Софизам


Софизам је намерно начињен обмањивачки закључак, који изгледа формално правилан; заснива се на двосмислености појмова, на доказивању помоћу непотпуних закључака.

Или да пробам овако да објасним..Софизам је намерна, срачуната грешка која се користи да би се противник збунио или завео у грешку.
Софизми су добили име од стсрих софиста, али већину софизама су пронашли дијалектичари мегарске школе и износили их као загонетке.

Чувени софизам ,,Лажљивац'' у античкој формулацији гласи:

1) Епименид Крићанин тврди да сви Крићани лажу.
2) Али ако сви Крићани лажу, лаже и Епименид.
3) Дакле, сви Крићани говоре истину.
4) Али ако сви Крићани говоре истину, онда и Епименид говори истину.
5) Дакле, ипак сви Крићани лажу, па и Епименид лаже...

Основне примедбе:

а) горња формулација софизма и њени закључци нису строго логични
б) кад се софизам строго логички изведе, онда у њему постоји противречност и цело је закључивање реално неистинито

Логичка непрецизност софизма се састоји у томе што није прецизно речено да сви Крићани увек и у свему лажу. Једино у том случају, лаже и Епименид у свим својим исказима, па и у тврђењу да сви Крићани лажу.
Даље, логичка непрецизност софизма је што се из премисе под 2 (Ако ако сви Крићани лажу, лаже и Епименид) не изводи нужно закључак под 3 (Дакле, сви Крићани говоре истину), јер ако један Крићанин (у овом случају Епименид) лаже (у исказу да сви, али баш сви Крићани лажу), то још нипошто не значи да сви они говоре истину.
Напротив, из чињенице да је Епименид слагао (да сви Крићани лажу...) логички нужно излази само то да ,,неки Крићани не лажу'' (односно, неки говоре истину).
Ако се уочи грешка неосноване генерализације пресеца се ланац софистичког резоновања (зато што се из става ,,неки Крићани говоре истину'' нипошто не добија и закључак да ,,и Епименид говори истину'' , јер он може и да лаже).

Софизам ,,Лажљивац'' претпоставља истинитост ставова ,,Сви Кричани свагда и у свему лажу'' и ,,Сви Крићани свагда и у свему говоре истину''. Ако се крене од тога да Крићани увек и у свему лажу, онда нужно следи и да Епименид лаже и сва његова тврђења су лажна.
И тада се долази до парадокса само у Епименидовом исказу (о лагању свих Крићана), јер иначе нема никакве противречности, што би сви Крићани, па и Епименид лагали о свим другим стварима. Међутим, кад сам Епименид, као Крићанин, тврди ,,да сви Крићани увек и у свему лажу'' онда нужно долази до парадокса и софизма. У том случају само Епименидово тврђење о лагању Крићана је истинито, а тиме се противречи полазном ставу ,,Сви Крићани увек и у свему лажу'', јер Епименид Крићанин у овом случају говори истину.
Парадокс се састоји што би према ставу ,,Сви Крићани увек и у свему лажу'' и Епименид морао увек и о свему лагати, па чак и у свом исказу о лагању свих Крићана. Епименидов исказ ,,Сви Крићани увек и у свему лажу'' морао би као исказ једног Крићанина да буде лажан, међутим као тачан исказ о претпостављеној истини, он мора бити истинит.
Софизам дакле проистиче из:

1) претпоставке истинитости става ,,Сви Крићани увек и у свему лажу''
2) парадоксалне ситуације Епименида који, према првом ставу мора у свему и увек да лаже, па чак и онда када би хтео да каже истину да сви Крићани лажу, чиме се опет он сам утерује у лаж, што је противречно.

