Софизам :: Religija ~ Filozofija ~ Sociologija

Софизам

Софизам је намерно начињен обмањивачки закључак, који изгледа формално правилан; заснива се на двосмислености појмова, на доказивању помоћу непотпуних закључака.

Или да пробам овако да објасним..Софизам је намерна, срачуната грешка која се користи да би се противник збунио или завео у грешку.
Софизми су добили име од стсрих софиста, али већину софизама су пронашли дијалектичари мегарске школе и износили их као загонетке.

Чувени софизам ,,Лажљивац'' у античкој формулацији гласи:

1) Епименид Крићанин тврди да сви Крићани лажу.
2) Али ако сви Крићани лажу, лаже и Епименид.
3) Дакле, сви Крићани говоре истину.
4) Али ако сви Крићани говоре истину, онда и Епименид говори истину.
5) Дакле, ипак сви Крићани лажу, па и Епименид лаже...

Основне примедбе:

а) горња формулација софизма и њени закључци нису строго логични
б) кад се софизам строго логички изведе, онда у њему постоји противречност и цело је закључивање реално неистинито

Логичка непрецизност софизма се састоји у томе што није прецизно речено да сви Крићани увек и у свему лажу. Једино у том случају, лаже и Епименид у свим својим исказима, па и у тврђењу да сви Крићани лажу.
Даље, логичка непрецизност софизма је што се из премисе под 2 (Ако ако сви Крићани лажу, лаже и Епименид) не изводи нужно закључак под 3 (Дакле, сви Крићани говоре истину), јер ако један Крићанин (у овом случају Епименид) лаже (у исказу да сви, али баш сви Крићани лажу), то још нипошто не значи да сви они говоре истину.
Напротив, из чињенице да је Епименид слагао (да сви Крићани лажу...) логички нужно излази само то да ,,неки Крићани не лажу'' (односно, неки говоре истину).
Ако се уочи грешка неосноване генерализације пресеца се ланац софистичког резоновања (зато што се из става ,,неки Крићани говоре истину'' нипошто не добија и закључак да ,,и Епименид говори истину'' , јер он може и да лаже).

Софизам ,,Лажљивац'' претпоставља истинитост ставова ,,Сви Кричани свагда и у свему лажу'' и ,,Сви Крићани свагда и у свему говоре истину''. Ако се крене од тога да Крићани увек и у свему лажу, онда нужно следи и да Епименид лаже и сва његова тврђења су лажна.
И тада се долази до парадокса само у Епименидовом исказу (о лагању свих Крићана), јер иначе нема никакве противречности, што би сви Крићани, па и Епименид лагали о свим другим стварима. Међутим, кад сам Епименид, као Крићанин, тврди ,,да сви Крићани увек и у свему лажу'' онда нужно долази до парадокса и софизма. У том случају само Епименидово тврђење о лагању Крићана је истинито, а тиме се противречи полазном ставу ,,Сви Крићани увек и у свему лажу'', јер Епименид Крићанин у овом случају говори истину.
Парадокс се састоји што би према ставу ,,Сви Крићани увек и у свему лажу'' и Епименид морао увек и о свему лагати, па чак и у свом исказу о лагању свих Крићана. Епименидов исказ ,,Сви Крићани увек и у свему лажу'' морао би као исказ једног Крићанина да буде лажан, међутим као тачан исказ о претпостављеној истини, он мора бити истинит.
Софизам дакле проистиче из:

1) претпоставке истинитости става ,,Сви Крићани увек и у свему лажу''
2) парадоксалне ситуације Епименида који, према првом ставу мора у свему и увек да лаже, па чак и онда када би хтео да каже истину да сви Крићани лажу, чиме се опет он сам утерује у лаж, што је противречно.

Када се вратимо реалном садржају, софизам се распада, јер није истина, нити је могућно, да сви Крићани увек и у свему лажу. Претпостављена истинитост овога става је нереална, а нереалност се види по томе што не допушта ни један једини истинит исказ, па ни Епименидов исказ (који је тачан) о претпостављеној истинитости самог става ,,Сви Крићани увек и у свему лажу''
Могућан је парадокс: да 1 члан скупине лажних сведока о одређеном случају, као лажни сведок и сам лаже у одређеном тврђењу, али да ипак говори истину када тврди да су сви сведоци (па и он сам!) лагали у одређеном случају сведочења. Међутим и овај парадокс отпада чим се разликују код тог лажног сведока:

а) његов став у сведочењу који је лажан
б) његов исказ о лажном ставу у сведочењу

Чим се ова 2 става разликују одмах нестаје парадокс и софизам.
Али баш ово разликовање није могуће у софизму ,,Лажљивац'' због апсолутизације става о лагању сви чланова увек и у свему, због чега је искључено да и један члан икад и у ма чему доноси тачан суд.
Додуше ово је у складу са нереалним основним ставом да одређена група људи увек и у свему лаже.

А може и цела ова приче да се сведе на то да је грешка у првој премиси, јер Епименид, као Крићанин, не може тврдити, да сви Крићани лажу, већ једино да сви сем њега лажу.

