciju (verovatno zbog pregrevanja solarnog senzora), te su sve seanse veze održavane preko pomoćne, neusmerene antene. Stanica je reagovala na komande sve do 22. februara 1961. godine, nakon čega je usledilo ćutanje. Stanica je prestala da radi kao istraživački uređaj, ali je ostalo zabeleženo da je prvi put u istoriji održavana dvosmerna veza sa nekom AMS, udaljenom u tom trenutku od Zemlje skoro 1.900.000 km. Trećeg marta Sovjeti su priznali da je sonda izgubljena, a 19. maja nema sonda je proletela na nekih 100.000 km od površine Venere. Bio je to prvi prelet iznad Venere u istoriji.

Posle ovih neuspeha, Akademija nauka SSSR-a je naredila da se sprovedu duboke i svestrane analize osnovnih parametara stanice i njenih sistema, i pristupi razradi stanice sa mnogo pouzdanijim sistemima.
Rešeno je da se pristupi razradi jedne univerzalne međuplanetne stanice za letove ka Marsu i Veneri a sve u cilju istraživanja međuplanetnog prostora, samih planeta u preletnoj varijanti putem fotografisanja i radarskog sondiranja sa malih rastojanja, kao i uz pomoć slanja na površinu sletnih modula sa radio-sistemom i naučnim instrumentima.
Rešenje o razradi univerzalne stanice predato je Koroljevu početkom februara 1961. godine, tokom priprema za lansiranje sondi 1V i 1VA.

Do 30. juna 1961. godine bili su prikupljeni svi podaci za razradu nove stanice tipa 2MV, a do početka 1962. inženjeri su uspeli da razrade radne projekte za sledeće tipove stanica i pošalju ih u radionice:
* 2MV-1 (za sletanje na Veneru),
* 2MV-2 (za proučavanje Venere sa proletne trajektorije),
* 2MV-3 (za sletanje na Mars),
* 2MV-4 (za proučavanje Marsa sa proletne trajektorije).

Bilo je planirano da se te stanice za proučavanje Marsa i Venere upotrebe i u vidu sondi16.

Iako nije uspela da stigne do udaljene Venere, automatska stanica „Venera 1“ je ostala zabeležena kao prva stvarno
moderna planetna sonda. Skoro sve vreme leta rotirala je oko ose (6X na sat) i tako bila stabilizovana. Bila je to prva
letilica konstruisana da izvede korekcije putanje, tako što će da uđe u mod stabilizacije po sve 3 ose koristeći kao repere Sunce i zvezdu Kanopus.
Da je stigla do Venere, ponovo bi ušla u mod stabilizacije po sve 3 ose, ovog puta fiksirajući Sunce i Zemlju, i prvi put koristiti paraboličnu antenu za slanje podataka.

16. Rusi prave jasnu razliku između „stanica“ („станция“) i „sondi“ („зонд“). Evo šta o tome misli ing. Grujica Ivanovi: Kosmičke stanice (AMS) najsloženije su bespilotne letilice namenjene istraživanju nebeskih tela. One obavljajui međuplanetni let, dospevaju do cilja, ulaze u orbitu i odatle vrše istraživanja. U njihovom sastavu mogu biti orbitni aparati
(orbiteri) i sletni aparati (lenderi).
Kosmičke sonde su atomatska bespilotna ustrojstva, često sa mogućnošću daljinskog upravljanja, jednostavnije konstrukcije i namene, koje služi za istraživanje kosmosa ili provere određenih kosmičkih tehnoloških inovacija. Uglavnom se koriste za prelet pored nekog nebeskog tela ili direktno spuštanje („desant“), bez prethodnog ulaska u orbitu oko
tog tela.
Grujica kaže: Kao što si primetio, ja izbegavam da koristim izraz sonda, iako je on odomaćen kako u ruskoj („зонд“), tako i u engleskoj („probe“) literaturi.