Када се вратимо реалном садржају, софизам се распада, јер није истина, нити је могућно, да сви Крићани увек и у свему лажу. Претпостављена истинитост овога става је нереална, а нереалност се види по томе што не допушта ни један једини истинит исказ, па ни Епименидов исказ (који је тачан) о претпостављеној истинитости самог става ,,Сви Крићани увек и у свему лажу''
Могућан је парадокс: да 1 члан скупине лажних сведока о одређеном случају, као лажни сведок и сам лаже у одређеном тврђењу, али да ипак говори истину када тврди да су сви сведоци (па и он сам!) лагали у одређеном случају сведочења. Међутим и овај парадокс отпада чим се разликују код тог лажног сведока:

а) његов став у сведочењу који је лажан
б) његов исказ о лажном ставу у сведочењу

Чим се ова 2 става разликују одмах нестаје парадокс и софизам.
Али баш ово разликовање није могуће у софизму ,,Лажљивац'' због апсолутизације става о лагању сви чланова увек и у свему, због чега је искључено да и један члан икад и у ма чему доноси тачан суд.
Додуше ово је у складу са нереалним основним ставом да одређена група људи увек и у свему лаже.



А може и цела ова приче да се сведе на то да је грешка у првој премиси, јер Епименид, као Крићанин, не може тврдити, да сви Крићани лажу, већ једино да сви сем њега лажу.


Софизам ,,Протагора и ученик''

Протагора, најчувенији софиста и адвокат у Атини, научио је адвокатској вештини једног младића, под условом да му овај унапред плати пола награде, а другу половину онда када као адвокат добије прву парницу.
Ученик заврши учење код Протагоре и неће да се ода адвокатури, нити исплаћује свога учитеља, па га баш зато он гони судским путем, да би дошао до друге половине награде за свој труд.
На суђењу Протагора каже свом ученику:

- Ти ми свакако мораш платити, јер ако те суд осуди, платићеш ми по судској пресуди, а ако те суд не осуди, платићеш ми по погодби!

Ученик му одговара:

- Учитељу, ја ти никако не морам платити дуг, јер ако ме суд не осуди, нећу ти платити по судској пресуди, а ако ме осуди, нећу ти платити по погодби!

Испада да ако ученик изгуби парницу, онда погодба не важи, а ако добије парницу, по судској пресуди није ни дужан да плати.

Анализа софизма показује:

а) ако важи само судска пресуда, нема парадокса, јер суд осуди ученика и он плати (наравно, да током суђења суд прво поништи уговор Протагоре и ученика и прогласи га неважећим због кршења духа одредби...)
б) ако важи само уговор, опет нема парадокса, јер онда суд не осуђује ученика и он плаћа по погодби
в) до софизма нужно долази једино ако истовремено важе и уговор и судска пресуда ( и то зато што противрече једно другом); једновремено важење уговоре и пресуде садржи 2 пара противречности

1) суд га осуди – он по уговору не плаћа
2) суд га не осуди (односно, ослободи га) – по уговору плаћа

У оба случаја постоји противречност између судске одлуке (осуде) и уговора,

Са логичке стране софизму се мора приговорити ово:

а) и Протагора и ученик се недоследно позивају час на судску одлуку, час на одредбу уговора, као на једино одлучујућу у спору; међутим, у случају да важи само одлука суда или само одредбас уговора, софизма нема!
б) софизам постоји само кад једновремено важе и судска одлука и уговор и то само позивањем на једнострану одлуку; ако се међутим призна једновремено важење и судске одлуке и уговора, онда је парадокс неизбежан и никаква непротивречна одлука не може да се донесе.


Познати су још и ови софизми:


Рогати

- Шта ниси изгубио то имаш? (упитани човек, који не размишљајући, брзоплето одговори са да, дакле афимативно)
- Да...
- Рогове ниси изгубио?
- Нисам.
- Дакле, логички следи да рогове имаш.

Грешка је наравно у почетној премиси, јер у својој потпуности треба да гласи: оно што ниси изгубио, а што си и пре тога имао, е то имаш!


Сорит

Софиста ставља 1 зрно и пита:
- Је ли ово гомила?
- Нијеееее...

Затим додаје још 1 зрно и пита:
- Је ли ово гомила?
- Нијееее...

И тако редом...