Софизам ,,Протагора и ученик''

Протагора, најчувенији софиста и адвокат у Атини, научио је адвокатској вештини једног младића, под условом да му овај унапред плати пола награде, а другу половину онда када као адвокат добије прву парницу.
Ученик заврши учење код Протагоре и неће да се ода адвокатури, нити исплаћује свога учитеља, па га баш зато он гони судским путем, да би дошао до друге половине награде за свој труд.
На суђењу Протагора каже свом ученику:

- Ти ми свакако мораш платити, јер ако те суд осуди, платићеш ми по судској пресуди, а ако те суд не осуди, платићеш ми по погодби!

Ученик му одговара:

- Учитељу, ја ти никако не морам платити дуг, јер ако ме суд не осуди, нећу ти платити по судској пресуди, а ако ме осуди, нећу ти платити по погодби!

Испада да ако ученик изгуби парницу, онда погодба не важи, а ако добије парницу, по судској пресуди није ни дужан да плати.

Анализа софизма показује:

а) ако важи само судска пресуда, нема парадокса, јер суд осуди ученика и он плати (наравно, да током суђења суд прво поништи уговор Протагоре и ученика и прогласи га неважећим због кршења духа одредби...)
б) ако важи само уговор, опет нема парадокса, јер онда суд не осуђује ученика и он плаћа по погодби
в) до софизма нужно долази једино ако истовремено важе и уговор и судска пресуда ( и то зато што противрече једно другом); једновремено важење уговоре и пресуде садржи 2 пара противречности

1) суд га осуди – он по уговору не плаћа
2) суд га не осуди (односно, ослободи га) – по уговору плаћа

У оба случаја постоји противречност између судске одлуке (осуде) и уговора,

Са логичке стране софизму се мора приговорити ово:

а) и Протагора и ученик се недоследно позивају час на судску одлуку, час на одредбу уговора, као на једино одлучујућу у спору; међутим, у случају да важи само одлука суда или само одредбас уговора, софизма нема!
б) софизам постоји само кад једновремено важе и судска одлука и уговор и то само позивањем на једнострану одлуку; ако се међутим призна једновремено важење и судске одлуке и уговора, онда је парадокс неизбежан и никаква непротивречна одлука не може да се донесе.

Познати су још и ови софизми:

Рогати

- Шта ниси изгубио то имаш? (упитани човек, који не размишљајући, брзоплето одговори са да, дакле афимативно)
- Да...
- Рогове ниси изгубио?
- Нисам.
- Дакле, логички следи да рогове имаш.

Грешка је наравно у почетној премиси, јер у својој потпуности треба да гласи: оно што ниси изгубио, а што си и пре тога имао, е то имаш!

Сорит

Софиста ставља 1 зрно и пита:
- Је ли ово гомила?
- Нијеееее...

Затим додаје још 1 зрно и пита:
- Је ли ово гомила?
- Нијееее...

И тако редом...

Када се за известан број зрна каже да је гомила, софист онда човека тера на закључак да последње додато зрно чини у ствари гомилу. А ако се ни за један број зрна не каже да је гомила, следи закључак да гомиле нема.

Аргумент је само привидно тачан, јер се или мора претпоставити да гомила почиње од једног одређеног броја зрна (рецимо од 23) или се претпоставља да постоје поступни прелази од негомиле ка гомили у ужем смислу (мноштво од 5 ил и10, 20,,,зрна чини прелаз од 1 зрна ка гомили).

Ћелави

- Да ли је ћелав онај коме недостаје 1 длака?
- Наравно да није.
- А да ли је ћелав онај коме недостају 2 длаке?
-Није.

...Следи да није ћелав ни онај који нема ни 1 длаке.

Исти случај као претходни пример.

Крокодил

Састоји се у дијалогу између крокодила који је ухватио дете и мајке која стоји на обали...
Крокодил каже мајци да ће јој вратити дете, ако погоди шта он намерава с њим да учини.
Мајка желећи да спасе своје чедо користи софизам:

- Ти или хоћеш да поједеш дете или немаш намеру да то учиниш. Ако хоћеш, а ја то погодим, мораш ми га вратити, јер сам погодила. Ако пак нећеш да га поједеш, а ја то не погодим, вратићеш ми га, јер немаш намеру да га поједеш.

На овај лукави софизам, крокодил одговара на исти начин:

- Ако намеравам да га поједем, а ти погодиш, нећу ти га вратити, јер имам намеру да га поједем. А ако пак немам намеру да га поједем, а ти не погодиш, нећу да ти вратим дете, јер ниси погодила...

И мајка и крокодил се служе истом дилемом и изводе супротне закључке...

А ако сте пажљиво прочитали софизам ,,Протагора и ученик'' и детаљну анализу, онда је и овде све јасно, зар не?

Лењи разлог

Било да ти је суђено да оздравиш или да умреш, лекар ти није потребан
Суђено ти је или да оздравиш или да умреш.
Дакле, следи да ти лекар није нужан.

Погрешка је у томе што ако је све предодређено, онда је и предодређено и то да ли ће болесник умрети или оздравити, па звали ми лекара или не.