Mislim da on samo može da interpetira deo kako AMS tako i njegovih osnovnih komponenti (lendera ili orbitera) koji se na primer bave sakupljanjem uzoraka tla ili kosmičke prašine, ili su projektovani za direktno spuštanje uz kratkotrajna istraživanja jedne tačke na ili ispod površine.
Moja poruka je jasna – izbegavati izraz „sonda“ – mislim da je krajnje neadekvatan za poptunu kvalifikaciju kosmičke letelice.

Sve je preduzeto da se izvedu modifikacije sa maksimalnom unifikacijom brodskih sistema stanice, njihovih delova i opreme. Svaka od stanica sastojala se od osnovnog (orbitnog) modula, „busa“ (u kojem su bili razmešteni osnovni sistemi, koji su obezbeđivali termoregulaciju, orijentaciju i korigovanje leta, radio-vezu, elektro-napajanje, instrumente za naučna ispitivanja tokom leta po trajektoriji do planete, itd.) i specijalnog modula, koji se razlikovao u zavisnosti
od zadatka leta. Ukoliko je osnovni zadatak bio proletanje iznad planete, specijalni modul je bio u vidu hermetičke metalne konstrukcije u čijoj unutražnjosti se nalazio televizijski uređaj pomoću kojega je vršeno
fotografisanje, i različiti instrumenti (npr. uređaji za radarsko skeniranje površine planete radi ispitivanja temperature, vlažbosti, karaktera površine, itd.). Ukoliko se radilo o neposrednom istraživanju planete, ulogu specijalnog modula igrao je sletni modul (koji je sadržavao termičku zaštitu), unutar kojega su se nalazili padobrani za meko ateriranje na planetu, radio-kompleks, i sistemi koji su podržavali normalni rad naučne opreme za istraživanje planete.
Onoliko koliko su različiti parametri atmosfera Marsa i Venere, toliko su se razlikovale i konstrukcije sletnih modula za istraživanje tih planeta.


Automatrska međuplanetna stanica 2MV-1 za sletanje na površinu Venere.

1 – hermetički orbitni modul;
2 – sletni modul;
3 – „vernier” motor KDU-414 za korekciju putanje;
4 – solarni paneli;
5 – radijatori sistema termoregulacije;
6 – parabolična usmerena (glavna) antena;
7 – poluusmerena (pomoćna) antena;
8 – antena za proveru sletnog modula;
9 – predajnička antena metarskog dijapazona;
10 – prijemna antena metarskog dijapazona;
11 – neusmerena antena za slučaj havarije;
12 – antena za komunikaciju u blizini Zemlje;
13 – senzor orijentacije ka Zemlji;
14 – senzori jonskih instrumenata;
15 – senzor za preciznu solarnu i zvezdanu orijentaciju;
16 – radio-uređaji za slučaj havarije;
17 – senzor postojane solarne orijentacije;
18 – dizne trastera;
19 – baloni sa komprimovanim azotom za mikromotore sistema orijentacije;
20 – senzori za kontrolu solarne orijentacije.

Radi razrade sistema i njihovih uzejamnih delovanja napravljena je serija tehnoloških objekata sa neophodnom opremom, kao i eksperimentalne makete (prototipovi) za razradu termo-režima AMS, procesa njihovog odvajanja od raketnog nosača i razdvajanja orbitnog modula i sletnog modula.

U avgustu 1962. godine, na tehničku poziciju lansirnog poligona Tjuratam avionima su dopremljene tri automatske međuplanetne stanice: dve u verziji za sletanje i jednu u proletnoj verziji. Na zahtev Akademije nauka SSSR-a pristupilo se sterilizaciji AMS predviđenih za sletanje (2MV-1 i 2MV-3).

Prva tri lansiranja automatskih međuplanetnih stanica 2MV ka Veneri obavljena su 25. avgusta, 1. i 12. septembra 1962. godine17, i sva tri su završena katastrofalno – sve zbog neuključivanja bloka „Л“, tj. dodatnog stepena rakete. Prilikom kasnijih analiza nastalih kvarova pojavio se niz hipoteza, ali zbog nedostatka telemetrijskih podataka potvrditi bilo koju bilo je nemoguće.