Када се за известан број зрна каже да је гомила, софист онда човека тера на закључак да последње додато зрно чини у ствари гомилу. А ако се ни за један број зрна не каже да је гомила, следи закључак да гомиле нема.

Аргумент је само привидно тачан, јер се или мора претпоставити да гомила почиње од једног одређеног броја зрна (рецимо од 23) или се претпоставља да постоје поступни прелази од негомиле ка гомили у ужем смислу (мноштво од 5 ил и10, 20,,,зрна чини прелаз од 1 зрна ка гомили).


Ћелави

- Да ли је ћелав онај коме недостаје 1 длака?
- Наравно да није.
- А да ли је ћелав онај коме недостају 2 длаке?
-Није.

...Следи да није ћелав ни онај који нема ни 1 длаке.

Исти случај као претходни пример.


Крокодил

Састоји се у дијалогу између крокодила који је ухватио дете и мајке која стоји на обали...
Крокодил каже мајци да ће јој вратити дете, ако погоди шта он намерава с њим да учини.
Мајка желећи да спасе своје чедо користи софизам:

- Ти или хоћеш да поједеш дете или немаш намеру да то учиниш. Ако хоћеш, а ја то погодим, мораш ми га вратити, јер сам погодила. Ако пак нећеш да га поједеш, а ја то не погодим, вратићеш ми га, јер немаш намеру да га поједеш.

На овај лукави софизам, крокодил одговара на исти начин:

- Ако намеравам да га поједем, а ти погодиш, нећу ти га вратити, јер имам намеру да га поједем. А ако пак немам намеру да га поједем, а ти не погодиш, нећу да ти вратим дете, јер ниси погодила...

И мајка и крокодил се служе истом дилемом и изводе супротне закључке...

А ако сте пажљиво прочитали софизам ,,Протагора и ученик'' и детаљну анализу, онда је и овде све јасно, зар не?


Лењи разлог

Било да ти је суђено да оздравиш или да умреш, лекар ти није потребан
Суђено ти је или да оздравиш или да умреш.
Дакле, следи да ти лекар није нужан.

Погрешка је у томе што ако је све предодређено, онда је и предодређено и то да ли ће болесник умрети или оздравити, па звали ми лекара или не.

kao i moze li bog da stvori dovoljno veliki kamen da ga ni sam ne moze dici
na prvi pogled cini se da je paradoks, da bog nije svemoguc
kad bolje razmislim apsurd
kad jos bolje rezimiram totalna glupost

То питање, које је поставио Макрос Црни, ме је и подстакло да из неке своје свеске (која ипак није заборављена) ишчепркам нешто на ову тему и да овде поставим...

To sam pitanje i ja postavio pre sest meseci.  I nije totalna glupost, vec veoma tesko pitanje

ako ides step by step
prvi step, bog moze da stvori taj kamen
da podigne taj kamen je vec drugi step, i to ce i uraditi, jer je ipak svemoguc, mozda paradoks na paradoksu

e sad

- ujka pajo, sta bi uradio ako te napadne lav u pustinji?
- ubio bih ga puskom
- a ako nemas pusku?
- onda nozem
- a ako nemas ni noz?
- onda bih se popeo na neko drvo
- a ako u pustinji nema drveta?
- a za koga vi navijate, za mene il za lava? - pobuni se paja.

Zbog toga je izmisljen pojam fuzzy skupova (to dobro matematicari znaju). To su skupovi kod kojih ne postoji jasna granica pripadnosti. Dakle, nije sve crno i belo vec dodajemo i nijansu sive. 
Tako mozemo shvatiti i ovo sa gomilom. Dakle sto vise imamo zrna to je funkcija pripadnosti skupu "gomila" veca. (u ovom slucaju je funkcija linearna)
Nadam se da nisam smorio 

Eto, da malo dodam i matematike ovom iskorenjivanju sofizama  Matematikom se sve moze iskoreniti i logicki razumeti.
Svaka cast za temu Silvanuse.
PS "Софизам ,,Протагора и ученик'' " mislim da kod ovog sofizma nisu protagonosti ovi navedeni. Da li si siguran? Brat, pravnik, mi je pricao ovu "pricu" i cini mi se da nije Protagora bio u pitanju... Provericu.