24. oktobra, 1. i 4. novembra 1962. poslate su tri AMS ka Marsu18. Prvo i treće lansiranje završilo se havarijama, i to opet zbog otkaza IV stepena (vidi ranije slike i ovu donju). Ali drugo po redu lansiranje „Molnije“ prošlo je srećno: ka Marsu je krenula AMS „Mars 1“ (2MV-4 № 4, odn. „Sputnjik 23“). Međutim, zbog nehermetičnosti jednog ventila došlo je do curenja radnog tela (azota) iz balona sistema za orijentaciju, tako da je već posle nekoliko dana stanica postala praktički neupravljiva. Ipak, sa ostatkom gasa stanici je pošlo za rukom da se tako okrene da su joj solarni paneli bili okrenuti ka Suncu i da su mogli da pune brodske NiCd akumulatore. Blagodareći tome, veza sa stanicom je održavana još 4 meseca (do kraja marta je održana 61 radio-sesija), što je omogućilo sprovođenje različitih istraživanja međuplanetnog prostranstva19 i proveru funkcionisanja Krimskog centra za kosmičku vezu na udaljenosti od 107.000.000 km. Posle 7 meseci leta, stanica je proletela pored Marsa na udaljenosti od 193.000 km, nakon čega je ušla u heliocentričnu orbitu.

17. Prvi je bio 2MV-1 № 3 (1.097 kg), drugi je bio identičan i nazvan je 2MV-1 № 4 (650 kg), a treći 2MV-2 № 1. Pošto su Sovjeti krili ta lansiranja (i njihove namene), na Zapadu su ih nazvali „Sputnjicima“ sa brojevima 19, 20 i 21. Sovjeti su žurili, jer su Amerikanci 25. avgusta 1962. lansirali „Mariner 2“ koji je imao samo 203 kg ali je u decembru stigao do Venere i proleteo kraj nje na samo 34.700 km visine, te tako postao prva sonda koja je uspešno stigla do neke planete.
18. Prvi je bio 2MV-4 № 3 (prolet blizu Marsa), drugi je bio 2MV-4 № 4 (prolet blizu Marsa) a treći 2MV-3 № 1 (sletanje).


Stanica „Mars-1“ je verovatno bila identična modelu za prelet Venere. Težina – 893,5 kg; prečnik valjkastog tela – 1,1 m; dužina 3,3 m; raspon panela – 4 m; prečnik antene – 1,7 m. Na vrhu se vidi motor za korekciju putanje, a na dnu je specijalni instrumentni modul. U sredini je „bus“, orbitni modul, pod pritiskom od 1,1 atm, koji je sadržavao radio-vezu,
sisteme za napajanje i kontrolnu logisitku.

19. Merač udara meteorita registrovao je na udaljenosti 6.000-40.000 km od Zemlje po jedan udar mikrometeorita svaka 2 minuta. Bio je to meteorski roj Taurida.


AMS „Mars 1“.


Specijalno za praćenje letilica koje jezde ka Marsu, Sovjeti su napravili radio-tehnički kompleks za deep-space praćenje na Krimskoj astrofizičkoj opservatoriji. Sve do 1964. bio je to najjači takav kompleks na svetu. Na slici je radio-teleskop ADU-1000, koji se sastojao od 8 ogledala prečnika 16 m. U sistemu su se nalazila 3 ovakva teleskopa, površine po 900 m2.


Blok „Л“ rakete „Molnija“ je bio razlog pravog pomora u prvim danima sovjetskog osvajanja planeta. Kako je bilo početkom šezdesetih, nastavilo se i 50 godina kasnije – ni „Mars 96“ ni „Fobos-grunt“ nisu uspeli da izađu iz Zemljine prbite jer dodatni stepen iz nekog razloga nije proradio. [Koga interesuje prevod slike, neka se javi.]

Da bi utvrdili razloge kvara na stanici oformljena je komisija, koja je na mnogim ventilima koji su Ministarstvu avio-industrije stizali iz jedne fabrike pronašla kalafonijum koji su sprečavao potpuno zaptivanje ventila. Na osnovu rezultata lansiranja AMS 2MV i brojih obavljenih testiranja pristupilo se doradi stanica i nnjihovih sistema. Tako unapređene stanice dobile su oznaku 3MV, što je jednostavno značilo da se radi o trećoj generaciji letilica za Mars-Veneru.


Koroljevljevi biroi su 1963. godine osmislili novu generaciju AMS. Levo je prikazan stari model 2MV („Mars 1“), a desno noviji model 3MV („Venera 3“).


AMS 2MV-4 za fotografisanje Marsa.

1 – hermetički orbitni modul;
2 – hermetički specijalni modul („foto-otsek“);
3 – pogonski sistem za korekciju;
4 – solarni paneli;
5 – radijatori sistema termoregulacije;
6 – glavna antena;
7 i 8 – poluusmerene antene;
9 – antena predajnika metarskog dijapazona;
10 – neusmerena antena havarijske radio-linije;
11 – otvori za TV kameru i senzori orijentacije na planetu;
12 – senzori naučnih instrumenata;
13 – prijemna antena metarskog dijapazona;
14 – senzor solarne i zvezdane orijentacije;
15 – havarijska radio-linija;
16 – senzor postojane solarne orijentacije;
17 – senzor osijentacije parabolične antene ka Zemlji;
18 – dizne trastera za orijentaciju;
19 – baloni sa azotom sistema orijentacije;
20 – poklopac senzora za orijentaciju;
21 – senzor za grubu orijentaciju ka Suncu;
22 – senzor kontrole solarne orijentacije.

Sledeći letovi AMS u pravcu Marsa izvedeni su 11. novembra 1963. (3MV-1A № 2, odn. „Kosmos-21“20) i 19. februara 1964. (3MV-4?) i ponovo su završeni neuspesima: novembarsko zbog ulaska IV stepena u nepravilnu orbitu (greška
sistema za orijentaciju) i pada stanice u Zemljinu atmosferu, a februarsko zbog eksplozije bloka „И“ izazvane zaleđenim provodnicima za gorivo.

Lansiranje AMS 3MV-1 № 5 (odn. „Kosmos-27“) izvedeno 27. marta 1964. godine ka Veneri (nosila je sletni modul) opet se završilo loše. Analize su pokazale da je ovog puta u pitanju bila projektno-konstruktorska greška, zbog koje se motor IV stepena nije ni uključio a letilica se već sledećeg dana srušila u atmoferu Zemlje.

IV stepen je posedovao odvojeni deo koji je obezbeđivao pokretanje motora, na čijoj rešetkastoj konstrukciji su se nalazili i sistemi za orijentaciju i stabilizaciju, kao i automatika motora sa sopstvenim akumulatorskim baterijama za elektro-napajanje. Sistem upravljanja je morao da 70 sekundi pre uključivanja motora IV stepena prebaci elektično napajanje sistema orijentacije i stabilizacije sa baterija bloka za obezbeđivanje uključivanja na baterije bloka „Л“. Меđutim, do tog priključivanja nije došlo, i IV stepen je, zajedno sa AMS, 70 sekundi bio u neupravljivom režimu. Rad bloka „Л“ je uvek bio uspešan (1VA, 2MV-4) kada su ugaona otstupanja IV stepena bila manja od dozvoljenog, i kada se električno napajanje isključivalo od sistema upravljanja IV stepena.

Kada je otstupanje veće od dozvoljenog, žiroskopi e zaglave i motori bloka „Л“ se ne uključuju.
Greška koja je donela toliko problema otklonjena je nakon 15 minuta. Ali teškoće su tek sledile. Lansiranje AMS 3MV-1 № 4 teške 948 kg u pravcu Venere, izvršeno 2. aprila 1964, prošlo je bez problema sa raketom 8K78 „Molnija“, ali je u hermetičkom orbitnom modulu AMS došlo do dekopmpresije (pukotina na kvarcnom kućištu solarno-stelarnog navigacionog senzora) i za nedelju dana pritisak je sa početnih 836 mm živinog stuba pao na samo 1 mm, što je bio kraj svih nadanja u Moskvi. Sve do 25. maja 1964. nekako je održavana veza sa stnicom putem baterija i predajnika koji su se nalazili u hermetičkom sletnom modulu, pa je čak 14. maja izvedena i korekcija putanje na udaljenosti od preko 13. mil. km. Stanica je prebačena na žiroskopsku stabilizaciju , no i pored toga veza sa njom je prekinuta mesec dana pre dolaska na Veneru. Iako se pričalo da će udariti u Veneru, stanica je ipak sredinom jula proletela na 110.000 km od površine planete i samo zbog navedenog kvara nije nazvana „Venera“, već jednostavno „Zond 1“.