Милсим да је исправно наведено, јер сам давно ово преписао из неке књиге (навео бих је овде, али тада сам био клинац и нисам прикупљао научни апарат, типа: име и презиме аутора, назив дела, место и година издања, странице...    ).

Макрос је најзаслужнији за тему, јер не верујем да би се поново софизмима враћао, једном научиш, поиграш се и то је то...

Мада би било лепо ако би овде било више философских, социолошких и етичких тема...    

moze li bog da menja ljude samo pomocu ljubavi
treba mu vremena samo tj nama treba vremena al isto mu to dodje jel
to sam prvo pomislio kad sam prvi put procitao o bogu i kamenu

Ovo nije pravi sofizam, ali mi ovaj forum deluje kao najprikladnije mesto da zamolim nekog logicara da mi kaze kako se sada objasnjava anticki paradoks:
Da li je izjava "ja sada lazem" istina ili laz?

Evo, nasao sam ovo za Protagora u ucenik. Znao sam da nije Protagora 

Тисија је, каже се, постао Кораксов ученик уз услов да му исплати 1.000 драхми на име школарине онда када добије свој први спор. Пошто је завршио курс, Тисија се није прихватио вођења неког спора, нити је платио учитељу хонорар.

Поставши нестрпљив, Коракс му је предочио да ће морати да га тужи и да ће Тисија свакако изгубити; јер, ако би спор Тисија и добио – биће обавезан да му плати школарину на основу њиховог уговора, а ако изгуби – опет ће морати да му плати на основу пресуде. 

Тисијин одговор је, међутим, једнако вешт. Он тврди да никако не мора да исплати новац. Јер, ако изгуби парницу, неће бити дужан Кораксу, пошто према њиховом споразуму хонорар дугује тек после добијеног спора. Ако, пак, парницу добије, неће бити дужан да плати на основу судске одлуке. 

Судије су, наводно, биле толико збуњене да су одбиле да реше спор, уз опаску која садржи игру речи на рачун Кораксовог имена (korakos – гавран): „од поквареног гаврана, покварено јаје!”.  

Сјајан парадокс, просто обара !!!    

Naravno da je istina 

Ako je istina, znaci da ne lazem, tj. da je izjava lazna

Cudi me da ti Silvanus nije pronasao rupu u paradoksu 

hint: formulacija
hint: 3rd party

@ThePhilosopher
Pusti nagovestaje. Ako znas, molio bih te da svima nama otkrijes rupu u paradoksu. To je naime onaj paradoks koji se pojavljuje u epitafu nekog grckog filosofa (zaboravio sam mu ime). Pise: "Ubi me argument onaj lazljivi"

Odgovoricu ti kad nadjem vremena 
Hint je bio da nisi uopste dobro formulisao izjavu... Mogla bi proci kao paradoks da si je dobro formulisao...
Drugi hint je postojanje 3rd party odnosno referentnog sistema, treceg lica...
Izjave su relativne,a ne apsolutne...i tako dalje i tako dalje...

(vec trazim vremena da odgovorim na Apologetici, to me vise interesuje, ali vreme..  )

"Ako je istina, znaci da ne lazem" hehe i ovde si se spetljao 

@The Philosopher
Baš šteta što nisi imao vremena. Pretpostavljam da ne bi napisao ovo što si napisao da si ga imao.
Što se tiče spetljavanja: ako je stav "ja sada lažem" istinit, kako je moguće da lažem ako sam tvrdiš da sam rekao istinu, tj da ne lažem?
Ako ovaj stav (obeležimo ga sa p) prevedeš u implikativni oblik dobićeš "ako p onda ne-p". Znači stav krši drugi aksiom formalne logike (pravilo neprotivrečnosti), a tu "3rd party odnosno referentni sistem, treceg lica" nema nekog uticaja.
Jedina "rupa" ovog paradoksa (formulisanog ovako kako je formulisan) je nesavršenost semantičkog sistema (jezika).
Nisam očekivao objašnjenje u terminima formalne logike nego me je interesovalo da li su matematička logika ili neki od novih logičkih pravaca uspeli da prevaziđu ovaj problem

Мени је у овом парадоксу занимљиво да покушај да утврдимо истинитост или лажност исказа, нас доводи у контрадикторност са почетним ставом.
Стално постоји контрадикција, неконзистентност ставова, што указује да овакав исказ није правилан.