Kao rezultat ovih problema naređeno je da se ubuduće svaki hermetički modul mora da podvrgne testu na vibracije a svi vareni šavovi rendgenskoj proveri.
Nedovoljna razrađenost stanica tipa 3MV uzimala je svoj danak: na stanici 3MV-4 № 2, lansiranoj radi fotografisanja Marsa 30. novembra 1964. godine, nije se otvorilo jedno „krilo“ solarnih baterija čime je bio ozbiljno narušen rad sistema elektronapajanja.
Iako je posle serije dinamičkih operacija 15. novembra tehničarima ipak pošlo za rukom da otvore oba „krila“, stanica
ipak nije ispunila svoj zadatak. Šestog avgusta 1965. proletela je na samo 1.500 km od
Crvene planete. Stanica je ponela naziv „Zond 2“21.

Konačno, 18. jula 1965. godine ka Marsu je lansirana AMS 3MV-4 № 3, nazvana „Zond 3“, koja je u potpunosti ispunila sve zadatke (fotografisanje druge strane Meseca22, istraživanje kosmičkog prostora i rešavanje niza tehničkih problema).

Četrdeset dana pre lansiranja stanice „Zond 3“, koja je preletela Mesec i fotografisala ga, Sovjeti su sa Bajkonura lansirali „Lunu 6“ (E- 6 № 7). Bio je to već deveti pokušaj SSSR-a da mekano sleti na Mesec. Nažalost, motor za korekciju kursa
je omanuo i sonda je promašila Mesec i ušla u heliocentričnu orbitu.
Prvo meko sletanje na Mesec biće izvedeno tek za 7 meseci, a na Veneru tek za 5 godina.

20. Pošto nema pravovernih podataka a na osnovu položaja planeta i „lansirnog prozora“, mnogi izvori navode da se zapravo radilo o AMS kojoj je krajnji cilj bila Venera a ne Mars. Zato se negde nazvana i „Venera 64A“. Slično važi i za sledeću letilicu, pa se u stručnoj literaturi ponegde vodi i kao 3MV-1A № 4A.
21. Ne mogu a da ne potsetim da je ova stanica prva u svetu koristila električne pulsne trastere za kontrolu leta (PPT) na plazmeni pogon(6 kom.). Sledeće godine Sovjeti su lansirali i „Zond 3“ sa istim motorima, koji su koristili teflon kao gorivo.
22. Zapravo, bilo je planirano da se letilica lansira zajedno sa „Zondom 1“ tokom lansirnog „prozora“ 1964. godine. Pošto se zakasnilo, letilica je ipak poslata na trajektoriju ka Marsu, iako više nije bilo moguće dospeti do Marsa. Napavljene su 23 (odlične za to vreme) fotografije i 3 UV spektra Meseca sa visine od oko 10.000 km. Radi testiranja telemetrije, slike su ponovo slate sa udaljenosti od 2,2 mil. km, 31,5 mil. km i verovatno sa još veće udaljenosti. Misija je okončana a radio-kontakt prekinut kada je AMS bila na 150 mil. km od Zemlje.


Stanica „Zond 1“ (3MB-1 № 4).

1 – radijatori sistema za termoregulaciju;
2 – poluusmerene antene;
3 – senzor orijentacije ka Zemlji (temperatura: 29 K);
4 – senzor precizne orijentacije ka Suncu i Kanopusu (25 K);
5 – parabolična antena;
6 – sezori kontrole orijentacije;
7 – senzori naučne aparature;
8 – pneumosistem orijentacije;
9 – sletni modul (lender);
10 – raketni motor za korekciju putanje;
11 – senzor postojane solarne orijentacije (21 K);
12 – orbitni modul;
13 – solarne baterije;
14 – magnetometar.