P.S. Oнај философ што је умро, па му је у епитафу писало вајкање због овог парадокса, се звао Филипес.

pazljivi citalac primetice da je jj zmaj imao (kao i svi veliki ljudi) aspiracija prema vegetarijanstvu, ali ih je jedino mogao kroz decije pesmice nagovestiti. 

Treba znati da se svaki sofisticki silogizam zasniva na jednacini A=B=C
A= Premisa maior
B= Premisa minor
C= Zakljucak
Tako da se veoma lako moze koristiti cak i od strane priglupih ljudi kao ubojito oruzje.

Evo jednog netacnog zakljucka sa netacnom premisom(maior):
- sve kod mene je moje,
- olovka je kod mene
= olovka je moja

Ili npr pogresna premisa minor:
- Cedomir Jovanovic je Srbin,
- svi Srbi su pravoslavci,
= Cedomir Jovanovic je pravoslavac

Ili npr silogizam gde su obe premise tacne a zakljucak netacan
- mis je pojeo sir.
-mis je jednoslozna rec
= jednoslozna rec je pojela sir

Inace u filozofiji postoji od starog veka traje sukob sokratike i sofistike tj. oko toga da li postoji istina i da li se moze utvrditi, ja sam trenutno blizi sofistickom gledistu, sto bi rekao Protagora- niko ne moze biti siguran sta je istina, a svaki covek ima pravo da svoje uverenje,ma kakvo ono bilo, izrazava sto uverljivije.

Svima preporucujem knjigu od genijalnog Artura Sopenhauera Eristicka dijalektika ili 38 nacina kako da se bude u pravu, lako cete je naci na sajmu knjiga a vredece svaki dinar koji date.

Odlomak iz knjige gospodina  Sime Avramovića „Rhetorike techne“ o sofistima

Софисти. – Софисти (грч. sорhos – мудрац) су, као некакви путујући професори, „учитељи мудрости”, подучавали широм Грчке омладину филозофији, математици, физичким вештинама, али пре свега реторици.  Реторика је имала централну улогу у софистичком концепту систематичног и целовитог образовања. Учитељи беседништва су при том имали релативно отмено и добро плаћено занимање. Тако је забележено да је скромни Продик наплаћивао 1 драхму по часу, а 50 драхми за цео курс. Протагора је нудио потпуно образовање за 100 мина (10.000 драхми), па није ни чудо што је после смрти оставио огромну имовину од 5 талената. Горгија се, пак, толико обогатио – а уз то је био и дуговечни нежења – да је као заветни поклон Аполону у Делфима поставио своју златну статуу. Међутим, цена је гарантовала квалитет услуге: ако је ђак био незадовољан квалитетом курса и плаћеним износом, могао је, уз заклетву у храму, да сам понуди износ који сматра адекватним за знање које је стекао. 
   