AMS „Zond 3“. Plazmeni motori za kontrolu leta (orijentaciju solarnih panela) vide se na vrhu sa obe strane „vernier“ motora. Postojali su i mikromotori na gas. Plazmeni motori nisu bili uspešni, ali unapređene verzije će kasnije postati deo standarda.

12. novembra 1965. godine ka Veneri je sa Bajkonura uspešno poletela AMS 3MV-4 № 4, nazvana „Venera 2“, ali je tokom čitavog leta bilo problema sa komandama za upravljanje, što se objašnjavalo velikom temperaturom radioprijemnika (loše izvedena termoizolacija na jednom hladnjaku). Bila je to misija skoro identična misijama „Zond 2“ i „Zond 3“. Letilica teška 963 kg nosila je TV kameru i set instrumenata, ali je veza prekinuta pre stizanja do cilja. 27. februara 1966. letilica je proletela na 24.000 km od planete i ušla u heliocentričnu orbitu. Veruje se da je letilica obavila sva naučna ispitivanja kao i fotografisanje, ali da nije uspela da ih pošalje na Zemlju.

Samo 4 dana posle prvog lansiranja, 16. novembra 1964. godine lansirana je druga stanica, AMS 3MV-3 № 1, nazvana „Venera 3“. Program leta je ispunjen, sletni modul (težak 337 kg) spustio se padobranom 1. marta 1966. godine na noćnu stranu planete, ostavivši tamo grb SSSR-a. Nijedan podatak sa površine nije poslat. Bio je to prvi u istoriji kosmički aparat koji je dospeo na neku planetu solarnog sistema.

Za lansiranje AMS „Venera 2“ i „Venera 3“ korišćeni su „marsovski“ modeli sa prikladnim doradama i izmenama, o čemu govore i njihovi indeksi.


Levo „Venera 2“, desno „Venera 3“. Tokom leta, prva stanica je obavila 26 a druga 63 komunikacione sesije sa Zemljom.

Prilikom lansiranja 23. novembra 1965. godine, na sretnju orbitu je izveden AMS u nestabilnom položaju izazvanom havarijom III stepena (bloka „И“ – nenormalan rad raketnog motora – 528 sek.). U sredstvima informisanja ta letilica je označena kao „Kosmos 96“, iako se radilo o AMS 3MV-4 № 6 koja je trebalo da krene ka Veneri. Od 19 izvršenih lansiranja automatskih međuplanetnih stanica, za samo dva možemo da kažemo da su srećno završena.

Za to je bilo nekoliko razloga.
* Lansiranja raketnog bloka „Л“ na srednju orbitu u uslovima bestežinskog stanja izvođena su prvi put. Uslovi njegovog lansiranja, karakter sredine i njegovi uticaju bili su potpuno nepoznati. Time se objašnjava najveći broj otkaza blokova „Л“, čija uključivanja su se dešavala nad Atlantikom, u oblasti Gvinejskog zaliva. U to vreme, slanje telemetrijskih podataka sa IV stepena tokom leta nije bilo moguće, nego su informacije slate mnogo kasnije. Zbog toga su neka tehnička rešenja bila nekorektna i zakasnela.

* Zadaci, koje je trebalo rešiti uz pomoć AMS (npr. sleteti precizno na planete Mars ili Veneru, koje se nalaze na ogromnoj udaljenosti od Zemlje), uslovljavali su složenost njihove konstrukcije, što je uticalo na pouzdanost.

* Vreme leta do planeta nije se merilo danima već mesecima. Prirodno, ukupno vreme rada brodskih sistema AMS višestruko je prevazilazilo vreme radova sistema raketa-nosača. Odatle su nastali povećani zahtevi za pouzdanošću i resursima brodskih sistema AMS, o čemu tadašnji stručnjaci nisu vodili dovoljno računa, i pored značajnog obima eksperimentalnih delatnosti.

* Bilo je jako mnogo neizvsnosti i stvari koje je trebalo izvesti prvi put, a nije bilo nikoga čija iskustva bi mogla da se upotrebe. Učilo se jedino na sopstvenim greškama. Do kraja 1965. Koroljev je sve radove na AMS prebacio na Lavočkinov konstruktorski biro (glavni konstruktor G.N. Babakin), ali do tada su inženjeri već postigli mnoge zacrtane
ciljeve, prolazeći trnoviti put grešaka, testiranja i prikupljanja iskustava.

Projektni poslovi na automatskim letilicama za ispitivanje planeta izvođeni su u sektoru kojim je rukovodio Gleb Jurjevič Maksimov23, koji je, kao iskusan konstruktor prvih „Sputnjika“, postao jedan od glavnih konstruktora automatskih istraživačkih aparata.

23. Njegova „kosmička odiseja“ je započela nakon jednog razgovora sa akademikom A.A. Blagonravovim, u kome je Maksimov predložio spajanje nekoliko raketa u jednu (tj. pravljenje višestepenih raketa). tom razgovoru je prisustvovao i Koroljev, koji je tada radio na ruskoj kopiji nemačke „Fau-2“ (raketi „R-1“). Uskoro je Maksimov počeo da radi kod njega, i 1956. je projektovao prvi satelit „Sputnjik“; tada je imao nepunih 30 godina. Usledile su međuplanetne ekspedicije na Mesec, Mars i Veneru. Svi aparati tipa „Luna“, kao i „Mars 1“, „Venera 1“, „Venera 2“ i „Venera 3“ su imali na korpusima kratak potpis „Г. Макс“. Radio je i na slanju ljudi na Mars – nuklearni „Tjažolij mežplanjetnij korablj“ (TMK). Umro je
2001.


Brijijantni mladi konstruktor iz OKB-1, G. Maksimov (prvi s leva), koji je projektovao letilice 1M za let ka Marsu i 1V za let ka Veneri. U sredini je A.I. Lebedinskij, konstruktor mnogih instrumenata na prvim AMS, a treći je prof. B.V. Raušenbah, inženjer koji se bavio mehanikom leta kosmičkih letilica, kao i sistemima za korekciju i orijentaciju leta.


Prva sonda koja je udarila u Mesec je bila sovjetska „Luna 2“ (1959). Ona je nosila dve metalne lopte (prečnika 7,5 i 12 cm) punjene tečnošću i eksplozivnim punjenjem, koje su trebale da eksplodiraju i zapu okolinu petougaonim amblemima. Veruje se da su se lopte istopile prilikom udara „Lune 2“ o tlo, jer se kinetička energija pretvorila u temperaturu od oko 11.000 K.


Prva međuplanetna letilica, „Venera 1“, nosila je globus Zemlje u kome se nalazio medaljon sa zlatnim kontinentima. Nažalost, sistem za orijentaciju se pregrejao i sonda je propala.


AMS „Venera 3“ je prva sletela na neku drugu planetu. Uoči razliku u položaju planeta na amblemu iz 1961. (gore) i ove iz 1965. Slično obeležje je nosio i „Zond 1“.


AMS „Mars 3“ je bila prva koja je sletela na Crvenu planetu. Njena sestra „Mars 2“ se srušila, ali su oba orbitera slala slike i podatke još 8 meseci. Obe sonde su imale iste ambleme prikazane gore. Nije poznato da li su amblemi korišćeni u pokušajima misija 1962. godine.

Praktično sve prve sovjetske lunarne i planetne sonde su nosile metalne ambleme koje su ostavljale na drugim planetama. Oni su bili pravljeni od jako izdržljivih titanijumskih legura premazanih termootpornim polisiloksiranim namazima, sposobnim da prežive čak i na Venerinoj površini. Napravljeno je nekoliko desetina takvih amblema, od kojih je većina instalirana na letilice ali su neki podeljeni viđenijim političarima ili vrhunskim naučnicima SSSR-a.

Lightsofte kao da si mi citao misli sa ovom temom!