Подучавање беседништву је у великој мери диктирао судски говор, што је један од важних доказа да се реторика развила из судског беседништва. Главни циљ такве припреме је био да оспособи ученика да добије спорове. Ђаци су често меморисали нека општа места (грч. tороi, лат. 1осi соmтипеs), која се могу у говору употребити у различитим ситуацијама. Сваки учитељ реторике формирао је збирке, које су нарочито истицале уводе и епилоге беседе, али су садржале и оне делове који се могу адекватно применити на честе процесне ситуације.  Ти шаблони су се односили, на пример, на став о важности закона, значај заклетве као доказа, друштвену потребу да се убица казни, итд. Општим местима се може обухватити у позитивном или негативном светлу сваки учесник у спору (тужилац, тужени, сведок), врсте спора (наслеђивање, усвојење, крађа, убиство), политичке околности, итд. Састављали су се и модели за и против истог става, принципа или ситуације који се у спору могу појавити (на пример, општа места којима се напада или брани убица).
Ова пракса је добро дошла политичком беседништву: чак је и говорник Демостеновог ранга користио типизиране опште опсервације у својим политичким иступањима, па се међу његовим делима налази и колекција увода у политичке говоре са различитим приступом. Изгледа да су и касније многи велики говорници, попут Цицерона, увек имали при руци такве збирке и да су без устручавања и гриже савести користили исте моделе увода, о чему лепо сведочи Цицероново писмо његовом великом пријатељу Атику: „Извини за мој немар. Послао сам ти дело О слави, али у њему је исти увод као у трећој књизи Академије. То је због тога што ја имам збирку увода. Из ње обично одабирам један када започињем неку расправу. Како сам у то време био у Тускулуму, нисам се сетио да сам тај увод искористио, па сам га употребио и теби послао...” 

Реторика се учила и из уџбеника (rhetorike techne или techne rhetorike) који су садржали техничка упутства и основне принципе говорништва, односно теорију беседништва, али су нудили и примере успешних беседа. Систем подучавања је обухватао три елемента: теорију, практичну вежбу и проучавање туђих говора. И ови су уџбеници прво били окренути судској беседи, да би тек касније прерасли у опште теоријске расправе о говорништву, каква је била Аристотелова Реторика. Изгледа да су ти приручници били прилично бројни, јер уз скоро сваког познатијег софисту извори помињу и његов rhetorike techne.
   
Софисти беседништво нису схватали као уметност, већ као обичну вештину окренуту практичним циљевима, а пре свега добијању спора. То је умешност убеђивања у исправност сопствених ставова, вештина наговарања на оно што говорник жели да постигне, без обзира да ли је то што тврди истинито или не, часно или неморално. Протагора, један од најпознатијих софиста и четрдесет година учитељ беседништва, полазећи од филозофског становишта да нико не може бити сигуран шта је истина, сматрао је да сваки човек има право да своје уверење, ма какво оно било, изражава што уверљивије.  Отуд његова чувена мисао да је „човек мера свега”. Стога је своје ученике вежбао да о свакој ствари говоре из два супротна угла, како би их навикао да свака ситуација представља медаљу са две стране и да се човек увек може вешто бранити или нападати, без обзира на чврстину правног или моралног основа. То се најлакше постиже ударом на емоције слушалаца, при чему логичка и етичка заснованост тврдње не мора бити у првом плану. Додуше, они вешто користе и низ логичких инструмената, нарочито силогизам (или ентимем – скраћени силогизам, са једном премисом). Силогизам често заснивају на једној тачној, а другој погрешној премиси, која се обично кроз дијалог подметне саговорнику, што доводи до погрешног закључка, који се у ствари и жели постићи. У свему је једино важан успех у остваривању практичних циљева – убедити слушаоце у „своју“ истину. Због тога их критикују многи грчки и познији филозофи, јер је за њих беседа „средство наговора, а тиме и политичке моћи”.  На тај начин су вештину беседништва често користили и демагози, који су запаљивим говорима усмеравали вољу народа, а неретко је и злоупотребљавали. Тако је софистика дошла на зао глас, све до данас. 
   
Ипак, и од софиста се савремени беседник може нечему научити. Прво, да је корисно читати туђе говоре и састављати сопствене забелешке о занимљивим и лепим мислима, које би се касније могле користити у различитим ситуацијама (као опште место - топос). Друго, да је изазивање емоција код слушалаца најбржи пут ка њиховом уверавању. И треће, да је коришћење
логичких инструмената, поготово силогизма и ентимема, једно од најмоћнијих средстава за уверавање, поготово када се комбинује са снажним емотивним набојем